Маричка битка

[Meliot]

Ima logike da je bilo dve odvojene bitke
1-prva 1363-64
2-druga 1371
Prica da je zapovednik Plovdiva prebegao Srbima i nagovorio ih da krenu na Turke ima smisla.Plovdiv je pao 1363 a to je i vreme bitke uz mozda zakasnjenje od godinu dana kod Sirpsindiga.

Koliko vidim Sirpsindigi je prilicno udaljen od Marice 20km i u ravnici je.

Moguce da je doslo do otvorene bitke kao kod Didmotike 1352 i da su Turci opet pobedili u regularnoj bici.

Onda ima smisla sto su Vukasin i Ugljesa cekali trenutak da Glavne Turske snage predju u Anadaoliju da bi iznenada krenuli na Jedrene.Pouceni iskustvom da nemogu da savladaju Turke kada su kompletni.

Turski izvori preplicu i mesaju bitku kod Dimotike i ove dve na Marici jer...
Nemogu da poverujem da su ih Turci 2 puta hvatali na spavanju ili zasedi

Uglavnom ima tema za ispitivanje

Nemoguće da su Vukašin i Uglješa Mrnjavčević naseli na istu foru dva puta, da ih nespremne u toku noći iznenade Turci. Pre će biti da je neko u izvorima pomešao datume pa je ispalo da su bile dve bitke.

 

[Лекизан]

Запис инока Исаије о Маричкој бици

"А ову књигу светог Дионисија, велим, у добра времена почех, када божанствене цркве и Света Гора рају подобно цветаху, као неки сад крај извора увек напајан; а сврших ту у најгоре од свих злих времена, онда када разгневи бог хришћане западних крајева, и подиже деспот Угљеша све српске и грчке војнике, и брата свог Вукашина краља, и друге велможе многе, негде до 60 тисућа изабране војске, и пођоше у Македонију на изгнање Турака, не судивши да гневу божју нико није моћан противстати. Те не изгнаше, но сами од њих убијени бише, и тамо кости њихове падоше, и непогребени осташе, и веома много мноштво једни од оштрице мача умреше, а други у ропство одведени бише; неки од њих спасоше се бекством и дођоше. И толика нужда и зло љуто обли све градове и крајеве западне, колико ни уши слушаше ни очи видеше. А по убијању мужа овог храброг деспота Угљеше просуше се Измаиљћани и полетоше по свој земљи, као птица по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали смрт прерано поже. Они који су од смрти остали глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свим крајевима, каква не би од постанка света, ни потом таква, Христе милостиви, да буде. А оне које глад не погуби, ове допуштењем божјим вуци ноћу и дању нападајући ждераху. Авај, јадан призор би да се види. Оста земља од свих добра пуста; и људи, и стоке, и других плодова. Јер не би кнеза, ни вође, ни наставника међу људима ни да их избавља ни да спасава, но сви се испунише страхом измаиљћанским, и срца храбра јуначких људи у најслабија срца жена претворише се. У то време и српске господе седми, мислим, род крај прими. И уистину тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли. И верујте ми не ја, који сам незналица по свему, но и онај премудри међу Јелинима Ливаније не би могао писањем представити нужду која постиже хришћане западних крајева."

 

[Лекизан]

„На самом почетку јесени исте године, пре него што се Јован V Палеолог вратио у Цариград – налазио се негде на путу који се необично одужио – збио се догађај који би се, упркос чињеници да Ромеји у њему нису учествовали, морао означити судбоносан по Царство. Да би на неки начин зауставили даље напредовање Турака, браћа Мрњавчевићи, деспот Угљеша и краљ Вукашин, решили су да ударе непосредно на Једрене – према најновијим резултатима сматра се да у ово време највећи град Тракије, премда у рукама муслимана, још није био престоница османског емира – али су као жртве ноћног препада исламских ратника, 26. септембра 1371. године, катастрофално поражени на реци Марици, недалеко од града Черномена. Претходни покушај владара Серске државе Јована Угљеше, покретача антитурске кампање, који је настојао да у подухват укључи још неке хришћанске државе, међу њима и Византију, завршио се неуспехом. Он је нешто раније, у марту 1368, односно у мају 1371. године, постигао да се коначно превлада раскол који је већ двадесетак година оптерећивао везе између Цариградске патријаршије и српске цркве, а потом су се, у лето 1371, и српски посланици обрели у Цариграду доносећи предлог да се и Византинци укључе у предстојећу антитурску акцију... Одсуство Јована V Палеолога и разилажења међу угледницима Царства по питању деловања у предвечерје великог сукоба на Балканском полуострву као да су замрзли сваку предузимљивост и решеност Ромеја, који су се задовољили скромном улогом посматрача. Тако су јуначна браћа Мрњавчевићи, на крају препуштени само властитим снагама, положили своје животе на Марици у септембру 1371, у бици која се, не без разлога, сматра највећом и судбоносном османлијском победом пре освајања Цариграда 29. маја 1453. године. Слаба је утеха, притом, да су Византинци ипак били постојани у одлуци да не предају Галипољ османском емиру. Сагласно једној смелој али у основи тачној оцени новије историографије, сукоб код Черномена може се узети и „као почетак стварног краја Византије”. Друго је питање што се тај „крај” стицајем различитих околности, од којих су многе измицале вољи и контроли ромејских царева, претворио у веома дугу агонију.”
Радивој Радић, Црно столеће. Време Јована V Палеолога (1332-1391), Београд 2013.

 

[leki1]

Mrnjacevici su bili u svadji sa svima te im niko nije dosao, ni Vizantija ni srpski sever (ratovali su sa Urosem, Lazarem i srpskim bosancem Altomanovicem), Jug nije bio uz njih, mislim na grke i Simeona, Jedino su bili uz njih zetski srbi Balsici ali oni nisu krenuli na Maricu, bio je Hlapen uz njega ali nisam siguran da li je ucestvovao u bici i bugari ali samo onaj deo bugara koji se vec nije prikljucio Turcima vazalnim obavezama poput onih u Plovdivu i Varni, a to je bio Aleksandar Asen iz Juzne Albanije i Aseni iz Ser-a koji su bili podoblasni gospodari podredjeni Ugljesi.

 

[Khal Drogo]