Усиљени марш Босна-Косово
У ноћи између 11. и 12. јуна 1999. године руски ваздушно-десантни батаљон је за неколико сати извео одважно пребацивање из Босне на Косово, претекавши тенковске колоне јединица НАТО.
Колико често су вртели на ТВ-каналима „сличицу“: уплакане старе Српкиње у Приштини љубе наше прашњаве оклопне транспортере… Колико су нас пре тога понижавали, колико су нам пре тога пљували у лице. А ми смо изнебуха читавом свету показали да је рано за расходовање Русије!
А сада одлазимо са Балкана.
Данас се друге песме певају, друге су хронике на ТВ-екранима. Догађаји од пре четири године се већ чине историјом. Можда зато тако магловито живимо што јако брзо заборављамо оно велико и добро, заборављамо људе што дивно послужише Отаџбини?
Ко се још сећа команданта батаљона Павлова?
Сергеј Јевгењевич је по повратку кући - онако „за себе“ - написао кратке успомене. Он није књижевник. Пуковник Павлов је 30 година служио у ваздушно-десантним јединицама. Управо је он командовао батаљоном падобранаца који је из босанског Симин-хана јурнуо на косовску Слатину.
„Усиљени марш на Косово. Очима учесника“ - двадесет куцаних страница текста. Тај људски документ одлазеће епохе (ми одлазимо, одлазимо), једноставан и „неочешљан“, никад није објављен. Сергеј Јевгењевич нам је дозволио да га цитирамо у нашем листу.
http://www.srpska.ru/article.php?nid=11845
Пуковник Павлов је за обављени задатак на Балкану награђен орденом за Одважност и медаљом „Учеснику усиљеног марша 12. јуна 1999. г. Босна - Косово“. Таквих медаља је исковано свега 300.
Али, главна његова балканска „награда“ је жена Тања.
Тања је служила у његовом босанском батаљону као виши писар. Касна љубав је у животу обоје постала она главна.
Они добро живе. Лепо им је заједно.
Пуковник Сергеј Павлов је данас на челу катедре Рјазанске Високе ваздушно-десантне школе за управљање војском у мирнодопско време. Има 30 календарских година службе. У тој школи је обучио 4 батаљона питомаца. Неки од њих су сада на власти, неки у бизнису. Зову га и обећавају да му пронађу и „слађе“ место, и са „дебљом“ платом.
Павлов не напушта војску. Каже:
- Можда још затребам.