Rema_tebra
Primećen član
- Poruka
- 653
ajde skontajte koliko je jaka pesma
Mrak
1. strofa:
Hladnoca. Mrak. Drhtaj. Strah. Sapet. Nag. Krhak. Sam. Dok, na patosu - blato svud, kašljem mulj, a maštom zvuk tutnji i seca na grub udarac tup, vec narednog casa, evo, budim se tu... tu? Gde je to "tu", gde sam sad? Besan sam, a svestan da nemam trag kud van iz bezdana. Pokrenuh um...a kosti? Cini se, sve su tu - i bole. Prisilna igra: tišina kida mislima krila, dok tonem. Sekundi. Vecnost. Grc. Noge. Pokušaj. Žmarci. Ništa. I opet. Malo bolje. Ali ne...ne mogu još, ne..ne dovoljno. Klecanje. Mucni napor, zamor, znoj. Zamalo. Još malo. Izdrži...! Napokon! Cini mi se sada sušta moc samo stajati uspravno! "Ustasmo!" - s uzdahom, rekoh nogama svojim, a uzdah moj primih u uši s užasom: prostor mi ehom vraca bol, i tada shvatam kob: zatvoren, zarobljen negde - zašto je tako, i gde je zatvor što sablasno nem je, kavez, moj usud i cemer? K'o u snu breme - ono kada ne možeš da trciš, ono kada ne možeš da bežiš, i skamenjen jeciš. U taj cas - tresnu me svetlo, snežno belo, padoh mu u narucje zlo, nežno, slepo... Kada podigoh kapke - svuda, desno, levo, gore, dole oko mene je od stakla veo! Prostor ceo - od ogledala satkan! Niotkuda otvora, prozora ni vrata! Na ivici snaga, maglovito shvatam da u mene pilje bolne oci sa svih strana... Ogledala! ...svi zidovi, patos, plafon... O, gledam vas, kriva lica plove strahom... K'o da mi sudi bezbroj mojih pogleda, sve je ja, znam, svi se bojimo, strepimo gde je kraj naš...
Refren 1:
....mrak...!
(scena povracanja)
2.strofa:
Odjednom, huk ruši muk. Zvuk grubi ubi mi sluh. Da stupim - kud bih, kad tlu preti potres? Preki poce sud! Drhte zidovi, tavan - i bezbroj mojih glava, sablasni roj grimasa, hrli meni - krv mi ledi, shvatam tada kakva je to zamka: prostor se skuplja, a kad zgužva se skroz do kraja - zdrobice me, to mi žele, sad znam! Nada da ipak sanjam postade bleda i tanka: stižu mi, nema spasa- smrvice me, nemam kud i tacka! I baš u taj cas, šansa... u patosu je rupa! Svest posta budna: shvatih, svetlo u sobi je stiglo otuda! Sudba mi nudi uzmak, vratih osmeh za uzvrat. Al' me njena ruka gruba tresnu vec sledeceg sekunda, jer rupa nema dna, nema dna, ne vidi se, nema ga! Ako skocim, ni pod razno ne mogu preživeti taj pad! I šta sad? Ovog sveta sav strah spoznah u trenu kad jak osecaj gadnog kraja dade mi znak da skocim u taj kanal... prštanje stakla... sada više nema natrag. Kotrljam se kroz sluzav, ljigav tunel bez kraja... Ta tama grize oko ispod kapka, gmiže kožom, hitro stapa me s mrtvilom mraka, gnjecavo crnilo vlada... Padam... i padam... i placem... i padam... i najzad, eto kraja.. svetlo! Nada? Izleteh i premreh i tresnuh o belo - da li spas, il' opelo? Samo led, dušom celom. I tad videh, shvatih, teško verovah javi: moje lice, sasvim bledo, poput oblaka se nadvi nada mnom, bedno malim, što je iskašljan na taj zid wc-šolje, zbunjen vapim, hocu gore da se vratim... I stidim se i gadim, jer sad mi je jasno sasvim da bejah u svojoj glavi, da sam ispljuvan vani... Ispovracao sebe iz sebe, vec se u dnu šolje davim... Onaj nad šoljom - bivši ja - drhti, stenje i žvali.
Refren 2:
(Bol...) ...kakav to gnev moj cini da svest boj vodi za presto nad sobom? I sve što bio sam pre tog trena - nije vredno, al' sad je svejedno. Ja nisam ja. (Mrak...) ...kakav to gnev moj cini da svest boj vodi za presto nad sobom? I sve što bio sam pre tog trena - nije vredno, i s jedom gledam svoje lice bedno tu iznad...
3. strofa:
Citav bazdi na vinjak, zvera u ništa, a ipak nije sam u kupatilu, neko ili nešto je tamo, iza... neka sena... nije jedna... to su covek i žena, tapšu mu ramena, tad napregnuh oka polusnena, i poznah ta lica tuda, grozna što ga teraju da odmah pusti vodu da skoncam, kao otpad. Ona je Sociofobija, on je 21. Vek, oni su došli po njega, oni ga lažu da znaju lek! NE! Ne budi glup, oni žele samo ljušturu, samo olupinu, ljusku smušenu, bezlicnu, skrušenu, srušen duh, uvek tud sebi samom, budeš gluv, vencan s tamom, ne daj me, ne daj se, lažu te, molim te, slušaj me! Ne! ..ali vec je kasno, on je zacaran bajkom - da sve ce biti krasno cim ga prime u to carstvo, gde nema bola, gde savest nije patrola, gde si lišen mozga, gde si ponosni vlasnik bar-koda. On pušta vodu. Poslednjim pogledom oka, vidim kako ga pohotno ljube, ona je vec gola... Orgijaju, skaradno slave, prodiru u njega... On je balav i prazan i srecan i osloboden svega.
Mrak.
Mrak
1. strofa:
Hladnoca. Mrak. Drhtaj. Strah. Sapet. Nag. Krhak. Sam. Dok, na patosu - blato svud, kašljem mulj, a maštom zvuk tutnji i seca na grub udarac tup, vec narednog casa, evo, budim se tu... tu? Gde je to "tu", gde sam sad? Besan sam, a svestan da nemam trag kud van iz bezdana. Pokrenuh um...a kosti? Cini se, sve su tu - i bole. Prisilna igra: tišina kida mislima krila, dok tonem. Sekundi. Vecnost. Grc. Noge. Pokušaj. Žmarci. Ništa. I opet. Malo bolje. Ali ne...ne mogu još, ne..ne dovoljno. Klecanje. Mucni napor, zamor, znoj. Zamalo. Još malo. Izdrži...! Napokon! Cini mi se sada sušta moc samo stajati uspravno! "Ustasmo!" - s uzdahom, rekoh nogama svojim, a uzdah moj primih u uši s užasom: prostor mi ehom vraca bol, i tada shvatam kob: zatvoren, zarobljen negde - zašto je tako, i gde je zatvor što sablasno nem je, kavez, moj usud i cemer? K'o u snu breme - ono kada ne možeš da trciš, ono kada ne možeš da bežiš, i skamenjen jeciš. U taj cas - tresnu me svetlo, snežno belo, padoh mu u narucje zlo, nežno, slepo... Kada podigoh kapke - svuda, desno, levo, gore, dole oko mene je od stakla veo! Prostor ceo - od ogledala satkan! Niotkuda otvora, prozora ni vrata! Na ivici snaga, maglovito shvatam da u mene pilje bolne oci sa svih strana... Ogledala! ...svi zidovi, patos, plafon... O, gledam vas, kriva lica plove strahom... K'o da mi sudi bezbroj mojih pogleda, sve je ja, znam, svi se bojimo, strepimo gde je kraj naš...
Refren 1:
....mrak...!
(scena povracanja)
2.strofa:
Odjednom, huk ruši muk. Zvuk grubi ubi mi sluh. Da stupim - kud bih, kad tlu preti potres? Preki poce sud! Drhte zidovi, tavan - i bezbroj mojih glava, sablasni roj grimasa, hrli meni - krv mi ledi, shvatam tada kakva je to zamka: prostor se skuplja, a kad zgužva se skroz do kraja - zdrobice me, to mi žele, sad znam! Nada da ipak sanjam postade bleda i tanka: stižu mi, nema spasa- smrvice me, nemam kud i tacka! I baš u taj cas, šansa... u patosu je rupa! Svest posta budna: shvatih, svetlo u sobi je stiglo otuda! Sudba mi nudi uzmak, vratih osmeh za uzvrat. Al' me njena ruka gruba tresnu vec sledeceg sekunda, jer rupa nema dna, nema dna, ne vidi se, nema ga! Ako skocim, ni pod razno ne mogu preživeti taj pad! I šta sad? Ovog sveta sav strah spoznah u trenu kad jak osecaj gadnog kraja dade mi znak da skocim u taj kanal... prštanje stakla... sada više nema natrag. Kotrljam se kroz sluzav, ljigav tunel bez kraja... Ta tama grize oko ispod kapka, gmiže kožom, hitro stapa me s mrtvilom mraka, gnjecavo crnilo vlada... Padam... i padam... i placem... i padam... i najzad, eto kraja.. svetlo! Nada? Izleteh i premreh i tresnuh o belo - da li spas, il' opelo? Samo led, dušom celom. I tad videh, shvatih, teško verovah javi: moje lice, sasvim bledo, poput oblaka se nadvi nada mnom, bedno malim, što je iskašljan na taj zid wc-šolje, zbunjen vapim, hocu gore da se vratim... I stidim se i gadim, jer sad mi je jasno sasvim da bejah u svojoj glavi, da sam ispljuvan vani... Ispovracao sebe iz sebe, vec se u dnu šolje davim... Onaj nad šoljom - bivši ja - drhti, stenje i žvali.
Refren 2:
(Bol...) ...kakav to gnev moj cini da svest boj vodi za presto nad sobom? I sve što bio sam pre tog trena - nije vredno, al' sad je svejedno. Ja nisam ja. (Mrak...) ...kakav to gnev moj cini da svest boj vodi za presto nad sobom? I sve što bio sam pre tog trena - nije vredno, i s jedom gledam svoje lice bedno tu iznad...
3. strofa:
Citav bazdi na vinjak, zvera u ništa, a ipak nije sam u kupatilu, neko ili nešto je tamo, iza... neka sena... nije jedna... to su covek i žena, tapšu mu ramena, tad napregnuh oka polusnena, i poznah ta lica tuda, grozna što ga teraju da odmah pusti vodu da skoncam, kao otpad. Ona je Sociofobija, on je 21. Vek, oni su došli po njega, oni ga lažu da znaju lek! NE! Ne budi glup, oni žele samo ljušturu, samo olupinu, ljusku smušenu, bezlicnu, skrušenu, srušen duh, uvek tud sebi samom, budeš gluv, vencan s tamom, ne daj me, ne daj se, lažu te, molim te, slušaj me! Ne! ..ali vec je kasno, on je zacaran bajkom - da sve ce biti krasno cim ga prime u to carstvo, gde nema bola, gde savest nije patrola, gde si lišen mozga, gde si ponosni vlasnik bar-koda. On pušta vodu. Poslednjim pogledom oka, vidim kako ga pohotno ljube, ona je vec gola... Orgijaju, skaradno slave, prodiru u njega... On je balav i prazan i srecan i osloboden svega.
Mrak.
‚‚sve je kur**,ja sam go***,jeb** mene‚‚ haha carski
