Marcel Proust

Pustolovine Marsela Prusta: Salonska ogovaranja i metafizika

Izdavačka kuća Laguna je ove godine objavila „Jednu Svanovu ljubav“ Marsela Prusta. Naredne godine navršava se tačno jedan vek otkad je Prust za nastavak te knjige („U seni procvalih devojaka“) dobio Gonkurovu nagradu, najvažniju francusku nagradu za roman. To je bilo prvo veliko priznanje za njegov rad i prvi signal da je reč o piscu koji ulazi u istoriju književnosti. Iako predstavlja celinu za sebe, „Jedna Svanova ljubav“ je čvrsto uklopljena u venac romana „U traganju za izgubljenim vremenom“; štaviše, ona je jedan od njegovih nosećih stubova

Piše Muharem Bazdulj


Marsel Prust spada među one retke – najređe – pisce koji su postali svojevrsne literarne ikone. Ako je Gistav Flober postao simbol skraćivanja i sažimanja kao književnog postupka, onda je Marsel Prust tu njegov antipod: njegovo se ime, dakle, veže za duge, skoro beskrajne meandre rečenica koje su po legendi dok bi pisac korigovao rukopis i dalje bujale, narastale i širile se. Ima još slika po kojim pamtimo Prusta: dok Hemingvej piše stojećki, Prust je onaj koji leži i piše na dušeku u sobi obloženoj plutom.

Marsel Prust rodio se desetog jula 1871. godine u šesnaestom pariskom arondismanu. Porodica mu je spadala u višu ondašnju parisku građansku klasu: otac mu je bio lekar, ugledni patolog i epidemiolog. Prustova je majka Žana (devojački Veil) bila Jevrejka (ćerka bogatog bankara iz Alzasa) te bismo i njega – upravo po jevrejskim religioznim zakonima – mogli smatrati pripadnikom naroda knjige. Budući pisac je još od detinjstva patio od astme. Sklonost ka književnosti Marsel Prust je ispoljio u gimnazijskim danima. Ipak, makar se dugo vremena kretao po književnim krugovima, malo ko je od njega mogao očekivati tako epohalno delo.

Njegova zbirka pesama s kraja devetnaestog stoleća nije bila preterano zapažena, roman koji je pisao između dvadeset pete i tridesete godine života objavljen je tek posthumno, 1952. godine zapravo, pod naslovom „Žan Santej“.

MI JESMO SNOBOVI: U četvrtoj deceniji života Prust se posvetio prevođenju dela engleskog istoričara umetnosti Džona Raskina. Izvana i površno gledajući Prust je mogao izgledati kao jedan ni po čemu izuzetan imućni pariski snob s manjom ili većom inklinacijom ka literaturi. On se, međutim, spremao za veliki književni pothvat: osmodelnu romanesknu sagu „U traganju za izgubljenim vremenom“. Godine 1911. prvi dio („Put k Svanu“) bio je spreman za objavljivanje, no izdavači ga listom odbijaju. Ta će knjiga izići tek dve godine kasnije, i to o autorovom ličnom trošku. Usledio je Prvi svetski rat tokom kojeg Prust piše, no ne objavljuje. Posle rata, međutim, tj. 1919. godine štampaće se drugi dio ciklusa – „U seni procvalih devojaka“. Nagrada Gonkur Prustu napokon donosi zasluženu slavu i satisfakciju. Poslednje tri godine života Prust će se boriti sa smrću i pisati. Prije nego što umre, stići će objaviti „Vojvotkinju de Gurmantes“ i dva sveska „Sodome i Gomore“. Prust je umro od pneumonije osamnaestog novembra 1922. godine, a u narednih će pet godina biti objavljeni i „Zatočenica“, „Begunica“ te „Pronađeno vreme“.

TUROBNO JUTRO: „I tako uskoro makinalno prinesoh usnama šalicu čaja, u koji sam stavio komadić madeleine da se razmekša. Bio sam utučen i iznemogao od tog turobnog jutra i perspektive žalosne budućnosti. Ali u istom onom trenutku kad mi je gutljaj čaja, izmiješan s mrvicama kolača, dotakao nepce, ja uzdrhtah, svrativši pažnju na nešto izvanredno što se zbivalo u meni. Preplavilo me neko divno uživanje koje se pojavilo bez ikakve veze s bilo čime oko mene, ali mu nisam znao uzroka. (...)“

Ovih nekoliko rečenica samo su delić ključnog pasusa s početka ogromnog Prustovog traganja (u prevodu Tina Ujevića), kad pripovedača okus madlene vraća u detinjstvo, u nedeljna jutra kad bi mu isti takav kolač davala tetka Leoni. Ono što je taj pasus za Kombrej – to je Kombrej za celokupni ciklus „La recherche du temps perdu“. Lepo je to opisala Ingrid Šafranek: „Kombrej je prvi dio ciklusa i posebno je važan zbog svog ključnog značenja u ekonomiji cjelokupnog djela: tu je izvorište u kronologiji pričanja ali i konačni cilj stvaralačkog napora sjećanja. Kombrej utjelovljuje u romanu početak i kraj velikog traganja za značenjem znakova iz stvarnosti. (...) Tako se tu već nalaze sve prustovske teme u začetku i pojavljuju se najvažniji likovi romana u svom prvom i najistinskijem vidu, u svojoj ‘etimologiji’.“

I zbilja – ako čitav ovaj grandiozni ciklus ima neku summu, to može biti samo Kombrej. Kombrej je tiha i uredna slika idile, Kombrej je – kako kaže Krleža u svom eseju o Prustu, eseju koji, bez preterivanja, spada među najbolje eseje o Prustu uopšte – provincijalni gradić sa svojom ulicom Svetog Jakoba, gdje prozori gledaju na ‘Veliku livadu’, gdje na šarenim staklima crkvenim kleči Sveti Ljudevit u oklopu, maleni provincijalni gradić s dijalozima tetaka i sluškinja. Taj je Kombrej ishodište Prustove geografije sećanja.

ŠUMA U JESEN: Prustova homoseksualnost, salonski snobizam, snažna vezanost za majku u poslednje su vreme predmet pažnje teoretičara raznih fela. Takvi su skloni Prustovo djelo čitati isključivo u kontekstu podmuklog delovanje biografije. Ne treba, međutim, zaboraviti da je upravo Marsel Prust autor čuvenog eseja „Protiv Sent-Beva“ u kojem se suprotstavlja biografskoj pomami, odnosno Sent-Bevovoj tezi da se književnost ne razlikuje od autora, da je nedeljiva od autora. Kundera drži da je taj esej od temeljne važnosti.

Knjiga je, veli Prust, proizvod drugog ja; zato i Prustov ciklus ne treba čitati kao memoare, nego kao pseudomemoare. A ta golema Prustova pseudomemoarska saga analizira – kako reče Krleža u već spomenutom eseju – „čitav kompleks života, od djetinjstva do smirene i tihe zrelosti gledanja“. Njegov lirski introspektivni stil mnogi su autorovi savremenici smatrali dosadnim, no senzibilniji su čitatelji odmah osjetili hipnotišuću moć precizne a opet sfumatozne Prustove proze. Onaj koga Kombrej opčini najčešće će nastaviti čitanje dok ne iščita celu knjigu Prustovog života. Radnja ove sage odmotava se sporo kao klupko, ali šarenilo toga klupka je nešto što zaista fascinira. Kao što svu raskoš boja listopadne šume u jesen osećamo tek kad joj se jako približimo, tako se i čari Prustove do kraja otkrivaju tek pažljivim prepuštanjem njegovoj sagi. A svu će pažnju Prust višestruko vratiti. Čitati „U traganju za izgubljenim vremenom“ nikad nije gubljenje vremena.

LJUBOMORA I STREPNJA: „Jedna Svanova ljubav“ se unutar celine Prustovog velikog romana-reke nastavlja direktno na Kombrej. Upravo tu knjigu (u prevodu Živojina Živojinovića) Laguna je ove godine objavila u svojoj ediciji Klasici svetske književnosti, rame uz rame uz dela Ficdžeralda, Čehova, Šekspira, Kafke, Getea i Silvije Plat. Knjiga se s pravom opisuje kao proza u čijem centru je Šarl Svan, plejboj i dendi; čovek istančanog ukusa i ljubitelj umetnosti koji se fatalno zaljubljuje u Odetu de Kresi, „ženu na lošem glasu“, uz to prostu, zlu i glupu. Za Svana, ljubav je neodvojiva od ljubomore i strepnje. Da li će uspeti da održi idealizovanu sliku o Odeti, i hoće li ta zanesenost sačuvati njihovu ljubav od propasti? Prust je priču o Svanu zasnovao na činjenicama iz sopstvenog života. Pripovedajući o Svanovoj i Odetinoj romansi, on je ispričao istoriju svoje ljubavi – od flerta, preko strasne erotske žudnje i agonije izazvane sumnjom u vernost voljenog bića, praćene mučnim ljubomornim scenama, do „izlečenja“ koje dojučerašnje ljubavnike čini gotovo ravnodušnim jednog prema drugom. Na ovih tristotinjak stranica Prust nam se ukazuje kao inovator, umetnik koji je promenio prirodu romana i otvorio ovom žanru put u nove, dotad neslućene dimenzije ljudskog senzibiliteta.

TARTUFI: Uz Džejmsa Džojsa, Prust je zasigurno najuticajniji pisac dvadesetog vijeka. Zanimljivo je da su se ova dvojica savremenika samo jednom susreli. Priča kaže da je to bilo na zabavi organizovanoj u čast Igora Stravinskog i Sergeja Djagiljeva u hotelu „Mažestik“. Postoji nekoliko verzija o njihovom kratkom razgovoru na toj zabavi. Sve se slažu da je razgovor bio trivijalan i isprazan, mada se izvještaji o tematici razlikuju. Ipak, možda je najbizarnija ona verzija koja veli da su dva književna genija većinu vremena koje su jedan drugom posvetili proveli razgovarajući o – tartufima. Slavni američki pisac Ford Medoks Ford, autor kultnog romana „Dobri vojnik“, potvrđuje ovu verziju, ali domaćin zabave, pisac Sidni Šif, porekao ju je, tvrdi Džojsov najcenjeniji biograf Ričard Elman. Čini se da Elman ne favorizuje nijednu od ponuđenih opcija, već nam donosi Džojsovu verziju, potvrđenu sa više strana.

Pisac „Uliksa“ se seća kako se „razgovor uglavnom sastojao od reči ‘ne’“. „Prust me je pitao da li poznajem tog i tog vojvodu. Rekao sam: ‘Ne.’“ Na pitanje da li je pročitao „Uliksa“, Prust je takođe odgovorio negativno. „Situacija je“, seća se Džojs, „bila nesnosna.“ Ostali gosti pamte susret na sličan način. Postoji još jedna verzija priče u kojoj vidimo šta se dogodilo nakon susreta – ona koja podseća na scenarije „kako se noć završila još gore“. Vajolet, supruga Sidnija Šifa, pamti kako se pijani Džojs samopozvao u taksi u kome je bila sa mužem i Prustom, i odmah otvorio prozor. Kako navodi sajt o Prustu: „Vajolet je znala za Prustov smrtni strah od promaje i odmah je zatvorila prozor.“ Kada je automobil stigao do apartmana francuskog pisca, on je „insistirao da Irac dozvoli da ga taksi odveze kući“, a zatim je „odjurio u svoj stan“. U svakom slučaju, teško može da se kaže da je ovaj kratki susret svojim intelektualnim sadržajem „dobacio“ do reputacije njegovih protagonista.

Istorija romana kao književnog oblika počinje sa Servantesom i njegovim Don Kihotom – počinje, dakle, kao avantura. Tri stotine godina kasnije – kod Prusta – avantura se seli u memoriju. Danilo Kiš kaže: „Prust pak prostornu, realnu avanturu zamenjuje vremenskom, nesposoban da ‘doživi’ pustolovinu veću od salonskih ogovaranja i metafizike ljubavi i smrti.“ No je li zapravo uopće moguća veća pustolovina od metafizike ljubavi i smrti?
 
Ali šta je sećanje koga se ne sećamo? Ili, u stvari, da pođemo još dalje. Ne sećamo se upamćenog iz poslednjih trideset godina; ali potpuno smo u tome ogrezli; zašto se onda zaustaviti na tih trideset godina, zašto ne produžiti i dalje od rođenja ovaj dosadašnji život?

Kad mi već nije znan sav jedan deo uspomena koje su sa mnom, kad su one već nevidljive za mene, kad nemam moć da ih dozovem, ko mi kaže da u toj, meni nepoznatoj, masi nema i takvih koje potiču iz vremena daleko pre moga ljudskog života?

Kad mogu u sebi i oko sebe da imam toliko uspomena kojih se ne sećam, taj zaborav (makar faktički zaborav, jer nemam moć da išta vidim) može se odnositi i na neki život koji sam proživeo u telu nekog drugog čoveka, čak i na nekoj drugoj planeti. Isti zaborav briše sve.

Ali šta onda znači ta besmrtnost duše, za koju je norveški filozof tvrdio da stvarno postoji? Biće koje ću biti posle svoje smrti nema nimalo više razloga da se seća čoveka koji sam bio od svog rodjenja nego ovaj da se seća onoga sto sam bio pre toga.

Marsel Prust - U traganju za izgubljenim vremenom
 
PISAC KOJI IZAZIVA NESANICU

Žak Emil Blanš – portret mladog Prusta

Kako bi se zaštitio
od polena i prašine, držao je zatvorene prozore i navučene teške zavese,
a kad je počeo da piše, zamenio je dan za noć...

Prema svedočanstvima prijatelja, a
potom i biografa, čuveni francuski književnik Marsel Prust, pisac
trinaestotomnog dela „U traganju za izgubljenim vremenom” (kako glasi
prevod Tina Ujevića, ili „U traganju za minulim vremenom”, u prevodu
Živojina Živojinovića), presudno je pogoršao svoje inače loše
zdravstveno stanje početkom jeseni 1922. godine. Tada je, uprkos
upozorenjima da to nikako ne čini, Prust odlučio da prisustvuje
mondenskoj večeri koju je priredila grofica Bomon. Od te noći stanje
bolesnika postalo je veoma teško, do te mere da je njegov organizam
počeo beznadežno i nezaustavljivo da popušta. Sledećeg meseca, krajem
novembra, Marsel Prust zauvek je sklopio oči.
Mondenski prijem kao predvorje
smrti! Prava „prustovska” slika! Bilo je to svojevrsno džentlmensko
opraštanje od života koji je pomalo ličio na maskenbal.

Čekajući sobara

A možda i nije sve bilo baš tako?
Sudeći prema sećanjima madam Šejkevič, Prustove prijateljice, kasno po
podne 19. oktobra 1922. godine, nekoliko dana posle zabave kod
Bomonovih, opet ne poslušavši savet lekara, Prust se uputio u
tajanstvenu posetu... Kad se vratio kući, imao je groznicu. Nije mogao
da prestane da kija i kašlje. Te noći ništa nije pisao. Svojoj domaćici
Selesti rekao je:

„Smrt mi je za petama. Neću uspeti da pošaljem rukopis ’Galimaru’.”
Znao je da ima upalu pluća. Tog
19. oktobra uputio se u hotel „Rivijeru” gde je trebalo da se nađe sa
svojim bivšim sobarom i prisnim prijateljem Ernestom. Krupni mladi
Šveđanin je, prolazeći kroz Pariz, svom nekadašnjem gazdi ostavio
poruku. Kad je saznao da ga je bolesni pisac uzaludno čekao tri sata u
predvorju hotela, Ernest se odmah uputio Prustovoj kući. Na pragu ga je
dočekala domaćica Selesta, kruta i neljubazna, bleda poput duha. Nije
propustila da mu ispriča o velikim književnim uspesima njegovog bivšeg
gazde. Takođe mu je saopštila da je piščevo zdravstveno stanje vrlo
loše, posebno posle tajnog izlaska u grad gde se zadržao četiri sata.
Ukratko, nije ga pustila u bolesnikovu sobu iz koje su izašli zabrinuti
lekari...

Život Marsela Prusta, tokom
poslednjih trideset godina, ličio je na dugu zimu. Zimu od koje se
valjalo štititi teškim kaputima, šalovima. Pa čak i u okovratnike
stavljati vatu kako promaja ne bi prodrla do vrata! To je i slika koja
je ostala u sećanju portira hotela „Rivijera” za vreme poslednjeg
izlaska bolesnog pripovedača: čovek krupnih tamnih očiju koji drhti iako
na sebi ima toplu bundu i šešir.

Osetljivi dečak

Marsel Prust rođen je 10. jula 1871.
godine u starinskom, 16. pariskom arondismanu, u porodici Adrijana
Prusta, poznatog pariskog lekara (patologa i epidemiologa) i Žane Veil,
kćerke bogatog jevrejskog bankara iz Alzasa. Prust je imao i mlađeg
brata Robera. Posle završenog liceja, nežni i osetljivi dečak studirao
je filozofiju i prava na Sorboni. Diplomu pravnika stekao je 1893, a
završni ispit iz filozofije položio je 1895. godine. Jedno vreme radio
je u upravi umetničke knjižare, a zatim, kao dobrovoljac (iako lošeg
zdravlja) kratko vreme služio je i vojsku. Otac mu je umro 1903. godine.
Marsel se još više vezao za majku... Kao obrazovan mladić istančanog
duha, kretao se u mondenskim i umetničkim i plemićkim krugovima.
Postajući sve zatvoreniji,
naročito posle majčine smrti 1905. godine, i ne izlazeći iz sobe, pisao
je prvu knjigu trinaestotomnog romana „U traganju za izgubljenim
vremenom”. Bilo je to 1912. godine. Nagrađen je „Gonkurovom” nagradom
1919. godine za roman „U senci procvalih devojaka”, a nešto kasnije
odlikovan i Legijom časti.
Najuočljivije na Prustovom licu
bile su njegove veoma krupne, okrugle crne oči koje su delovale neobično
na uvek bledom licu. Nosio je brkove, a pred kraj života i bradu. I
zimi i leti, uvek je bio u crnom kaputu, ponekad i bundi. Najčešće je
preko kaputa imao i plišanu pelerinu.
Prvi napad astme Marsel je imao
kad mu je bilo devet godina. Moglo bi se reći da mu je od tada svakim
danom bivalo sve teže. Kako bi se zaštitio od polena i prašine, uvek je
držao zatvorene prozore i navučene teške zavese. A kad je počeo da piše,
zamenio je dan za noć. Noću bi ostajao u krevetu pišući, a danju bi
spavao. Ponekad je izlazio, često posećujući pariski kafe „Veber”. Svi
su znali da Marsel Prust pije ogromne količine crne kafe i kelnere
nagrađuje nerazumno velikim napojnicama. Godinu 1917. proveo je u hotelu
„Ric”. Govorio je tiho, mekim glasom i obožavao cvet dan i noć – jedini
koji je mogao da podnese zbog alergije. Tokom poslednjih pet meseci
života isključivo se hranio sladoledom i pio kafu.

U nemilosti izdavača

Iako je po majci bio Jevrejin,
odgajan je kao rimokatolik. Baš kao i Emil Zola, stao je na stranu
kapetana Drajfusa za vreme čuvene afere i sakupio čak tri hiljade
potpisa za njegovo oslobađanje. Premda je odavao ranjivu i osetljivu
osobu, bio je poznat kao hrabar čovek. Patio je od nesanice i nije krio
homoseksualne sklonosti.

Živeo je u stanu koji je od buke
bio zaštićen pločama kaučuka. Stan se nalazio u kući njegove tetke na
bulevaru Osman u Parizu. Pišući u krevetu, u noćnoj košulji i debelom
vunenom ogrtaču, više puta je popravljao rukopise. Imao je uvek desetak
pera u rezervi, u slučaju da mu neko ispadne iz ruke. Plašio se da se ne
zarazi bakterijama. Nikada nijednu olovku ne bi podigao ukoliko bi pala
na pod.
Prvi Prustovi radovi bili su
objavljeni u časopisu „Le Banquet” (1892) i „La Revue blanche” (1893).
Prva knjiga koju je napisao bila je „Užici i dani”. Prustovo remek-delo,
„U traganju za izgubljenim vremenom”, roman dug 1,25 miliona reči,
počinje sećanjem koje putem čula ukusa u njemu izaziva kolač poznat kao
madlena. Prvi tom romana, „Du Cote de chez Swann” („Put ka Svanu”) iz
1903. godine, odbila su trojica izdavača. Najglasniji u kritici
Prustovog romana bio je urednik „Nove francuske revije”, pisac Andre
Žid. Izdavač „Grase” pristao je da mu objavi delo tek kad je pisac
obećao da će platiti sve troškove štampanja.

Lepota je u sećanju

Lako je prepoznati studenta
završne godine književnosti koji je odlučio da čita Prusta. Prvi znak je
nedolaženje na predavanja. Naime, Prustov poklonik ubrzo se
poistovećuje s pripovedačem i menja dan za noć. Obuzima ga grozničavo
čitanje, iako nije lako pratiti dugačku rečenicu i složeni tok Prustovih
misli. Mladi čitalac čak odustaje od susreta s ulicom. Ostaje u krevetu
sve dok ne pročita poslednji red. Čak počinje i da kašlje… Kao da
nad njim bdi senka pisca, noćnog anđela.

Dakle, u gotovo potpunoj
usamljenosti i odustajanju od svih ostalih poslova, desetogodišnjoj trci
s bolešću i smrću, nastalo je jedno od najosobenijih i najvrednijih
dela svetske književnosti, ciklus romana pod zajedničkim nazivom „U
traganju za izgubljenim vremenom” („A la recherche du temps perdu”).
Radnja romana, koji govori o odnosu vremena i sećanja, zbiva se u
Kombreju, Parizu, Normandiji i Veneciji. Pišući, Prust se bavi
odgonetanjem varljivih znakova iz stvarnosti i njihovim pretvaranjem u
svest, u jezik, naposletku i tekst. Estetičar osećajnosti, kako
književni teoretičari nazivaju Prusta, zaključuje da se lepota krije u
onome što može da nam otkrije prošlost. Uostalom, poslednje rečenice
velikog romana („Pronađeno vreme”) glase:
„Ako me snaga posluži da
napišem svoje delo, bar neću propustiti da u njemu nadasve opišem ljude
(makar zbog toga izgledali kao nakaze) kako zauzimaju tako znatno mesto
pored onog, tako skučenog koje im je dodeljeno u prostoru, mesto koje
je, naprotiv, beskrajno produženo – jer istovremeno dodiruju, kao
gorostasi zarobljeni u dubinu godina, toliko udaljena razdoblja između
kojih se smestilo toliko dana – u Vremenu.”
Prust je umro od bronhitisa i upale pluća 18. novembra 1922. Imao je pedeset
jednu godinu
 
Povodom Prusta Ž. P. Rišar i veli: „Nema smisla zavaravati se, svaki kritički čin, ma kakav bio, siluje tekst, ograničava ga, komada, cepa, razbija ga, preobražava u raskomadano telo.” Što je Rolan Bart jedva dočekao da ustvrdi da je, „U traganju za iščezlim vremenom, jedna od onih velikih kosmogonija, koje je pre svega XIX vek znao da proizvede... a čiji je statutarni i u isti mah istorijski karakter upravo sledeći: te kosmogonije su prostori (galaksije) podobne za beskonačno ispitivanje, što kritički rad skreće daleko od svake iluzije postizanja nekog ,rezultata ’, vodeći ga ka jednostavnoj proizvodnji izvesnog dodatnog pisanja, kome tutorski tekst (prustovski roman)... može biti samo pretekst.” Što bi kritiku učinilo besmislenom rabotom. „Pretekst” za pisanje može biti svašta, dok kritikovan tekst postavlјa ipak izvesne određene zahteve, pre svega da u „kritici” o njemu bude reč. No ni sam Bart se svog principa nije držao.

Sreten Marić
 
Povodom savremene kritike Prusta dala bi se napisati zaokružena rasprava o raznim strujama u njoj. Skoro sve su se na njemu oprobale i osvedočile svoje mogućnosti i svoje granice. One često osvetlјavaju izvesne aspekte dela dotle tek nazirane ili previđane. No i kada ne preteruju, kad ne svedu Prusta na svoje vlastite subjektivne probleme, kao što to čini, na primer, Delez, koji hoće Prustom da dokaže da je „homoseksualstvo istina lјubavi”. najčešći im je nedostatak upravo u preciznosti metode koja potpuno zapostavlјa sve što se njom ne da uokviriti.

Sreten Marić
 
''Sam, mogao sam da mislim na nju, ali mi je ona nedostajala, nisam je posedovao. Kada bi bila prisutna, govorio sam joj, ali sam bio isuvise daleko od samoga sebe da bih mogao da mislim. Kada bi spavala, nisam vise morao govoriti, znao sam da me ona vise ne gleda, vise nisam morao da zivim na povrsini samoga sebe. Sklanjajuci oci, gubeci svest, Albertina je, jednu za drugom, stresala sa sebe razne svoje ljudske osobine, koje su me razocaravale od dana kada sam se upoznao sa njom. Ona je sada zivela samo nesvesnim zivotom bilja, drveca, zivotom razlicitim od moga, cudnijim, a koji mi je, medjutim, vise pripadao. Njeno mi ja nije izmicalo u svakom trenutku, kao kad smo ceretali, kroz pukotine neizrecenih misli i pogleda. Sabrala bi u sebe sve ono sto bi od nje bilo izvan nje; povlacila bi se, zatvarala, sazimala u svoje telo. Drzeci je u rukama, pred ocima, imao sam utisak da je posedujem celu celcatu, utisak koji nisam imao kad je bila budna. Zivot je njen bio meni potcinjen i zapahivao me svojim lakim dahom. Slusao sam tu saputavu, tajanstvenu emanaciju, blagu kao morski povetarac, carobnu kao mesecina, sto je i bio njen san. Dok je on trajao, mogao sam da sanjarim o njoj a ipak da je gledam, i kad san postane dublji, da je dodirnem, poljubim. Ono sto sam tada osecao bilo je ljubav pred necim tako cistim, tako bestelesnim i pored svoje culnosti, tako tajanstvenim kao da se nalazim pred nezivim tvorevinama kakve su lepote prirode..''


Marsel Prust , ''Zatocenica''.
 
Rišar piše o Prustu i čulnom svetu, ali to je samo jedan od elemenata Prustovog dela, Delez opet o homoseksualstvu, ali o tome ja vrlo malo znam. Čitajući sad ponovo Prustovo delo pasionirala me je minucioznost Prusta fiziognomiste, šta on sve zna da kaže o nekom detalјu lјudskog lica, o očima i pogledu, o nosu. Suviše uska tema za našeg čitaoca. Najzad sam mislio da sam našao pravu, dovolјno obuhvatnu temu: Prustovu filozofiju. Bar koliko sam ja znao, skoro sasvim neobrađenu. Ovde se mnogo pisalo o uticaju Bergsona na Prusta, pa se onda taj uticaj negirao, mada je očevidan. I sam Prust je priznavao izvesne daleke srodnosti između svojih shvatanja i Bergsonovih teorija, odbijajući direktan uticaj, što je za jednog pisca sasvim normalno. No veze su i inače bile uske.
Bergsonova tašta i Prustova majka bile su bliske rođake, a Prust je bio počasni momak na svadbi Bergsonovoj. Bergson je 1904. prikazao u Akademiji moralnih nauka Prustov prevod i predgovor Raskinovog dela Amijenska katedrala, a uzgred ga je spominjao u svojim delima, i u jednom od svojih poslednjih, u La pensée et le mouvant. Prust je nesumnjivo čitao Bergsona, a problematika, osobito problematika vremena, slična im je bar u osnovnoj postavci.

Sreten Marić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top