Mirjana Pavlović - Leptir na zamrznutom oknu

[Милунка Савић]

DALEKE OBALE


Erini


Gle, davno vec nema ovog
trena
i ja sam u sebi jos samo
sena
sto plovi niz meke padine
noci
bez tela, glasa i bez
moci…

A vreme sto je u meni
stalo
u drugim svetovima
progledalo
i kao da nije od mene
uteklo
istinu o sebi vecnosti
izreklo

 

[Милунка Савић]

MRACNA PESMA


Suvog vetra hladna
krv
Ostar sismsir, beli
crv
Gole grane retkih
zuba
U racvama-svilen-
buba.
Ostrog bola seme
prska
Najezena drhti
trska
Tuga lije kao
voda
Sa pipaka okto-
poda
Tupim uglom kruzi
ptica
Po nebu bez
zeravica
Mrak prostirku
odmotava
Izgazena jeca,
trava
Tiho, tiho, srce
moje
Svetlost gasi svoje
boje.

 

[Милунка Савић]

ZVEZDE GLEDAJU S NEBA


Toplo more sna
plavi ostatke dana.
Zar malaksala
obrisa
oblaka…
Necije srce
gasne.
A zvezde,
krupne, strasne,
bez straha
od dubine mraka
upiru vreli
pogled
u dva daleka,
strana,
oka bez sjaja
i dna…

 

[Милунка Савић]

SAN

Vetar tamno seme seje,
vreme klupko odmotava
na dnu crne orhideje
mirno srce sveta spava.

Mirno spava srce sveta
zateceno u blagosti
prosle su ga glad i seta
teski gresi iz mladosti.

Mirno srce sveta spava:
bezdno zjapi, svetlost blista
medjuzvezdje obasjava
pramen mesecevog lista.

Spava mirno srce sveta
svest se gasi, vreme veje
od ponora do uzleta
uspomene trosne seje.

Nema vise sta da greje
lednu santu zaborava
na dnu crne orhideje
srce sveta mirno spava.

 

[Милунка Савић]

SETNA PESMA


Nezne senke proslih dana
davna tuga, ljubav rana
zadocneli bruje petli
u dnu srca pesma svetli.

Nema ptica svelog gnezda
u bozuru zgasla zvezda
tihe patnje krupno zrno
rasplamsalo cvece crno.

Siva reka neutekla,
muklim zarom dusu pekla
rasklasalo zito bola
zuti neven dubodola.

Kaplju sene davnih dana
izmaglicom uspomene
vecna seta, ljubav rana
s nemim krikom u dnu mene.

 

[Милунка Савић]

TOPOT PEGAZA


(Elegija za S.K.)


Tamna je noc…
Mirisu vlazne grane,
necujno kisa kaplje.
Nad rekom uzlecu caplje.
Ni jedna zvezda da plane…

Tamna je noc…
Nestala svetlost za zvukom
Nepomicne daljine
u skutu nocne haljine
ceznu za duginim lukom.

Tamna je noc…
Nadom otskrinut vid.
Tisinom proboden sluh.
O neprobojni zid
udara iznuren duh.

Tamna je noc…
S tobom sam u cekanju
Zvezde se pale u granju,
iskri beskrajna staza.
Odzvanja topot Pegaza…

 

[Милунка Савић]

BESKRAJNA PESMA


Tihe noci, meke grane
bledi osmeh zore rane,
tople ruke, snena rosa
na vlatima od otkosa.

Vreme tece, kaplje, strada,
beskraj smislom ogradjuje
krvotokom struji nada
dok sjaj zvezda pesmu kuje.

Ispod krhkog krova nade
plave reke trosnih mislih
noc, potnju svetlost krade,
oblaci se u zbeg stisli.

Vihor brise senke znane
u nebeskoj trne svili,
prapocetak prve grane
od udara i sad cvili.

Oci noci, blage srne
uspavana svest daljina
dok poslednja zvezda trne
snom izgara mesecina.

Mlaz probudjen reke mlade
kad u tami bljeskom kresne
iz bokora trosne nade
dusom izvaja stih pesme.

Pesma tece, kaplje, strada
beskraj smislom ogradjuje
krvotokom struji nada
da sjaj zvezda zivot kuje.

 

[Милунка Савић]

STRAH OD POGLEDA

Ne ljuti se na mene:
bila sam tako mlada
u strahu od svoje sene
kad sam te srela tada

i tvoje pametne oci.
Nocas, dok klavir svira
i crno vino se toci
tvoj polged ne da mi mira…

I znas, da sad ne znam ni sama
zasto sam, skokom srne u noci,
pobegla tad, usplamtela od srama
sto sam ti usnula sklopljene oci?

 

[Милунка Савић]

ZVEZDANA PRUGA

Znam-ne postoje te daljine
sto vreme ovo mogu nam uzeti
iz tropskih leta u ruske zime
misao lako moze da poleti

sledeci treptaj prve iskre
kad dusa dusu neumitno sretne
pa posle samo zvezde nize
mladosti nase neistovetne…

Al’ srca su nam bliska bila;
cula sam tvoje kako kuca
kljucem sam istim-srca svoga-
spoznala tajnu tvoga srca.

A ti si svojim-stigao do dna
ledenog vira svih mojih mora
i pokupio-za zivot ceo
sva pitanja-bez odgovora…

Kad dusu obliju tropske kise
il’ srce zaveje zima snezna
znam-ne postoje prostranstva vise
koja su za nas nedosezna.

Treptajem svojim, kroz noci duge
dok su nas sluzile odano, verno,
nosile su nas zvezdane pruge
iz beskrajnog u neizmerno.

Uz njih sam cutke podnela oluje
upitne poglede pune tame,
sapate od kojih sazvezdja bruje
dok lipe cute mirisne i same.

Zbog njih sam tebe, moj dobri, dragi,
(tvoj topli osmeh i pogled blagi)
iz sveznja neostvarenih zelja
-odabrala za prijatelja.

 

[Милунка Савић]

AKROSTIH ZA “ZVEZDANI ZAL”


K-ljuc nije nadjen, jos ga vihor seje
(S-adnice Meseca-mladje su od rose)
E-ho ljubavi nad rekom jos veje
N-a jorgovan plavi jos mirisu kose
I-stinom odisu misli i secanja
J-os iskre oci od zvezdanih jata
I zri vatromet napupelog granja…

R-udnik je zivot-pun vlage i blata
A-li je dusa tek toliko rekla
D-a je iz sebe u pesmu istekla
O-stavsi van igre i zemaljskih zala
T-u, gde joj je mesto-sred Zvezdanog Zala!
I zraci SMISLOM dok umesto zvona,
C-utanjem sa njom opsti vasiona

 

[Милунка Савић]

DRUGA STRANA MESECA

Ne gledaj me tako.
Suvise je sjaja u bledom osmehu.
Dvolicni odbljesak lisicijeg krzna
na licu ti plamti.

Srebrni su zubi
ispunili tamu svojom cvrstom gradjom.
Zato cuti. Svaka rec je samo
udarac secanju.

Okreni se. Ne gledam nalicja-
ne zato sto u njima nema sjaja,
ne zato sto u njima nema osmeha
vec zato sto cute…

Ona cute, ona se ne smese,
ona su kao druga strana Meseca-
tako se spontano i bez stida
predaju mraku….

 

[Милунка Савић]

EKSPERIMENT


Iz centrifuge moje sumnje
-u epruvetu tvog postanja,
iz sedimenta mojih mislih
u zakonitost tvog upravljanja
zivotom mojim…

S police crne moje skepse
na ironicne termometre
sto kinetiku srca prate
preziruci sve parametre

kojima prizivam ljubavno cudo
da alkoholom precipitira
sve ono sto me iritira
u paradoksu ljubavne igre

sto zagonetku treba da resi
a da nikako ne pogresi
da spase me od tebe sama
i navike tvoje nesuvisle

da za svaku moju novu boru
pokrenes drugu jonoforu
put hromosomskih omotaca
i ostavis me na ivici placa…

Iz jonske struje moga mozga
u tajnu ljubavnog apokrifa
da prodrem-resila sam, nocu.
Dok radim u hladnoj sobi,hocu,

da precipitat istalozen
profiltrujem kroz misli svoje
da izkristalise do nove boje
koju ne meri fotometar

vec srce moje ustreptalo
sto ignorise santimetar!

 

[Милунка Савић]

PISMO LUCIFERU


Svrati, dugo videla te nisam!
Citavu vecnost odneo si sobom:
otkad si netragom nestao davno,
sve lipe su uvele za tobom.

Svrati, srce me silno vuce
da posetimo istu brezu
pod kojom si mi poslednje noci
otkrio svoju cinicnu tezu:
da prave ljubavi nema.


Svrati, da podelimo radost
sto sam je ja u sebi nasla
i sto je u meni toliko ima
da je ni bezbroj sibirskih zima
smrznuti nece.

Svrati, da upalimo svece
nad nasom tamnom rekom
sa razvodjima u bezmerja
i stavimo “ad acta”tvoj ironicni
“credo dictum”.


Da s blagoslovom srca moga
iz luciferskog oka tvoga
kandila svog poraza iskopam
i postavim ih pod
“post scriptum”.

 

[Милунка Савић]

NE BUDI ZVEZDE MOG ZABORAVA

Tiho, tiho u noci!
Ne budi zvezde mog zaborava1
Ne reci da ce ikad proci
to sto zovemo-ljubav prava.

Tiho, tiho u noci,
dok ljubim mesec na tvom dlanu!
Ne reci da ce ikad proci
probljesak srece sto nocas planu.

Tiho, tiho u noci,
da zaboravim sasvim na njega.
Jer, samo tada tebe cu moci
opet ,da volim-posle svega.

U ove nestvarne, zvezdane sate
jablani nasi dok se zlate,
s tobom cu mirno zvedama poci.
Tiho, tiho u noci!

 

[Милунка Савић]

LICE


Jos plamte oci! Bilo je tuznog svega…
Al’, lice ispi zivot kao usne!
Previde izdaje, strasti, lazi gnusne
i niko ne sazna sta je iza njega.

 

[Милунка Савић]

RASPECE

Ucini, Boze, da iz ovog sveta
uronim u spokoj neprekidnog sna
i ne ostanem slutnjama raspeta
izmedju nebesa i zemaljskog dna!

 

[Милунка Савић]

PRIJATELJ SA MESECA

Od kad smo recima
razdrli tisinu
i mrtve iglice bora
po njoj su pale

po trnju rasuta mesecina
u nebo se vinu
kad hladne magle s gora
u oku su zaspale.

Snevaj mi, nado, sada!
I oko moje, spavaj!
Kad nebo otvori grudi,
kad u njih udje tisina,

ostace mutno oko
i jedna svetla nada
da sve sto bese s tobom
bila je-mesecina.

 

[Милунка Савић]

MOCNA PESMA

Ne dozvoli liku da oziljkom zraci;
kad u zalost tones-ne kazuj, ne placi
sakrij svoje srce ispred huligana
ne otkrivaj nikad gde je bila rana.

Ne pokazuj nemir i ocaj zbog pada
ni da si nesrecan ako je svet zao
i da ti je dusu napustila nada
jer nisi primio koliko si dao.

Ostaj ravnodusan prema dusmanima:
ni lepo ni ruzno ne taji istina,
vec, jaca od smrti i dublja od mora
neumitno, macem saceka zlotvora.

Kad procitas jednom iz sklopljene knjige
sarkasticni podsmeh paklene intrige,
razvijaj moc uma sto je Bogom dana
da zastitis sebe od buducih rana.

Kontrolisi budno svaku novu igru:
ne daj da ti razum zavrte k’o cigru!
Pa ce mudrost tvoja, postovanje steci
-a gde su oziljci-srce ce ti reci.

 

[Милунка Савић]

A POSLE TEBE…

Volim te.
-ne lazem
sebe.
To nije nalet vetra,
ni reka prolaznosi,
igra boja iz spektra
niti talas svetlosti…
Volim te
-i posle
tebe…

 

[Милунка Савић]

RONDO “A LA LUCIDA”

Kad mesec srmom
zalije
pramce nebeske
galije
a vetar strgne
s pucine
(k’o besni konji
dizgine)
oblake sive,
sutone
u koje dusa
utone
(dok pesak vreme
odbraja)
u dahu nocnog
drhtaja,
tragom zvezdanih
putanja
ukrstaju se
pitanja:
Ko smo, u ovom
nemiru?
Odakle mi u
svemiru?
Kuda smo sami
krenuli
a tek sto smo se
prenuli
pred otkrovenjem,
-Zivotom?
Jos zasenjeni
lepotom
i zbunjeni od
pitanja
saljemo svest u
skitanja:
od neznanja do
resenja
od saznanja do
umenja?
I opet, krug nas
osvaja
i do poslednjeg
trzaja
u granicama
nemoci
hvatamo mamac
svemoci!
Kuda se neba
granaju
dok duse spokoj
sanjaju?
Da l’ smo to nadu
budili
kad smo se vec
usudili?
Gde ce svest, usud,
odneti
kad dusa nebom
uzleti?
Ko ce joj jednom
suditi
i dal’ ce je
probuditi?

I zri lucidnost
i bez pogpvora
shvata izlisnost
svog odgovora,

uz srca zalog…
Dok pescana dina
klizi u talog
isteklih godina…

 

[Милунка Савић]

USPAVANKA ZA ZVEZDU PADALICU

Ne budi me sada,
kasno je.
Noc se jutru nada
zove me.

Ne budi me sada
-sanjam te.
Jedna zvezda pada
-trazi te.

Ne budi me sada.
Jutro je.
Jos treperi nada…
Nema te.

 

[Милунка Савић]

ROMANSA ZA SAKSOFON

Pritisni dugme sigurnim gestom
-tu tamnu notu jos uvek zelim!
Zastani nad onim istim mestom
koje ne mogu s tobom da podelim

sto crnu pticu slutnje moje
vatrenim perjem kiti i zari
a dusu preliva kapima boje
za koju srce jedino mari,

pa predji nakon dubokog reza
u svetle note tvoje duge
da mi se ucini: smesi se breza
u slepoj ulici moje tuge

i cuti, cuti- posle svega!
Samo me drzi u toj noci,
dok sanjam da sam jos uz njega
a ti mi ljubis umorne oci.

 

[Милунка Савић]

BALADA O JEDNOM LISTU

U liscu, u liscu
sam zapocela svoje rime
u mladom liscu hrasta
sto potislo je staro.

U liscu, u liscu
su nestale prve zime
zime mog detinjstva
s tuznim ocima iz tame.

U liscu, u liscu
sam skrila ljubavi
rane, ljubavi jedine,
ljubavi gresne i same.

U liscu, u liscu
su ostali moji prsti
sto dirnuli su vetar
u prolazu samo…

U liscu, u liscu
sam ostavila poslednji
stih o sebi…
U liscu, tamo…

 

[Милунка Савић]

MALA NOCNA MUZIKA


Moja je muzika-noc
sto kaplje s tvog prozora
u bastu mojih nota
uraslu u grudi gitare…
I strune zabruje u meni
kad miris napuklog kestena
dodirne dno mog secanja
a ladolez se propne ka zvezdama…

Moja je ljubav-ladolez
sto klizi ogradom tvoje baste
dok prolazim mimo tebe…
Nevesti carobanjak, okicen svicima
sto u svetionik planu
kad prsti dodirnu ogradu malinjaka
u koju, sa usana gitare,
kaplje necujna pesma…

 

[Милунка Савић]

SERENADA ZA JEDNU STRUNU


Cuj-vraticu ti serenadu
za koju nikad nije kasno,
onu jedinu-neotpevanu,
sto samo jednom zavuci strasno,

i posle vise nikad neces
hteti ni jednu drugu da cujes
jer dusa ce ti pevati vecno
ono sto u samoci snujes:

kad nikog nema da strunu dirne
a ona ipak zanosno bruji
znaces da dusom leprsaju ti
-iz moje duse prhnuli, slavuji

sto samo tebi pesmu vezu
i bude zaspalu, davnu nadu
i njisu snove kao brezu
Cuj! Vraticu ti serenadu!