Quantcast

Marcel Proust

Urvan Hroboatos

Iskusan
Poruka
5.719
Koga zanima Proust in nuce, preporučio bih stari prikaz Edmunda Wilsona u knjizi "Axelov zamak". Ima i novijih, no ta je knjiga prevedena na srpski, pa ju naše knjižnice vjerojatno još imaju.

"Combray", vrlo važan, i meni je bio slabo zanimljiv, za razliku od ostalih romana, za koje jednostavno ne znam što bih rekao- jedan je bolji od drugoga. Proust je, mislim da to mišljenje dijeli i dobar dio kritike i čitateljstva, najveći pisac 20. st., i jedan od najvećih uopće.

Komu je dosadan, neka ga ne čita, a ako baš mora, neka prepiše iz kakvih prikaza. To je štivo za uživanje, a ne mrcvarenje.

http://hr.wikipedia.org/wiki/Marcel_Proust

http://www.washingtonpost.com/wp-srv/style/longterm/books/chap1/marcelproust.htm

Retro, zamjerke Proustu bi bile:

* previše analize. Kao da postoji neka granica koju mudrosno-analitički pisac ne bi trebao prijeći, i tu je George Eliot našla pravu mjeru. Proust je pretjerao u "Zatočenici" (no nadoknadio je u "Bjegunici", posebno u slavnom odlomku kad Marcel prima, tobože, Albertinino pismo i vidi da mu je svejedno, da ju više ne voli.)

* nedostatak životne radosti. Ovo može zvučati kao Staljinovo ideološko pranje mozga, no činjenica je da je uza sav sjajni humor "Traganje" turobna knjiga. Kao da se vidi da ju je pisala osoba koja nije tjelesno zdrava, a ni psihički vitalna.

* uistinu previše homoseksualizma. Koilko god Proust majstorski ludovao (vidjeti uvod u "Sodomu i Gomoru")- ipak je nemoguće da tolik broj likova ispadnu šupak meraklije. Posljedica autorova homoseksualizma i astme je i neka zagušljiva atmosfera- kod Prousta nema istinske duhovne slobode, nema životnih ritmova vezanih za biološke izmjene rađanja i umiranja (kao kod Tolstoja). Nekako se osjeća da je pisac samac, bez djece i da nema potrebu da se bori za materijalnu egzistenciju.

Uza sve to, Proust ostaje vjerojatno najveći imaginativni auktor 20. stoljeća.

Nu, kad već gunđam:

* pretjeruje i ponekad s umjetničkim analizama koje-nije samo moje mišljenje- baš i ne stoje, recimo brdo stranica o Wagneru. A Wagner je "zdošel", daleko od toga da je kulturna figura kakav je bio. I pričanja likova o Dostojevskom su uglavnom bez veze, ne pridonose nešto spoznaju o FMD-u i njegovu djelu.

* ponovo- djelo odiše tim što mu je auktor muškarac koji se nije ženio, cijeli je život proveo s mamom (do njezine smrti), i nije imao djece. Plus to da je bio topli brat, no da i nije, to je knjiga histerično preosjetljivoga esteta. Drugačije bi bilo da je autor živio sa ženom, morao se prilagođavati, trenirati živce na ženina zvocanja, mijenjati pelene i učiti dijete hodanju i čitanju. Nema kod Prousta tog ritma života, zdravih- baš zdravih- ljudi koji nalaze ispunjenje u radu, u religiji, u obitelji, u ... Razlika između zdravog i bolesnoga ironista vidljiva je usporedimo li ga s njegovim parcijalnim predhodnikom (obojica su imali židovske majke) Montaigneom.

* budući da je diskurz memoarski, stalno osjećamo kako je sve nekako svršeno, gotovo,... a likovi- svejedno koje dobe- ne zriju, nego stare i postaju nemoćni i kilavi. Ne vidim nigdje zrelu mušku snagu i radost postojanja (kao kod Whitmana, koji je bio unekoliko homić, ali ne previše, a i imao je šire životno iskustvo). Dok ovaj astmatičar davi li ga davi. Jednostranost Prousta vidi se i u hiperbolama kojima je obasuo umjetnički poziv- kao da je jedino to put životnoga ispunjenja, dok to ne mogu biti fizički rad, znanost, medicina, politika, pravo, ...

Mogao bih na tone, no ..Proust ostaje jedan od 3-7 najpisaca svih vremena.
 

Fej*

Domaćin
Poruka
4.492
U potrazi za izgubljenim vremenom – Marsel Prust
U vremenima koji iziskuju munjevito, gotovo dnevno reagovanje na događaje, pisanje prestaje da bude „odložena reakcija“ na realnost. Književnici više nemaju „hektare vremena“ na koje se žalila jedna usamljena i zaludna junakinja engleske proze. U vremenu nedostatka vremena, sve je manje literature koja za svoju meru ima lepu rečenicu a ne žurno i nemarno skrojen tabak, efektnu misao a ne senzacionalan zaplet, upečatljiv detalj a ne bezličnu panoramu.
Na prvi pogled, čini se da je Marsel Prust u traganju za iščezlim vremenom imao malo uspeha: sedmotomno delo istoga naslova od tri hiljade strana sa preko dve hiljade junaka, u jednakoj meri panorama pariskog mondenog društva i ekspedicija umetničkog uma, moglo bi biti krunsko svedočanstvo o neizvodljivosti pomenutog poduhvata. Međutim, notorno poznati kolačić, majčin poljubac za laku noć, okrnjena kamena ploča i bezbroj drugih detalja koji su pokretali imaginaciju glavnog junaka, uveriće u suprotno. Nema pisca koji je efektnije poetizovao prividno banalnu svakodnevnicu i njene opsesivne rituale od Marsela Prusta, ukazujući da je kontinuitet vremena sadržan u diskontinuitetu čulnih predstava. Astmatičar nežne kože i osetljivog stomaka koji je patio od nesanice, alergija i neuroza možda je mogao dobiti jedinstvaenu privilegiju da živi bez ambicija i ciljeva, van cikličnog smenjivanja posla i zadovoljstva. Bolest i dokolica u Prustovom životu sustižu se i prepliću na bolan i čudesan način, a izazov njihovog prožimanja prenosi se u život junaka „Traganja za iščezlim vremenom“ koji nosi piščevo ime, Marsel. Dokolica je piscu omogućila da postane pomni posmatrač, analitičar i hroničar i ljudskih slabosti i društvenih anomalija. Poetičan ali ne bolećiv, precizan ali ne rigidan, obazriv sa rečima ali nikada kolebljiv, Prust je sačinio sagu o dugom sazrevanju senzibilnog i pametnog Marsela, ambicioznog i prefinjenog, zanesenog i povodljivog, deteta željnog pažnje i mladića očaranog mondenim životom, koji tek u poznim godinama prevazilazi emotivna i socijalna iskušenja da bi se posvetio pisanju – pisanju za koje ga je pripremio prividno zaludan život.

Francuski romansijer Alen de Boton pokušao je da u knjizi „Kako Prust može da vam promeni život” piščevu nesvakidašnju strategiju življenja pretoči u brevijar za savlađivanje svakodnevnice. On smatra da „Traganje za iščezlim vremenom“ šalje univerzalno razumljivu pouku o najboljem načinu da se okonča zaludnost i počne živeti punim plućima. Botonova nežna i vedra knjiga liči na Prustov život baš po tome što fragmentima piščevih rečenica i doživljaja pokušava da bolje osvetli kapitalno delo svetske književnosti koje se danas neuporedivo više citira nego što se čita.
U eri imperativa da umetnost bude značenjski prozirna te samim tim korisna i upotrebljiva, u vremena koja etička načela pretvara u markentiške strategije, možda nikad više neće nastati magnum opus koji je plod dokolice samrtnika. To je nemoguće, već i zbog fatalnog ubrzanja svakodnevnice koja ne dozvoljava duga kolebanja i lutanja. Međutim, zanimanje za Prustovo hermetično delo koje se čita bezmalo onoliko sporo i dugo koliko se piše ipak raste – možda zato što je „Traganje za iščezlim vremenom“ uspešno izmirilo žudnju za večnošću i svakodnevno gubljenje u dokolici.
 
Poslednja izmena od moderatora:

Fej*

Domaćin
Poruka
4.492
Teme i poetika

Prustove su velike teme korozija bića u proticanju vremena, ljubomora i ljubav (heteroseksualna i homoseksualna), telesnost i determinacije psihe telom, nestalnost međuljudskih odnosa i nespoznatljivost stvarnosti, problematičnost identiteta i sebstva, snobizam i politička kultura i diplomatija uoči Prvog svetskog rata. Smatra se da je vreme glavni junak tog romana, no ono Prustu nije zanimljivo kao filozofska apstrakcija (npr. kao u Sv. Avgustina) nego kao medij i uzrok svih metamorfoza; ono dovodi do mena identiteta, ljudske komunikacije, te i do gubitka samog smisla života. Pod uticajem francuskog filozofa Anrija Bergsona, pisac nalazi izlaz iz naizgledne jalovosti i prolaznosti života u otkriću činjenica da podsvest skladišti sve impresije, pa je naizgled izgubljeno vreme pohranjeno i dostupno u nesvesnom segmentu bića. Ono nije zauvek mrtvo, nego se može prizvati na nivo svesti i izraza nehotičnim, čulnim sećanjem tela, koje pamti, ne samo zbivanja, nego i minule porive i emocije. Dvostruko gledište pripovedanja sastoji se od emocija neiskusnog glavnog lika i inteligencije zrelog pripovedača koji se neprimetno smenjuju iza prvog lica setnog i često grubo humornog monologa i sarkastičnih komentara. Ali, razlika među njima nije samo u iskustvu nego i u činjenici da je pripovedač svestan svog poslanja i smisla života koji otkriva u pisanju: njegov životni neuspeh ne dovodi nikada u pitanje vrednost života. Poruka pesnika i modernog egzistencijalnog metafizičara Prusta afirmiše život – iako ne izrekom: život ne postoji zato da bi jednog dana bio slikom ili knjigom; on je sam po sebi najveća umetnost, svojevrsno remek-delo. Kao i u većem delu romana, prisutna je dvostruka optika: svest pripovedača, nikad fiksna, evoluira u vremenu kao entitet; istovremeno, autor često eksplicitno poriče bilo kakav kontinuitet sebesvesti i identiteta osim ukorenjenosti u telu (što je navelo mnoge da proglase piščevu duhovnu srodnost s orijentalnom, hindu-budističkom metafizikom koja poriče zapadnu tradiciju jedinstva ličnosti); jasna je poruka dela da je svrha Traganja zapravo pripovedačevo duhovno spasenje i u neku ruku ozbiljenje esteticizma Valtera Patera i simbolizma konca 19. veka; no, s druge strane, Prustvo delo uspostavlja čaroliju života nezavisno o piščevoj apologiji umetničke vokacije – njegovoj privatnoj opsesiji koja za savremenog čitaoca deluje anahrono i marginalno, dok je njegova usredsređenost na analizu izazvala i dosta kritičkih komentara koji se mogu svesti na dve tačke: Prust “ubija život” hiperanaliziranjem, a spiritualna dimenzija postojanja ostaje mu dobrim delom skrivena zbog totalne uronjenosti u vremenom ograničena iskustva.

Naslednik Montenja, francuskih moralista, memoaristike vojvode de San Simona, Stendala i Dostojevskog, Prust je ostvario jedno od najvećih dela u istoriji književnosti, delo koje se galerijom likova (preko 2.000, od toga više od 30 velikih), mudrošću, humorom i humanošću može svrstati u vrhunce pisane reči uopšte.
 
Poslednja izmena od moderatora:

Baudrillard

Buduća legenda
Moderator
Poruka
40.362
Utisci iz života Marselova, bledi, nikad do kraja jasni i osmišlјeni, koleblјivi i bez dublјe stvarnosti, dobiće svoj veliki smisao kada ih se
pripovedač priseti i uobliči u koherentnu spiritualizovanu viziju sveta umetničkog dela. Kroz celo delo, i kroz ceo svoj život, kao što se to
nazire iz njegove korespondencije, Prust će doživlјavati najave tog osmišlјenja, u trenucima kada ga je obuzimala radosna želјa da stvari
i lјude posmatra ne u životnoj praksi svakidašnjice, već kao materijal umetničkog dela, da se preda „pozivu”, da postane pravi, veliki pisac,
koji će tako uliti smisao svom besmislenom životu.
Kako se taj preokret zbio, o tom Prust u romanu govori naširoko. O toj čuvenoj „memoire affective”, tom osećajnom sećanju, koje nije pusto,
apstraktno rememoriranje prošlosti, nije pamćenje činjenica koje nam kažu: „eto, takav si bio”, ne dozvolјavajući nam da to ponova postanemo,
koje nam tvrdi da je nekad postojao izgublјeni raj, „mesto da nam ga ponovo vrati u sećanje... da nas ponovo stavi u stanje u kome smo ne-
kad bili”. Afektivno pamćenje je, po Prustu, nešto sasvim drugo, dragoceno: izvesni oseti, osećaji, kolač magdalenica umočen u čaj, nejednake
ploče u dvorištu palate de Germant, kruto uštirkani salvet, iznenadno, bez učešća volјe, spontano, ponovo oživlјavaju nekad doživlјeno, i oživlјa-
vajući ga pune nas blaženstvom i milјem. To je, u izvesnom smislu i do izvesne mere nešto što svako od nas doživlјava, no svakako ne sa tom
jasnoćom i silovitošću kao kod Prusta.
Svima nama se dešava da nam bane u svest u svoj svojoj jedinstvenoj konkretnosti neko sećanje živlјe, insistentnije no sadašnjost, prizor iz
prošlosti sa svojim štimungom, glas ili pogled davno nestalog, ugao usana sa senkom osmeha, da osetimo živu nelagodnosg zbog nekog davno
učinjenog, beznačajnog nedela. Ne tako intenzivno možda, kao Prust, ali živo i prisutno, prisutnije no sadašnjost. Primećivalo se da Prusg opisuje
samo fragmenat nekog lica, samo kraj mu nosa, čuperak na čelu, ali afektivno sećanje je kod svih nas fragmentarno. Jedan lekar je napisao studiju
o Prustu i astmi, u kojoj tvrdi da je ta intenzivnost afektivnog sećanja — o kome se, uostalom, dosta pisalo u devetnaestom veku — svojstvena astma-
tičarima. Jedanspecijalista lekar, koji istina nije čitao Prusta, rekao mi je da taj fenomen nije susreo kod svojih pacijenata. U studiji Romantična
duša i san, Alber Begen spominje slučaj nemačkog pesnika Karla-Filipa Morica, čiji je doživlјaj srodan Prustovom: „Kada je slušao erfurtska zvona,
polako su se u njemu budile uspomene na prošlost, tada sadašnji trenutak nije ograničavao njegov život, već je on ponovo obuhvatao u jedan snop
sve što je bilo već svršeno.” „Ali”, veli Begen, „Moric nije umeo otići dalјe, nije umeo izvući iz tog doživlјaja ono što je Prust učinio.”
Kod Prusta je taj susret sadašnjeg osećaja i reminiscencije prošlosti, koju on izaziva, i „iznosi mu pred oči integralno jedan trenutak prošlosti” izvor
„neizmerne radosti”, svojevrsne ekstaze, „stanje”, kako on veli, „koje nije donosilo nikakav logički dokaz, već samo očiglednost svog blaženstva”. A to
sećanje, insistira Prust, nije nikakvo ulepšavanje ni idealizovanje, nikakav beg u romantično sanjarenje, već naprotiv, viđenje po prvi put stvari kakve
one jesu u svojoj suštini, jer je upravo sadašnjost laž, jer čovek upravo u sadašnjosti ne uspeva da zaista vidi što jeste. „Suviše smo rastrzani slučajno-
stima, nekoncentrisani, snishodlјivi prema sagovornicima. A šta je bilo izgublјeno, pa sad afektivnom memorijom ponovo nađeno, jeste fragment vreme-
na, jedan trenutak, u stvari, nešto što i nije u vremenu, što je vanvremensko’”.

Sreten Marić
 
Top