mesto gde je dusa rasla

[moonja..]

Tamo gde si ti tamo stanuje mi doošAa ramjena duša puna ljoobafl haha

 

[macka vracarka]

Dusa mi je rasla u kuci mojih roditelja koja je bila uvek puna njihovih prijatelja, zanimljivih ljudi, raznih struktura licnosti i profesija. Moji su uvek imali drustvo koje nije bilo esnafsko, vec bas sarenoliko.
Otisla sam od kuce sa 22 godine u neki drugi stan da malo odrastam i osamostaljujem se, ali sam nedeljom volela da se vratim kod mojih na rucak i obavezno malo odremam u centralnom salonu gde su svi, jer mi je bilo dosta tisine u svom stanu.
Sama sam tu kucu njihovu i rasturala, kada je doslo vreme da se proda iz pre svega prakticnih razloga, sacuvala sam gomilu stvari kojih nisam bila spremna da se odreknem.
Takodej mi je dusa ostala u nasoj kuci u Istri, gde sam provodila leta do rata, i to je druga kuca moje duse.
Sada ponekad pomislim gde mi je dusa, gde sam je izgubila usput, ali kada u kafani treba da se naruci neka pesma za dusu, onda dobro znam gde mi je dusa i da je nisam prodala ni na koji nacin djavolu.

 

[petunija_love]

Svi mi imamo mesta kojima se rado vracamo, makar u mislima..tamo smo bili bezbedni, srecni, ushiceni, ispunjeni lepim emocijama, za koja tada mozda nismo znali, ali danas znamo da nam je tu dusa rasla..
Cega se setite, pa osetite kako vas obliva dragost..

mnogo toga, kao platforma u klinačkim godinama-babe, dede i i ugađanja na tom levelu, koji zabrinuti roditelji detetu iako dobri-ne mogu pružiti
posle-gajbe drugarske,
danas- sve to plus neka putovanja sa dragim ljudima..
duša raste dok smo je svesni, ili se spičnjava, svejedno skoro..

 

[Meda]

Njegoševa 76, sve posle toga nema dušu

 

[DeeLite]

Svi mi imamo mesta kojima se rado vracamo, makar u mislima..tamo smo bili bezbedni, srecni, ushiceni, ispunjeni lepim emocijama, za koja tada mozda nismo znali, ali danas znamo da nam je tu dusa rasla..
Cega se setite, pa osetite kako vas obliva dragost..

ja tamo de sam odraso počesto idem prirodom posla kojim se bavim i nekako mi svaki put bude milo i čak i da neću počnu da mi se vraćaju slike detinjstva
jednostavno to mesto mi je detinjstvo i to je to...

 

[**Freya**]

Svi mi imamo mesta kojima se rado vracamo, makar u mislima..tamo smo bili bezbedni, srecni, ushiceni, ispunjeni lepim emocijama, za koja tada mozda nismo znali, ali danas znamo da nam je tu dusa rasla..
Cega se setite, pa osetite kako vas obliva dragost..

Još uvek nije prošlo dovoljno vremena, nisu se smenili bol i nostalgija tako da nemam prostor, neke zidove koji pružaju zaštitu od osećaja lične napustenosti. Može se reći da sam već dugo nomad koji se ne vraća tamo gde mu je bilo detinjstvo. Kao život podeljen na pola, na dve ere, pre i posle. Ta dva života kao da se ne seku i kao da ih ništa ne povezuje. Mozda sam još uvek zbunjena. Ako ne idem, ne vidim, možda se nista i nije promenilo.

Probudi se nešto čudno, kao kada čitamo neku tužnu priču pa kao ne bismo plakali a vidi nam se da hoćemo, kada nadlećem beogradske blokove tokom spuštanja. Mnogo volim pitomost prirode, sve njive onako meko isparcelisane, onda okreće i nadleće blokove i te zgrade kada vidim uvek mi je tako milo. Kao narod, kao život, kao stigla sam kući...kojoj kući ali eto, nekoj unutrasnjoj kući...

 

[gost 360768]

Ceo svet mi je kuca, gde su mi voljeni tu mi je dom...vezem se za ljude, ne za mesta....

 

[Џорџи]

 

[ChristopherWalken]

I danas živim tu gde sam rođen i odrastao. Sve je prilično isto a opet nekako drugačije... Manje je ljudi, recimo.
Neki od njih su "otišli" onako prirodno, sa godinama. Neki prilično naprasno. Za mnoge od njih ni danas, kada razmišljam o tome, ne mogu da poverujem da ih više neću videti i da su za njima ostale samo priče i sećanja od ovo malo ljudi što je ostalo. Sada je sve nekako tmurnije, ljudi se ne druže toliko...
Baš sam skoro pričao sa lokalnim sveštenikom, u mom selu prošle godine nije rođeno nijedno dete, na lokalnom groblju je sahranjeno dvadeset i nešto (ne sećam se tačno koliko) ljudi. Taj sveštenik je od toga bio na 14 sahrana, od tih 14, 12 je taj što je sahranjen bio poslednji u kući, tačnije, sve te kuće su se zatvorile. U lokalnoj školi je pre 20 godina kada sam ja išao u tu osnovnu školu, bilo 270 đaka, danas jedva 70 i to iz mog i još 7,8 okolnih sela pošto su u svim tim selima škole pozatvarane. Dogodine niko neće poći u prvi razred....
A sve to u možda i najpoznatijem selu u Srbiji i geografski veoma pristupačnom.
Srećan sam što sam ostao tu da živim i žao mi je samo što ono što su moji deda i otac sa mukom pravili da bi ostavili meni, ja ne mogu ni da održavam i što jednog dana, kada sestre i mene više ne bude, sve će to progutati priroda... A šteta...

 

[mina68]

Немој ми те тужне приче, него склепај неко дете да се школа не затвори...и да још некоме у тој кући расте душа.

 

[Stevcina zabica]

bas pametan savet, nema veze sa kim, na to neka ne obraca paznju

 

[mina68]

bas pametan savet, nema veze sa kim, na to neka ne obraca paznju

Јао, а овде иначе све пршти од интелигенције и паметних савета...
Нешто у последње време овде на форуму мораш све на ноте, да не повредиш нечија танана осећања, да будеш коректан, али све некако селективно, како према коме...

 

[Stevcina zabica]

Јао, а овде иначе све пршти од интелигенције и паметних савета...
Нешто у последње време овде на форуму мораш све на ноте, да не повредиш нечија танана осећања, да будеш коректан, али све некако селективно, како према коме...

pa izvini sto sam ti povredila osecanja, nije mi to bila namera

 

[ChristopherWalken]

Немој ми те тужне приче, него склепај неко дете да се школа не затвори...и да још некоме у тој кући расте душа.

bas pametan savet, nema veze sa kim, na to neka ne obraca paznju

Dobro, da, shvatam dobronameran savet, naravno. To se tako kaže. U pravu ste obe. Jeste da se ne može sa bilo kim a i neće ni bilo koja ni da prismrdi van grada. Ali istina je da treba misliti o tome i da je svako od te tadašnje dece dao svoj doprinos u vidu nasledstva, danas bi u toj školi bilo čak i više dece, po svoj logici. Ali u mom odeljenju u osnovnoj školi, od 7 tadašnjih dečaka, samo jedan je oženjen i on nema decu. A sprcali smo 3 i po decenije u guzicu (da 'prostite).

 

[Џорџи]

Da blago nama trazis ti neku mongolku kineskinju nesto daleko odavde posteno sto nije vidlo neta i moba

 

[gost 333986]

Svi mi imamo mesta kojima se rado vracamo, makar u mislima..tamo smo bili bezbedni, srecni, ushiceni, ispunjeni lepim emocijama, za koja tada mozda nismo znali, ali danas znamo da nam je tu dusa rasla..
Cega se setite, pa osetite kako vas obliva dragost..

Secam se jednog pogleda