MISLI

  • Začetnik teme Začetnik teme CURSE
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Bаскрсења нема без страдања и смрти.
jaja_1.jpg
 
Poslednja izmena:
Фарбање јаја врши се у спомен на догађај када је света Марија Магдалина Мироносица (то је она девојка која је са Пресветом Богородицом непрекидно била уз Христа у току Његовог голготског страдања и којој се Христос првој јавио по васкрсењу) путовала у Рим да проповеда Јеванђеље и посетила цара Тиберија. Тада му је у знак пажње, као новогодишњи поклон, предала црвено јаје и поздравила га речима: "Христос Васкрсе"! Црвена боја симболише Спаситељеву невино проливену крв на Голготи, али је црвена боја истовремено и боја васкрсења. Јер васкрсења нема без страдања и смрти. То је, дакле, првенствено боја хришћана и цркве, без обзира што су неки покрети кроз историју покушавали да ову боју присвоје.
pisanci_1.jpg
 
U tami koren svetla se sprema,
Bez Petka Velikog Vaskrsa nema.

Iz korena smrti cvet živi, blista-
cvet Vaskrsenja Isusa Hrista!

Nemoj da plačeš kad ti je mrak-
moli se Hristu i budi jak.

Sav bol i tugu i poniženje,
Hristos pretvara u Vaskrsenje!

Lidija Popović - Cvet Vaskrsenja

HristosVoskrese-1.gif
 
U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urodjeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobodjen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu prividjenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od prividjenja nego strah od stvarnih mogućnosti.

Jovan Ducic
 
Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...

Erih Marija Remark
 
Dante i Puskin kazu nam da zivot ima dve polovine.Dante govori o 'sredini zivotnog puta' a Puskin zna da postoji "okuka nasih godina". Nisu nam rekli kada je to.Po mom osecanju to je negde oko cetrdesete godine. Tada covek pocinje da hvata ravnotezu: sto na jednoj strani gubi, na drugoj dobija. I to tako traje sve dok ne prestanete da gubite. A onaj ko prestane da gubi , prestaje i da dobija. Krug se zatvara. Dakle, ne umire se od onog od cega se stari...


Milorad Pavic
 
Ne znam vise ko sam i da li iznad ovog poslednjeg budjenja ima jos novih? U koliko sam "ruskih lutaka" i u koliko jezika zatvorena? Pod koliko znakova sam rodjena? Ima li jos zodijachkih skupina sem ovih koje mi poznajemo? Ne znam, ali sam iz svih tih budjenja nesto nauchila. Ma koliko svetova da postoji, samo jedna stvar je vecna. To je radost..."Pavic
 
Mi se ne poznajemo, mi saznavaoci, sami sebe ne poznajemo: ima to svog dobrog razloga. Nikad mi sebe nismo tražili — pa kako bi se i moglo dogoditi da jednog dana sebe nađemo? S pravom je rečeno: "Gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše."* Naše blago je tamo gde su košnice našeg saznanja. Stalno smo na putu ka njima; kao rođenim krilatim životinjama i skupljačima duhovnog meda stalo nam je zapravo samo do toga da — nešto "donesemo kući". Inače, što se tiče života, takozvanih "doživljaja" — ko se od nas sa dovoljno ozbiljnosti odnosi prema tome? Ili ko ima dovoljno vremena za to? Pri takvim stvarima, bojim se, nikad nismo bili "na pravom mestu": ni naše srce nije tamo — pa ni naše uho! Naprotiv, kao što se neki bogom zanesen i u sebe utonuo čovek, u čijim ušima tek što je odjeknulo zvono označujući podne sa svojih dvanaest teških udaraca, najednom budi i pita se "šta je to zapravo izbilo?" tako i mi ponekad naknadno trljamo uši i u čudu se, pometeni, pitamo "šta smo to zapravo doživeli? Još više: ko smo mi zapravo?" i naknadno, kako rekosmo, odbrojavamo svih dvanaest drhtavih udaraca našeg doživljaja, našeg života, našeg bića — i pri tom, avaj, grešimo u brojanju... Upravo nužno ostajemo sebi strani, ne razumemo sebe, moramo u sebi videti nekog drugog, za nas za večita vremena važi stav "Svako je sebi najudaljeniji"** — za sebe mi nismo nikakvi "saznavaoci"...

Fridrih Niche
 
Razvoj čovekove misli jeste skokovit. Skok se možda dugo priprema u našoj nesvesti, ali nastupi u trenu kao otkrovenje ili blagovešće. Što do juče pojmiti nije mogao, danas već nesrećni, zamišljeni čovečuljak gleda nenaviknutim pogledom. Bergson jeste u pravu. Trajanje jeste neprekidno menjanje. Nijedno duševno stanje nije ni u jednom trenu isto sa samim sobom. Svakim novim trenom nešto je dodato prethodnom, trajući čovek neprekidno stvara novoga sebe. Čovek može prestati da se menja tek kada prestane da traje. Međutim, iako moje pamćenje neprestano gura iz tek napuštene prošlosti u tek nastalu sadašnjost nešto od bivših misli, osećanja, želja, ja toga nisam svestan tokom menjanja. Promene su odviše sitne za grubi čovekov zapažajni aparat, a dogmatičnost njegova mišljenja prevelika da bez otpora pristane na ostvarenu promenu. I tako, tek kada je ishod menjanja dovoljno upadljiv, i kad su se u dugom sledu konačno, promene uobličile, i pomirile protivrečnosti u raznim oblastima naša mišljenja i ponašanja, promenu primećujemo...


Slobodan Selenić
 
Bio je, kao sto je vec receno, siguran da svaki covek ima svoju pahulju: ljudi su jedni drugima slicni samo kad ih se gleda izdaleka, tvrdio je, a onaj koji zeli dokazati koliko se razlikuje od drugih, koliko je jedinstven i neobican, moze to uciniti prikazom vlastite pahulje.


Orhan Pamuk
 
O, u Božjem je svetu sve tako prolazno i kratko. Prolaznost je pobeda svih pobeda, i sve je samo jedared ono što je. Sve se zaboravlja, jer se živci kukavički umaraju, i čim se stegnu usnice, udavi se groznica na njima.
Samo jedan poljubac je u životu čoveka, samo jedared je duša u očima, samo jedared je vera sujevera!
A sve ostalo je samo čežnja, silna ili slomljena, večna i bolna čežnja.
Čežnja mramora da bude stub ponosa i snage.
Čežnja bledih fresaka da ih ne sišu oči i sunce.
Čežnja zaleđene vodenice što stoji kao pusto tičje gnezdo, napunjeno snegom.
Čežnja košute, kad je mesec izmami u gusta žitna polja i gricka vrhove klasova i ne zna da to čini.
Čežnja raspučenog beskraja morskog, kad u sive časove večeri popadaju jedrila i vesla, i uplovi i poslednja lađa u plitke i mrtve vode luke.


Isidora Sekulic
 
Dugo je razmišljao o svom preobražaju, oslušnuo kako ptica peva od radosti.
Zar ta ptica nije bila umrla u njemu, zar nije osetila njegovu smrt? Ne, nešto
drugo je umrlo u njemu, nešto što je odavno čeznulo za smrću. Zar to nije bilo
ono što je u svojim žarkim pokajničkim godinama hteo da umrtvi? Zar to nije u
stvari bilo njegovo ja, njegovo malo, usplahireno i ponosno ja, sa kojim se borio
toliko godina, koje ga je uvek nanovo pobeđivalo, koje se ponovo javljalo posle
umrtvljavanja, zabranivši mu radost, ispunjavajući ga strahom? Zar to nije bilo ono
što je danas, najzad, našlo smrt ovde u šumi, pokraj ove ljupke reke? Nije li tragom
ove smrti sada bio kao dete, pun poverenja, oslobođen straha, pun radosti?

Herman Hesse
 
Formalna igra je težila da iz stvarnih sadržaja svake igre, matematičkih, jezičkih, muzičkih i tako dalje, obrazuje što gušće, što nepropustljivije formalno savršeno jedinstvo i harmoniju. Psihološka igra, naprotiv, tražila je jedinstvo i harmoniju, kosmosnu zaokrugljenost i savršenstvo ne toliko u izboru, rasporedu, ograničavanju, povezivanju i stavljanju sadržaja jednih prema drugima, koliko u meditaciji koja prati svaku etapu igre, stavljajući na nju najveći naglasak.

Hesse
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Nina
Što se bore misli moje - Mihailo Obrenović
Odgovora
2
Pregleda
214
safon
S

Back
Top