Mali virtuelni klub pesnika

majalibre:
********
U ram od kedrovine
postavi sliku jutra
ljubicastog svanuca
i budjenje promrzlih
cvetova
u prozorima
dalekih kuca.
Zamrzni slike
otisnutih tragova u pesku
i obode slamnatih sesira
pod kojima tinjaju vatre.
U ogledalu uhvati
obrise svetova
i nasluti kosmos
pre nego ga
prozderu zveri
sto reze ti
kroz pore tela.
Senke ponekad
nadvladaju oblike
od kojih su postale
stoga ne dozvoli
da ti ista promakne
a da ga pre toga
ne poistovetis sa sobom.
Kliknite za proširenje...

Bravo. Pravo u suštinu.
 
majalibre:
*********
Ne dozvoli kamenu
da sam utone u
Kliknite za proširenje...

Nađite neki okrugli i pljosnat.. idealan za igranje žabica sa okeanom ćutnje.
Tišina je prirodna..kao i vreme i protiv nje se ne treba boriti već je samo pažljivo osluškivati
jer u moru šumova.. njen ravan zvuk je najači ali ga treba prepoznati. Jednom ko savlada ovu veštinu.. Može da me vodi na pivo da mi ispriča kako je to uradio.
 
*******
Ja mogu ovako u nedogled
da disem na pola
da volim precela.
Mogu da ti pruzim
ruke
mada ne znam
sta bi s njima
osim sto bi mi
lomio kaziprste
sto usmeravaju
u nigde.
Ja mogu ovako u nedogled.
Poezija je neshvatljivo
stradaliste
na kome sretniji
predaju borbe.
Ja mogu ovako u nedogled.
Pesma je porok
koga se
ne odricem
i kad mi se svi smeju
dok se valjam u blatu
sopstvenih iluzija.
Ja mogu ovako u nedogled
da crpim iz tebe
svoje odraze.
 
**********

Odvoji bitno od nebitnog
Usvoji znanje neophodno

A osjećanja?!

Nažalost
Naći glas razuma
Tesko je
Isuvise je tesko
kraj razorne Tišine

U sebi
trazih u sebi nesto
nesto kao
kao
kao

kao

kasno je
tek neartikulisane misli
i putokazi
izgubljeni u magli
u daljini

moje jeseni dobile su krila
 
Poslednja izmena:
*********

Sutra
ponovo cu pregledati
davnašnje zapise
i neugledne osvrte

molim da me ne pozove
molim da me ne izgrde
molim da me ne napuste
molim da me ne zamrze

ne molim da me ostave

ako se ambis otvori
mozda u njega odletim
padnem na dno crne rupe
trazeci Smisao Nicega

otvoriti srce nije
rabota jednostavna
rabota ugodna
(ako je to uopste rabota)

kad u srcu nemam
ni jednu
jedinu
mrvicu ljubavi
 
majalibre:
*******
Ja mogu ovako u nedogled
da disem na pola
da volim precela.
Mogu da ti pruzim
ruke
mada ne znam
sta bi s njima
osim sto bi mi
lomio kaziprste
sto usmeravaju
u nigde.
Ja mogu ovako u nedogled.
Poezija je neshvatljivo
stradaliste
na kome sretniji
predaju borbe.
Ja mogu ovako u nedogled.
Pesma je porok
koga se
ne odricem
i kad mi se svi smeju
dok se valjam u blatu
sopstvenih iluzija.
Ja mogu ovako u nedogled
da crpim iz tebe
svoje odraze.
Kliknite za proširenje...

:idea: =====> :heart:, :hvala:
 
Nosim sandale u novembru
Pijem oblake
Ako pričam, pričam ptičjim jezikom
Strah ili osmeh?
Tvoje ruke
Pesme i ljubičasti svetovi
Ogromna voda
mokra od istovetnih misli
Slučajnost?
Imam krila na licu
Imam neke hibridne leptirčine u sebi
tvojom zaslugom
i kažem ti
Pruži ruke
Nestvarno?
 
majalibre:
*********
Ne dozvoli kamenu
da sam utone u
spoznaju svoje cutnje
jer postace pretezak
za let
o kojem sanja
a prelak
za pad
koji mu je sudjen
i ostace zarobljen
izmedju svetova
u medjuprostoru nistavila
gde let potire pad
i obratno
i gde se snovi i usud
stapaju u prazninu
koja opovrgava postojanje.
Kliknite za proširenje...


Kamen koji misli
progovara padom
u vodu.
Ostaje da
plovi,
ne tone.
Koncentrični krugovi
talasa
čuvaju ga od iskušenja
samodopadnosti.
 
*********

od rana nasih
cesto
nastaju
stihovi najbolji

ali
ima boljki
koje mogu
samo
da se cute

zato
me
pusti
da
umirem
u sebi

ionako nisam
dostojan
Tebe
i naklonosti
Tvoje

ono sto mnogi previde
u svojim trivijalnim bitkama
(sto nazivaju borbom za zivot)
pare kuca
pare auto
pare ljubav (?!)
pare pare pare
sve dok potpuno u novcu
ne ispare

sanjacemo Ti i ja
daleki a bliski
hladni a topli
ruzni a lijepi

sanjacemo Ti i ja
san o Ljubavi
 
Ovo je moj izlazak u grad
Moja muzika sa koncerata
Ovo su moji odgledani filmovi
Gorki Mesecno Otplesani Tango U Parizu
Moje zudje i strahovi
Ovde je cela istina
Opsesivni objekat zelje
Moj pokusaj govora
Svi prvi koraci
Sa kasnjenjima umetnutim u procep
Ovo je moj porodjaj
I moja smrt
Moja fotografija...izgubljeni horizont
Sve suze koje krenuse u siroku vinsku casu
Ogledala u kuci strave
Uzasnuti osmesi
Pecat koji vapi da bude utisnut
Sve je ovde.

Nosilom
Spustite ostatke
Neka pocivaju u miru
 
Poslednja izmena:
Bio sam mali uplašeni dečak. Trebali su mi prijatelji samo da bih ustao iz kreveta svakog jutra.
Ali na sreću, bio sam blagosloven najboljim prijateljima ove igre. Igre zvana život
Za ostatak dana bila mi je potrebna Božja pomoć. Ali na sreću, bio sam blagosloven i najboljim
Bogom ove igre.
Postoje trenutci u životu u kojima bez sumnje znas da postoji Bog. Jeza…Čovece, prosto možes
da osetiš tu jezu. Kada ste u određenom momentu sigurni da Bog ima iste namere kao i vi…
Nisu čak ni namere, nego inspiracija da je konačno došao red na vas. Ta žurba, taj mir, to uzbuđenje…
I nedostatak reči kojima bi opisali to osećanje. Ta jeza…Čovece, ponovo bi osetio tu jezu. Ali, za tako
nešto morate biti sposobni. Sposobni da uhvatite momenat. Momenat možete opisati kao trenutak,
trenutak magije. Kada iz ništa, pređete u nešto. Danas, posle dosta vremena ponovo se dogodilo.
Momenat, taj toliko željeni trenutak… Iznenada, neočekivano kao kad izvučes nesto skriveno iz duboke
tame svoje podsvesti, sreli smo se na ulici. Prošlo je dosta vremena, od našeg prvog susreta u tropima…
Onako ljupka i nevina, sa očima koje su skrivale nesto moćno, opasno, stajala je ispred izloga knjižare,
nezainteresovano prelazeći očima po naslovima izloženih knjiga. Kao i prvi put, sama njena pojava
izmamila mi je pogled…
Sviđa mi se uvrnuta je, uživam u njoj. Sve je to uticalo na stvaranje konfuzije. Konfuziju u bujici emocija,
strasti, požude.
Mogu samo ponavljam u nedogled… tvoj osmeh me ubija i jedva čekam da te ponovo vidim.
Toliko kosmosa, toliko planeta, toliko zemalja, toliko gradova, toliko automobila, toliko ulica,
toliko ljudi, toliko godina, toliko meseci, toliko časova, toliko momenata…
Pazi za šta se moliš. Bože, to je oduvek bilo teško za mene.
Nema ničeg strašnijeg nego znati tačno gde želiš da ideš u svetu, ali ne znati kako se stiže
tamo. Osim možda kad znaš tačno gde da ideš i kako se stiže tamo, ali ne znaš sta ćeš
želeti kada stigneš tamo.
Nije bilo težeg trenutka u njenom životu. Osetila je da sam njena sudbina, odajući je osećanja,
da ostavi čoveka kojeg je volela. Čoveka za kojeg je znala da želi da ima porodicu sa njim.
Ali sa jednakom sigurnošću je znala da ga nikada neće napustiti.
Svetlost sveća, čelicno sivi oblaci iznad svetlosti grada. Slatke balade i snežne pahuljice koje
čekaju na stepenicama, kao ja. Divno. Samo kada bi mogla da se pokreneš, da poletiš, da padneš.
Ja znam kako je dubok tvoj osmeh, kako opasno voliš, kako daleko žudis, kako je divlje tvoje
zadovoljstvo… Kada bi samo mogla da padneš. Kada bih te video tada, mislim da bih poludeo.
Kada bih video i sprečio tvoj pad. Ali ja to već znam o tebi. Ti imaš najbolji osmeh. U tvojim
očima se sve vidi. Ta ljubav, ta radost, taj pad…
I zato ja pevušim, ja uzdišem, ja se kikoćem, smešim se, znam, poklanjam se i odlazim.
Nemajuci tu radost koju sam poželeo za tebe, samo za tebe.
I ti padaš…
Ja sam…
Žudim za tobom u svom naručju.
Kada si tu ja poznajem magiju zvezda i peska i osmeha i tajnih šapata. Znam trenutak u
kojem kiši, sviće i rađa se mesec iz ljubavi. Poznajem mir i haos, blizinu i zamku za kojom
moje srce umire. Poznajem tebe, tada i tamo u mom naručju. U senci moje žudnje za tobom.
Tada i tamo…u mom naručju zauvek.
Sve bi bilo jednostavno da nije… Ali žrtvovati tu ljubav prema njemu, žrtvovati tu vrstu ljubavi i života…
Kada nas Bog uči kako se to radi? Već neko vreme hteo sam to da ti kažem. Hteo sam da ti kažem
i kada posegnula za šoljom čaja u tvojoj kuhinji one večeri kada smo se svađali oko toga zašto uvek
moramo da jedemo kinesku hranu na mom podu i onda se pomirili. Hteo sam da ti kažem, dok te je
mesečina obasjavala na krevetu nakon što smo prvi put vodili ljubav tamo. Kada sam čuo kako tvoje
srce bije o moje grudi i kako si se slatko obradovala ružama koje sam poslao, i ako nisam bio tamo,
ali uglavnom to hteo da ti kažem od veceri kada smo se poslednji put videli. Dok sam te drzao u
naručju gledajući dole na tvoje nežno lice, dok si ti gledala gore u mene, još uvek u tebi, tih i nepomičan.
Toliko sam želeo da ti kažem da… Molim se da ćeš ih čuti onakve kakve jesu, osetiti onakve kakve
jesu i da nece skončati u tvojoj sposobnosti da ih preokreneš. Molim te, primi ih u svoje srce i oseti ih
zatvorenih očiju i otvorene duše. Samo na trenutak, neka ih moj glas nežno šapuće na tvoje uvo, uz
poljubac. Kada se osmehneš, kada se tvoja glava lagano pomeri kao da pleše. Kada tvoj jezik pronađe
moje usne, kada pričaš nad čašom vina, kada sediš naga nakon sto smo vodili ljubav, kada se ponašaš
smelo, kada se smeješ, kada mi stegneš ruku, kada me pozoveš po imenu u nemirnom šapatu, kada
tvoje srce bije na mojim grudima, u tesnom zagrljaju…kada me voliš.
Tužan sam zbog sebičnosti. Ali znam da Bog meri vreme.Ja sam samo čovek i kao čoveku mi
nedostaješ. Užasno mi nedostaješ. Nedostaje mi tvoj poljubac, nedostaje mi tvoj osmeh… Kako mi
nedostaje tvoj osmeh… Ali najviše od svega, nedostaje mi trenutak koji se jos uvek nije desio.Trenutak
u kojem ćeš dozvoliti sebi da padneš na mene. Najteže mi je zbog što znam koliko ti je stalo do mene i
koliko si me, na neki način, ipak volela. Koliko bi uživala, bučno se smejući i bacajući se unatrag sa
litice, izgovarajući:”uhvati me, uhvati me”. Da to ne znam, mogao bih od tebe da načinim zlikovca, od
mene žrtvu i uradim kako mi odgovara. Ali ne mogu pošto to nije istina. Istina koju znamo oboje, a ta
istina je, ne danas. Znam da ga ne bi ostavila samo zbog mene i to ne bih ni želeo.Ja želim da ga
ostaviš zbog sebe. Takođe znam da ne bi preletela million kilometara samo da bi me videla kako ti se
smešim. Možda jednog dana, ali ne danas. Zato pretpostavljam da je bolje da nestanem. Znam da ćeš
biti u redu, a uskoro ću biti i ja. I onda možda, i samo možda, ako Bog bude tako želeo, jednog dana
ćemo se sresti kao prijatelji, kako lutamo po belim liticama ili po planinskim vencima bespuća ili po
smaragdnom severu škotskih visoravni ili po molovima nekih luka…
I sa visina, pod zvezdama, među anđelima čije će nas ruke čuvati u trenutku o kojem nam niko nije
govorio, ali koji smo znali kao najstariju srecu…
Pogledaćemo jedno drugom u oči i znaćemo, to je danas. To je danas.
I bilo da je taj dan sutra ili sledeće nedelje ili u sledećem životu, ja cu konačno moći da ti kažem pred
tvojim slatkim licem, licem koje će mi nedostajati više nego ikada moći da opišem da … te volim.
Volim te.
A ti ćeš se široko osmehnuti, zatvoriti oči i reći: ”Uhvati me”… i pasti.
Bio sam smešan mali dečak. Trebala mi je podrška prijatelja samo da bih ujutru ustao iz kreveta. Ali
srećom, bio sam blagosloven najboljim prijateljima ove igre. Za ostatak dana mi je bila potrebna Božja
pomoć.Ali srećom bio sam blagosloven i najboljim Bogom ove igre. A čoveče on je voleo da igra.
Taj ludi Bog je uvek dolazio da igra.


gosn Eric my respect
 
Šaputavo i sasvim tiho,
Iskradam se iz noći
Uvlačim se u novo
Razdragano jutro
Budi me budući
Široki osmjeh
U vene mi istkanog
Lepršavog leta
Kroz leptirovu vječnost
I novi početak
Svaki dan je trenutak
Svaka vječnost je sveta
Bude me nemirni snovi
Žude da nečim novim žive
I one šarene duge
Prepune čudesnih boja
Davno odbaciše sive
Lepršaju mislima mojim
Šarena jata nadanja
Dok snove ja živim budne
Jutro je sveti početak
Životne igre lude.
 
Ako te zagolicam,
ispašće iz tebe zvezde.
Bacaš tako snopove svetlosti
na moj mali kovčeg molitvi
od drveta umirisanog Inspiracijom.
Čudan je to prozor.
Nikada ne znam koliko daleko vidi.
Niti koliko toga stoji na njegovim ramovima.
Da se ne bih pitala koliko mesta ima za razdraganost
ne uzimaj (me) zdravo za gotovo.
Ako me vidiš,
naći ćeš skriveni kredenac sa levkom za snove.
Čudan je to levak.
Ume da im da neverovatne brzine i snage.
Zna prečice do strujanja njihove krvi.
Zamisli, čak je i sam sebe izgradio
od neuništivih a neiskovanih stihova
drugujući sa Beskrajnošću.
Ako imaš levak,
šta ćeš sve sipati u njega?
Hoćeš li mu prepustiti
slatko-gorke čaše ambrozije koja kaplje iz pročitanih misli,
vidjenja i raznobojnih slagalica?
Znam, čudne su to slagalice,
i još će više boja odavati nakon
prosipanja tolikih naših mirisnih voda
svuda po njima.
 
POKUŠAJ

Dobar glas me bije a u sobi gledam
glupe rotnike što u tamnome sudu
nehajno kreiraju moj crni usud.

I premda napušta me vrijeme
ne glumim martira
već smijem se drsko
ne bunim se protiv smrti
koliko protiv života

Makar nestanem možda verbalne fekalije
jednoga dana prokliju kao sjeme
pružajuć nadu jadnicima poput mene

u pet do dvadesetpet do pet
ugasio se sat
vrijeme protivno očekivanjima
prestalo je teći
želatinasta masa godina dana sati
izmicala je mojim rukama
prolazila je kroz moje prste
ostavljajuci ih u čudu
uplašene
kao mnoštvo koje
zaprepastio je
Little Boy

Oprečnost do oprečnosti
nema izlaza nema svjetlosti
groblje Uzvišenosti
leži pod gradom Podlosti
opominje da od stilske figure
u opštoj konfuziji
nema koristi

I da završim ovaj pjev
pun lomljenih stihova
i površne rječitosti kako
bih izbacio sumnju i gnjev
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Baudrillard
Prometejev čitalački klub - februar
Odgovora
1
Pregleda
150
Black_star
Black_star
KPCTAHK
Da li ste pročitali, prijatelji, veliki i mali
Odgovora
0
Pregleda
171
KPCTAHK
KPCTAHK

Back
Top