Milorad Pavić - Konji svetog Marka ili roman o Troji

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
337.385
Hej!... šumi, veverice su uvek dvaput dalje od mesta gde ih čuješ kako glođu orahe. U snu, mi smo uvek dvaput mlađi nego na javi, kao ona beslovesna žena, što je dojeći me, zaspala i sanjala da sisa svoju mater. Probudila se u strahu jer je usnila da će naš grad Troja izgoreti zbog deteta rođenog onog dana, kada kobile budu izvedene na pašu da ih oplodi vetar. U to vreme naš grad Troja još je bio sav na brodovima. Sa bikovima pobednicima i kobilama otisnuli smo se sa Kipra muzući sve što sisu ima, ali do Azije nismo stigli. Na putu nas je zatekla maina i brodovi su stajali u krdu mršavih jedara već tri sedmice. A mi umesili pomrčinu pa večeraj očima.

– Neko je nečist i grešan na brodovima – govorilo se u Troji. I čim mati ispriča san, svi se setiše da su ukrotitelji jedara tog dana izveli naše kobile na krme ne bi li privukli vetrove iz Grčke da ih opašu i tako pomerili brodovlje. Ali, kobile su uzalud prdele u jedra. Tada se utvrdi da je jedan dečak, rođen tog dana, bio svakako krivac što se ne kreće s mesta, to jest s vode, i grešnik zbog kojeg je trebalo da prema proročanstvu izgori ceo grad. Uplašeni od vatre već tu na brodovima punim balege i kuvane zemlje, baciše Trojanci dete u vodu, ali brodovi ne kretoše. Tada se setiše da sam i ja rođen istog dana nešto kasnije. Dadoše me jednom mornaru da me gurne u more, ali me on, potplaćen srebrnom potkovicom, spusti kradom noću u čamac, ukrca sa mnom i kozu, veza je za krmu i tako nas pusti put obale i planine Ide.

Čim se ja skidoh s broda, vetar dunu, a galije sve od reda kretoše put Azije, ka novoj obali, a mene koza dojeći i mokreći po meni, dopremi do kopna. Tamo me dočekaše krda drugih koza i nađe jedna skitnica od onih što mogu da zaustave bradu da ne raste, a žive bojeći za malu platu uskršnja jaja i islikavaju perje guskama. Skitnica me dade pastirima gde mi nadenuše ime Pariž Pastirević Aleksandar, i ja s njima odrastoh i tako se izveštih njihovom poslu, da sam mogao i škorpione napasati. Bacao sam kamen koliko mi glas doseže i bio lep da su me htele ne samo žene i boginje, nego i koze, i tako ostadoh udovac najpre s jednom kozom. I nikada ne bih doznao odakle sam, da nisam jednom kradom oterao naše životinje u Troju na borbu bikova i tamo slučajno upoznao svoju porodicu. Video sam na obali dva mramornika, dva uboga ćavola kako zidaju grad silazeći u znoj sve dublje što se zid više dizao. Jedan od njih se zvao Pebuš i bio je strugalo, i rezao je i nameštao kamenje, i zidahu na kopnu onako kako je on želeo. Drugi, Neptonuš, beše morski đavo i zapovedaše moru. I vađaše blago iz mora, i zidahu kako su hteli na vodi.

– To je taj grad – pomislih – što treba da izgori zbog mene. I tako podigoše Troju ni na kopnu ni na talasima, dopola slanu, otpola na pečenom kamenu, i u njoj se moja porodica naseli i uveća. Moj mlađi brat rođen na kopnu dobio je ime Jelen i ovo je priča o njemu i istina o meni.

To je bilo ovako. Otac je imao samostrel koji podbacuje, ali ga nije menjao, jer je struna imala lep i dugotrajan zvuk. Umesto da nišani iznad životinje, on bi obično puštao da mu ruka malo jače trgne pri odapinjanju, i tako bi dovodio strelu pravo u cilj, jelen bi bio već pogođen, a samostrel je još uvek zvonio prijatnim glasom, koji je ispunjavao šumu tako da se nadaleko moglo reći:

– Čuješ? Priamuž je opet gladan. On lovi! Prozvište Priamužević, moj brat je dobio po ocu, veštom sa konjima i „pri amu". Ime Jelen, mom bratu nadenula je mati u znak kajanja. Ona je tvrdila da je u trenutku kada je moj brat začet kušala jelenjeg mesa i to mesa jelena kojeg je otac ustrelio na nesrećan i nedostojan način. Čitavu dragu noć on je jurio za divljači i nije ni uha ulovio. Samostrel je već počeo sam od sebe da bruji na noćnoj vlazi i da rasteruje divljač, kada je otac spazio jelena po kojem je moj brat dobio ime, ali životinja je bila daleko i nije ju mogao domašiti. Onda ju je Priamuž prekrstio i pokušao da molitvom veže za mesto i tako je prinudi da bude ustreljena. Gledao ju je i govorio:

– Otac moj i mati moja ostavili su me, a zima i u ušima. Boluje telo, blizu je starost, naokolo nevolje; poslovi pritežu, rad moj nikom ne treba, prijatelji izneveriše, crkva je bez pastira. Skide se sve lepo, obnaži zlo. Plovimo po mraku, nigde se pristan ne vidi. Da li ne veslamo u mestu? Okovratnici žulje, mada stigosmo do čakšira raskopčavajući se. Hristos je zaspao. Šta će još biti? Od zala jedino izbavljenje je smrt. No, i tamošnje me plaši, ako je suditi po ovdašnjem... Jelen je na te reči prišao i čekao uhvaćen u zamku molitve, ko telo u dušu, i otac ga je ustrelio. Posle večere roditelji su legli u sirovu jelensku kožu, još toplu, i u njoj začeli mog brata, a majka mu je u znak kajanja nadenula ime Jelen. Čim je odrastao pokazalo se da neće biti lep, semenjiv i jak kao ja.

Još u detinjstvu zmije su mu olizale oči i uši, i on je otada ostao nezdrav. Imao je svetu bolest, postao je vidovit i svi su govorili da će proricati budućnost. Govorio je nekim čudnim jezikom punim poštapalica, kao preko šljivine koštice, i to je izgledalo kao kad ptice hodaju. Ali, kada bi onako jadan i dlakom opasan, uvek udavljen u račijoj svetlosti zaostaloj od juče, slučajno stao uz prozor ili na vrata, odjednom bi kao ptica, kad sine sunce, zapevao dubokim mekim glasom koji je leteo lako u susret sutrašnjici kao pas pušten s lanca. Kada su videli da je oči zasadio svetim lavrama i da vidi drveće s vrhovima u sutrašnjem danu, roditelji su ga dali monasima na staranje. Čim se pojavio u manastiru, pokazali su mu te mazgove, njegove nove učitelje. Jedan je uvek ćutao a drugi stalno brbljao kao da nisu istu vrstu mesa nosili za zubima. Bili su kažnjeni zbog uzvraćene netrpeljivosti i mržnje. Sedeli su u zajedničkoj ćeliji čudno suočeni, uzajamno podmećući jedan drugom po koleno kao sedište i molili se ukrstivši ruke, tako da su imali dva leva i dva desna dlana sklopljena unakrst u molitvi. O vratu je svaki od njih imao obešen kamen, koji su obično nosili ljubavnici i njime se dozivali. Taj kamen bio je šupalj i kada bi se brzo obrtao na uzici, sasvim tiho je zvrjao, ali se to moglo čuti veoma daleko. Tako su se dozivali kako bi uvek znali gde se koji nalazi, jer su živeli u strahu da jedan drugome ne učini što nažao u vreme dok se uzajamno ne drže na oku.

Jelenu su odmah rekli dve stvari: Prvo. U snu, čovek je uvek dvaput mlađi nego na javi, ali su naša sećanja i naše suze i na javi dvaput stariji od nas. NJegova čula – nagvaždali su dalje oni – samo su provučena kroz njegovo telo i ne završavaju se u njemu, nego jedno od njih, blatnjavo i crno, izlazi iz zemlje i puže iz prošlosti ka sutrašnjici i Suncu, kao biljka, a drugo silazi iz svetlosti čisto i prozračno na zemlju, i nadgleda prošlost. Jedno grokće i rže na usponu i u naporu, a drugo silazi u najvećoj tišini, što je znak da savršeno obavlja svoj posao bez napora i šuma. Cilj je onoga koje se penje da se očisti, onoga koje silazi, da se ne ukalja. Jelen Priamužević je na mestu gde se njegova čula vezuju na svom putu u osmicu. Drugo. Ako hoće da obezbedi svoje vrline, on će morati da obuzda svoju žeđ. Naime, ti magarci su mu otkrili da je njegov problem u tome, što posle dolaska u manastir neće smeti da utoli žeđ običnom vodom, nego samo vodom sa jedne određene reke. Ta voda, pokazali su mu oni, teče nedaleko od planine Ide i na nju se skuplja žedna zverad predveče na pojilo. Ali, kako je voda gorka, sva zverad, pitoma i divlja, stoji po obalama i čeka dok ne naiđe Inorog da pije. Kada on dođe i sagne se nad vodu da pije, a njegov rog dodirne talase, voda se zamuti i prestane biti gorka dokle god je rog u njoj. Tada sve životinje, pa i moj brat Jelen Priamužević, mogu da piju sve dokle Inorog ne ugasi žeđ i ne podigne glavu. Čim rog iz vode iziđe, ona ostaje opet gorka kao i ranije. U tom kratkom času, dok jedino možeš da se napiješ, tvoj je zadatak nagovarali su monasi mog brata - da se od toga uzdržiš. Evo zbog čega. Dok Inorog pije i njegov rog muti vodu, njegove oči je malo dalje odatle bistre, i u tom trenutku i na takvom mestu, dok je voda i bistra i slatka za piće, možeš, ako nisi i sam zauzet gašenjem žeći, da vidiš kroz svoju smrt budućnost čisto i jasno kao na dlanu. Pri tom moraš paziti na lik koji će ti se na dnu reke ukazati takvom prilikom. Događaji, koje budeš video, dobiće smisao tek od tog lika. Ako bude muški, onda će se viđeno i prorečeno odnositi na prostor koji je porastao u znaku Sunca, Istoka i jutra, a ako bude ženski lik u vodi, događaji koje si prorekao odnosiće se na prostor u znaku Zapada, noći i Meseca. Ukratko, ako vidiš da gori grad, a pod njim na dnu vode spaziš žensko lice, znaj da je grad na Zapadu. I obratno. – Na kraju – dovršili su ovi praznoslovi priču odvešćemo te da vidiš konje, kako bi znao na šta liči Inorog. To je dug put i na njega ćemo te povesti kada shvatiš sve ostalo. Tako je moj brat počeo da uči. To je trajalo dugo i najteže je od svega bilo naučiti se na žeđ, a ne umreti.

Kada su mislili da je sve najzad pripremljeno, monasi su se spremili. U kolut sira zaboli su ljutu papriku, sir zalili voskom, ispleli od trave prstenje i krenuli. Plovili su kao dva uplašena junca s majmunom duž azijske obale sve do carskoga grada, spavajući na brodu u „risjem krugu" ocrtanom oko njih i s krstićima pod jezikom, misleći da su tako bezbedni. Odbijali su da jedu ribu pošto su smatrali da se ona sme jesti samo u mesecima koji imaju kičmu (glas r) u imenu. Kada su se iskrcali, sav novac su dali prvoj skitnici koja ih je prevarila da će im otkriti tajnu gde u Carigradu ima zakopanog blaga. Kada je primio kesu, ovaj im je šapnuo: „Pod svakom petom zemlje ima blaga!" i izgubio se. Tako su posao morali obaviti brzo i odmah se vratiti.

Otišli su na glavni trg i Jelenu Priamuževiću pokazali četiri bronzana konja izlivena u vreme Aleksandra Velikog. Meću njima Jelen je odmah prepoznao Inoroga, samo što na njegovom čelu ovde nije bilo nikakvih izraslina. Tada su mu monasi rekli:

– Pogledaje dobro konje. Oni sada miruju. Ali, kad god se konji pokrenu, propada jedna carevina...
 
Kada su se vratili, odveli su brata na obalu reke i ostavili ga da osluškuje, da njuši kao zverka u horu s drugim životinjama zločestu i mutnu vodu meću morima, što nije za piće; da vreba Inoroga i savlađuje svoju žeđ. I tako su zalogaji u njegovom grlu polako počeli da sahranjuju jelena u njemu. Ali čovek nikada ne zna kada će doći anđeo i tako moj brat nije mogao znati kada će doći Inorog.

Mnogo puta je dolazio, a moj brat nije mogao odoleti žeđi ili snu, ili nije pogodio čas kada Inorog vodu izbistri očima i tako dugo nije uspeo da progleda kroz svoju bolest u budućnost. Ali, jednom mu je pošlo za rukom sve, i tada se pred njime, tim zaludnikom i kukavicom, otvorilo i puklo u nedogled bezbroj besmislica koje je video tako jasno, da su ga ispunile sveg, kao one ljude, koji su puni smeha. On je gledao sve dalje i dalje kroz dane koji naviru kao talasi i neprekidno nam govorio šta vidi. A video je svoju subotnju bradu poraslu pre vremena u nedelju, tako da nije mogao da je dohvati i očešlja. Otvorila su mu se kopna i buduće rastinje zašumelo mu je u ušima i ukus kamenja u ustima mu je proključao. Brojeći sunčane godine, video je on kako se ognjena jabuka Evžina i Adamlja seli u naš grad Troju. I video je mene, svog brata Pariža Pastirevića Aleksandra, kako zabijam čobanski štap u šešir, kako prezuvam čarape i idem u Spartu da prstom umočenim u vino ispišem ljubavnu ponudu na stolu jednoj lepoj i tuđoj ženi po imenu Jelena. I video je zatim kako ću tu ženu ukrasti kao ovcu i odneti u naš grad Troju, i kako će od toga Troja prihvatiti ognjenu jabuku i sagoreti do temelja...

I video je i dalje, sve dublje, moj brat Jelen Priamužević, kroz vreme svakakve trice i kučine, i nije mogao da se zaustavi tonući kroz svoje oči u vreme kada tih očiju neće biti, kao kad se čarapa izvrće. Od palmi je naučio da je stajanje najbolnije, ali je stajao i dalje na prozoru između svojih ušiju i gledao u budućnost, i video krstaše u Carigradu 1204. kako tovare četiri debela konja na venecijanske galije, video je uplašene Paleologe i Slovene obuvene u blato kako zabadaju koplja u carigradske vratnice i kako propada još jedna carevina. I video je kako se Rim seli u Carigrad i video je Rim u Moskvi i brod Indikoplova Kozme i Kolumbov brod na obalama Novoga sveta, video je Turke pod Bečom i Napoleona u zimi, i Gale u Belorusiji pune konjskog mesa...

I video je moj jurodivi brat Jelen Priamužević, sa trojanskih bedema crvene snegova jednoga oktobra u Rusiji, i video VŠ2- Kpe§ i četvoricu na Jalti i Staljina 1948, i, prestrašen, razdirući magle svojih grehova, video Jerusalim i plača zid i Arape i naftu kako teče opet na istok, i Anglosaksonce na Mesecu u vaseljeni gde su sovjetski Rusi, i ko zna šta još i dokle je video crpeći kladence svojih proročkih očiju. A na dnu, video je bačen primerak italijanskog dnevnika Sogpege bela zega, od 21. marta 1975. godine, i čitao samome sebi duvajući u vrat ono što je bilo napisano u tim novinama: „Jedan od četiri čuvena bronzana konja, koji vekovima krase pročelje Bazilike svetoga Marka u Veneciji, uklonjen je prekjuče sa svog postolja jer ga je napao rak bronze. Puna dvadeset tri veka ovi su konji odolevali uspešno naletima vetrova s mora i kišama, ali se nisu mogli oteti pogubnom uticaju zatrovanoga vazduha našeg doba. I tako konji plaćaju visoku cenu koju čovečanstvo i inače plaća za svoj tehnički napredak, jer razorne čestice su opasno oštetile hiljadugodišnje telo ovih lepih spomenika. Uklanjanje jednog od konja sa pročelja Bazilike svetoga Marka, podsetilo je mnoge Venecijance na staru izreku: „Kada se konji svetoga Marka pokrenu, propada jedna od dve carevine. Koja će to biti ovoga puta?"... Da bi odgovorio na to pitanje, mom bratu je ostalo još jedino da raspozna je li u vodi ženski ili muški lik odražen. Hoće li propasti Zapad ili Istok?

I tamo, gde su oči Inoroga razbistrile talase, spazio je na dnu vode tebe, što čitaš ove redove i misliš u svojoj skamiji ili naslonjači da si u bezbednosti i izvan igre. Tada je od svih tih smicalica i trabunjanja meni dojadilo, i ja sam zabo čobanski štap u šešir i prezuvši čarape, otišao u Spartu da prstom umočenim u vino ispišem na stolu ljubavnu ponudu onoj lepoj ženi Jeleni Vasileusi. Nek viđeno jednom već počne!
 

Back
Top