Predivni eseji, puni ženske promišljenosti, kao da su pisani ovih dana, a ne pre pola veka, kada je živela ova dama hrabrog srca. Redak intelektualni rukopis ...
Potomak stare češke porodice, izuzetno obrazovana, ali osiromašena posle udaje, Milena Jesenska pisala je za novine, čak radila na železničkoj stanici kao nosač, u vreme kada je počela da prevodi dela Franca Kafke na češki jezik. Kada se Kafka već lečio od tuberkuloze, posetila ga je u Meranu i tu počinje njihova ljubav, koja će trajati i u godinama posle raskida. Kafka joj je pisao čuvena pisma, a ona je nastavila da piše svoje tekstove, koji su postali nezaobilazno štivo svih onih koji su želeli da nađu lek za turbulencije života.
MILENIN PUT DO JEDNOSTAVNOSTI
Sodja Zupanc
Pitanjem: Ko je bila Milena Jesenska? Marta Markova započinje pogovor drugog češkog izdanja (1995) knjige Put do jednostavnosti Milene Jesenske, knjige koja je prvi put izdata davne 1926. godine. Ovim istim pitanjem ona i završava svoj tekst, kao da ni sama, posle čitanja i tumačenja, nije sigurna da je dovoljno predstavljena ova izuzetna žena i kao da je ostala tajna.
Mi na jugoslovenskim prostorima ne možemo se pohvaliti nekom boljom obaveštenošću šire javnosti, pa ni pojedinaca o Mileni Jesenskoj. Ovo je prvo jugoslovensko izdanje neke knjige ove novinarke i spisateljice, Kafkinog prevodioca na češki i prijateljice. Opšte mesto prepoznavanja o kome je uopšte reč i ko je ta žena, predstavljaju 134 pisma koja je Franc Kafka uputio upravo njoj, objavljena kao i ostala Kafkina dela, zahvaljujući njegovom prijatelju Maksu Brodu. To je ta Milena kojoj je Kafka napisao:
’’Budući da volim Tebe (volim te, dakle, Ti koja teško shvaćaš, i kao što more voli sićušan oblutak na svom dnu, upravo tako i moja ljubav preplavljuje Tebe – pa neka sam opet kod Tebe oblutak ako to nebesa dopuštaju), volim i cijeli svijet kojem pripada i Tvoje lijevo rame, ne, najprije je bilo desno i zato ga ljubim kad mi se prohtije (i kad si Ti toliko dobra da smakneš bluzu s njega), i kojem pripada i lijevo rame, i Tvoje lice nada mnom u šumi, i Tvoje lice poda mnom u šumi, i mirovanje na Tvojim gotovo obnaženim grudima. I zato imaš pravo kad kažeš da smo već bili jedno, i ja se uopće toga ne bojim, štaviše, to je moja jedina sreća i moj jedini ponos, i ja to nipošto ne ograničujem na šumu.’’
Međutim, svoju smo znatiželju zadovoljavali gledajući pozorišnu predstavu ’’Milena iz Praga’’ Olge Savić u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu, njome se bavila i književnica Ana Šomlo u svojoj knjizi Milenina pisma Kafki, Mileni Jesenskoj je posvećena i televizijska drama emitovana 1994. godine, na pedesetogodišnjicu njene smrti, u režiji Slobodana Radovića; i, veoma mnogo, zahvaljujući slavisti Biserki Rajčić, neumornom istraživaču i poznavaocu slovenske kulture, njenih važnih gradova, značajnih sredina i znamenitih ličnosti.
Ali, ni kod nas nije prevedena knjiga Margarete Buber-Nojman Kafkina prijateljica Milena koja se na Zapadu pojavila početkom šezdesetih godina (u Pragu tek trideset godina kasnije!), niti knjiga uspomena Milenine ćerke Jane Černe Adresat Milena Jesenska, kao ni jedna jedina knjiga ili članak same Milene Jesenske.
Kao što se nosila sa vremenom u kome je živela, a bila je drugačija i retko je nailazila na razumevanje išavši isuviše ispred svih u svojim zahtevima, pre svega prema samoj sebi, ali i prema drugima – tako se Milena nosi i sa vremenima posle smrti – uvek je potiskivana pažnja koju je zasluživala, jer je njena posebnost, i to što je drugačija, za mnoge bila užasavajuće ekscentrična. Ko zna šta ih je više plašilo: snaga njene individualnosti sposobne za mnoge napore i poduhvate ili naprezanje od pada, čak povremena sklonost ka depresiji i drogi, smlaćivanju do bolesti.
Milena Jesenska rodila se u Pragu, 10. avgusta 1896. godine, u čuvenoj češkoj aristokratskoj porodici, i sama je, kako kaže Vili Has koji ju je poznavao ’’katkad delovala kao aristokratkinja iz 16. ili 17. veka, ličnost kakve je Stendal uzimao iz starih italijanskih hronika’’ strastvena, odvažna, hladna i mudra u svojim odlukama, ali bezobzirna u biranju sredstava kad je u pitanju bila njena strast – a ona je u njenoj mladosti bila valjda gotovo uvek u pitanju’’. Ime njene porodice ispisano je na velikoj mermernoj ploči na staroj većnici u Pragu, u spomen njenom pretku, češkom rodoljubu, kog su posle bitke na Bijelog Gori pogubili Habsburgovci. Milenin otac bio je profesor Karlovog univerziteta, imao je ambulantu i bavio se zubnom hirurgijom; veoma strog, svoju je jedinu ćerku vaspitao u patrijarhalnom duhu. Majka joj je rano umrla. Milena je pohađala čuvenu češku klasičnu gimnaziju ’’Minerva’’, a zatim je pokušala da studira medicinu, ali nije završila. Uskoro upoznaje deset godina starijeg Ernsta Polaka koji je uvodio u nemački jevrejski intelektualni krug koji se sastajao u umetničkim kafeima ’’Union’’ i ’’Arko’’ u Pragu. Uprkos očevom protivljenju, Milena će pobeći i tajno se udati za Polaka i oni odlaze u Beč 1918. godine. U Beču, Milena ulazi u bečki intelektualni krug, upoznaje Franca Verfela, Maksa Broda, Vilija Hasa, Rudolfa Fuksa, Karla Krausa, Hermana Broha, Ota Grosa, Franca Kafku; sa Polakom živi veoma sirotinjski i mučno i počinje da piše tekstove za praške novine, pre svega iz finansijskih razloga, ali ubzo stvara svoj specifičan stil i rukopis. Počela je da objavljuje u praškoj ’’Tribuni’’ od 30. decembra 1919. godine sa potpisom M. P. a njen prvi tekst bio je posvećen Božiću u Beču.
U Beču je stalno u materijalnim neprilikama, piše, prevodi, neko vreme čak radi na železničkoj stanici kao nosač! Evo o tome nešto iz Kafkinog pisma:
’’Ne, nisam se neprestano smijao, o nošenju prtljaga ne kažem ništa, ja u to, naime, ne mogu povjerovati, a ako povjerujem, ne mogu to zamisliti, a ako mogu zamisliti, Ti si toliko lijepa – ne, to više nije bila ljepota, to je nebo zabludjelo –
kao u ’’nedjelju’’ i ja razumijem onog ’’gospodina’’ (valjda je dao 20 kruna i primio natrag 3). Ali opet ne mogu u to povjerovati, a ako se to ipak dogodilo, priznajem da je bilo isto toliko strašno koliko i veličanstveno. Ali, da ništa ne jedeš i da si gladna (dok mene ovdje kljukaju preko svake mjere, iako uopće nisam gladan) i da imaš kolobare ispod očiju (koji se ipak ne mogu retuširanjem unijeti, oni mi oduzimaju pola užitka u slici, ali ostaje još dosta užitka radi kojeg bih Ti htio toliko dugo ljubiti ruku da Ti više u ovom životu ne padne na um da prevodiš ili da nosiš prtljagu sa stanice) – to Ti, dakle, ne mogu oprostiti niti ću Ti ikad oprostiti, pa čak ako budemo za sto godina jednom sjedili ispred naše kolibe, još ću Ti gunđati zbog toga. Ne, ne šalim se. Pa kakva je to proturječnost, Ti tvrdiš da me voliš, dakle da si za mene, a gladuješ protiv mene, dok ovdje leži suvišan novac, a ondje je Bijeli pijetao.’’
Milena zapada u teškoće i krize, uzima drogu koju je već probala u ranoj mladosti, ukravši je iz očeve ordinacije. U to vreme čita i prva Kafkina dela i počinje da ih prevodi na češki. Kafka se već lečio od tuberkuloze, ona ga posećuje u Meranu i tu započinje njihova ljubav koja traje i posle raskida – Milena još dve godine odlazi na poštu očekujući njegovo pismo. Kafka, teško bolestan, umire 1924. godine. Milena se razvodi od Polaka i vraća u Prag. Pomirila se sa ocem i ušla u krug praških avangardista (K. Tajge, V. Nezval, K. Konrad, I. Sekanina, J. Fučik, Z. Kalandra) i udaje se za arhitektu Jaromira Krejcera, člana Bauhausa, koji projektuje čuvene objekte kao i češki paviljon na svetskoj izložbi u Parizu 1936. godine. Milena piše i postiže svoje najveće uspehe. Objavljuje knjige Milenini recepti 1925. god. Put do jednostavnosti 1926. god. i Čovek čini odelo 1927. godine. Rodila je devojčicu Janu (koju su zvali Honza, što je nadimak za ime Jan, jer su očekivali dečaka!) Milena sve češće poboljeva i ponovo pribegava drogi. Već angažovana u antifašističkom pokretu, ulazi i u komunističku partiju kao većina avangardista.
Tridesete godine veka veoma su teške za nju – razvod od Krejcara, briga za egzistenciju, bolest, depresija. U periodu od 1937-39. godine ponovo piše sjajne tekstove za praški časopis ’’Sadašnjost’’. Po okupaciji Čehoslovačke, 1939. godine, započinje hapšenje Jevreja i intelektualaca. Uhapšena je i Milena Jesenska, 11. novembra 1939. godine i odvedena u logor u Ravensbriku, gde umire maja 1944. godine.
Milenina prijateljica iz logorskih dana, Margareta Buber-Nojman bila je opčinjena njenom dobrotom i ljudskošću i zapisala je u svojoj knjizi:
’’Milena i ja postale smo od prvog časa prijateljice i ostale smo prijateljice do groba, četiri gorke logorske godine. Već prvog dana obuzeo me je potmuo strah kad sam pogledala u njeno napaćeno lice. Ona je iz istražnog zatvora u Drezdenu došla bolesna. Mislila je da je posredi reumatizam. Ruke su joj bile natečene, neprestano je imala bolove, smrzavala se u logoraškim dronjcima pri prozivanju koje je trajalo sate i sate, noću se nikako nije mogla ugrejati ispod tankih pokrivača. Ali je ona bila jaka žena i svagda je umela rasterati moje brige. Godine 1940. nije još bila skršena, bila je hrabra i poduzetna i daleko od svakog zatvoreničkog mentaliteta… Milena nije nikad postala ’’zatvorenica’’, nije mogla otupeti ni poživčaniti kao mnoge druge…’’
A Biserka Rajčić piše o Mileni kakva je bila posle I svetskog rata:
’’Milena prednjači. Šokira. Preplivava Vltavu u odelu da bi stigla na vreme na sastanak! Policija je kažnjava što bere magnolije u parku. Stilizovana. Pomalo afektirana. Kako bi drugačije kad je još u modi Klimt. Druži se sa Česima, Nemcima i Jevrejima, umetnicima i intelektualcima. Zrači kosmopolitizmom. Na svoj način komunikativna. Buni se protiv konvencija. Filisterstva. Krajni je individualista… Kažu da u ranoj mladosti nije bila lepa, ali je bila zanimljiva. Imala divan, ritmičan hod. Graciozne pokrete ruku. Jedno vreme oblačila se u duhu Isidore Dankan. Išla raspuštene kose. Obožavala cveće. Često ga nosila na sebi i čudesno aranžirala u kući. Oblačila se s nepogrešivim ukusom. Govorila je da oblači svoju dušu, a ne telo. Delovala uvek ženstveno.’’
Knjiga Put do jednostavnosti (1926) Milene Jesenske, koju čine njeni tekstovi koji su objavljivani u novinama, ni posle 70 godina ne gubi na aktuelnosti. Jednostavni i jasni, ovi su tekstovi zapisi o jednom vremenu, ali dragoceni svakom čoveku u svakom vremenu jer daju podršku životu, otkrivaju one male stvari koje ga čine, motivišu i nude energiju svakom novom danu; a možda, najviše od svega, ova knjiga daje sliku Mileninog sopstvenog životnog stava i sliku nje same: svestrane, radoznale, dobronamerne i plemenite – sažet opis njenog sopstvenog puta do onoga što je bila –
do prave ljudske mere – do jednostavnosti. Put koji je najteže savladati, osobine do kojih je najteže doći, jer je potreban ogroman rad na sebi i nesebična ljubav prema drugima, ali ne samo prema onima koje inače volimo, već prema čitavoj ljudskoj zajednici, prema, kako kaže Milena ’’svima ostalima’’. Preterivanje? Utopija? Ne. Samo snažna i zahtevna individualnost koja je to mogla i da ostvari i koja kaže:
’’Jakog čoveka ćete prepoznati po načinu na koji se ponaša prema slabom. Čovek koji oseća čvrsto tlo pod nogama nema potrebu da vređa slabijeg niti da povlađuje jačem… Nemojte da štedite hvalu i budite oprezniji u osuđivanju’’.
Svoju najlepšu priču sačuvala je za kraj knjige – priču o ’’najboljem čoveku kog sam ikada upoznala’’ – da bi kasnije shvatila ’’da je to najčudniji čovek kog sam upoznala i ništa me u životu nije tako promenilo kao jedan pogled do njegovog srca. Bio je veoma plemenit, ali bih rekla da je to sakrivao kao neko ko se stidi što ima prednost pred drugima. Nikada nije uradio ništa što bi pokazalo kakav je, a najlepše stvari je činio tiho, sa stidom, u potaji…’’
Ne otkrivajući da je reč o Francu Kafki, Milena nastavlja i priča priču o prosjakinji i malom dečaku. A evo kako je tu priču sam Kafka ispričao Mileni u jednom od svojih pisama:
’’Jednom sam u detinjstvu dobio sekser i svakako sam ga želio dati jednoj staroj prosjakinji koja je sjedila između Velikog i Malog Ringa. Međutim, ta mi se svota činila golema, svota koju valjda još nitko nikad nije dao nekom prosjaku, pa me je bilo stid pred prosjakinjom da učinim tako nešto nečuveno. Ali sam joj svejedno to morao dati, pa sam promijenio sekser, dao prosjakinji jedan krajcar, optrčao cijeli kompleks vijećnice i natkrivenog drvoreda na Malom Ringu, došao opet slijeva kao posve drugi dobrotvor, dao prosjakinji opet jedan krajcar, opet potrčao i ponovio to isto sretno deset puta. (Ili nešto manje, jer mi se čini da je prosjakinja poslije izgubila strpljenje i izgubila se.) U svakom slučaju, bio sam na kraju i moralno toliko iscrpljen da sam odmah otrčao kući i toliko dugo plakao dok mi majka nije ponovo dala sekser.
Vidiš da nemam sreće s prosjacima, ali svejedno izjavljujem da sam spreman da cijeli svoj sadašnji i budući imutak polako isplatim jednoj prosjakinji ondje kod opere u najmanjim bečkim novčanicama, pod uvjetom da Ti stojiš uza me i da osjećam Tvoju blizinu.
Franc’’
Uz ovu knjigu Milene Jesenske, snažno osećamo njenu blizinu i njen duh i pretražujemo po sebi hvatajući sopstvene životne iskre.
Put do jednostavnosti, Milena Jesenska, prevela s češkog Sodja Zupanc, Prosveta, Beograd, 2004.
) o tome kako autentična Milenina pisma postoje negde, sakrivena. Pretpostavljam da priču šire isti oni ljudi koji veruju da je Elvis živ, ali priča kaže da pisma ipak nije spalila žena (cimerka ili rodjaka, ne znam) sa kojom je Milena živela onda kad su je Nemci uhvatili, nego da ih je negde sačuvala. Po drugoj verziji, ta pisma jesu spaljena, ali ih je Maks Brod (psiho kakav je već bio) prethodno prepisao i po dobrom, vekovima starom jevrejskom običaju čuvanja važnih dokumenata, ubacio medju korice nekih potpuno nevažnih dokumenata o poslovanjima nekih firmi, statistikama ili slično... Ukratko, medju spise koje mogu vekovima da stoje na nekom tavanu a da ih niko ne pogleda.
