Quantcast

Milena Jesenska

Groucho Marx

Primećen član
Poruka
625
Ponovo sam pročitao dve njene knjige i još sam više ubedjen da nikad nisam čitao ništa lepše što je napisano ženskom rukom. Takva britkoća uma, tako uspešno traganje za suštinom... Pa ipak je na istoku Evrope bila zaboravljena pola veka. Potpuno neverovatno...

I hteo sam da pitam, pretpostavljam da ovde ima stručnjaka, koliko je Ana Šomlo izmišljala Milenina pisma a koliko je taj rad verna rekonstrukcija pisama? Dobio sam juče (veeeelika koincidencija) 'Milenina pisma Kafki', ali mi se nešto i ne čita ukoliko je sve obična fikcija. Tražio sam na netu, ali ne nadjoh... Pa ako ovde ima stručnjaka za ovu oblast, bilo bi lepo da znanje podeli sa nama.

I čuo sam zanimljivu priču (u domenu urbanog mita :) ) o tome kako autentična Milenina pisma postoje negde, sakrivena. Pretpostavljam da priču šire isti oni ljudi koji veruju da je Elvis živ, ali priča kaže da pisma ipak nije spalila žena (cimerka ili rodjaka, ne znam) sa kojom je Milena živela onda kad su je Nemci uhvatili, nego da ih je negde sačuvala. Po drugoj verziji, ta pisma jesu spaljena, ali ih je Maks Brod (psiho kakav je već bio) prethodno prepisao i po dobrom, vekovima starom jevrejskom običaju čuvanja važnih dokumenata, ubacio medju korice nekih potpuno nevažnih dokumenata o poslovanjima nekih firmi, statistikama ili slično... Ukratko, medju spise koje mogu vekovima da stoje na nekom tavanu a da ih niko ne pogleda.

A za ono što je sačuvano i objavljeno... Šta reći? Jednom je Milićeva ćerka, mislim da je to bila Simonida, rekla da bi svaki muškarac trebalo da pomalo bude Parsifal. Ja mislim da bi svaka žena pomalo trebalo da bude Milena. Pa onda, Milena i Parsifal... Kako bi to savršen svet bio :)

Šta mislite o Mileninom pisanju i uopšte, životu?
 

Mokosi

Obećava
Poruka
69
Прочитала сам "Миленина писма Кафки" и увек им се враћам. Надам се да ћу после дипломског стићи да се позабавим озбиљније питањима аутентичности и уопште Миленом као личношћу. У сваком случају, мислим да треба да прочиташ ту књигу. То неће бити улудо потрошено време.
 

MIiimmmi

Početnik
Poruka
3
Ponovo sam pročitao dve njene knjige i još sam više ubedjen da nikad nisam čitao ništa lepše što je napisano ženskom rukom. Takva britkoća uma, tako uspešno traganje za suštinom... Pa ipak je na istoku Evrope bila zaboravljena pola veka. Potpuno neverovatno...

I hteo sam da pitam, pretpostavljam da ovde ima stručnjaka, koliko je Ana Šomlo izmišljala Milenina pisma a koliko je taj rad verna rekonstrukcija pisama? Dobio sam juče (veeeelika koincidencija) 'Milenina pisma Kafki', ali mi se nešto i ne čita ukoliko je sve obična fikcija. Tražio sam na netu, ali ne nadjoh... Pa ako ovde ima stručnjaka za ovu oblast, bilo bi lepo da znanje podeli sa nama.

I čuo sam zanimljivu priču (u domenu urbanog mita :) ) o tome kako autentična Milenina pisma postoje negde, sakrivena. Pretpostavljam da priču šire isti oni ljudi koji veruju da je Elvis živ, ali priča kaže da pisma ipak nije spalila žena (cimerka ili rodjaka, ne znam) sa kojom je Milena živela onda kad su je Nemci uhvatili, nego da ih je negde sačuvala. Po drugoj verziji, ta pisma jesu spaljena, ali ih je Maks Brod (psiho kakav je već bio) prethodno prepisao i po dobrom, vekovima starom jevrejskom običaju čuvanja važnih dokumenata, ubacio medju korice nekih potpuno nevažnih dokumenata o poslovanjima nekih firmi, statistikama ili slično... Ukratko, medju spise koje mogu vekovima da stoje na nekom tavanu a da ih niko ne pogleda.

A za ono što je sačuvano i objavljeno... Šta reći? Jednom je Milićeva ćerka, mislim da je to bila Simonida, rekla da bi svaki muškarac trebalo da pomalo bude Parsifal. Ja mislim da bi svaka žena pomalo trebalo da bude Milena. Pa onda, Milena i Parsifal... Kako bi to savršen svet bio :)

Šta mislite o Mileninom pisanju i uopšte, životu?
zdravo....ja sam presrecna sto sam saznala da jos neko voli Milenu Jesensku!Nazalost ja sam procitala samo"put do jednostavnosti"ali mnogo puta...od kad imam knjigu,iz prostog razloga sto nikako ne mogu da nadjem ni jednu drugu njenu.Ja sam iz Nisa i na zalost i ove godine na sajmu knjiga nisam nasla "Milenina pisma",Milenine recepte"i "covek cini odelo"!a volela bih jako.Cujem da je PLATO izdao i"ostati na nogama",cisto da znate.Ja sam se za Milenu vezala jer mi se cinilo da sve sto citam od nje-kao da dolazi iz mene.Pise tako jednostavno,elegantno i ljudski.Sto se tice Ane Somlo i njene knjige,ja sam citala o tome ali koliko znam,tu opisuje njihove zajednicke dane u logoru i ne verujem da je bilo sta od toga izmislila.Znam samo da je medje zatvorenicima bila omiljena i kako kaze"nije se ponasala kao zatvorenik"trudila se da svakom maksimalno pomogne i da zivot gleda sa pozitivne strane.Sumnja se da je stvarno umrla zato sto su joj otkazali bubrezi.Nadam se da ce se ovde na forumu naci neko kompetentniji od mene da nam napise nesto vise o njoj....pozdrav do sledeceg pisanja
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.901
Predivni eseji, puni ženske promišljenosti, kao da su pisani ovih dana, a ne pre pola veka, kada je živela ova dama hrabrog srca. Redak intelektualni rukopis ...
put_do_jednostavnosti[1].jpg

Potomak stare češke porodice, izuzetno obrazovana, ali osiromašena posle udaje, Milena Jesenska pisala je za novine, čak radila na železničkoj stanici kao nosač, u vreme kada je počela da prevodi dela Franca Kafke na češki jezik. Kada se Kafka već lečio od tuberkuloze, posetila ga je u Meranu i tu počinje njihova ljubav, koja će trajati i u godinama posle raskida. Kafka joj je pisao čuvena pisma, a ona je nastavila da piše svoje tekstove, koji su postali nezaobilazno štivo svih onih koji su želeli da nađu lek za turbulencije života.

MILENIN PUT DO JEDNOSTAVNOSTI

Sodja Zupanc



Pitanjem: Ko je bila Milena Jesenska? Marta Markova započinje pogovor drugog češkog izdanja (1995) knjige Put do jednostavnosti Milene Jesenske, knjige koja je prvi put izdata davne 1926. godine. Ovim istim pitanjem ona i završava svoj tekst, kao da ni sama, posle čitanja i tumačenja, nije sigurna da je dovoljno predstavljena ova izuzetna žena i kao da je ostala tajna.
Mi na jugoslovenskim prostorima ne možemo se pohvaliti nekom boljom obaveštenošću šire javnosti, pa ni pojedinaca o Mileni Jesenskoj. Ovo je prvo jugoslovensko izdanje neke knjige ove novinarke i spisateljice, Kafkinog prevodioca na češki i prijateljice. Opšte mesto prepoznavanja o kome je uopšte reč i ko je ta žena, predstavljaju 134 pisma koja je Franc Kafka uputio upravo njoj, objavljena kao i ostala Kafkina dela, zahvaljujući njegovom prijatelju Maksu Brodu. To je ta Milena kojoj je Kafka napisao:
’’Budući da volim Tebe (volim te, dakle, Ti koja teško shvaćaš, i kao što more voli sićušan oblutak na svom dnu, upravo tako i moja ljubav preplavljuje Tebe – pa neka sam opet kod Tebe oblutak ako to nebesa dopuštaju), volim i cijeli svijet kojem pripada i Tvoje lijevo rame, ne, najprije je bilo desno i zato ga ljubim kad mi se prohtije (i kad si Ti toliko dobra da smakneš bluzu s njega), i kojem pripada i lijevo rame, i Tvoje lice nada mnom u šumi, i Tvoje lice poda mnom u šumi, i mirovanje na Tvojim gotovo obnaženim grudima. I zato imaš pravo kad kažeš da smo već bili jedno, i ja se uopće toga ne bojim, štaviše, to je moja jedina sreća i moj jedini ponos, i ja to nipošto ne ograničujem na šumu.’’
Međutim, svoju smo znatiželju zadovoljavali gledajući pozorišnu predstavu ’’Milena iz Praga’’ Olge Savić u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu, njome se bavila i književnica Ana Šomlo u svojoj knjizi Milenina pisma Kafki, Mileni Jesenskoj je posvećena i televizijska drama emitovana 1994. godine, na pedesetogodišnjicu njene smrti, u režiji Slobodana Radovića; i, veoma mnogo, zahvaljujući slavisti Biserki Rajčić, neumornom istraživaču i poznavaocu slovenske kulture, njenih važnih gradova, značajnih sredina i znamenitih ličnosti.
Ali, ni kod nas nije prevedena knjiga Margarete Buber-Nojman Kafkina prijateljica Milena koja se na Zapadu pojavila početkom šezdesetih godina (u Pragu tek trideset godina kasnije!), niti knjiga uspomena Milenine ćerke Jane Černe Adresat Milena Jesenska, kao ni jedna jedina knjiga ili članak same Milene Jesenske.
Kao što se nosila sa vremenom u kome je živela, a bila je drugačija i retko je nailazila na razumevanje išavši isuviše ispred svih u svojim zahtevima, pre svega prema samoj sebi, ali i prema drugima – tako se Milena nosi i sa vremenima posle smrti – uvek je potiskivana pažnja koju je zasluživala, jer je njena posebnost, i to što je drugačija, za mnoge bila užasavajuće ekscentrična. Ko zna šta ih je više plašilo: snaga njene individualnosti sposobne za mnoge napore i poduhvate ili naprezanje od pada, čak povremena sklonost ka depresiji i drogi, smlaćivanju do bolesti.
Milena Jesenska rodila se u Pragu, 10. avgusta 1896. godine, u čuvenoj češkoj aristokratskoj porodici, i sama je, kako kaže Vili Has koji ju je poznavao ’’katkad delovala kao aristokratkinja iz 16. ili 17. veka, ličnost kakve je Stendal uzimao iz starih italijanskih hronika’’ strastvena, odvažna, hladna i mudra u svojim odlukama, ali bezobzirna u biranju sredstava kad je u pitanju bila njena strast – a ona je u njenoj mladosti bila valjda gotovo uvek u pitanju’’. Ime njene porodice ispisano je na velikoj mermernoj ploči na staroj većnici u Pragu, u spomen njenom pretku, češkom rodoljubu, kog su posle bitke na Bijelog Gori pogubili Habsburgovci. Milenin otac bio je profesor Karlovog univerziteta, imao je ambulantu i bavio se zubnom hirurgijom; veoma strog, svoju je jedinu ćerku vaspitao u patrijarhalnom duhu. Majka joj je rano umrla. Milena je pohađala čuvenu češku klasičnu gimnaziju ’’Minerva’’, a zatim je pokušala da studira medicinu, ali nije završila. Uskoro upoznaje deset godina starijeg Ernsta Polaka koji je uvodio u nemački jevrejski intelektualni krug koji se sastajao u umetničkim kafeima ’’Union’’ i ’’Arko’’ u Pragu. Uprkos očevom protivljenju, Milena će pobeći i tajno se udati za Polaka i oni odlaze u Beč 1918. godine. U Beču, Milena ulazi u bečki intelektualni krug, upoznaje Franca Verfela, Maksa Broda, Vilija Hasa, Rudolfa Fuksa, Karla Krausa, Hermana Broha, Ota Grosa, Franca Kafku; sa Polakom živi veoma sirotinjski i mučno i počinje da piše tekstove za praške novine, pre svega iz finansijskih razloga, ali ubzo stvara svoj specifičan stil i rukopis. Počela je da objavljuje u praškoj ’’Tribuni’’ od 30. decembra 1919. godine sa potpisom M. P. a njen prvi tekst bio je posvećen Božiću u Beču.
U Beču je stalno u materijalnim neprilikama, piše, prevodi, neko vreme čak radi na železničkoj stanici kao nosač! Evo o tome nešto iz Kafkinog pisma:
’’Ne, nisam se neprestano smijao, o nošenju prtljaga ne kažem ništa, ja u to, naime, ne mogu povjerovati, a ako povjerujem, ne mogu to zamisliti, a ako mogu zamisliti, Ti si toliko lijepa – ne, to više nije bila ljepota, to je nebo zabludjelo –
kao u ’’nedjelju’’ i ja razumijem onog ’’gospodina’’ (valjda je dao 20 kruna i primio natrag 3). Ali opet ne mogu u to povjerovati, a ako se to ipak dogodilo, priznajem da je bilo isto toliko strašno koliko i veličanstveno. Ali, da ništa ne jedeš i da si gladna (dok mene ovdje kljukaju preko svake mjere, iako uopće nisam gladan) i da imaš kolobare ispod očiju (koji se ipak ne mogu retuširanjem unijeti, oni mi oduzimaju pola užitka u slici, ali ostaje još dosta užitka radi kojeg bih Ti htio toliko dugo ljubiti ruku da Ti više u ovom životu ne padne na um da prevodiš ili da nosiš prtljagu sa stanice) – to Ti, dakle, ne mogu oprostiti niti ću Ti ikad oprostiti, pa čak ako budemo za sto godina jednom sjedili ispred naše kolibe, još ću Ti gunđati zbog toga. Ne, ne šalim se. Pa kakva je to proturječnost, Ti tvrdiš da me voliš, dakle da si za mene, a gladuješ protiv mene, dok ovdje leži suvišan novac, a ondje je Bijeli pijetao.’’
Milena zapada u teškoće i krize, uzima drogu koju je već probala u ranoj mladosti, ukravši je iz očeve ordinacije. U to vreme čita i prva Kafkina dela i počinje da ih prevodi na češki. Kafka se već lečio od tuberkuloze, ona ga posećuje u Meranu i tu započinje njihova ljubav koja traje i posle raskida – Milena još dve godine odlazi na poštu očekujući njegovo pismo. Kafka, teško bolestan, umire 1924. godine. Milena se razvodi od Polaka i vraća u Prag. Pomirila se sa ocem i ušla u krug praških avangardista (K. Tajge, V. Nezval, K. Konrad, I. Sekanina, J. Fučik, Z. Kalandra) i udaje se za arhitektu Jaromira Krejcera, člana Bauhausa, koji projektuje čuvene objekte kao i češki paviljon na svetskoj izložbi u Parizu 1936. godine. Milena piše i postiže svoje najveće uspehe. Objavljuje knjige Milenini recepti 1925. god. Put do jednostavnosti 1926. god. i Čovek čini odelo 1927. godine. Rodila je devojčicu Janu (koju su zvali Honza, što je nadimak za ime Jan, jer su očekivali dečaka!) Milena sve češće poboljeva i ponovo pribegava drogi. Već angažovana u antifašističkom pokretu, ulazi i u komunističku partiju kao većina avangardista.
Tridesete godine veka veoma su teške za nju – razvod od Krejcara, briga za egzistenciju, bolest, depresija. U periodu od 1937-39. godine ponovo piše sjajne tekstove za praški časopis ’’Sadašnjost’’. Po okupaciji Čehoslovačke, 1939. godine, započinje hapšenje Jevreja i intelektualaca. Uhapšena je i Milena Jesenska, 11. novembra 1939. godine i odvedena u logor u Ravensbriku, gde umire maja 1944. godine.
Milenina prijateljica iz logorskih dana, Margareta Buber-Nojman bila je opčinjena njenom dobrotom i ljudskošću i zapisala je u svojoj knjizi:
’’Milena i ja postale smo od prvog časa prijateljice i ostale smo prijateljice do groba, četiri gorke logorske godine. Već prvog dana obuzeo me je potmuo strah kad sam pogledala u njeno napaćeno lice. Ona je iz istražnog zatvora u Drezdenu došla bolesna. Mislila je da je posredi reumatizam. Ruke su joj bile natečene, neprestano je imala bolove, smrzavala se u logoraškim dronjcima pri prozivanju koje je trajalo sate i sate, noću se nikako nije mogla ugrejati ispod tankih pokrivača. Ali je ona bila jaka žena i svagda je umela rasterati moje brige. Godine 1940. nije još bila skršena, bila je hrabra i poduzetna i daleko od svakog zatvoreničkog mentaliteta… Milena nije nikad postala ’’zatvorenica’’, nije mogla otupeti ni poživčaniti kao mnoge druge…’’
A Biserka Rajčić piše o Mileni kakva je bila posle I svetskog rata:
’’Milena prednjači. Šokira. Preplivava Vltavu u odelu da bi stigla na vreme na sastanak! Policija je kažnjava što bere magnolije u parku. Stilizovana. Pomalo afektirana. Kako bi drugačije kad je još u modi Klimt. Druži se sa Česima, Nemcima i Jevrejima, umetnicima i intelektualcima. Zrači kosmopolitizmom. Na svoj način komunikativna. Buni se protiv konvencija. Filisterstva. Krajni je individualista… Kažu da u ranoj mladosti nije bila lepa, ali je bila zanimljiva. Imala divan, ritmičan hod. Graciozne pokrete ruku. Jedno vreme oblačila se u duhu Isidore Dankan. Išla raspuštene kose. Obožavala cveće. Često ga nosila na sebi i čudesno aranžirala u kući. Oblačila se s nepogrešivim ukusom. Govorila je da oblači svoju dušu, a ne telo. Delovala uvek ženstveno.’’
Knjiga Put do jednostavnosti (1926) Milene Jesenske, koju čine njeni tekstovi koji su objavljivani u novinama, ni posle 70 godina ne gubi na aktuelnosti. Jednostavni i jasni, ovi su tekstovi zapisi o jednom vremenu, ali dragoceni svakom čoveku u svakom vremenu jer daju podršku životu, otkrivaju one male stvari koje ga čine, motivišu i nude energiju svakom novom danu; a možda, najviše od svega, ova knjiga daje sliku Mileninog sopstvenog životnog stava i sliku nje same: svestrane, radoznale, dobronamerne i plemenite – sažet opis njenog sopstvenog puta do onoga što je bila –
do prave ljudske mere – do jednostavnosti. Put koji je najteže savladati, osobine do kojih je najteže doći, jer je potreban ogroman rad na sebi i nesebična ljubav prema drugima, ali ne samo prema onima koje inače volimo, već prema čitavoj ljudskoj zajednici, prema, kako kaže Milena ’’svima ostalima’’. Preterivanje? Utopija? Ne. Samo snažna i zahtevna individualnost koja je to mogla i da ostvari i koja kaže:
’’Jakog čoveka ćete prepoznati po načinu na koji se ponaša prema slabom. Čovek koji oseća čvrsto tlo pod nogama nema potrebu da vređa slabijeg niti da povlađuje jačem… Nemojte da štedite hvalu i budite oprezniji u osuđivanju’’.
Svoju najlepšu priču sačuvala je za kraj knjige – priču o ’’najboljem čoveku kog sam ikada upoznala’’ – da bi kasnije shvatila ’’da je to najčudniji čovek kog sam upoznala i ništa me u životu nije tako promenilo kao jedan pogled do njegovog srca. Bio je veoma plemenit, ali bih rekla da je to sakrivao kao neko ko se stidi što ima prednost pred drugima. Nikada nije uradio ništa što bi pokazalo kakav je, a najlepše stvari je činio tiho, sa stidom, u potaji…’’
Ne otkrivajući da je reč o Francu Kafki, Milena nastavlja i priča priču o prosjakinji i malom dečaku. A evo kako je tu priču sam Kafka ispričao Mileni u jednom od svojih pisama:
’’Jednom sam u detinjstvu dobio sekser i svakako sam ga želio dati jednoj staroj prosjakinji koja je sjedila između Velikog i Malog Ringa. Međutim, ta mi se svota činila golema, svota koju valjda još nitko nikad nije dao nekom prosjaku, pa me je bilo stid pred prosjakinjom da učinim tako nešto nečuveno. Ali sam joj svejedno to morao dati, pa sam promijenio sekser, dao prosjakinji jedan krajcar, optrčao cijeli kompleks vijećnice i natkrivenog drvoreda na Malom Ringu, došao opet slijeva kao posve drugi dobrotvor, dao prosjakinji opet jedan krajcar, opet potrčao i ponovio to isto sretno deset puta. (Ili nešto manje, jer mi se čini da je prosjakinja poslije izgubila strpljenje i izgubila se.) U svakom slučaju, bio sam na kraju i moralno toliko iscrpljen da sam odmah otrčao kući i toliko dugo plakao dok mi majka nije ponovo dala sekser.
Vidiš da nemam sreće s prosjacima, ali svejedno izjavljujem da sam spreman da cijeli svoj sadašnji i budući imutak polako isplatim jednoj prosjakinji ondje kod opere u najmanjim bečkim novčanicama, pod uvjetom da Ti stojiš uza me i da osjećam Tvoju blizinu.
Franc’’
Uz ovu knjigu Milene Jesenske, snažno osećamo njenu blizinu i njen duh i pretražujemo po sebi hvatajući sopstvene životne iskre.
Put do jednostavnosti, Milena Jesenska, prevela s češkog Sodja Zupanc, Prosveta, Beograd, 2004.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.901
Ostati na nogama
by
Milena Jesenská,
Sodja Zupanc (Translator)
Izbor tekstova za ovu knjigu sačinila sam kako bih prikazala široki dijapazon tema kojima se Milena Jesenska bavila tokom svog života, od "ženskih" tema, mode, recepata, saveta čitaocima, do političkih, kao i to da je u suštini svakog njenog teksta tema čovek, njegova posebnost i ljudskost, bez obzira da li piše o tome šta je čovek obukao, kako izgleda, kako se ophodi prema drugima, kako sagledava pojedinca, kako naciju, emigraciju, opasnost od rata, krizu.

Aktuelni, kao da nisu pisani tako davno, pre više od 70 godina, ovi tekstovi odaju ličnost izuzetne snage koja je jasno razlikovala suštinu od forme, i koja je uvek umela da prepozna ono tanano i važno u životu pojedinca, odvoji to od privida i jednostavno opiše. Milena Jesenska je umela nešto što će za mnoge u našem vremenu ostati nedostižno.

Sodja Zupanc, iz Pogovora
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.901
Jovan Jona Pavlović autor je eseja Nesalomiva Milena Jesenska, o životnim raskršćima književnice Milene Jesenske, koja je upamćene kao velika Kafkina ljubav. Esej je originalno objavio časopis KULT u tematu „Žene i nauka“

Književni svet trajno je fasciniran kratkovečnom ljubavnom vezom između Milene Jesenske (1896-1944) i Franca Kafke (1883-1924). Romansa je ovekovečena u čuvenim Kafkinim pismima Mileni. Kafka je pisao i svojim verenicama, ali su ta pisma, poput dnevnika, samo teren za sondiranje sopstvenih mračnih metafizičkih poniranja i posrtanja u svakodnevnom paklu, i vešt alat za kidanje veza sa nesuđenim suprugama. Na stranu ta napeta prepiska – ništa u sačuvanom opusu avangardnog književnika ni iz daleka ne dostiže poetske visine dirljivog obraćanja Mileni. Njihova je veza većma intelektualna, nije zamračena pretećom senkom budućeg (neuspešnog) braka. Možda je to razlog nesputane razmene naklonosti? Milena je udata. Kafka je venčan za književnost. Emotivno vezivanje prvenstveno shvata kao opasnost po
pisanje. Milenu ne doživljava tako. Zašto?

Milena je krajnje neobična pojava za svoje vreme, čak, za bilo koje vreme. Za razliku od Kafke, koji se pribojavao senki, naizgled krhka Milena krčila je put kroz život neverovatnom snagom. Imajući u vidu količinu nedaća, žestinu sukoba i veličinu nesporazuma sa najbližima, pa i nenaklonjenost sudbine – njen životni podvig pred očima savremenih čitalaca prerasta u svojevrsnu epopeju. Nije teško posmatrati ceo Milenin put kao veliki niz nevolja, koje bi slomile i mnogo okretnije i snažnije muškarce tokom turbulentnih dešavanja u Čehoslovačkoj s početka XX veka. Niko nije uspeo da pokori Milenin nezavisan, prkosan, i konstantno konstruktivan duh.

Kao kćer uglednog profesora na medicinskom fakultetu u Pragu, Milena u mladosti usvaja izvrsno obrazovanje u čuvenoj devojačkoj gimnaziji Minerva. Škola je nadaleko poznata po inovativnom pedagoškom pristupu i pružanju modernih mogućnosti mladim polaznicama, pa Milena rado prihvata napredne stavove i uzbudljive ideje nemirnih vremena, baš poput svojih muških vršnjaka. Već tu njena urođena nezavisnost sa sigurnošću širi krila. Osim o zdravom duhu, pažljivo brine o telu: član je Sokolskog pokreta, uspešna je sportistkinja, a usled svoje vedrine i bodrosti, brzo je i rado prihvaćena u društvu.

Rani uspesi u okruženju podstrek su da se udalji od porodične sredine – što je u to doba nečuveno. Ostavši u pubertetskom uzrastu bez majke, Milena svedoči kako otac preuzima ulogu apsolutnog autoriteta. Poštujući očev savet, Milena otpočinje izučavanje medicine, ali u atlasima anatomije ne pronalazi ono za čime njeno nemirno srce žudi. Za razliku od Kafke koji decenijama istrajno pati u tamnoj očevoj senci, Milena se ne ustručava da napusti započete studije. Prebacuje se na književnost, što uzrokuje očevo negodovanje.

Ne mareći mnogo za konfrontaciju sa glavom porodice, Milena uživa u boemskom životu koji prestonica pruža. Upoznaje intelektualnu elitu svoga doba. Osobito je naklonjena umetnicima, pogotovu piscima. Uglavnom u muškom društvu, ravnopravno učestvuje u uzbudljivim raspravama o ulozi umetnika u procesu transformacije postojećeg sveta u pravedniji i bolji. Svetla budućnost, kako se čini, nadohvat je ruke. U prevratničkoj atmosferi već se oseća samrtni dah prevaziđenog poretka, a Milena je buntovnik, idejni predvodnik, i revolucionarni agitator.

U krugovima naprednih mislilaca upoznaje Ernesta Polaka, zaljubljuje se u deset godina starijeg i za glavu nižeg književnog kritičara jevrejskog porekla. Polak oduševljava Milenu poznavanjem književnosti, ali i muzike, naročito opere. Ne uspeva, ipak, da zadivi njenog oca. Sumnjičavi stari profesor ne ustručava se od mučnih verbalnih okršaja sa zaljubljenim parom koji ne pristaje na ucene. U krajnjoj nemoći, urušenog autoriteta, otac pokreće poslednje ostatke nezgrapne ali nemilosrdne birokratske mašinerije – uspeva u podlom naumu da ćerku na godinu dana smesti u nervni sanatorijum Veleslavin. Lišena dragocene slobode ali nepokolebivog duha, Milena u izolaciji hrabro dočekuje punoletstvo, stekavši tako i formalnu nezavisnost od staratelja. Onu stvarnu, duhovnu emancipaciju, već je odavno ostvarila. Ubrzo
po venčanju, Polak od banke za koju radi dobija novo nameštenje u Beču.

Par prelazi u drugu i drugačiju prestonicu, ali zadržava iste navike. Polak se nesmanjenom žestinom posvećuje noćnom životu, uglavnom u društvu uspešnih pisaca. Uglađen izgled privlači mondenske ljubavnice. Na neobavezan život književni kritičar nemilice satire vreme i novac. Teret održavanja domaćinstva spada na mladu suprugu, ali se Milena ne miri sa trivijalnim zaduženjima tipične domaćice. Samostalno nastavlja obrazovanje i ustrajno utire put ka književnoj karijeri i statusu intelektualca. Preuzima inicijativu, sarađuje sa brojnim časopisima za koje honorarno piše. Istovremeno se bavi prevođenjem na češki jezik, prvo sa nemačkog, a potom podjednako uspešno sa francuskog i engleskog jezika. Održava privatne časove jezika, a kada okolnosti nalažu čak povremeno radi na železničkoj stanici kao nosač. Sve je to fizički umara, dok čeliči volju. Sa ocem ne održava kontakt, ali je intelektualno neprestano vezana za Prag – češkim redakcijama redovno šalje pisane priloge.

Prag je nakon Prvog svetskog rata avangardna književna prestonica Evrope. Kafe Arko jedan je od najčuvenijih literarnih salona na starom kontinentu. Tokom kratke posete Pragu, upravo se u Arkou 1919. godine odigrava sudbonosno upoznavanje sa Kafkom. Njegovo ime slabo je poznato van praških spisateljskih kružoka. Uz prijatelja Maksa Broda, sa grupom pisaca u uzletu, Kafka pokušava da otkrije komunikacioni kanal između Čeha i Nemaca. Piše na nemačkom, što uzrokuje još jedno od brojnih i bolnih otuđenja od okoline. Pronicljiva i zaintrigirana Milena, kao već renomirani intelektualac, uočava nesvakidašnju vrednost tog pisanja. Po povratku u Beč, šalje pismo mladom pripovedaču s predlogom da prevede njegove izabrane priče na češki jezik. Kafka začudo prihvata i odgovara pismom – tako započinje
višegodišnja prepiska.

Brak sa Polakom u rasulu je. Milena brani privid stabilnog suživota od nasrtljivog sveta. Taj svet u startu obuhvata i Kafku. Spočetka je pisac poslovično suzdržan. Našavši u nesvakidašnjoj ženskoj figuri ne samo saradnika, sapatnika i partnera za dijalog, već i izdašnu pokroviteljsku ruku koja ume da prašta – naposletku se u potpunosti predaje diktatu emocija. Pisma Mileni su valjda nešto najtoplije, najiskrenije, najhumanije, a svakako najnadahnutije što je Kafka zabeležio na papiru. Oslobođen svojih uobičajenih barijera, skrupula i nedoumica, neumorno šalje duga pisma. Obraćanja su ispunjena ličnim refleksijama bez uobičajenog straha od putene ljubavi, straha od kastracije, straha od kazne… “Blistavilo vaših očiju rasteruje patnju sveta.” [1] – tako jednostavno Kafka piše Mileni.

Jedino Milena uspeva da razbije strahovit zid između pisca i sveta, bez nametljivosti, istrajnošću i razumevanjem. “To pismo ima svoju iglu koja mi se sve vreme zabada u telo, ali ti je vodiš, a šta je teško podneti od tebe?” Kafka se romansi prepušta bezbrižno, možda jedini put u svom životu, ali – na predlog susreta u Beču, hvata ga uobičajena panika. Smišlja izgovore i brani se. Uzalud. „Upoznala sam njegov strah pre nego što sam upoznala njega… tokom četiri dana dok je bio blizu mene, Frank ga je izgubio. Čak smo se smejali tome.“ [2] Neverovatno. To je isti onaj oprezni Kafka (Milena ga je zvala Frank) koji ne veruje ni svetu ni čoveku: “čitam pisma kao što vrabac nabada mrvice, drhteći, naprežući sluh, vrebajući, nakostrešenog perja”.

Tek Kafkina smrt stavlja tačku na upečatljivu vezu koja je sa prekidima trajala četiri godine. Izgleda da taj prelomni događaj daje dovoljno snage Mileni da konačno napusti nevernog muža. Vraća se u voljeni Prag. Nakratko uživa u nekoj vrsti slave, koju joj pruža tadašnji češki književni kolektiv. Svet je na ivici novog globalnog krvoprolića. Milena zaranja u život svom snagom, ne lišava se ničega. Održava ljubavne veze i sa drugim ženama. Eksperimentiše sa opijatima i pisanjem. Neumorna i neumerena, prednjači u svemu. U
krugovima češke avangarde upoznaje svog drugog muža, arhitektu Jaromira Krejcara. Opet obuzeta ljubavlju, Milena 1928. godine rađa prvu i jedinu ćerku, Janu, kojoj ostaje bezgranično odana do kraja. Isto se ne može reći za odnos prema mužu od kojeg se naknadno razvodi.

Već 1936. godine, istinoljubiva i hrabra, postaje član Komunističke partije i aktivno sarađuje sa komunističkim listovima. U tekstovima kritikuje uspon Hitlerove politike. Avaj, ni novopronađena socijalistička opsesija neće potrajati – Milena više ceni slobodu od ideologije.

Buntovnički nastrojena, Milena ne podnosi ograničenja, krši ih na svakom koraku. Uzburkani svet maršira drugačijim putem. Ratni obruč ubrzano steže slobodnu Čehoslovačku – nastupa brutalno otrežnjenje za snove o boljoj budućnosti. Nakon nacističke aneksije čeških Sudeta, nesalomiva Milena otpočinje aktivnu saradnju sa ilegalnim časopisima. Kao da već to nije dovoljno opasno, tajno pomaže jevrejskim beguncima. Vodi sopstveni rat za čovečanstvo, uprkos sveopštoj nečovečnosti, na svim frontovima.

Gestapo je hapsi već u novembru 1939. godine, pod optužbom za veleizdaju. Suđenje nije upriličeno, ali je Milena utamničena, kako se ispostavlja – doživotno. Jedanaestogodišnju Janu poslednji put drži u rukama na dan hapšenja. Od tada voljenu ćerku neprestano priziva u mislima, i priviđa u snovima.

Milenu deportuju u koncentracioni logor Ravensbrik. Ni tamo se ne odriče slobodne volje i humane misije. Kafka, razočaran uzaludnošću književnosti, u testamentu od Broda traži da spali njegove spise. Opet, za razliku od njega, Milena se pobrinula da Kafkina prikupljena pisma neposredno pre hapšenja poveri dugogodišnjem prijatelju Viliju Hasu. Iz logorske bolnice krijumčari papire na kojima vodi svojevrsan dnevnik dešavanja; piše i pisma prijateljima tvrdeći odlučno da je zatvor neće slomiti. Radeći u logorskoj ambulanti, deli svoju neiscrpnu snagu i optimizam sa mnogima čija volja slabi. Istrajava bodreći sebe i druge punih pet godina, usred logorskih grozota.

Neoborivog duha, ali narušenog zdravlja i sama dospeva na bolesničku postelju – nacistički lekari koriste priliku da telo podvrgnu podmuklom osvetničkom činu. Tačno godinu dana pre oslobođenja logora, Milena odlazi sa ovog sveta od posledica nakaradno izvedene operacije bubrega, 17. maja 1944. godine, u 47. godini života. Sistem nije umeo drugačije da je ukloni. Nepokornog uma, umire ubeđena da će ponovo videti ćerku, da će doživeti sveopšte oslobođenje u svakom smislu.

Milena Jesenska je danas priznati i poznati pisac. Njena se dela prevode na brojne svetske jezike. Kod nas je Prosveta objavila zbirku pripovedaka i priča 2014. godine, pod nazivom „Put do jednostavnosti“. Zvanični memorijalni centar za jevrejske žrtve holokausta u Izraelu, Jad Vašem, osnovan 1953. godine, dodelio je posthumno, 1995. godine, Mileni Jesenskoj medalju Pravednika među narodima.

Ličnim borbama Milena je oslobodila duh u miru, pa je posvećenost pravdi održala i sred zavade naroda u ratu.
 

Lada

Elita
Moderator
Poruka
22.901
Da li vam je ikada palo na pamet da u stvari ne radimo ništa drugo već čitav život provodimo u radosnom iščekivanju nečega i da ne možemo da živimo ako ništa ne iščekujemo? Zimi iščekujemo proleće, opevamo lepotu toplih večeri i letnjeg sunca na obali. Leti planiramo zimski odlazak na skijanje, sa prijatnom radošću i skrivenim zadovoljstvom zamišljamo toplotu naložene peći, stonu lampu i drage knjige, razna zimska uživanja na snegu i magiju sivog neba, punog magle. Iščekujemo haljinu koju ćemo dobiti, koncert koji ćemo slušati, grad koji ćemo videti i susret koji je pred nama. Kada sam bila devojčurak, s radošću sam iščekivala život. Očekivala sam da će odjednom, naglo da se nešto otvori i život počne. Da se otvori, na primer, zavesa i život dođe. Nije došlo ništa, odnosno došla je gomila stvari, ali to nije bilo to. Nekako to nije bio život. Nisam ni primetila da više nisam devojčica, ali da još uvek s radošću iščekujem život, da i dalje čekam da on dođe. Odavno je sve to bio život. Bio je to život, stvari i događaji koje sam sa radošću iščekivala, a koji su prolazili jedan za drugim a da nikada nisu bili ni blizu lepoti radosnog iščekivanja postajali su divni tek u sećanju na njih i iščekivanju da se ponove. Nekada mi izgleda da čovek živi na ivici provalije u koju se survava sadašnjost. Tačno znamo prošlost i uzalud se bavimo njom, u nemogućnosti da je promenimo. Znamo i budućnost i njom se bavimo uzalud u nemogućnosti da je pretpostavimo i njom ovladamo. Jedino o čemu ništa ne znamo jeste sadašnjost, danas popodne, ono u čemu smo sada. Štedimo prošlost i pravimo planove za budućnost, ali trošimo sadašnjost na tako nesrećan način da skoro ne shvatamo da je ona život i to jedini život. Kuvamo, na primer, čaj i izgleda nam da je to tek tako, kao intermeco između nečega što je bilo i što će biti. U stvari, to nije tek tako, upravo to je život. Ništa drugo nije život. Neslavan je, običan i pun razočarenja, mada, u stvari, postoji samo jedno veliko razočarenje to je večno sedenje u čekaonici, čekanje brzog voza koji nikada neće doći. Ali ovaj proplanak, pun vresova, peska i jadnih borova sa svetlošću u riđim krošnjama, čudnovato je lep, a ti, blesavo, glupo srce ne misli na muškarca koji te suviše ili premalo voli, ne misli na novi kaput sa postavom od prošle godine, na obaveznu prijavu poreza, već samo na proplanak. Misli na njega apsolutno, obuhvati

ga celovito, sve ostalo izbriši osim pogleda na njega, ne budi tužno, ni srećno, ni puno želja, to su sve besmislice, budi prisutno, današnje i uči, bože moj, uči da vidiš samo ovaj trenutak i iscedi iz njega sve što u njemu postoji. Nauči da prekineš lanac tog ljudskog ređanja događaja u kojima su strah, nesigurnost, bol, nezadovoljstvo, želja, već jednostavno: budi! Nikada ti niko neće nadoknaditi to što ti je pobeglo iz ruku, a današnjem bolu ćeš se sutra smejati. Nikada još nisi živelo nešto što sutra ne bi videlo u drugačijem svetlu, a prekosutra u još drugačijem; osloni se na to da sve što izgleda strašno ozbiljno, u stvari, nije tako. A zbog te strašne ozbiljnosti sa kojom shvataš svoje lične brige, lakomisleno zaboravljaš na trenutak koji je upravo sada i jedino je on strašno ozbiljna, nepovratno izgubljena i nezamenljivo uništena stvar u tvom životu.

Milena Jesenska- Nije dobro očekivati nešto


Narodne novine, 22. avgust 1926.
 

PetarSamotnjak

Zaslužan član
Poruka
140.701
Postoje ljudi koji su kao od kamena. To su samo oni koji imaju čvrsto mišljenje o životu i radu i koji žele da stvaraju i rade, čak i nevažne stvari. Uspeva im da očvrsnu nevidljive mišiće srca, baš kao što im uspeva i da očvrsnu mišiće svojih ruku. A kada im se nešto desi, to nekako prežive, bog zna kako, i žive dalje, bez ikakvih posledica.

Kada je čovek dobre volje duševno povredjen, pretrpi svoje bolove i otera ih.

Ali mislim, da to ne može da uspe nekome ko je rastao u ubedjenju da je najvažniji na svetu!

Čim se takvom čoveku nešto desi, on ne može ništa drugo nego da se zatvori sa svojim bolom i da ga neguje...on nema zašto da se brani od njega. Kada vam uspe da poverujete da je svejedno da li ste srećni ili ne, a to vam verovatno uspeva, kada shvatite koliko je mnogo ljudi kojima je gore nego vama i koliko ljudi ne bi imalo vremena ni para da neguje samožaljenje i da se odaje svojim razmaženostima, naći ćete u sebi volju za životom i volju za zdravljem.

Čim ta volja postoji, pojaviće se i ostale, instinktivno kao kod životinje koja se, kada je ranjena, leči sama - tajnom zemaljskom mudrošću. Nekada nešto uhvatite i to sredite, i prodje neko vreme i još nekoliko uspelih pobeda nad sobom da čak i ne znate kako, ali od vas je postao čvrst čovek koji voli život i ne beži od njega u magareću klupu!


Milena Jesenska, Put do jednostavnosti
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.375
JEDNO KAFKINO PISMO MILENI JESENSKOJ

(Četvrtak)

Eto, Milena, ležim na ležaljci, pre podne, go, pola na suncu, pola u senci, posle skoro neprospavane noći; kako bih mogao da spavam kad sam, previše lakosan, obletao bez prestanka oko Vas, kad sam zaista upravo onako kao što Vi danas pišete bio prestravljen onim što mi je palo u krilo, prestravljen u onom istom smislu kao što se priča za proroke da su (već, ili još, to je isto) kao slabačka deca čuli kako ih zove glas i prestravili se i nisu hteli, odupirali su se nogama o zemlju i mozak im je razdirao strah, a već su i ranije bili čuli glasove i nisu znali otkud je taj užasan ton dospeo upravo u taj glas – je li to bila slabost njihovog uha ili snaga tog glasa – niti su znali, zato što su bili deca, da je glas već pobedio i ugnezdio se pomoću tog unapred poslatog, slutnjom ispunjenog straha koji su osećali zbog tog glasa, a čime još nije bilo ništa iskazano o njihovom proročkom određenju, jer taj glas čuju mnogi, ali da li su ga dostojni, to je i objektivno još veoma neizvesno, a sigurnosti radi bolje je da se to odlučno poriče – dakle, tako sam tu ležao kad su stigla Vaša dva pisma.

Jedna osobenost nam je, čini mi se, Milena, zajednička: tako smo bojažljivi i plašljivi, skoro svako pismo je drugačije, skoro svako puno strepnje zbog prethodnog i, još više, radi odgovora. Vi niste takvi po prirodi, to se lako može uočiti, a ja, možda čak ni ja nisam, ali to mi je skoro postala druga priroda i gubi se, samo u očajanju, ili u ljutnji i, da ne zaboravim, i u strahu.

Ponekad imam utisak da imamo sobu sa naspramnim vratima i svako od nas drži kvaku svojih vrata i dovoljno je da jedno trepne, pa da se drugo nađe iza svojih vrata i sad treba onaj prvi još samo jednu reč da kaže, pa će drugi već sasvim zatvoriti vrata za sobom, ne možeš ga više čak ni videti. Nesumnjivo će onaj drugi od nas vrata opet otvoriti, jer je to jedna soba, koju možda ne možemo da napustimo. Samo da nismo i jedno i drugo isti, da je jedno od nas mirno, da tobož ne obraća pažnju na ono drugo, da polako dovodi sobu u red, kao da je ta soba kao bilo koja druga. A umesto da je tako, svako se od nas kraj svojih vrata ponaša potpuno jednako, ponekad smo čak oboje iza vrata, a lepa soba stoji prazna. Mučki nesporazumi rađaju se iz toga. Vi se žalite, Milena, na neka pisma, čovek ih okreće i prevrće i ništa, a ipak su to, ako se ne varam, upravo ona pisma u kojima sam Vam bio tako blizak, tako stišan u krvi, stišavao Vašu, tako duboko u šumi, tako smiren u miru, da čovek poželi da kaže samo toliko da se kroz krošnje vidi nebo, samo to, i ništa drugo, i da posle jednog sata kaže opet to isto, i tu svakako nema „Ni jedna jedina reč koja ne bi bila dobro promišljena“. I to ne traje dugo, najviše jedan trenutak, uskoro se opet javljaju trube besane noći. Promislite i to, Milena, kakav dolazim k Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.

I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena. Vi stojite čvrsto kraj jednog drveta, mlada, lepa, Vaše oči svojim zracima obaraju patnje sveta. Igramo se “škatule”, ja se u senci šunjam od jednog drveta do drugog, sad sam nasred puta, Vi mi dovikujete, opominjete me na opasnosti, hoćete da mi ulijete hrabrost, zapanjujete se zbog mog nesigurnog koraka, podsećate me (mene podsećate!) na ozbiljnost igre – ja ne mogu, padam, već ležim. Ja ne mogu istovremeno osluškivati strašne glasove unutrašnjeg bića i Vas, ali mogu slušati šta oni govore i to Vama poveravati, Vama kao nikome na svetu.
Vaš F.
 

PetarSamotnjak

Zaslužan član
Poruka
140.701
"Kada žene ne bi bile smešne, nikada ne bi bile ružne. Biti ružna od Boga, to može da se popravi. To mogu da spasu prijatne, dobre oči, ljubazan izraz lica i uopšte nešto milo što bi vredelo pomilovati. Mnogo je gori smešni, neobjašnjivi nesporazum koji ženama izvire sa lica. Uvek mislimo o sebi da smo nešto što nismo. Mislimo da smo zavodljive, a bile bismo šarmantne kada ne bismo mislile tako. Mislimo da smo demonske, a u stvari smo male, nezasite i nesavladive životinjice. Zamišljamo da smo dramske umetnice, a često smo samo izveštačene majmunice.
A to je sve zato što ne umemo da vidimo sebe u ogledalu. Posmatrajte žene kada vade pudrijeru i ogledalce. Na licu im uvek zasija izraz zadovoljstva, iako mozda samo na tren. Ali promene izraz lica pre nego što se pogledaju u ogledalo. Nikada žena ne izgleda tako ozbiljno kao kada se sprema da se pogleda u ogledalo. Navuče svoj najbolji izraz, najsladje i najlepše lice koje moze da napravi. I tek onda se pogleda...
Verovatno zato i ne vidi kakva je."

Milena Jasenska
 

Baudrillard

Stara legenda
Moderator
Poruka
75.375
Poznata novinarka i buntovnica koja je umrla u nacističkom logoru

Glasovita 'Pisma Mileni' Franza Kafke nude uvid u ljubavni svijet poznatog pisca. No tko je zapravo bila Milena Jesenska, jedina žena koju je Kafka volio? Odgovor na to pitanje nudi izvrsna biografija češke autorice Alene Wagnerove koja otkriva da je Milena Jesenska bila osoba vrijedna svakog poštovanja koja zaslužuje da je se oslobodi Kafkine sjene s obzirom na to da je on zapravo bio fusnota njezina zanimljivog i tragičnog života.

Život Franza Kafke obilježio je tihi očaj – tuberkuloza koja ga je polako ubijala, otac tiranin od kojega se nikad nije uspio do kraja emancipirati, zatupljujući činovnički posao, pisanje u koje često ni sam nije vjerovao te je na kraju od prijatelja Maxa Broda tražio da sve spali nakon njegove smrti. No Kafka je doživio i sreću kada se zaljubio u Milenu Jesensku, kojoj je napisao i brojna pisma, posthumno objavljena kao 'Pisma Mileni'. U njima se otkriva kako se Kafka nosio s ljubavlju i koliko ga je Jesenska usrećila, ali čitatelji nisu nikad dobili pravi uvid u njezinu stranu te priče.
To bi trebala promijeniti biografija Milene Jesenske (rođene 1896. u Pragu) koju je napisala češka autorica Alena Wagnerova, a koja je odnedavno prevedena i na njemački jezik pa se sada Milenina pisma mogu pročitati i u njemačkim novinama; Frankfurter Rundschau tome je posvetio cijeli feljton. Knjiga o Mileninom životu otkriva da je ona bila izvanserijska i hrabra žena, daleko ispred svoga vremena te da je Kafka zapravo samo jedna epizoda iz njezina burnog života koji je završen u nacističkom konclogoru Ravensbrück 17. svibnja 1944. godine.
Za razliku od Kafke, Jesenska se uspjela emancipirati od svog oca tiranina koji ju je kao mladu ženu čak na devet mjeseci strpao na psihijatriju jer se nije htjela udati za muškarca kojega je on izabrao nego se htjela vjenčati s ne baš uspješnim književnikom Ernstom Pollakom. Počela je studirati medicinu pa studij prekinula te se odselila iz Praga u Beč. U tada jednom od ključnih gradova svijeta Jesenska je postala novinarka, imala je i nekoliko ljubavnih veza sa ženama, eksperimentirala je s drogama, 1936. postala je članica Komunističke partije. Kafka je zapravo bio samo jedna epizoda u njezinu životu, a vjenčala se s Jaromirom Krejcarom, od kojega se kasnije i razvela. Iz tog je braka dobila i kćerku Janu kojoj je bila uzorna majka puna ljubavi.

Praški publicist Willy Hass koju ju je poznavao napisao je da 'ovaj svjetski poredak nije stvoren za nekoga poput Milene koja ga je rušila svakog dana, svake minute'. Nakon što su nacisti anektirali češke Sudete, Jesenska je počela pisati za ilegalne novine te je uhićena već u studenom 1939., i to pod optužbom veleizdaje. Do suđenja nikad nije došlo niti je Jesenska ikad puštena na slobodu.
Iz zatvora je pisala prijateljici da se ne brinu za nju, jer je nacistički zatvori i logori neće slomiti. Da je tako bilo, svjedočila je kasnije i Margarete Buber-Neumann koja je s Jesenskom bila zajedno zatvorena u logoru Ravensbrück napisavši da Milenu nikad nije napustio optimizam i borbeni duh koliko god uvjeti života bili grozni. Sudeći po pismima koja je poslala iz logora, samo je jednom pala u očaj, kada je svjedočila kako ljude odvode u smrt a ona može samo gledati kako se to događa. Sanjala je do samog kraja o slobodi i tješila vlastitu kćerku kako će se opet vidjeti i biti zajedno.
U petoj godini brutalnog nacističkog sužanjstva i 47. godini života tijelo joj je posustalo, iako duh nikad nije te je umrla godinu dana prije kraja Drugog svjetskog rata.

Gordan Duhaček
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.