Izvinjavam se unapred kolegama zbog opširnosti ove kritike.Radi se o kritici koja će uskoro ući na moj sajt i sajt mog izdavača u Americi. Iz ove knjige nije močuće izdvojiti bilo koji pasus koji bi prezentovao na pravi način njen kvalitet. Zato se do sada ona nije našla među stranicama ovog našeg virtualnog kluba. Dugo sam se razmišlao da li da je prenesem Vama, ali naposletku sam shvatio da bih rado nešto saznao o Vama s obzirom da sam iskreno zadivljen Vašim pesmama. Nadam se da mi nećete zameriti...
ПОЛИТИКА У РАЉАМА ВИДЕО ИГРИЦА
Да ли се историја понавља зато што је лоша учитељица живота? Или смо ми недопустиво рђави ђаци? Када су радозналци, крвожедни помало, питали Ајнштајна каквим ће се оружјем водити Трећи светски рат, он је одговорио да не зна, али да зна засигурно да ће се Четврти водити стрелама и копљима. Читалац који се избори са свим нивоима / поглављима романа Кад отписани узвраћају Горана Јованића и савлада лавиринте политичке, ратне, економске и сваке друге стварности преточене у матрицу видео игрице, срешће на крају два дечака, фанове виртуелног света. Дечаци као сви данашњи дечаци: бесомучни ратници без мане и страха, наоружани свакојаким нуклеарним арсеналом, биолошким оружјем, отровним хемикалијама, спремни да, игре и забаве ради, до темеља сравне земље и градове, поубијају милионе људи, униште свет. Наравно, «кобајаги», као и увек када се деца (безазлено) играју, подражавајући свет одраслих. Играјући се, инсценирајући затворени простор игре и организујући га по специфичним правилима, деца у ствари моделују будући свет, по својој генерацијској мери. При томе, следе већ задати оквир - свет одраслих, са утврђеним вредносним координатама. И иду корак даље, превазилазећи га. Тако и ова два дечака из Јованићевог романа: пронашли су себе, своје жеље, своју снагу, у видео игрици Отписани узвраћају. Оно што их овој игрици нарочито привлачи, јесте осећање (све)моћи: нема граница простора и времена, нема телесних ограничења, само рука на мишу / џојстику. Све постаје једноставно: укинути су морални обзири, укинута је свест о смислу, о Богу, о патњи Другог, о јединствености сваког људског живота. Дечаци су испуњени само једном тежњом: владати. Владати светом, имати неприкосновену и неконтролисану моћ; демонстрирати умећа и врлине (?) као што су: начинити што убојитије оружје, употребити га што вештије и ефикасније, надмудрити противника, понизити га, учинити га немоћним, најзад га уништити... Оставити иза себе згаришта и лешеве, рушевине и бол, пустош. Заробљени у мрежи видео игрице, дечаци су сведени на стихију предаторског нагона; све што су миленијуми цивилизацијског развоја створили, избрисано је као знак слабости, сувишни обзир који умањује смртоносну продуктивност. А снага поенте којом Јованић заокружује свој роман јесте у следећем: дечаци занесени деструктивном видео игрицом живе у Хирошими, граду који, некад давно, у прединформатичком правремену, разорен атомском бомбом, сада зрачи «обновљеном лепотом»; трагови разарања уклоњени су, страдање је потонуло у заборав. Осим тога, видео игрица неодољиво подсећа на персифлирану, пародирану верзију светске политичке сцене, са препознатљивим ликовима, скандалима, ратним поприштима, терористичким нападима, страховима; препознајемо и процесе и појаве који носе име и прокажено и слављено - глобализација. А у огољеном, шематизованом виртуелном свету пред читаоцем се пластично и нескривено показује суровост, бездушност и нечовечност технолошки узнапредовале цивилизације која је одбацила сваки етички кодекс. Или га претворила у ругобну маску која скрива лицемерје, похлепу, себичност, вољу за моћ.
Јованић се одлучио, с пуним правом, у сагласности са својом стваралачком интенцијом, за форму видео игрице. Читање је освајање све виших и виших нивоа - а игрица се завршава, условно речено, happyend-ом: отписани успевају да зауставе разуларену велесилу која је постала господар живота и смрти на планети. Остаје отворено питање да ли ће тиме бар почети васпостављање хуманистичког морала, обнављање суновраћених и изопачених вредности.
Кад отписани узвраћају јесте забавно, духовито штиво, али које досетку заснива превасходно на иронији и сарказму. Писац се не устручава да декларативно искаже своје мишљење о неправедном, нељудском светском поретку који креирају моћници вођени једино својим интересима. (Анти)јунаци Јованићевог романа делају у причи са узбудљивим заплетом који је карикатура заплета какве налазимо у шпијунским филмовима, али која се организује око препознатљивих, намерно транспарентних алузија на актуелна збивања која потресају свет (прва «хуманитарна» војна интервенција, терористички напад на Куле близнакиње, претња биолошким оружјем, природне катастрофе изазване еколошким загађењем...). У исту раван смештене су стварне личности и фиктивни ликови преузети углавном из субкултурне сфере; ту су Бил Клинтон и Моника Левински, Осама Бин Ладен и исламски терористи, њима се придружују популарни јунаци серија, филмова или романа, као што су Прле, Тихи, или потпуно избрукани и деградирани Џејмс Бонд. У вртоглавој акцији, са много неочекиваних обрта, Јованић симулира црно-бели свет освајача и бораца за правду, у којем су - црни и једни и други. Јер, и једни и други, и отписани који узвраћају, и они који владају, поштују само закон силе и разарања. Осликавајући виртуелну стварност видео игрице која је огољена стварност света на ивици, Јованић пише сатирични роман користећи се обилато изражајним средствима овог жанра: хиперболом, карикатуром, пародијом, алузијом, каламбурима (нарочито именујући ликове)... Сатиричка изобличења нагомилана су у тој мери да апсурд света, апсурд који не примећујемо јер смо на њега свикли, постаје белодан, упадљив, застрашујући. Раскринкавајући невидљивост апсурда као најопаснији парадокс савременог света и његовог идеолошког, политичког и економског устројства, Јованић свесно преузима улогу писца. Писца који верује да уметнички казана идеја и порука могу бити делотворне, да читаоца могу покренути да тражи одговоре, мотивисати га да другачије размишља, да престане да свет сматра неизменљивим, а себе немоћним да га мења. У историјском тренутку који је обележен лажним напретком демократије и тоталитарном свешћу самопроглашеном за врхунски израз слободе, када успон информатичке технологије орвеловску негативну утопију чини делом наше свакодневице, а да тога нисмо свесни, дела сатиричког израза добијају на важности и актуелности. Зато Јованићеви отписани узвраћају у правом тренутку и правом мером.
У тематском средишту романа Кад отписани узвраћају јесте политика. Могли бисмо замерити аутору да бивствовање човеково своди на једну димензију и да га сагледава једнострано, дакле оскудно и недовољно. Али, заузврат, пред читаоцем је роман са прецизно одређеном сатиричном метом и прецизно вођеном сатиричном оштрицом. Хтели ми то или не, политика пресудно утиче на наше животе; ако затварамо очи пред том чињеницом, ако је игноришемо или оспоравамо наивним ставом да је довољно «обрађивати свој врт», постајемо њене беспомоћне жртве, предмет манипулације, марионете којима је ускраћена слобода избора, слобода управљања властитом судбином. Нечињењем и добровољним изгнанством у интимну сферу, или метафизичку, свеједно, скидамо са себе одговорност за оно што нам се догађа и тиме се лишавамо моралног интегритета и права да будемо оно што јесмо и што можемо бити. А зар морални интегритет и право да обликујемо свој идентитет по мери своје свести и савести нису оно што нас чини људима? Роман Горана Јованића Кад отписани узвраћају израз је ауторове жеље да упозори на оно што нас у савременом, узаврелом свету угрожава и отуђује од властите људске бити: на посредан начин, из оригиналног искошеног стваралачког угла, он приповеда о насиљу, злоупотреби науке и технике у идеолошке и политичке сврхе, медијској манипулацији, лажи, неправди, загубљеним етичким оријентирима, бескрупулозности мултинационалних корпорација, слепилу и окрутности тероризма, недодирљивој глупости и глупој недодирљивости моћника, савршеним политичким злочинима, апсурду бирократског устројства власти, наличју демократије, ирационалности трке у наоружању; а надасве, о параноидном страху свих од свакога и свачега који је све преплавио и заслепио.
Сатиричка визија Јованићева ипак, уза сву горчину, нуди и катарзу, олакшање; моћници извргнути руглу и подсмеху, сведени су у карикатуралном изобличењу на своју реалну, лилипутанску величину; претворени у карневалске маске које се спаљују, цепају или бацају низ воду када се карневал истутњи, делују безопасно и губе ореол неприкосновености и омнипотенције. Захваљујући пишчевом умећу да демистификује институције и механизме власти који рашчовеченим појединцима дају непримерену и незаслужену моћ и утицај на наше животе, читалац романа Кад отписани узвраћају схвата да за овај свет има наде. Под условом да се отписани не осећају отписанима, сувишнима, непотребнима, пораженима, беспомоћнима... И ако из чаме и депримираности отписаности као стања духа пређу на нови, сасвим другачији ниво глобалне видео игрице: ниво свести о снази и делотворности личног става. Слободног и критичког мишљења. Побуне и протеста.
А на сваком је да изабере начин на који ће све то исказати и остварити.
Читање романа Горана Јованића Кад отписани узвраћају у томе може бити први прави корак. Јованић, свесно или несвесно, следи идеју Милорада Павића да се за сваки текст понуди посебна форма која условљава начин читања; Павић је своје романе конципирао као речник, пешчани сат, укрштене речи, тарот -
Т. Л.
ops: 
