- Poruka
- 7.475
Недић рођен је 2. септембра 1878. године у Гроцкој од оца Ђорђа, среског начелника и мајке Пелагије, учитељице. Порекло породице Недић је од браће Глигорија и Димитрија Недића, двојице српских јунака из битке код Чокешине у Првом српском устанку. Мајка Милана Недића је унука кнеза Николе Станојевића и праунука кнеза Станоја из села Зеоке код Лазаревца. Гимназију је завршио у Крагујевцу и 1895. уписао Нижу школу Војне академије. Године 1904. је завршио Вишу школу Војне академије, потом Генералштабну припремну и ступио на дужност у војсци.
У чин мајора је унапређен 1910. године. Служио је током Балканских ратова и примио је бројна одликовања и медаље за храброст[тражи се извор од 09. 2009.]. У чин потпуковника је унапређен 1913. године.
Године 1915, током Првог светског рата је унапређен у пуковника и служио је у генералштабу као најмлађи[тражи се извор од 09. 2009.] пуковник у српској војсци. Током српског повлачења преко Црне Горе и Албаније од новембра 1915. до јануара 1916, његови војници су чували одступање српске војске. Године 1916. је именован за ордонанс-официра краља Петра I. У септембру 1918. командовао је Пешадијском бригадом Тимочке дивизије приликом пробоја Солунског фронта.
Након рата, Недић је наставио да служи као командант Пешадијске бригаде, пре него што је именован начелником штаба Четврте и Треће армијске области као и командантом Дравске дивизијске области. У чин дивизијског генерала је унапређен 1923. и коначно у чин армијског генерала 1930. године. Између 1934. и 1935. био је начелник Главног генералштаба југословенске војске.
Недић је 1939. постављен за министра војске и морнарице Краљевине Југославије, али због отвореног сврставања уз Немачку Адолфа Хитлера је смењен. Повод за смењивање Недића са положајa министра био је меморандум који је 1. новембра 1940. доставио кнезу Павлу и премијеру Драгиши Цветковићу. Сутрадан им је обојици лично изложио своје ставове, додајући нова објашњења у погледу неспремности Југославије за рат против сила Осовине. У меморандуму су се нашле спољнополитичке идеје Димитрија Љотића, са којим је Недић одржавао блиске везе. Пошто су том приликом утврђене Недићеве везе са Љотићем и да се Љотићев „Билтен“ штампа у штампарији Министарства војске, Недић је смењен са дужности 6. новембра 1940. и стављен под присмотру. Формалан разлог за смену било је неспремност југословенске војске приликом битољског инциденета, а прави везе са Љотићем. Љотићев Збор је забрањен, сам Љотић стављен у кућни притвор, а чланови „Збора " углавном су похапшени, јер се тврдило Збор са Недићем и групом официра припрема заверу.[1]
Улога у Другом светcком рату
За време Априлског рата генерал Недић је командовао јединицама Треће армије на простору Македоније и покушао да спречи делове 12. немачке армије да прођу из правца Бугарске. Тај најважнији фронт којим је бранио везу са Грчком је убрзо пробијен и Недић је морао да се повуче ка унутрашњости Србије. У расулу је био један од ретких генерала који није доспео у заробљеништво и већ се 19. априла вратио у Београд.[1] Југословенска влада га је 28. априла 1941. прогласила одговорним за распад југословенске одбране у Македонији током инвазије сила Осовине.[тражи се извор од 09. 2009.] Истог дана
Формирање Владе народног спаса
Недић је од самог почетка немачке окупације био у кругу истакнутих српских личности коме су Немци хтели да повере управу над окупираном Србијом, али су се ипак одлучили за Милана Аћимовића. Недић је изгубио сина јединца и снаху у експлозији муниције 5. јуна у Смедеревској тврђави.
У Србији је у првој половини јула избио устанак који су предводили комунисти. Већ тада Немци су сматрали да је Аћимовићева влада без икаквог угледа међу Србима, и сматрали да га замене ауторитавнијом личношћу. Недић се први пут помиње као кандидат за председника марионетске владе већ у у првом половини јула.[2]
Заповедник Вермахта Хајнрих Данкелман је одлучио да повери Недићу управљање окупираном Србијом, након што је Недића предложила српска аристократија. Љотић и Аћимовић су подржавали Недића, из страха да Немци не поставе оног другог на чело владе.[2] Након неколико преговора са Аћимовићем, шефом Гестапоа Карлом Краусом и Георгом Киселом и одбијања, је прихватио место председника марионетске владе, назване Влада народног спаса, 29. августа 1941. године.
Дана 1. септембра 1941. Недић је одржао говор на Радио Београду, где је објавио намеру своје администрације да „сачува срж српског народа“, прихватајући окупацију и радећи за Немце. Такође је говорио против организовања отпора окупаторским снагама. Уз помоћ Вермахта, Недић је покрај 1941. успео да умири Србију и да присили на повлачење комунистичке партизанске одреде и оне четнике који се нису сложили да сарађују са Немцима.[тражи се извор од 09. 2009.] Преосталим четничким одредима у Србији је дозволио легализацију, тј. стављање под његову команду.
До напада нацистичке Немачке на СССР у окупираној Србији је владао ред и мир, што је омогућило примање великог броја избеглица, углавном српског порекла, али такође и протеривање Словенаца у Србију, укључујући и Милана Кучана, који је био дете у то време. Око 600.000 одраслих и око 86.000 деце из западних делова Југославије које је контролисала колаборационистичка Независна Држава Хрватска (у данашњој Хрватској и Босни и Херцеговини), као и 150.000 Срба са Косова и Метохије, десетине хиљада Срба из Срема и Бачке (последња под контролом Хортијеве Мађарске), и 20-30.000 Словенаца и Хрвата.
Недићевој влади је немачка окупациона управа дозволила држање ограничене наоружане формације назване Српска државна стража која је у почетку бројала око 17.000 људи. Поред тога, од присталица Димитрија Љотића формиран је Српски добровољачки одред (касније Српски добровољачки корпус) под административном надлежношћу Недићеве владе. СДС и СДК били су наоружани и опремани од стране немачке окупационе управе и били су јој тактички потчињени. У мањим акцијама ове снаге деловале су самостално, а у већим под немачком тактичком командом. Главни задатак Недићеве владе била је борба против оружаних формација непријатељских према немачкој управи и терор према политичким противницима. Поред тога, Недићева влада обезбеђивала је комуникације, омогућавала привредну експлоатацију Србије од стране Немачке и врбовала раднике за рад у Немачкој. Даље, бавила се про-немачком, антисемитском, расистичком и антикомунистичком пропагандом. Недићева влада управљала је Бањичким логором и бројним другим мањим установа за терор и елиминацију противника окупације и нацизма.
Током рата више од 200.000 људи је умрло у Србији због рата: 67.000 партизана, 70.000 људи у немачким сабирим логорима и одмаздама и 69.000 четника.[тражи се извор од 09. 2009.] У августу 1942. Немци су објавили да је Србија очишћена од Јевреја.[3] Према Николи Живковићу, током Недићеве управе у Другом светском рату, уништено је или опљачкано 6.478 библиотека, 1.670 школа, 30 факултета, 19 музеја, 7 позоришта, 52 православне цркве и манастира, 216 џамија, 63 синагоге и више од 60 разних научних институција.[тражи се извор од 09. 2009.]
- - - - - - - - - -
Бекство и смрт
Према немачком документу, српске снаге које су се бориле на страни Немаца имале су од 15. марта до 15. августа губитке од 4.807 људи, од чега су 3.958 чинили „лојални четници“, 541 припадник Српског добровољачког корпуса и 308 припадника Српске државне и Српске граничне страже.[4]
Дана 4. октобра 1944, Недићева влада је распуштена, а он је 6. октобра, заједно са већином својих министара, пребачен, по одлуци Немаца, из Београда у аустријски град Кицбил. Кицбил је било место где су биле смештене све владе чије су земље Немци окупирали. Британске снаге су га предале југословенским снагама 1. јануара 1946. године.
Недић је затворен у Београду, и редовно га је саслушавао мајор Мило Милатовић. Београдске новине су 5. фебруара објавиле вест да је Милан Недић извршио самоубиство скочивши кроз прозор док чувари нису пазили.
Миодраг Младеновић, капетан ОЗНЕ тврди да је Недић 4. фебруара 1946. године сахрањен на Централном гробљу у Београду.[5]
Милан Недић је за живота објавио своје три књиге: „Српска војска и солунска офанзива“ и „Српска војска на Албанској Голготи” и „Краљ Александар Први Ујединитељ”.
http://sr.wikipedia.org/sr/Милан_Недић
У чин мајора је унапређен 1910. године. Служио је током Балканских ратова и примио је бројна одликовања и медаље за храброст[тражи се извор од 09. 2009.]. У чин потпуковника је унапређен 1913. године.
Године 1915, током Првог светског рата је унапређен у пуковника и служио је у генералштабу као најмлађи[тражи се извор од 09. 2009.] пуковник у српској војсци. Током српског повлачења преко Црне Горе и Албаније од новембра 1915. до јануара 1916, његови војници су чували одступање српске војске. Године 1916. је именован за ордонанс-официра краља Петра I. У септембру 1918. командовао је Пешадијском бригадом Тимочке дивизије приликом пробоја Солунског фронта.
Након рата, Недић је наставио да служи као командант Пешадијске бригаде, пре него што је именован начелником штаба Четврте и Треће армијске области као и командантом Дравске дивизијске области. У чин дивизијског генерала је унапређен 1923. и коначно у чин армијског генерала 1930. године. Између 1934. и 1935. био је начелник Главног генералштаба југословенске војске.
Недић је 1939. постављен за министра војске и морнарице Краљевине Југославије, али због отвореног сврставања уз Немачку Адолфа Хитлера је смењен. Повод за смењивање Недића са положајa министра био је меморандум који је 1. новембра 1940. доставио кнезу Павлу и премијеру Драгиши Цветковићу. Сутрадан им је обојици лично изложио своје ставове, додајући нова објашњења у погледу неспремности Југославије за рат против сила Осовине. У меморандуму су се нашле спољнополитичке идеје Димитрија Љотића, са којим је Недић одржавао блиске везе. Пошто су том приликом утврђене Недићеве везе са Љотићем и да се Љотићев „Билтен“ штампа у штампарији Министарства војске, Недић је смењен са дужности 6. новембра 1940. и стављен под присмотру. Формалан разлог за смену било је неспремност југословенске војске приликом битољског инциденета, а прави везе са Љотићем. Љотићев Збор је забрањен, сам Љотић стављен у кућни притвор, а чланови „Збора " углавном су похапшени, јер се тврдило Збор са Недићем и групом официра припрема заверу.[1]
Улога у Другом светcком рату
За време Априлског рата генерал Недић је командовао јединицама Треће армије на простору Македоније и покушао да спречи делове 12. немачке армије да прођу из правца Бугарске. Тај најважнији фронт којим је бранио везу са Грчком је убрзо пробијен и Недић је морао да се повуче ка унутрашњости Србије. У расулу је био један од ретких генерала који није доспео у заробљеништво и већ се 19. априла вратио у Београд.[1] Југословенска влада га је 28. априла 1941. прогласила одговорним за распад југословенске одбране у Македонији током инвазије сила Осовине.[тражи се извор од 09. 2009.] Истог дана
Формирање Владе народног спаса
Недић је од самог почетка немачке окупације био у кругу истакнутих српских личности коме су Немци хтели да повере управу над окупираном Србијом, али су се ипак одлучили за Милана Аћимовића. Недић је изгубио сина јединца и снаху у експлозији муниције 5. јуна у Смедеревској тврђави.
У Србији је у првој половини јула избио устанак који су предводили комунисти. Већ тада Немци су сматрали да је Аћимовићева влада без икаквог угледа међу Србима, и сматрали да га замене ауторитавнијом личношћу. Недић се први пут помиње као кандидат за председника марионетске владе већ у у првом половини јула.[2]
Заповедник Вермахта Хајнрих Данкелман је одлучио да повери Недићу управљање окупираном Србијом, након што је Недића предложила српска аристократија. Љотић и Аћимовић су подржавали Недића, из страха да Немци не поставе оног другог на чело владе.[2] Након неколико преговора са Аћимовићем, шефом Гестапоа Карлом Краусом и Георгом Киселом и одбијања, је прихватио место председника марионетске владе, назване Влада народног спаса, 29. августа 1941. године.
Дана 1. септембра 1941. Недић је одржао говор на Радио Београду, где је објавио намеру своје администрације да „сачува срж српског народа“, прихватајући окупацију и радећи за Немце. Такође је говорио против организовања отпора окупаторским снагама. Уз помоћ Вермахта, Недић је покрај 1941. успео да умири Србију и да присили на повлачење комунистичке партизанске одреде и оне четнике који се нису сложили да сарађују са Немцима.[тражи се извор од 09. 2009.] Преосталим четничким одредима у Србији је дозволио легализацију, тј. стављање под његову команду.
До напада нацистичке Немачке на СССР у окупираној Србији је владао ред и мир, што је омогућило примање великог броја избеглица, углавном српског порекла, али такође и протеривање Словенаца у Србију, укључујући и Милана Кучана, који је био дете у то време. Око 600.000 одраслих и око 86.000 деце из западних делова Југославије које је контролисала колаборационистичка Независна Држава Хрватска (у данашњој Хрватској и Босни и Херцеговини), као и 150.000 Срба са Косова и Метохије, десетине хиљада Срба из Срема и Бачке (последња под контролом Хортијеве Мађарске), и 20-30.000 Словенаца и Хрвата.
Недићевој влади је немачка окупациона управа дозволила држање ограничене наоружане формације назване Српска државна стража која је у почетку бројала око 17.000 људи. Поред тога, од присталица Димитрија Љотића формиран је Српски добровољачки одред (касније Српски добровољачки корпус) под административном надлежношћу Недићеве владе. СДС и СДК били су наоружани и опремани од стране немачке окупационе управе и били су јој тактички потчињени. У мањим акцијама ове снаге деловале су самостално, а у већим под немачком тактичком командом. Главни задатак Недићеве владе била је борба против оружаних формација непријатељских према немачкој управи и терор према политичким противницима. Поред тога, Недићева влада обезбеђивала је комуникације, омогућавала привредну експлоатацију Србије од стране Немачке и врбовала раднике за рад у Немачкој. Даље, бавила се про-немачком, антисемитском, расистичком и антикомунистичком пропагандом. Недићева влада управљала је Бањичким логором и бројним другим мањим установа за терор и елиминацију противника окупације и нацизма.
Током рата више од 200.000 људи је умрло у Србији због рата: 67.000 партизана, 70.000 људи у немачким сабирим логорима и одмаздама и 69.000 четника.[тражи се извор од 09. 2009.] У августу 1942. Немци су објавили да је Србија очишћена од Јевреја.[3] Према Николи Живковићу, током Недићеве управе у Другом светском рату, уништено је или опљачкано 6.478 библиотека, 1.670 школа, 30 факултета, 19 музеја, 7 позоришта, 52 православне цркве и манастира, 216 џамија, 63 синагоге и више од 60 разних научних институција.[тражи се извор од 09. 2009.]
- - - - - - - - - -
Бекство и смрт
Према немачком документу, српске снаге које су се бориле на страни Немаца имале су од 15. марта до 15. августа губитке од 4.807 људи, од чега су 3.958 чинили „лојални четници“, 541 припадник Српског добровољачког корпуса и 308 припадника Српске државне и Српске граничне страже.[4]
Дана 4. октобра 1944, Недићева влада је распуштена, а он је 6. октобра, заједно са већином својих министара, пребачен, по одлуци Немаца, из Београда у аустријски град Кицбил. Кицбил је било место где су биле смештене све владе чије су земље Немци окупирали. Британске снаге су га предале југословенским снагама 1. јануара 1946. године.
Недић је затворен у Београду, и редовно га је саслушавао мајор Мило Милатовић. Београдске новине су 5. фебруара објавиле вест да је Милан Недић извршио самоубиство скочивши кроз прозор док чувари нису пазили.
Миодраг Младеновић, капетан ОЗНЕ тврди да је Недић 4. фебруара 1946. године сахрањен на Централном гробљу у Београду.[5]
Милан Недић је за живота објавио своје три књиге: „Српска војска и солунска офанзива“ и „Српска војска на Албанској Голготи” и „Краљ Александар Први Ујединитељ”.
http://sr.wikipedia.org/sr/Милан_Недић
Poslednja izmena:
