Miris mastiksa

Radmila Bakočević se pojavljivala u mnogim operama između 1965. i 1982. uključujući nastupe u
Bavarskoj državnoj operi, Bolshoi Theatre, Grand Théâtre de Bordeaux, Grand Théâtre de Genève, Hamburg State Opera, Hungarian National Opera, La Fenice, Liceu, Opéra National de Paris, Palacio de Bellas Artes, Polish National Opera, Romanian National Opera, Bucharest, Teatro Colón, Teatro Comunale Florence , Teatro di San Carlo, Teatro Massimo, Teatro Nacional de São Carlos, Teatro Regio di Parma, i Teatro Regio di Torino da imenujemo samo nekoliko.

Radmila Bakočević u Turandotu
 
Nastanak Beogradske opere

Iako ga pamtimo kao komediografa, pisca i esejistu, Branislav Nušić odigrao je značajnu ulogu u razvoju operske umetnosti u Srbiji i Beogradu. Bio je pisac libreta za operu Na uranku Stanislava Biničkog, koja se danas smatra prvom srpskom operom. Ova opera je prvi put izvedena u Narodnom pozorištu 20. decembra 1903. godine.

Nastanak operske umetnosti u Srbiji
Iako je prva srpska opera izvedena tek prvih godina XX veka, Branislav Nušić, u knjizi "Stari Beograd" navodi da je operska umetnost u Srbiji zaživela još u prvoj polovini XIX veka. Naime, 8. novembra 1840. godine u Kragujevcu, izveden je komad Ženidba cara Dušana, posvećen knezu Mihailu, koji je bio veliki poštovalac i mecena teatra i opere. To je bio skup pesama po ugledu na formu italijanskih opera. Glumci su bili činovnici i profesori liceja, a scena i kostimi su bili "sklepani" od raspoloživih materijala. Orkestar je bila "banda knjaževska" pod upravom svoga kapelmajstora Josifa Šlezingera, koji je i pisao muziku za sve pesme.
Svestrani Atanasije Nikolić, pisac, režiser i glavni glumac u ulozi cara Dušana, stigao godinu dana ranije iz Novog Sada u Srbiju i počeo da radi kao profesor u novom kragujevačkom Liceju. Pored profesorskog posla, počeo je i sa organizovanjem predstava u kojima su glumili njegovi učenici, ali i kolege profesori i drugi radoznalici. Iako je kragujevačka publika već bila naviknuta na pozorište, prvenstveno zahvaljujući predstavama Joakima Vujića, bili su vrlo iznenađeni novom operskom formom.
Ženidbu cara Dušana je posetio i sam knez Mihailo i svi tadašnji srpski velikodostojnici. Ova opera je izvedena još jednom posle čitavih mesec dana, za Svetog Nikolu, u čast kneževoj slavi.
 
Na uranku – početak beogradske operske umetnosti
Kada je 10. novembra 1868. otvoreno Narodno pozorište, usledilo je izvođenje niza opereta i opera, ali se smatra da je prva prava operska predstava izvedena u Beogradu 29. novembra 1894. U pitanju je bila opera U bunaru Vilema Blodeka, pod dirigentskom palicom Josifa Svobode. Devet godina kasnije, 1903. godine, izvedena je i prva srpska opera Stanislava Biničkog Na uranku. U glavnim ulogama su bili operski pevači Sultana Cijukova i Žarko Savić, a značajan doprinos je dao i glumac Dobrica Milutinović.

U narednim godinama operska scena nastavalja da se razvija, ali biva zaustavljena Prvim svetskim ratom. Neposredno posle oslobođenja, 1919. godine, osnivana je opera sa baletom. Zbog velikih oštećenja koje je zgrada Narodnog pozorišta pretrpila za vreme rata, opera i balet su bili smešteni u zgradi Manježa, a za prvog direktora Beogradske opere, postavljen je Stanislav Binički. Samo par meseci posle osolobođenja, 11. februara 1919. godine, tu je održana i premijerna predstava, Pučinijeva Madam Baterflaj.

Kada govorimo o operskoj umetnosti u Beogradu, ne možemo a da ne spomenemo i balet koji je zaživeo u okviru Opere tokom 1919 – 1920. godine. Temelje beogradskog baleta postavili su ruski umetnici emigranti, Klaudija Isačenko i Jelena Poljakova. Iste godine nastala je i Beogradska filharmonija, u čijem osnivanju je učestvovao Stevan Hristić.

Za vreme Drugog svetskog rata, došlo je do zatišja i zastoja u razvoju beogradskog kulturnog, muzičkog, a samim tim i operskog miljea. Prva posleratna operska predstava Evgenije Onjegin, izvedena je 1945. godine u Beogradu pod dirigentskom palicom Oskara Danona.

U beogradskoj operi, obnovljenoj nakon ratnih stradanja, 29. decembra 1949. godine, izvedena je opera Knez od Zete u kojoj su briljirali pevači Žarko Cvejić, Melanija Bugarinović, Nikola Cvejić i dirigent Krešimir Baranović. Međutim, nakon pet izvođenja opera Knez od Zete je morala da bude skinuta sa repertoara iz ideoloških razloga, tačnije komunističkih razloga. Na sreću, od tada je prošlo skoro 60 uspešnih godina beogradske operne i baletske umetnosti.
 
Beogradska opera danas
Pored Narodnog pozorišta, u kome se nalaze i Opera i Balet, Beograd je obogaćen i kamernom operskom scenom Madlenianum u Zemunu i Novom beogradskom operom, osnovanom 2014. godine. Iako su u proteklim decenijama izlagani razni predlozi i rešenja, zgrada Beogradske opere ne postoji. Nadamo se da će Beograd uskoro imati i zgradu opere. Naša prestonica to, svakako, zaslužuje.
opera-beograd-1968.jpg
 
Опера је музичко-сценски, вокално-инструментални облик у коме се драмска радња изводи певањем, свирањем, играњем и глумом.

Музички облик је зато што се изводи музичким елементима.

Сценски облик је зато што има драмску радњу и у њој се глуми.

Вокални облик је зато што се у њој пева.

Инструментални облик је зато што се у њој свира.
 
Опера је настала у Италији, у Фиренци, 1596. године. Композитор прве опере је ЈАКОПО ПЕРИ, а она се звала „ДАФНЕ”. Настала је као пројекат групе музичара и књижевника окупљених у удружење „Фирентинска камерата” са идејом оживљавања старог античког музичко-драмског облика ГРЧКА ТРАГЕДИЈА, али након стварања дела испоставило се да се ради о много сложенијој композицији. У почетку нису знали како да назову музички облик који су створили, па су му дали име ”OPERA PER MUSICA” што у преводу значи „музичко дело”. Касније је овај израз скраћен, па је остало само ОПЕРА, како је остало до данашњег дана. У почетку су опере биле сачињене само од низа делова, али у романтизму добијају јасну форму налик драмским (позоришним) делима.
jacopo_peri_1.jpg
 
Извођачи опере су соло-певачи, хорски певачи, балетски играчи и свирачи симфонијског оркестра. Глумаца као извођача нема зато што се глумом баве сви извођачи који се налазе на позорници (соло-певачи, оперски певачи и балетски играчи).

Пошто је опера слична класичним драмским делима (позоришним представама), она се по својој форми и облику, такође, састоји од чинова, којих може да буде 3-4, чинови се састоје од сцена, а сцене се састоје од слика.

У зависности од извођача опера се изводи на различите начине и зато се састоји од разноврсних извођачких делова
 
АРИЈА – део кога изводи соло-певач сам певајући. Ту се још могу срести ДИЈАЛОГ (два соло-певача певају наизменично), ДУЕТ (два соло-певача певају истовремено), ТРИО (три соло-певача певају истовремено), КВАРТЕТ (четири соло-певача певају истовремено), КВИНТЕТ (пет соло-певача певају истовремено)…

РЕЧИТАТИВ – део кога изводи соло-певач сам изговарајући текст уз музику

ХОРСКА НУМЕРА – део кога изводи хор уз музичку пратњу

БАЛЕТСКА НУМЕРА – део кога изводе балетски играчи

ОРКЕСТАРСКА НУМЕРА – део кога изводи оркестар, а тренутно на сцени нема било каквих других дешавања

УВЕРТИРА – део кога изводи оркестар на почетку опере (увод у оперу)
 
Главни извођачи опере су соло-певачи. Они изводе све главне и споредне појединачне улоге. Подела улога се врши на основу њиховог квалитета и висине гласа. По висини гласа, сви гласови се деле на:

ЖЕНСКЕ

СОПРАН (ita.sopra-преко) – највиши женски глас

МЕЦОСОПРАН (ita.mezzo-пола) – средњи женски глас

АЛТ (lat.altus-висок) – најнижи женски глас

МУШКЕ

ТЕНОР (lat.tenere-држати) – највиши мушки глас

БАРИТОН (grč.baritovos-дубоко, тешко) –средњи мушки глас

БАС (ita.basso-низак) – најнижи мушки глас
 
Најзначајнија особа у стварању једне опере је композитор. Он се бави компоновањем (стварањем музике). Да би кренуо за осмишљавањем музике мора да има припремљен текст опере, тј. ЛИБРЕТО. То је литерарно прерађени текст за оперу, а особа која то обавља је ЛИБРЕТИСТ, по занимању најчешће књижевник. Тематика може да буде разноврсна – од романа и дрмских дела, преко историјских догађаја до потпуно нових, измишљених прича. Брзина и начин којом ће композитор стварати једно дело је потпуно индивидуално и зависи од навике, композитора, његове маште, инспирације, времена, других обавеза… у историји музике било је музичара који су стварали опере за 15-так дана, али и оних који су их писали по 20 година и нису их завршили. У сваком случају колико год тај процес трајао, када се заврши писање опере сви написани делови се спајају у заједнички нотни запис који се зове ПАРТИТУРА. То је огромна књига у којој једна страна представља само један ред нотног записа кога сачињава читав низ линијских ситема за сваког извођача посебно.
 
La Traviata ili figurativno – „Žena koja je posrnula“

Opera u 3 čina, italijanskog kompozitora Đuzepe Verdija. Libreto je napisao F. M. Pjave, prema komadu Aleksandra Dime (mlađeg). Premijerno je izvedena u Veneciji, 06. marta 1853. godine, i odmah je postala veoma popularna.
traviata2007.jpg


Radnja se dešava u Parizu i okolini, polovinom 19. veka. Za pisanje Travijate, Verdija je inspirisalo delo „Dama s kamelijama“, Aleksandra Dime, u kome je opisana tužna sudbina jedne savremene pariške kurtizane, koja prvi put u životu pronalazi pravu i iskrenu ljubav, ali je gubi zbog predrasuda građanskog društva. Na kraju, napuštena i bolesna, umire. Ova opera izazvala je burne komentare, jer se smatralo da u operu ne treba ubacivati savremene sadržaje.

Lica:

  • Violeta Valeri, pariska kurtizana – sopran
  • Alfred Žermon, mladić zaljubljen u Violetu – tenor
  • Žorž Žermon, Alfredov otac – bariton
  • Flora Bervoa, Violetina prijateljica – mecosopran
  • Gaston, Alfredov prijatelj – tenor
  • Baron Dufal, Violetin zaštitnik – bariton
  • Markiz d`Obinji, Florin prijatelj – bas
  • Doktor Granvil – bas
  • Anina, Violetina služavka – sopran
  • Đuzepe, Violetin sluga – tenor
  • Sluga kod Flore – bariton
  • prijatelji i sluge kod Violete i Flore, maske – hor
 
Prvi čin:


pesma.jpg

U svom raskošnom salonu u Parizu, Violeta je organizovala zabavu da proslavi povratak u društvo posle kratkog, ali opasnog napada tuberkuloze. Među brojnim gostima je i mladi kavaljer Alfred Žermon, Violetin obožavalac. Na nagovaranje društva, Alfred nazdravlja Violeti, ističući da je ljubav najvažnija stvar na svetu. Ona na to odgovara da je ljubav radost i zabava. Ubrzo svi osim Violete odlaze u susednu prostoriju, gde se poslužuje jelo. Violeti je pozlilo, a Alfred joj zabrinuto govori kako treba da vodi više računa o svom zdravlju. Iz njegovog brižnog gesta, ona oseća i ljubav i poziva ga da je poseti i sutradan. Alfred odlazi sretan, a ubrzo zatim odlaze i ostali gosti, jer polako počinje da sviće. Violeta ostaje sama, razmišljajući s ljubavlju o Alfredu i o svom životu.
 
Drugi čin:
pismo.jpg


Slika prva: Violeta i Alfred već treći mesec žive u vikendici nedaleko od Pariza, srećno zaljubljeni. Violeta je prekinula sve veze sa svojim ranijim društvom i načinom života. Alfred od sobarice slučajno saznaje da Violeta rasprodaje svoje imanje kako bi podmirila troškove njihovog života. Da bi to sprečio, Alfred žurno odlazi za Pariz. Dok Violeta sa smeškom čita poziv prijateljice Flore na bal, sobarica najavljuje posetioca – Alfredovog oca, Žorža. On je došao da nagovori Violetu da prekine svoju društveno nepoželjnu vezu sa njegovim sinom, jer zbog Violetine loše reputacije, Alfredova sestra ne može dobro da se uda. Violeta je očajna i pokušava da nagovori Žorža da ne traži od nje toliku žrtvu, jer je prvi put u životu pronašla pravu ljubav. Međutim, čak i pošto je shvatio da je Violeta zapravo dobra osoba i da zaista voli njegovog sina, Žorž istrajava u svojoj molbi. Slomljenog srca, Violeta pristaje i Žorž odlazi.

Kada je ostala sama, piše oproštajno pismo Alfredu, ali on u međuvremenu dolazi, tako da se ona oprašta sa njim sa suzama u očima, ne govoreći mu pravi razlog svog odlaska za Pariz. Alfred ostaje zbunjen i očajan. Dolazi ponovo Žorž i nagovara ga da se sa njim vrati u rodnu Provansu, ali Alfred pronalazi Florinu pozivnicu i besno odlazi za Violetom u Pariz.
 
Slika druga:
kartanje.jpg

U Florinom salonu sastalo se staro društvo i glavna tema ogovaranja je Violetin raskid sa Alfredom. Uskoro dolazi Alfred, a za njim i Violeta, u pratnji barona Dufala. Alfred i baron se nađu zajedno za kartaškim stolom, gde Alfred dobija velike svote novca. Pošto misli da ga je Violeta ostavila zbog barona, Alfred ga izaziva, ali ih Flora razdvaja. Violeta poziva Alfreda sa strane, na razgovor. On se ponada da će se pomiriti, međutim, ona ga moli da se povuče, jer strahuje da će ga baron povrediti. Besan od ljubomore, Alfred je optužuje da je sa njim bila samo zbog novca. Poziva sve prisutne da mu budu svedoci da joj on plaća za njene usluge i baca joj u lice novac koji je dobio na kartama. Svi su zgranuti i osuđuju njegovo ponašanje. Baron ga izaziva na dvoboj, a pojavljuje se i Žorž, koji ga odvodi iz društva.
 
Treći čin:
Osvanulo je jutro. Violeta se probudila i leži u krevetu, teško bolesna od tuberkuloze. Pored nje je samo služavka Anina, koja je zaspala na stolici. U posetu im dolazi doktor da proveri Violetino stanje. Posle pregleda, saopštava Anini da se Violetina bolest pogoršala i da joj nema spasa. Violeta ponovo čita pismo Alfredovog oca, koji je izveštava da je u dvoboju sa Alfredom baron lakše ranjen, a da je Alfred u inostranstvu, u bekstvu. Žorž je obavestio sina o Violetinoj žrtvi i obećava da će je obojica uskoro posetiti. Nedugo zatim, u sobu ulazi Anina i saopštava Violeti da su došli Alfred i Žorž. Alfred strastveno grli Violetu i obećava joj da će je odvesti iz Pariza negde gde će moći da ozdravi i da započnu novi život. Violeta je presrećna. Pokušava da se obuče i izađe, ali je suviše slaba za to. Ubrzo joj se stanje pogoršava i ona umire na rukama voljenog Alfreda.
prozor.jpg
 
verdidjuzepe.jpg


ЂУЗЕПЕ ВЕРДИ

„Травијата”, „Трубадур”, „Риголето”, „Набуко”, „Аида”, „Моћ судбине”, „Фалстаф”, „Дон Карлос”, „Бал под маскама”…
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top