Миро Вуксановић, "Семољ гора", Народна књига - Алфа, Београд, 2001, страна 351
"СЕМОЉ
Семољ је велики снијег, без пртине, у наметима и капама, под урвовима, у китини.
Семољ је велика магла, густа, димљива, мокра, на планини, без издушка, ни прст пред носом.
Семољ је облак, црн и тром, заваљан, лијенчина, спуштен и недогледан.
Семољ је честа трава, висока, искласала, по продолима и главицама, негажена.
Семољ је непрегледно камено точило, под гредама, у странама, у врлетима, издробљено, са змијским кошуљицама.
Семољ је огромна шума, непролазна, стољетна и ризична, на осојној страни, са изворима и потоцима, под јатима најљепших птица, у вучјем завијању.
Семољ је недоречена гора. У њој расту ријечи."