Тихи
Starosedelac
- Poruka
- 186.510
ШИПТАРИ УНИШТАВАЈУ СРПСКУ КУЛТУРНУ БАШТИНУ У СЕВЕРНОЈ МАКЕДОНИЈИ: Манастир Матеич: сведок векова и немара
Задужбину царице Јелене и Уроша Петог Немањића код Куманова, с јединственом дванаестостраном главном куполом и вредним живописом, 2001. године су као своју базу користили албански сепаратисти
Црква у Матеичу (Фото Јасмина Ћирић)
Доминира крајоликом и сведочи о немањићкој прошлости овог краја, из Куманова се, кажу, види голим оком, али су путеви до њега лоши и може му се доћи у походе само теренским возилом. То је, међутим, најмање важан разлог због чега је манастир Матеич, посвећен Успењу Пресвете Богородице, једна од најзначајнијих српских средњовековних задужбина, данас, као и годинама уназад опустео, тешко оштећен, запуштен. Маузолеј царице Јелене и младог Уроша Петог Немањића из око 1345. године, с јединственом дванаестостраном главном куполом и вредним живописом, најтеже тренутке своје дуге историје преживљавао је управо у наше дане, 2001. године, када су га као своју базу користили албански сепаратисти који су нанели тешка оштећења на комплексу.
Од тих рана манастир се ни данас није опоравио, као што се од тог доба у оближње истоимено село нису вратили ни тада принудно расељени Срби и Македонци. Биће ово још једна година, округло двадесета од немилих догађаја, како се на Малу Госпојину, 21. септембра, на манастирску славу срећу под сводовима манастирске цркве заборављена светиња и расељено становништво.
Историчарка уметности доцент др Јасмина Ћирић с крагујевачког Филолошко-уметничког факултета у последњих петнаестак година у више наврата одлазила је у Матеич и за „Политику” каже да је њен утисак како је процес пропадања архитектуре и фресака убрзан. Како додаје, некадашње житеље села Матејче, који последњих 17 година долазе овде да прославе манастирску славу, сачекају сломљена врата и прозори, уништене фреске које нагриза шалитра, раскопан под и влага због крова који прокишњава, разрушени конаци, звонара, помоћне манастирске просторије, уништени објекти некадашњег дечјег одмаралишта, остаци кухиње, трпезарије, игралишта.
– Матеич је последња царска задужбина династије Немањића у околини Куманова. Реч је о задужбини импозантних размера коју је први пут детаљно архитектонски снимио архитекта Ђурђе Бошковић. Важно је напоменути да је Матеич једина црква која има дванаестострану централну куполу, што је куриозитет и у архитектури Цариграда и што извесно показује да је реч о царском прерогативу. Када говоримо о сликарству, изузетно је важно поменути да је сачувана ктиторска композиција иако је у извесној мери страдала. Царица Јелена и Урош Пети држе између себе модел храма који је поприлично оштећен, али се види да представља северну страну храма с пет кубета. Од историјских тема незаобилазна је композиција „Лоза Немањића”, која је приказана као огранак лозе ромејских царева. Ова композиција, нажалост, претрпела је знатна оштећења, али је могуће зауставити њену даљу девастацију – каже Јасмина Ћирић.
Она напомиње да иако је запуштеност древне светиње делом резултат нерешеног раскола између СПЦ и МПЦ, манастир је посебно пострадао током ратних сукоба у мају 2001. између регуларних војно-полицијских снага владе у Скопљу и паравојних групација побуњених екстремиста Албанаца. Тада је манастир претворен у терористички штаб и локацију за похрањивање арсенала албанског наоружања.
– Озбиљно је девастиран конак, као и делови цркве, оштећене фреске, чак је прекопаван под у олтарском простору, када је уништена и плоча часне трпезе. У припрати храма су остаци воденог талога, демолирана су врата на западној и јужној страни, оштећени су делови горње конструкције храма, у олтарском простору колоније инсеката нашле су своје перманентно станиште. Стакла од транзена централне куполе трајно су оштећена, тако да су фреске страдале. Драстична су и оштећена настала исцртавањем графита на фресци апостола Петра на којем је исцртан натпис ,,Дијего Армандо Марадона купа Уефа”, затим изнад улаза је истакнут албански натпис УЧК и мотиви с албанске заставе. Упркос чишћењу фресака, које су трудом Националног конзерваторског центра Републике Северне Македоније делимично спасене, и данас је могуће видети на више фресака остатке црног и зеленог спреја који су терористи употребили – напомиње Јасмина Ћирић.
Она истиче да ни двадесет година касније још нема конкретних, већих помака када је реч о системској заштити овог културног добра од изузетног значаја, али да са пуно наде гледа на добру вољу и иницијативе из кабинета Ирене Стефоске, министарке за културу Северне Македоније.
Матеич је јединствен пример међу српским средњовековним задужбинама на тлу Северне Македоније који је препуштен зубу времена и о коме се тако мало говори, а још мање искрено ради на очувању, каже Милош Стојковић из Српског културно-информативног центра „Спона” из Скопља.
– Рекли бисмо, што је већа узвишеност и монументалност Матеича, то се мање спомиње у стручној и медијској јавности. Као немили сведок векова и епоха, којег су се (скоро) сви одрекли, осим декларативних обећања пред празник Мале Госпојине, манастир Матеич је доживео судбину Срба из истоименог села: протеран је и заборављен – напомиње Стојковић.
Он подсећа да су према попису из 1961. више од трећине становништва села Матеич чинили Срби (822), док их је 2002. било 325, мање од десет одсто, а пописивани су у колективним центрима, приватном смештају код рођака и пријатеља јер су сви били расељени.
– Нажалост, у већини случајева широм простора некадашње Југославије, протерано српско становништво ретко се или уопште не враћа на своја вековна огњишта. Таква тужна судбина задесила је и протеране Србе из села Матеич код Куманова. Од тог трагичног маја 2001, када су преко ноћи морали напустити своје домове, имања и гробове предака, нико се од Срба никада није вратио, нити успео да дође до своје отете и узурпиране имовине, док су куће већином разрушене. Сама „привремена евакуација” неалбанског становништва (Срба и етничких Македонаца) по наговору македонских власти постала је трајни прогон који траје већ више од 20 година. Процене македонских власти о брзом повратку показале су се нереалним, а данас се у македонској јавности скоро нигде и не спомиње ова „епизода” етничког чишћења, каква се не памти у Македонији након Другог светског рата – истиче Милош Стојковић.
http://www.politika.rs/scc/clanak/480693/Manastir-Mateic-svedok-vekova-i-nemara
Зашто се не покрене питање уништења овог древног српског манастира и наше културне и историјске баштине пред Унеском, Саветом Европе и другим релевантним институцијама?
Шта раде државни органи док шиптарски терористи уништавају наше светиње???
Задужбину царице Јелене и Уроша Петог Немањића код Куманова, с јединственом дванаестостраном главном куполом и вредним живописом, 2001. године су као своју базу користили албански сепаратисти
Црква у Матеичу (Фото Јасмина Ћирић)
Доминира крајоликом и сведочи о немањићкој прошлости овог краја, из Куманова се, кажу, види голим оком, али су путеви до њега лоши и може му се доћи у походе само теренским возилом. То је, међутим, најмање важан разлог због чега је манастир Матеич, посвећен Успењу Пресвете Богородице, једна од најзначајнијих српских средњовековних задужбина, данас, као и годинама уназад опустео, тешко оштећен, запуштен. Маузолеј царице Јелене и младог Уроша Петог Немањића из око 1345. године, с јединственом дванаестостраном главном куполом и вредним живописом, најтеже тренутке своје дуге историје преживљавао је управо у наше дане, 2001. године, када су га као своју базу користили албански сепаратисти који су нанели тешка оштећења на комплексу.
Од тих рана манастир се ни данас није опоравио, као што се од тог доба у оближње истоимено село нису вратили ни тада принудно расељени Срби и Македонци. Биће ово још једна година, округло двадесета од немилих догађаја, како се на Малу Госпојину, 21. септембра, на манастирску славу срећу под сводовима манастирске цркве заборављена светиња и расељено становништво.
Историчарка уметности доцент др Јасмина Ћирић с крагујевачког Филолошко-уметничког факултета у последњих петнаестак година у више наврата одлазила је у Матеич и за „Политику” каже да је њен утисак како је процес пропадања архитектуре и фресака убрзан. Како додаје, некадашње житеље села Матејче, који последњих 17 година долазе овде да прославе манастирску славу, сачекају сломљена врата и прозори, уништене фреске које нагриза шалитра, раскопан под и влага због крова који прокишњава, разрушени конаци, звонара, помоћне манастирске просторије, уништени објекти некадашњег дечјег одмаралишта, остаци кухиње, трпезарије, игралишта.
– Матеич је последња царска задужбина династије Немањића у околини Куманова. Реч је о задужбини импозантних размера коју је први пут детаљно архитектонски снимио архитекта Ђурђе Бошковић. Важно је напоменути да је Матеич једина црква која има дванаестострану централну куполу, што је куриозитет и у архитектури Цариграда и што извесно показује да је реч о царском прерогативу. Када говоримо о сликарству, изузетно је важно поменути да је сачувана ктиторска композиција иако је у извесној мери страдала. Царица Јелена и Урош Пети држе између себе модел храма који је поприлично оштећен, али се види да представља северну страну храма с пет кубета. Од историјских тема незаобилазна је композиција „Лоза Немањића”, која је приказана као огранак лозе ромејских царева. Ова композиција, нажалост, претрпела је знатна оштећења, али је могуће зауставити њену даљу девастацију – каже Јасмина Ћирић.
Она напомиње да иако је запуштеност древне светиње делом резултат нерешеног раскола између СПЦ и МПЦ, манастир је посебно пострадао током ратних сукоба у мају 2001. између регуларних војно-полицијских снага владе у Скопљу и паравојних групација побуњених екстремиста Албанаца. Тада је манастир претворен у терористички штаб и локацију за похрањивање арсенала албанског наоружања.
– Озбиљно је девастиран конак, као и делови цркве, оштећене фреске, чак је прекопаван под у олтарском простору, када је уништена и плоча часне трпезе. У припрати храма су остаци воденог талога, демолирана су врата на западној и јужној страни, оштећени су делови горње конструкције храма, у олтарском простору колоније инсеката нашле су своје перманентно станиште. Стакла од транзена централне куполе трајно су оштећена, тако да су фреске страдале. Драстична су и оштећена настала исцртавањем графита на фресци апостола Петра на којем је исцртан натпис ,,Дијего Армандо Марадона купа Уефа”, затим изнад улаза је истакнут албански натпис УЧК и мотиви с албанске заставе. Упркос чишћењу фресака, које су трудом Националног конзерваторског центра Републике Северне Македоније делимично спасене, и данас је могуће видети на више фресака остатке црног и зеленог спреја који су терористи употребили – напомиње Јасмина Ћирић.
Она истиче да ни двадесет година касније још нема конкретних, већих помака када је реч о системској заштити овог културног добра од изузетног значаја, али да са пуно наде гледа на добру вољу и иницијативе из кабинета Ирене Стефоске, министарке за културу Северне Македоније.
Матеич је јединствен пример међу српским средњовековним задужбинама на тлу Северне Македоније који је препуштен зубу времена и о коме се тако мало говори, а још мање искрено ради на очувању, каже Милош Стојковић из Српског културно-информативног центра „Спона” из Скопља.
– Рекли бисмо, што је већа узвишеност и монументалност Матеича, то се мање спомиње у стручној и медијској јавности. Као немили сведок векова и епоха, којег су се (скоро) сви одрекли, осим декларативних обећања пред празник Мале Госпојине, манастир Матеич је доживео судбину Срба из истоименог села: протеран је и заборављен – напомиње Стојковић.
Он подсећа да су према попису из 1961. више од трећине становништва села Матеич чинили Срби (822), док их је 2002. било 325, мање од десет одсто, а пописивани су у колективним центрима, приватном смештају код рођака и пријатеља јер су сви били расељени.
– Нажалост, у већини случајева широм простора некадашње Југославије, протерано српско становништво ретко се или уопште не враћа на своја вековна огњишта. Таква тужна судбина задесила је и протеране Србе из села Матеич код Куманова. Од тог трагичног маја 2001, када су преко ноћи морали напустити своје домове, имања и гробове предака, нико се од Срба никада није вратио, нити успео да дође до своје отете и узурпиране имовине, док су куће већином разрушене. Сама „привремена евакуација” неалбанског становништва (Срба и етничких Македонаца) по наговору македонских власти постала је трајни прогон који траје већ више од 20 година. Процене македонских власти о брзом повратку показале су се нереалним, а данас се у македонској јавности скоро нигде и не спомиње ова „епизода” етничког чишћења, каква се не памти у Македонији након Другог светског рата – истиче Милош Стојковић.
http://www.politika.rs/scc/clanak/480693/Manastir-Mateic-svedok-vekova-i-nemara
Зашто се не покрене питање уништења овог древног српског манастира и наше културне и историјске баштине пред Унеском, Саветом Европе и другим релевантним институцијама?
Шта раде државни органи док шиптарски терористи уништавају наше светиње???
