Miroslav-Mika Antic - poezija za sva vremena

[Nina]

Šta se tu može

Mama mi kaže: luckasto moje,
šta se to zbiva u tvojoj glavi?
U njoj dečaci,
kažem,
postoje,
dečaci smeđi, crni i plavi.

Mama mi kaže: luckasto moje,
zar mogu tamo svi da se slože?
Ja kažem mami: kad već postoje,
nek’ tu i stoje – šta se može!

Mama mi kaže: pusti priče
– zbijeni tako
na šta liče?
Ja rukom mahnem i – uzdahnem.

Svi oni liče,
svi mnogo liče,
na nešto lepo kao iz priče
– na sve što želim
– na sve što hoću…
Liče na nemir i na samoću.

Mama se smeška: luckasto moje,
pa oni,
znači,
ne postoje.

Postoje,
kažem,
kao na javi,
dečaci crni, smeđi i plavi.

Šta da se radi? – mama veli.
Ja kažem:
ništa,
već – da se želi
da nikad čekanje ne izbledi.

Mama mi kaže: da li to vredi?
A ja se smeškam:
videćeš – vredi.

Miroslav Mika Antić

 

[Nina]

Usne

Usne jedino zato postoje
da s nekim podeliš nešto svoje.
I da ti šapat šapatom vrate.
Usne postoje da se pozlate.

Usne su vulkan tvog tela.
Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pčela od vetra s pčelom od mleka.

Usne postoje da se procveta
u vatromete neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.

I nikad nikom nemoj ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije, mekše, mlađe i slađe.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje.

Mika Antić

 

[echinacea]

 

[Tea]

Možda je svetlost jaukanje tame za ljubavlju? MIKA

 

[Tea]

Poklonio sam se vetru.
Poklonio se tišini.
Mislim da sam razumeo.
Čitava stvar je, znači, u vatrometu hitrine
kojom se emituje i prima um u povratku.
Zato se kaže da dosezanje nije ništa drugo
do - prepoznavanje sopstvene poruke.
Zato se kaže da je prostor: iskustvo
kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir
kad nam se vratio iz budućnosti.
Možda me je to sunce pozlatilo
na zalasku:bio sam čudno smiren,
sa riđim oreolom kose
.Bio sam spreman za stvaranje.

IX Celog života opsedala me je želja
da stvorim sebi živu pticu.
Pticu koja je samo jednom.
Možda je trebalo da to pokušam ranije.
Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo,
dospevao sam do svega u šta umem da poverujem.
Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega.
I ništa nisam dodavao.
I ništa nisam oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nešto novo.
Kakva magičnost materijala!
Kakva čudesna linija!
Kakva raskoš boja i površina, senki i svetlosti!

 

[Tea]

I kad se budemo sreli
u nekom drugom stoleću
i u tvom oku nađem
lepotu sličnu proleću
i u mom oku nađeš
lepotu sličnu proleću,
nemoj da me prepoznaš.
I ja ću začuđen stati.
To, tada što ćemo dati,
tek prvi put ćemo dati. ...
Mika Antic

 

[echinacea]

 

[echinacea]

 

[Rusalka]

Ti znaš da sam ja onaj koji školjke
prevari da su ptice
i kad se razmašu krilima svojih ljuštura
da polete, – ulazim u njih precizno kao zrno.​

I – mi zajedno trajemo.
I – mi se zajedno mučimo.
I – mi zajedno rađamo po malo bisera.
što obasjava svet.

​

 

[echinacea]

 

[Branko Lori]

 

[echinacea]

 

[echinacea]

 

[Tea]

Ponekad želim da podelim
moje rumeno, sa gradom celim ...
i moje belo sa žutom travom,
i moje žuto sa noći plavom,
i moje plavo sa rekom snenom.
Jedino čuvam ono zeleno,
za neke oči što nisu moje,
al’ uz njih rastu,
odavno rastu
sve druge oči i druge boje.
* Miroslav Mika Antić

 

[bird again]

Nasloni moje vreme na svoje, tako će večnost duže trajati. – Mika Antić

 

[Tea]

Da se ti nisi rodila,
"neko bi morao biti voljen na ovom mestu.
Da se ja nisam rodio,
neko bi umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku
i drugi bi produžili
to što se zove beskrajno..."
- Miroslav Mika Antić

 

[bird again]

Školjka je žena​

Skoljka je žena, kneže moj.

A veruj: u svakoj ženi postoji nešto hranljivo.

Neko ima ključ za nju i otvara je u prolazu




– možda: bezazleno sasvim,

– možda: iz čiste obesti,

– možda: tek tako, iz zanata.

Onda je srče. Onda je baca.

Jer šta će njemu ljuske.

I onda ode dalje za nekim novim školjkama,

jer on to tako jednostavno

i tako prirodno čini.

A neko nikad neće imati ključ.

Raskrvariće usta dok to otvara.

Izlomiće sve nokte. I mučiće se.

I kad otvori školjku i kad je napokon posrče,




vikaće: nije to ta školjka.

Ljudi, zar je to ono što sam hteo?

Neko baci školjku o kamen i polupa je.

Gleda u njene krhotine

i kao da uživa u njenom ugibanju.

I ostavi je da se muči na suncu.

I ostavi je da se suši na suncu.

I da od njenog mekog tela

ostane malo gorke školjke.

A neko, željan školjki, plaća svom svojom starošću

da mu ih drugi otvore i donesu.

Na nekom srebrnom poslužavniku, naravno.




U neko srebrno vreme.

Pred neku srebrnu smrt.

Neko ne voli školjke,

ali nema šta drugo da jede, kneže moj,

i on ih jede dok drugi ozbiljno misle da on u njima uživa.

Ti znaš da sam ja onaj koji školjke

prevari da su ptice

i kad se razmašu krilima

svojih ljuštura da polete,

ulazim u njih precizno kao zrno.

I – mi zajedno trajemo.

I – mi se zajedno mučimo.




I – mi zajedno rađamo po malo bisera. što obasjava svet.

Bolje da si mi doneo običnu mrvu peska.

Možda bih oko tog zrnca sam sebi sagradio školjku

kakvu ti ne razumeš: školjku neba i zemlje.

I možda bih oblagao to zrno dobrotom božanskog.

I možda bih ga ugojio u dragi kamen svog sna

i ne bih njime ukrasio srce nijedne druge školjke.

Možda bih, stvarno, uz njega umeo samo da sanjam.

Ti ništa ne razumeš, kneže moj.




Ja govorim o porodu.

Ja govorim o potomcima mog potomstva.


… cela istina

 

[echinacea]

 

[echinacea]