- Poruka
- 388.070
Priča iz Velikog rata
Truba nam od davnina svira i u srce dira, a znala je i u bojevima srpskim dobro da posluži. Takvu zabelešku „Zlatna Karađorđeva za trubača” piše vodeći hroničar zlatiborske prošlosti Milisav R. Đenić u svojoj knjizi o dešavanjima u Velikom ratu „Godine stradanja i bola”.
Jednog dana trubaču treće čete drugog bataljona Četvrtog pešadijskog puka stiže pismo od kuće. Kako je čitanje odmicalo bio je sve zabrinutiji. Svi ratnici otvorili konzerve s mesnim nareskom i ručaju, dok je njegova stajala neotvorena, a pogled mu odlutao u daljinu.
– Trubaču, što ne jedeš?
– Kako da jedem kad vidim da moji ukućani umiru od gladi, mese hleb od mlevene kočanjke i leskove rese. Godinama se nisu omrsili. Pišu mi da je jedan komšija umro od gladi.
– Jedi, trubaču, i budi srećan ako ih nađeš žive kad se vratiš na Zlatibor. – Ajde, trubaču, pojedi tu konjetinu iz konzerve, pa da nam odsviraš jedno kolo dok Bugari ne udare – šalili su se Užičani sa svojim uvek skromnim i dobrodušnim trubačem.
Ratnici kroz šalu naslutiše napad. Ubrzo su Bugari preduzeli iznenadan udar na jedno odeljenje užičke čete na Brazdastoj kosi. Noćni napadi bili su bugarska specijalnost, jer su se pod okriljem noći najbolje snalazili. Kroz hladnu i mračnu jesenju noć, sa isukanim bajonetima i otkačenim bombama, naletali su u masama. Naši ratnici su ih na vreme primetili i spremno dočekali napad. Nastaje krvavi obračun prsa u prsa. Na obe strane užasna lomljava, prava tuča. Prskaju kundaci, zveče šlemovi, lome se krvavi bajoneti, a jauci ratnika sve su bolniji.
Po strani je stajao trubač užičke čete i to posmatrao, bez mogućnosti da bilo šta pomogne svojim drugovima. Kad su se u toj klanici naši redovi počeli povijati, a nedugo zatim ratnici krenuli da odstupaju, zlatiborski seljak se odluči na neobičan poduhvat. Pomisli: ako pokušaj uspe potpuno će izmeniti tok borbe, ukoliko prevara bude otkrivena ništa neće pogoršati položaj svoje jedinice.
Istog trenutka iz trube Milana Mirosavića, skrivenog od bugarskih pogleda, krvavim bojištem odjeknuše zvuci bugarske odstupnice.
Snažan bugarski napad za trenutak zastade, ali kad zvuci postadoše jači, jer se i bugarski trubač pridruži Milanu misleći da je komanda izdala naredbu za povlačenje, neprijateljski vojnici počeše naglo odstupati. Ohrabreni Užičani se pribraše i krenuše u gonjenje. Posle završene borbe nikom nije bilo jasno zašto Bugari pobegoše kad su bili u silnom jurišu, sve dok se nije saznalo da je srpski trubač svirao bugarsku odstupnicu.
Truba nam od davnina svira i u srce dira, a znala je i u bojevima srpskim dobro da posluži. Takvu zabelešku „Zlatna Karađorđeva za trubača” piše vodeći hroničar zlatiborske prošlosti Milisav R. Đenić u svojoj knjizi o dešavanjima u Velikom ratu „Godine stradanja i bola”.
Jednog dana trubaču treće čete drugog bataljona Četvrtog pešadijskog puka stiže pismo od kuće. Kako je čitanje odmicalo bio je sve zabrinutiji. Svi ratnici otvorili konzerve s mesnim nareskom i ručaju, dok je njegova stajala neotvorena, a pogled mu odlutao u daljinu.
– Trubaču, što ne jedeš?
– Kako da jedem kad vidim da moji ukućani umiru od gladi, mese hleb od mlevene kočanjke i leskove rese. Godinama se nisu omrsili. Pišu mi da je jedan komšija umro od gladi.
– Jedi, trubaču, i budi srećan ako ih nađeš žive kad se vratiš na Zlatibor. – Ajde, trubaču, pojedi tu konjetinu iz konzerve, pa da nam odsviraš jedno kolo dok Bugari ne udare – šalili su se Užičani sa svojim uvek skromnim i dobrodušnim trubačem.
Ratnici kroz šalu naslutiše napad. Ubrzo su Bugari preduzeli iznenadan udar na jedno odeljenje užičke čete na Brazdastoj kosi. Noćni napadi bili su bugarska specijalnost, jer su se pod okriljem noći najbolje snalazili. Kroz hladnu i mračnu jesenju noć, sa isukanim bajonetima i otkačenim bombama, naletali su u masama. Naši ratnici su ih na vreme primetili i spremno dočekali napad. Nastaje krvavi obračun prsa u prsa. Na obe strane užasna lomljava, prava tuča. Prskaju kundaci, zveče šlemovi, lome se krvavi bajoneti, a jauci ratnika sve su bolniji.
Po strani je stajao trubač užičke čete i to posmatrao, bez mogućnosti da bilo šta pomogne svojim drugovima. Kad su se u toj klanici naši redovi počeli povijati, a nedugo zatim ratnici krenuli da odstupaju, zlatiborski seljak se odluči na neobičan poduhvat. Pomisli: ako pokušaj uspe potpuno će izmeniti tok borbe, ukoliko prevara bude otkrivena ništa neće pogoršati položaj svoje jedinice.
Istog trenutka iz trube Milana Mirosavića, skrivenog od bugarskih pogleda, krvavim bojištem odjeknuše zvuci bugarske odstupnice.
Snažan bugarski napad za trenutak zastade, ali kad zvuci postadoše jači, jer se i bugarski trubač pridruži Milanu misleći da je komanda izdala naredbu za povlačenje, neprijateljski vojnici počeše naglo odstupati. Ohrabreni Užičani se pribraše i krenuše u gonjenje. Posle završene borbe nikom nije bilo jasno zašto Bugari pobegoše kad su bili u silnom jurišu, sve dok se nije saznalo da je srpski trubač svirao bugarsku odstupnicu.
