Не знаш о чему пишем? Па пишем о разлогу увођења силних лектора који у Хрватској раде оно што иначе није лекторски посао, конкретно, труде се да све што им дође под руку што је могуће више одсрбе тј. „похрвате”. Ајде да се не лажемо, то им је основни смисао постојања, зато се и не баве својим послом, зато и није толико важно да ли је нешто граматички смислено или бесмислено, да ли је преанглицирано или није, једино важно је да текст након њихове „обрадбе” добије што више стилски обиљежених ријечи, конструкција и сл. како би споља изгледао што „хрватскије”.
Мене бисте преводили? А зашто? Који је основни смисао превођења? Хрвати не разумију језик на ком пишем? Па управо то „превођење” и јесте оно о чему говорим. Проблем са мојим текстом није разумијевање, разумије га савршено сваки писмени Хрват, проблем је тај што ја немам тих стилски обиљежених (а заправо политички пожељних) ријечи и конструкција на којима се годинама устрајава.
Успут, у СФРЈ није било превођења, било је прилагођавања. Разлика између превођења и прилагођавања је драстична и ти то знаш.
Е, да се сад вратимо на ТВ. Лексика се релативно лако мијења, на њу се релативно лако навикава и на хрватским ТВ станицама (које више не постоје, све су одавно постале – постаје) „новохрватска” лексика је присутна. Усвојили су је они који говоре пред камерама. Али ето колико се језик може мијањати пуком лексиком. Кад се ради о писаним гласилима, ту лектори одраде посао, „излексикају” текст до гротеске, али кад неко уживо мора говорити онако како није навикао, ето белаја. Док је било Срба у Хрватској, било је оних којима је изворни матерњи језик био онај прописан стандардом (самим тим и нагласци о којима смо почели разговарати). Без њих, ето ти масовне „пургерштине” по телевизијама и чујно различите „далматинштине” кад се јави неки дописник из Далмације. Раслојио се језик на оно што има, а нема више српског „природног везивног ткива” које би га повезало са стандардом. Оће то језик, кад га силујеш, тако се ритне да те спуца тамо гдје си најтањи... Зајебано, рођени мој, зајебано...
- - - - - - - - - -
Е, да. Заборавих да поменем и овај детаљ. Коме у Хрватској треба књига која се обраћа Хрватима, а чији наслов је – „Говоримо хрватски”?
(У наслову је императив.)
