- Poruka
- 388.070
"Sve što jeste, mora isto toliko i da nije, i samo koliko ga nema, toliko ga i može biti."
Mika Antić
Mika Antić
Književnost Мирослав Мика Антић
- Začetnik teme Wuka
- Datum pokretanja
- Poruka
- 36.308
Samoća
Najveća slova ljubavi:
onaj glupi septembar
kad sam se pravio važan
da nikog nisam voleo.
A jesen svima zlatna,
a samo meni bakarna.
Da, pravio sam se važan
da nikog nisam sanjao.
A samog sebe sam boleo
i sav se od sebe razboleo,
i sebe u sebi mučio,
i sebe u sebi proganjao.
Najveća slova sramote:
kada sam bez stida dovlačio
zvezdama gradska neba
u moje žedne oči.
Najveća slova tuge:
to, što sam se šegačio
i pred svima junačio,
da posle
u samoći,
nos zakivam u jastuk
čekićem umorne glave.
A noći vrtoglave.
Plave.
A ja ne mogu da zaspim,
već sanjam vreo od jave.
Najveća brbljiva slova:
sve ono što sam krio.
Pred celim svetom sam bio
baš to što nisam bio.
Najveća slova ljubavi
i slova mog dečaštva:
kad jedan namćor u meni
hrabrošću bogat pred svima,
kad ostanemo sami
preda mnom pocrveni
i drhti od siromaštva.
Mika Antić
Najveća slova ljubavi:
onaj glupi septembar
kad sam se pravio važan
da nikog nisam voleo.
A jesen svima zlatna,
a samo meni bakarna.
Da, pravio sam se važan
da nikog nisam sanjao.
A samog sebe sam boleo
i sav se od sebe razboleo,
i sebe u sebi mučio,
i sebe u sebi proganjao.
Najveća slova sramote:
kada sam bez stida dovlačio
zvezdama gradska neba
u moje žedne oči.
Najveća slova tuge:
to, što sam se šegačio
i pred svima junačio,
da posle
u samoći,
nos zakivam u jastuk
čekićem umorne glave.
A noći vrtoglave.
Plave.
A ja ne mogu da zaspim,
već sanjam vreo od jave.
Najveća brbljiva slova:
sve ono što sam krio.
Pred celim svetom sam bio
baš to što nisam bio.
Najveća slova ljubavi
i slova mog dečaštva:
kad jedan namćor u meni
hrabrošću bogat pred svima,
kad ostanemo sami
preda mnom pocrveni
i drhti od siromaštva.
Mika Antić
- Poruka
- 388.070
- Poruka
- 388.070
Mika Antić: Divna pesma
Ne žuri kroz život,
tako se samo prašina diže.
Život se živi lagano,
a svako na cilj stiže.
Mene su učili malenim stvarima koje su bitne,
srećan je samo onaj ko želi stvari sitne.
Ruke su tu da grle,
a ne da nose stvari.
Duša je uvek mlada,
jer samo telo stari.
Ne grabi nego stiči,
u sebi sreću gradi.
Vrednost se čuva unutra,
a ne na fasadi.
Zastani tek da shvatiš,
šta u životu vredi.
Da imaš kom da se vratiš,
da ima ko da te sledi.
Samo te jedno molim,
reči se ovih seti,
na cilj će stići svako,
bilo da gmiže il leti.
Uvek se sa dušom igra,
anđeo ili vrag.
Čovek se pamti po onom
Kakav ostavi trag
Ne žuri kroz život,
tako se samo prašina diže.
Život se živi lagano,
a svako na cilj stiže.
Mene su učili malenim stvarima koje su bitne,
srećan je samo onaj ko želi stvari sitne.
Ruke su tu da grle,
a ne da nose stvari.
Duša je uvek mlada,
jer samo telo stari.
Ne grabi nego stiči,
u sebi sreću gradi.
Vrednost se čuva unutra,
a ne na fasadi.
Zastani tek da shvatiš,
šta u životu vredi.
Da imaš kom da se vratiš,
da ima ko da te sledi.
Samo te jedno molim,
reči se ovih seti,
na cilj će stići svako,
bilo da gmiže il leti.
Uvek se sa dušom igra,
anđeo ili vrag.
Čovek se pamti po onom
Kakav ostavi trag
- Poruka
- 388.070
Ako mi život krila skrati
i sneg u oku počne da veje
znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem.
Miroslav Mika Antić
i sneg u oku počne da veje
znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem.
Miroslav Mika Antić
- Poruka
- 388.070
Nasloni moje vreme na svoje, tako će večnost duže trajati.
Mika Antić
Mika Antić
- Poruka
- 36.308
Ja sam, možda, zato rođen
da to shvatim i zapišem:
i kad nebom ima ptica,
i kad nebom nema ptica,
uvek vredi, poverujte,
da se živi, da se diše,
na ovome čudnom svetu
topova i ljubičica.
Mika Antić
da to shvatim i zapišem:
i kad nebom ima ptica,
i kad nebom nema ptica,
uvek vredi, poverujte,
da se živi, da se diše,
na ovome čudnom svetu
topova i ljubičica.
Mika Antić
- Poruka
- 36.308
Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao. I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem.
- Poruka
- 36.308
Gospođice, ja nisam za tobom bio onako obično, gimnazijski zanesen. U meni je sve do tabana minirano.
- Poruka
- 388.070
Čarobna pesma
Miroslav Mika Antić
Vidim te vec,
istina-kao u nekoj srebrnoj magli,
ali divno te vidim:
na nogama ti cizme od sedam milja,
u ruci Aladinova lampa,
putujes na onom cudotvornom tepihu
iz 1001 noci,
preleces planine i mora
i dizes se visoko prema zvezdama.
Mozda ti i ne slutis
koliko volim tvoju trsavu glavu,
detinju glavu koja mirise na sapun
i penusavi aprilski vetar,
Glavu u kojoj stanuju samo boje
visoke,
ogromne,
nedostizne,
glavu koja ce shvatiti bezmerja
i razdaljine svetlosnih godina,
nerazumljive cifre
i geometrijske krivulje
i hrabrost svemirskih brodova
sto ce krenuti sutra
na nova nepoznata sunca.
Ja sam svoja putovanja
protutnjao pod celom
i tu su stali prostori
o kojima i ne sanjas.
Cetiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
tako sam jednom leteo
cak do Kumove slame.
Dve,tri,pet casa vina
u restoranu kraj reke,
tako sam beskrajno lebdeo
kroz udaljena sazvezdja.
I jedan obican osmeh,
i jedno jesenje vece,
tako sam trazio nove
zlatogrive komete.
Tako sam sebi nasao
i jednu tihu mudrost
od koje rastu krila.
Zato i hocu samo da te zamolim:
preleti beskonacnost
i pobedi vreme i mastu,
ali nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.
Dodirni rukama prasinu
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa ritmovima pulsara,
al nikada ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.
Jer ljudska srca
zasadjena su nisko kao kupine
tu, gde su svici crveni dzinovi
naseg malenog kosmosa,
tu gde smo sebi nacinili
milimetarske beskonacnosti,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima izgubimo:
ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura,
ti daleko od mene
kao belo zrnevlje Vlasica.
Pronadji nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da disu i da ozive.
Ali nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.
Samo tako se mozemo
jedan drugom pribliziti.
Cetiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
moja i tvoja casa piva
u restoranu kraj reke,
i moje iskrene oci
i tvoje iskrene oci
u jedno jesenje vece
detinjasto i roditeljsko,
-to je ono prostranstvo
koje hocu da pomirim
izmedju moje i tvoje zvezde.
Miroslav Mika Antić
Vidim te vec,
istina-kao u nekoj srebrnoj magli,
ali divno te vidim:
na nogama ti cizme od sedam milja,
u ruci Aladinova lampa,
putujes na onom cudotvornom tepihu
iz 1001 noci,
preleces planine i mora
i dizes se visoko prema zvezdama.
Mozda ti i ne slutis
koliko volim tvoju trsavu glavu,
detinju glavu koja mirise na sapun
i penusavi aprilski vetar,
Glavu u kojoj stanuju samo boje
visoke,
ogromne,
nedostizne,
glavu koja ce shvatiti bezmerja
i razdaljine svetlosnih godina,
nerazumljive cifre
i geometrijske krivulje
i hrabrost svemirskih brodova
sto ce krenuti sutra
na nova nepoznata sunca.
Ja sam svoja putovanja
protutnjao pod celom
i tu su stali prostori
o kojima i ne sanjas.
Cetiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
tako sam jednom leteo
cak do Kumove slame.
Dve,tri,pet casa vina
u restoranu kraj reke,
tako sam beskrajno lebdeo
kroz udaljena sazvezdja.
I jedan obican osmeh,
i jedno jesenje vece,
tako sam trazio nove
zlatogrive komete.
Tako sam sebi nasao
i jednu tihu mudrost
od koje rastu krila.
Zato i hocu samo da te zamolim:
preleti beskonacnost
i pobedi vreme i mastu,
ali nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.
Dodirni rukama prasinu
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa ritmovima pulsara,
al nikada ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.
Jer ljudska srca
zasadjena su nisko kao kupine
tu, gde su svici crveni dzinovi
naseg malenog kosmosa,
tu gde smo sebi nacinili
milimetarske beskonacnosti,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima izgubimo:
ja daleko od tebe
kao Alfa Kentaura,
ti daleko od mene
kao belo zrnevlje Vlasica.
Pronadji nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da disu i da ozive.
Ali nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji.
Samo tako se mozemo
jedan drugom pribliziti.
Cetiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
moja i tvoja casa piva
u restoranu kraj reke,
i moje iskrene oci
i tvoje iskrene oci
u jedno jesenje vece
detinjasto i roditeljsko,
-to je ono prostranstvo
koje hocu da pomirim
izmedju moje i tvoje zvezde.
- Poruka
- 388.070
- Poruka
- 388.070
- Poruka
- 388.070
Miroslav Antić - Mnogo malih svemira
A lepo su joj svi govorili: ne luduj, Milena. Nije provincija u geografiji. Provincija je u čoveku. I gdegod kreneš, ti je tegliš za sodom kao prtljag.
A važno je i to, govorili su joj, da u svemu od čega je čovek načinjen, pronađeš ono što tebi treba. Ako ti skupljaš samo osmehe:
onda ti svet izgleda lepršav i deo. Ako skupljaš samo mrzovolju, onda su ljudi stvarno kvarni.
Ali Milena nije slušala. Dala je otkaz. I otišla.
Otišla Milena da pobegne od provincije. Da nađe bolje ljude. A zatekla iste. Jer pogrešno je tražila. Išla je da nalazi ljude, a svuda je nalazila sede.
Zato je Mileni ceo svet godinama isti.
Milena je radila u jednom običnom, malom, simpatičnom kolektivu, gde se moglo i piti kafe, i ćaskati i ne padati na nos od posla. Da je radila na nekoj traci, da joj je mašina brojala minute, možda Milena i ne bi imala vremena da misli i mašta. Odradila bi svoj deo posla, svoje radno vreme i otišla kući kao i svi drugi ljudi.
Ali Milena je od rođenja postavljena kao nešto što bi trebalo da bude drukčije od ostalih. Majka joj je to govorila. Otac joj je to govorio. Rodbina joj je to govorila. Pametna si, govorili su joj. Lepa si. Daleko ćeš ti doterati.Nije doterala daleko. Petljala je sa školom. Godinama je pokušavala da preskoči drugi semestar studija. Nije imala smisla za skok uvis. Za skok udalj. Skočila je blizu. Tada se to još moglo: nije bilo ZUR-a, moglo se preko poznanstva, preko prijatelja i rođaka, i – zaposlila se.
Strašno je teško za svaki kolektiv kad mu dođe neko ko misli da je tu samo privremeno. Da je to neka stepenica preko koje će, predodređen za nešto veće i moćnije, sutra otići u perspektivu.
Od prvog dana Milena je počela da gleda sažaljivo na ljude što su tu radili. Nikad im to nije rekla otvoreno, ali stvarno ih je žalila. One sredovečne, koji su još tu i tamo podsećali na nekakav zalet, one pred penzijom, koji su potpuno promašili, jer nisu dosegli nebo, one mlade koji se bez ambicija, pomirljivo, predaju mašini svakodnevice i započinju svoju sivu i čamotnu karijeru.
Onda su bili neki poslovni ljudi, prisustvovala i Milena tom sastanku, zapazili je i pozvali da pređe u veću kuću, za veći lični dohodak. Prihvatila je to sasvim normalno. Nijednog trenutka se nije upitala: zašto nju, nekvalifikovanu, nju, puku početnicu, zovu na bolje mesto. Na mesto za koje konkurišu stotine drugih, sposobnijih. Mislila je da se sve sastoji od tri osmeha, pažljive šminke, svakodnevnih promena frizure i neprekidnih presvlačenja.
I u tom preduzeću gledala je sažaljivo ljude za stolovima i mislila o tome kako su promašili svoj vek.
Godinu dana kasnije radila je u jednom izvoznom preduzeću. Učila je engleski. Usavršavala ruski koji je natucala iz školskih dana. Prvi put je stvarno zapela da pošteno izuči kucanje na mašini. Noćima je zabadala prste u tastaturu. Noćima je pomoću debelih rečnika prevodila poslovne telegrame i dešifrovala pisma. Onda joj je koleginica za stolom prekoputa jednostavno odbila pomoć. Ne mogu, rekla je, da radim pola tvog posla. Nisi ceo čovek. Imaš mnogo šupljina u sebi. Ne znaš ni svoj rođeni jezik kako treba…
Otišla je dalje. I svaki put kad je odlazila, mislila je da se penje. Stepenicu po stepenicu. Nije važno, mislila je, što neko skoči odmah. Ja ću polako. Odmoriću se godinu-dve u nekom preduzeću, pa ću onda opet dalje. Važno je bilo ne stojati u mestu. Važno je bilo pobeći od provincije.
Sad su svi oni, koji su joj nekad govorili da je lepa i naročita, počeli da vrte glavom. Milena na sajamskim štandovima. Milena kuva kafu Italijanima i Japancima. Milena na prijemu poljoprivrednih stručnjaka. Milena na slici sa univerzitetskim profesorima. Milena na vikendu sa nekima iz Televizije…
– Svi su mi odvratni – govorila je majci umorno, uveče kad se vrati sa tih jurnjava za egzistencijom i ugledom u društvu. – Svi su primitivni. Sve je provincija. Moram da bežim dalje.
Pobegla je u London uz tatinu pomoć. To ga je koštalo vinograda i babine kuće na selu. Onda joj je i London bio provincija. Otišla je u Pariz. Klatarila se po nepoznatom svetu, počela da govori sve jezike pomalo, onda se iznenada vratila i sad je tu, a nije tu, ponovo su joj našli neko zaposlenje, ponovo lepo izgleda, ima evropske manire, služi za pokazivanje uz kafu i aperitiv, za prevođenje poslovnih pisama i večere sa poslovnim prijateljima. A u stvari je daleko. Na Azurnoj obali. Na La Manšu. Na Karibima.
Još traži ljude. A još svuda nalazi sebe. I samo to što uspe da vidi u svetu, samo to sve za nju i jeste.
Što je najgore za stotine i stotine onih koji čekaju takav ili sličan posao, ona je još nekvalifikovana. Kad treda da pokaže dokumenta, obično se to uradi okolo, preko nekih službenika sekretarijata.
– Ne luduj, Milena – govori joj i sad mati. – Upiši se na Radnički univerzitet i završi bar nešto. Budi nešto.
– Provincijalka – govori Milena s prezirom i svojoj majci i ponekad je iskreno žali.
U London su joj slali slaninu. U Pariz čak i haljine. Stalno je živela od provincije koju je prezirala. Sve službene puteve platila joj je provincija. Svaki radni dan u knjižici platila joj je provincija. A ona se večno stidela provincije. I sažaljevala je.
Neki tamo Tolstoj rekao je jednom, a mnogi su to posle na razne načine ponavljali, rekao je da čovek može i u Jasnoj Poljani, u selendri jednoj ruskoj da napravi prestonicu sveta, samo ako se on oseća kao prestonica.
Milena to ne ume. Iskreno to ne ume. I što je starija, i što joj se više bora sakuplja oko očiju, sve je veća panika muči, zar je moguće, pita se, zar je moguće da sam ja iznad svega toga i da je stvarno sve provincija? I Evropa? I ceo svet?
I sad već zna, pomalo umorna, da bilo kuda da ode – uvek će krenuti u pravcu provincije. Iste one provincije koja je, za neke druge ljude, centar sveta.
Sad se opet nekuda sprema.
I spremaće se do kraja života.
I umreće nesrećna što mora da bude sahranjena u provinciji. Jer i večnost je teška provincija, zar ne? Ta večnost, koju je Milena, od silnog prezira, usitnjavala u trenutke.
Večnost – razmenjena u sitniš. U milione odičnih malih večnosti koje nije razumela kao posedne svetove, posedne živote, posedne svemire, jer nije umela da zavoli nikoga oko sede. Baš nikog.
7. april 1978.
A lepo su joj svi govorili: ne luduj, Milena. Nije provincija u geografiji. Provincija je u čoveku. I gdegod kreneš, ti je tegliš za sodom kao prtljag.
A važno je i to, govorili su joj, da u svemu od čega je čovek načinjen, pronađeš ono što tebi treba. Ako ti skupljaš samo osmehe:
onda ti svet izgleda lepršav i deo. Ako skupljaš samo mrzovolju, onda su ljudi stvarno kvarni.
Ali Milena nije slušala. Dala je otkaz. I otišla.
Otišla Milena da pobegne od provincije. Da nađe bolje ljude. A zatekla iste. Jer pogrešno je tražila. Išla je da nalazi ljude, a svuda je nalazila sede.
Zato je Mileni ceo svet godinama isti.
Milena je radila u jednom običnom, malom, simpatičnom kolektivu, gde se moglo i piti kafe, i ćaskati i ne padati na nos od posla. Da je radila na nekoj traci, da joj je mašina brojala minute, možda Milena i ne bi imala vremena da misli i mašta. Odradila bi svoj deo posla, svoje radno vreme i otišla kući kao i svi drugi ljudi.
Ali Milena je od rođenja postavljena kao nešto što bi trebalo da bude drukčije od ostalih. Majka joj je to govorila. Otac joj je to govorio. Rodbina joj je to govorila. Pametna si, govorili su joj. Lepa si. Daleko ćeš ti doterati.Nije doterala daleko. Petljala je sa školom. Godinama je pokušavala da preskoči drugi semestar studija. Nije imala smisla za skok uvis. Za skok udalj. Skočila je blizu. Tada se to još moglo: nije bilo ZUR-a, moglo se preko poznanstva, preko prijatelja i rođaka, i – zaposlila se.
Strašno je teško za svaki kolektiv kad mu dođe neko ko misli da je tu samo privremeno. Da je to neka stepenica preko koje će, predodređen za nešto veće i moćnije, sutra otići u perspektivu.
Od prvog dana Milena je počela da gleda sažaljivo na ljude što su tu radili. Nikad im to nije rekla otvoreno, ali stvarno ih je žalila. One sredovečne, koji su još tu i tamo podsećali na nekakav zalet, one pred penzijom, koji su potpuno promašili, jer nisu dosegli nebo, one mlade koji se bez ambicija, pomirljivo, predaju mašini svakodnevice i započinju svoju sivu i čamotnu karijeru.
Onda su bili neki poslovni ljudi, prisustvovala i Milena tom sastanku, zapazili je i pozvali da pređe u veću kuću, za veći lični dohodak. Prihvatila je to sasvim normalno. Nijednog trenutka se nije upitala: zašto nju, nekvalifikovanu, nju, puku početnicu, zovu na bolje mesto. Na mesto za koje konkurišu stotine drugih, sposobnijih. Mislila je da se sve sastoji od tri osmeha, pažljive šminke, svakodnevnih promena frizure i neprekidnih presvlačenja.
I u tom preduzeću gledala je sažaljivo ljude za stolovima i mislila o tome kako su promašili svoj vek.
Godinu dana kasnije radila je u jednom izvoznom preduzeću. Učila je engleski. Usavršavala ruski koji je natucala iz školskih dana. Prvi put je stvarno zapela da pošteno izuči kucanje na mašini. Noćima je zabadala prste u tastaturu. Noćima je pomoću debelih rečnika prevodila poslovne telegrame i dešifrovala pisma. Onda joj je koleginica za stolom prekoputa jednostavno odbila pomoć. Ne mogu, rekla je, da radim pola tvog posla. Nisi ceo čovek. Imaš mnogo šupljina u sebi. Ne znaš ni svoj rođeni jezik kako treba…
Otišla je dalje. I svaki put kad je odlazila, mislila je da se penje. Stepenicu po stepenicu. Nije važno, mislila je, što neko skoči odmah. Ja ću polako. Odmoriću se godinu-dve u nekom preduzeću, pa ću onda opet dalje. Važno je bilo ne stojati u mestu. Važno je bilo pobeći od provincije.
Sad su svi oni, koji su joj nekad govorili da je lepa i naročita, počeli da vrte glavom. Milena na sajamskim štandovima. Milena kuva kafu Italijanima i Japancima. Milena na prijemu poljoprivrednih stručnjaka. Milena na slici sa univerzitetskim profesorima. Milena na vikendu sa nekima iz Televizije…
– Svi su mi odvratni – govorila je majci umorno, uveče kad se vrati sa tih jurnjava za egzistencijom i ugledom u društvu. – Svi su primitivni. Sve je provincija. Moram da bežim dalje.
Pobegla je u London uz tatinu pomoć. To ga je koštalo vinograda i babine kuće na selu. Onda joj je i London bio provincija. Otišla je u Pariz. Klatarila se po nepoznatom svetu, počela da govori sve jezike pomalo, onda se iznenada vratila i sad je tu, a nije tu, ponovo su joj našli neko zaposlenje, ponovo lepo izgleda, ima evropske manire, služi za pokazivanje uz kafu i aperitiv, za prevođenje poslovnih pisama i večere sa poslovnim prijateljima. A u stvari je daleko. Na Azurnoj obali. Na La Manšu. Na Karibima.
Još traži ljude. A još svuda nalazi sebe. I samo to što uspe da vidi u svetu, samo to sve za nju i jeste.
Što je najgore za stotine i stotine onih koji čekaju takav ili sličan posao, ona je još nekvalifikovana. Kad treda da pokaže dokumenta, obično se to uradi okolo, preko nekih službenika sekretarijata.
– Ne luduj, Milena – govori joj i sad mati. – Upiši se na Radnički univerzitet i završi bar nešto. Budi nešto.
– Provincijalka – govori Milena s prezirom i svojoj majci i ponekad je iskreno žali.
U London su joj slali slaninu. U Pariz čak i haljine. Stalno je živela od provincije koju je prezirala. Sve službene puteve platila joj je provincija. Svaki radni dan u knjižici platila joj je provincija. A ona se večno stidela provincije. I sažaljevala je.
Neki tamo Tolstoj rekao je jednom, a mnogi su to posle na razne načine ponavljali, rekao je da čovek može i u Jasnoj Poljani, u selendri jednoj ruskoj da napravi prestonicu sveta, samo ako se on oseća kao prestonica.
Milena to ne ume. Iskreno to ne ume. I što je starija, i što joj se više bora sakuplja oko očiju, sve je veća panika muči, zar je moguće, pita se, zar je moguće da sam ja iznad svega toga i da je stvarno sve provincija? I Evropa? I ceo svet?
I sad već zna, pomalo umorna, da bilo kuda da ode – uvek će krenuti u pravcu provincije. Iste one provincije koja je, za neke druge ljude, centar sveta.
Sad se opet nekuda sprema.
I spremaće se do kraja života.
I umreće nesrećna što mora da bude sahranjena u provinciji. Jer i večnost je teška provincija, zar ne? Ta večnost, koju je Milena, od silnog prezira, usitnjavala u trenutke.
Večnost – razmenjena u sitniš. U milione odičnih malih večnosti koje nije razumela kao posedne svetove, posedne živote, posedne svemire, jer nije umela da zavoli nikoga oko sede. Baš nikog.
7. april 1978.
- Poruka
- 388.070
Šta se tu može
Mama mi kaže: luckasto moje,
šta se to zbiva u tvojoj glavi?
U njoj dečaci,
kažem,
postoje,
dečaci smeđi, crni i plavi.
Mama mi kaže: luckasto moje,
zar mogu tamo svi da se slože?
Ja kažem mami: kad već postoje,
nek’ tu i stoje – šta se može!
Mama mi kaže: pusti priče
– zbijeni tako
na šta liče?
Ja rukom mahnem i – uzdahnem.
Svi oni liče,
svi mnogo liče,
na nešto lepo kao iz priče
– na sve što želim
– na sve što hoću…
Liče na nemir i na samoću.
Mama se smeška: luckasto moje,
pa oni,
znači,
ne postoje.
Postoje,
kažem,
kao na javi,
dečaci crni, smeđi i plavi.
Šta da se radi? – mama veli.
Ja kažem:
ništa,
već – da se želi
da nikad čekanje ne izbledi.
Mama mi kaže: da li to vredi?
A ja se smeškam:
videćeš – vredi.
Miroslav Mika Antić
Mama mi kaže: luckasto moje,
šta se to zbiva u tvojoj glavi?
U njoj dečaci,
kažem,
postoje,
dečaci smeđi, crni i plavi.
Mama mi kaže: luckasto moje,
zar mogu tamo svi da se slože?
Ja kažem mami: kad već postoje,
nek’ tu i stoje – šta se može!
Mama mi kaže: pusti priče
– zbijeni tako
na šta liče?
Ja rukom mahnem i – uzdahnem.
Svi oni liče,
svi mnogo liče,
na nešto lepo kao iz priče
– na sve što želim
– na sve što hoću…
Liče na nemir i na samoću.
Mama se smeška: luckasto moje,
pa oni,
znači,
ne postoje.
Postoje,
kažem,
kao na javi,
dečaci crni, smeđi i plavi.
Šta da se radi? – mama veli.
Ja kažem:
ništa,
već – da se želi
da nikad čekanje ne izbledi.
Mama mi kaže: da li to vredi?
A ja se smeškam:
videćeš – vredi.
Miroslav Mika Antić
- Poruka
- 388.070
Usne
Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.
I da ti šapat šapatom vrate.
Usne postoje da se pozlate.
Usne su vulkan tvog tela.
Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pčela od vetra s pčelom od mleka.
Usne postoje da se procveta
u vatromete neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.
I nikad nikom nemoj ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije, mekše, mlađe i slađe.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje.
Mika Antić
Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.
I da ti šapat šapatom vrate.
Usne postoje da se pozlate.
Usne su vulkan tvog tela.
Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pčela od vetra s pčelom od mleka.
Usne postoje da se procveta
u vatromete neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.
I nikad nikom nemoj ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije, mekše, mlađe i slađe.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje.
Mika Antić
echinacea
Legenda
- Poruka
- 71.381
echinacea
Legenda
- Poruka
- 71.381
echinacea
Legenda
- Poruka
- 71.381
bird again
Buduća legenda
- Poruka
- 31.831
Objašnjenje
Sad shvatam:
Nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.
Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave
i zbog jednog bljeska ne žele da izgore.
Imamo ruke dobre ko pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.
I prisutni smo u nebu što mora da izraste
u saksijama oka ponekom u svetu.
Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog,
sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno, i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.
Prejeli smo se, kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.
I jednako je u nama i kamenja i granja,
i jednako je u nama i prljavo i plavo.
I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže, i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali, i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli, i sta ćemo sutra hteti.
Goreli smo, a nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.
I uvek smo bili živi, pa ipak: drukčije živi
od svih drugih živih na ovom luckastom svetu.
I najzad:
Tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja ni jednom vetu ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave,
željne da budu sunce makar trenutak samo.
Sad shvatam:
Nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.
Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave
i zbog jednog bljeska ne žele da izgore.
Imamo ruke dobre ko pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.
I prisutni smo u nebu što mora da izraste
u saksijama oka ponekom u svetu.
Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog,
sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno, i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.
Prejeli smo se, kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.
I jednako je u nama i kamenja i granja,
i jednako je u nama i prljavo i plavo.
I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže, i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali, i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli, i sta ćemo sutra hteti.
Goreli smo, a nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.
I uvek smo bili živi, pa ipak: drukčije živi
od svih drugih živih na ovom luckastom svetu.
I najzad:
Tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja ni jednom vetu ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave,
željne da budu sunce makar trenutak samo.
echinacea
Legenda
- Poruka
- 71.381
iamnotentirelyhere
Aktivan član
- Poruka
- 1.619
Mali kameni nokturno
Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.
Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude lađe.
Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
ni pronaći u tebi i nadu i beznađe.
Nikada više nećeš
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.
Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.
Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.
Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.
Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.
Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.
Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.
U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.
Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.
I polumrtav od ljubavi.
Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.
Čuješ kako mi vinogradi
štucaju u dzigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.
Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.
Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.
Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.
Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.
Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.
Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.
Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.
Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.
Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,
za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.
Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.
Ti si sve ono jesi.
I sve ono što nisi.
Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.
Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.
Jer video sam te svu
do stida
i mnogo dublje od stida.
Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.
Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.
Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.
Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.
Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.
Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.
Beži zato dok možeš!
Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.
Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.
Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.
Spasavaj se,
silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.
Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.
Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.
Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude lađe.
Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
ni pronaći u tebi i nadu i beznađe.
Nikada više nećeš
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.
Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.
Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.
Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.
Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.
Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.
Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.
U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.
Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.
I polumrtav od ljubavi.
Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.
Čuješ kako mi vinogradi
štucaju u dzigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.
Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.
Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.
Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.
Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.
Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.
Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.
Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.
Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.
Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,
za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.
Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.
Ti si sve ono jesi.
I sve ono što nisi.
Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.
Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.
Jer video sam te svu
do stida
i mnogo dublje od stida.
Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.
Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.
Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.
Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.
Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.
Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.
Beži zato dok možeš!
Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.
Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.
Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.
Spasavaj se,
silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.
Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.