MISLI

  • Začetnik teme Začetnik teme CURSE
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Strah od smrti zaokuplja nas kada ne živimo.
Biti živ znači živeti svim svojim ćelijama i delovima.
Delovi koje smo zanemarili atrofiraju kao da su osudjeni,
poput mrtve ruke - i šire klicu smrti celim telom.

A.Nin
 
Još jedna izgubljena vrednost jeste stid. Da li ste primetili da ljudi više nemaju stida, te se tako događa da, u društvu časnih ljudi, čovek može da sretne tipa optuženog za najgoru korupciju, koji pri tom ne skida osmeh sa lica, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
U neka ranija vremena, njegova porodica bi se od stida zatvorila u kuću, ali sada je sve jedno te isto i takvog tipa zovu da gostuje u nekim televizijskim programima, gde se prema njemu ophode kao prema gospodinu.

A.Nin
 
Una je gledala u prodekanove prekrštene noge, razmišljajući o tom tipu razvaljenog muškarca, kome između završetka nogavica i kraja čarapa uvek viri golo, belo meso, posuto crnim dlakama. Natečena stopala, nasilno zgurana u par skupih mrkih cipela, odavala su nedvosmisleno seljačko poreklo. Na srednjem prstu ruke nosio je crni kamen, optočen zlatom. Mora da izgleda grozno kad se svuče. Oko sto dvadeset kilograma pihtijastog mesa obraslog čekinjama, posutog prištićima i lišajevima: ne, ne, nekim muškarcima bi zaista trebalo zabraniti da vode ljubav, ako ne zbog mogućih naslednika, a ono bar iz estetskih razloga! Pa ipak, i njega neko sigurno voli. Hvala bogu što to nisam ja! Ali ne ljube samo prinčevi i manekeni: noćas će se pariti nakaze i zveri, i svima će da bude lepo.

Momo Kapor, Una
 
Osuši' će se korijenje tuberoze. Bila bi šteta.Lijepa je,kao somot. Uvijek si voljela tu boju. Zašto sad kažeš da je ne voliš?
Ustala je uzdahnuvši,umorna od njegovih pakosnih riječi, i sagla se da pokupi pjeskovitu zemlju i leš dragog cvijeta nemoćno ispružen na vreloj ploči kaldrme.
Ipak mu je žao: sagnuo se da pomogne.
-Bilo je slučajno,nisam htio.
-Ne mari.
-Donije'ću drugu saksiju.
-Ti si mali zločasti dječak.Sad se kaješ.
Eto,sve je pokvarila.Uvijek sve pokvari svojim nemogućim načinom,svojom šiparičkom infantilnošću,strašnom u bezubim ustima.Zašto ne ćuti,zašto ne zatrese glavom,tobože prijeteći,zašto ne kaže samo kratko,jednostavnu riječ,to bi bilo dovoljno.
Osjetio je okus bakra na nepcu,mučninu u stomaku,težinu u srcu:krhki pupoljak dobrote,nejak i tanašan,naglo je uvenuo ne pokazavši ni jednu svoju laticu.
I njena raznježenost se smrežurala,povukla,kao puž,neprihvaćena i povrijeđena.Opet je prihvatila svoje trpeljivo pristajanje,svoje dobrovoljno mučeništvo.A znala je i da je pokvarila njegovu dobru volju,ali nije mogla da se uzdrži od tih izliva nježnosti.Sad je željela da sve popravi:
-Neka ,dragi,ja ću donijeti saksiju.
On je već zaboravio na svoju riječ,ali sad nije htio popustiti:
-Ne!Rekao sam, i donije'ću!
Htio je da bude uvrijeđen i nesrećan .I bio je.
Donio je vazu iz šupe,a onda otišao do mora.
Stao je u mrtvu vodu.
Lijeno je mislio:more-staza bez prepreka,put bez granica,majka širine,otac slobodnog lutanja.
Otići će morem u nepoznato.Jednom.
Ostavi'će ovu vrelu kamenu liticu na kojoj i gušter izdiše,
i ovu sprženu tvrdu travu bez sokova,oko koje se samo guje uvijaju,
i ovu ružnu kuću u kojoj radost zamire,
i ovaj mrtvi kraj u kojem plemenitosti nema, ni ljubavi,ni želje čak.
-Neću da se pretvorim u suri kamen.
Zagazio je u plićak,i zastao,obuhvaćen morem do članaka.
-Otići ću jednom.
-Kuda?
-Ma kuda.
-Kada?
-Nikada. )

Čim đavo preciznosti došapne vrlo određena pitanja,maštanje prestaje. Ostaje tuga.
Ostaje život oko nas.
...

Meša Selimović;
 
U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urođeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobođen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu priviđenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od priviđenja nego strah od stvarnih mogućnosti.

Jovan Dučić
 
Po cemu se covek razlikuje od zivotinje:
-Po tome sto je lenj
-Po tome sto je ispunjen neobuzdanom potrebom za moci
-I po tome sto ne moze da opstane bez nade.
tj.religije,odnosno vere u to da ce sutra biti jos vise rezultata
sa jos manje napora..odnosno ..da ce biti bolje..
 
Prošlo je vec 102 godine,od prvih masovnih demonstracija ženskih i radničkih pokreta,koje su američke,a odmah potom i evropske žene,organizovale kao borbu za svoja radnička,ženska i politička prava.
Nosile su parolu ;
.................HLEBA ,MIRA I RUŽA...............simbole za ; hoćemo posla,bezbednost i sigurnost i solidarnost.Sto godina je prošlo,a parola nije izgubila na aktuelnosti,slično paroli francuske revolucije - jednakost,bratstvo,sloboda.,reči koje bi trebale biti temelj modernog ljudskog društva.
Ceo jedan vek žene su morale osvajati prava,koja im u stvari sasvim prirodno pripadaju;
-pravo na jednako obrazovanje
-pravo na rad i pravo da budu jednako plaćene za jednake poslove kao i njihove muške kolege
-pravo na vlasništvo,pokretnu i nepokretnu imovinu,pravo na nasledjivanje.
-slobodno odlučivanje o sopstvenom životu
-pravo glasa i kandidovanja
-pravo da ih društvo štiti od nasilja.
Ima li išta prirodnije nego da svako ljudsko biće ima ova prava?Žene su za njihovu primenu stradale,ginule,trpele podsmeh i omalovažavanje..i žive *revoluciju* već evo,102 godine.
Kvalitet života kojim žene danas žive ,iako nezadovoljavajući u potpunosti,rezultat je revolucije koju su počele nase prabake i sve hrabre žene s početka XX veka.Dug koji imamo prema njima,dužne smo vratiti našim ćerkama i sinovima - da im ostavimo uslove za bolji kvalitet života sutra.
Želim vam danas svima dan sav od dobre volje,dobrih emocija i dobrih obećanja da ćemo,setivši se onih koje su ovaj dan živele pre nas,učiniti one najvažnije promene-promeniti na bolje bar nešto od onog sivog i nepravednog u našim ličnim životima,i obojiti ga bojom onog karanfila koji nam poklanjaju.
Onima koji ga poklanjaju čestitam današnji dan,ženama onih 364 koji su ostali,a koji su u životu svake žene ispunjeni obavezama koje podsećaju na rudarske.Zato ženama želim,kao i rudarima;SREĆNO,u svakoj narednoj borbi sa životnim iskušenjima.....jer

"Žena na svojim ledjima nosi pola neba"

Lao Ce

8m040.jpg


 
Nepripremljen čovjek ne bi mogao da izdrži ni jedan jedini trenutak suočavanja sa stvarnim stanjem stvari. Mi se smijemo majmunima zbog toga što su nam fizički i po ponašanju toliko slični. Kada kažem daje velika većina čovječanstva potpuno mrtva, ja samo iznosim činjenicu. Ponekad bih i sam volio da je to tek mišljenje, prolazno kao i svako drugo. Mišljenje nam uliva snagu da vjerujemo da će se situacija izmijeniti nabolje, ali mi ne razumijemo da smo zbog mehaničkog mišljenja obustavili napredak ka ljepšem i boljem, da smo izvršili samoubistvo i postali tek bespomoćne mašine koje očekuju pomoć od spolja – kao da su životne okolnosti automehaničari!?

Situacija zavisi od čovjeka, a mašina od situacije. To je razlika između lica i maske. Skinuti masku možemo svjesnošću. Voljom. Srcem. Posmatraj svoj svakodnevni život što pažljivije možeš, ostani tih iza misli, slika, emocija, sjećanja. To je svjesnost. Primijetićeš da je većina onoga što smatraš “sobom” samo mozaik sastavljen od kamenčića – roditelja, društva, poznanika, škole, statusa i slično. Shvatićeš da je rad na sebi borba za sebe. To je volja.
I konačno, kad se mehanizmi odstrane, vidjećeš svijet oko sebe u pravom svijetlu, i nećeš osjetiti strah već samo ljubav i saosjećanje. To je srce.

Učitelj Sah
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Nina
Što se bore misli moje - Mihailo Obrenović
Odgovora
2
Pregleda
218
safon
S

Back
Top