Mali virtuelni klub pesnika

[Sojo]

...u noći kao što je ova, kad san daleko je, i sati kad polahko teku, u noći kao sto je ova, ja mislim o tebi; skidam paučinu sa sjećanja, vrtim ponovo stari film, sjećam se, maštam, uživam; prizivam ti lik - čekam, napeto slušam...sve dok ne začujem zvuk glasa tvog; pričaš, opet i mnogo, smiješ se - i ja uživam, opet i mnogo; tu si, vidim te, osjećam; poželim, pomislim da te dotaknem; pružam ruke i zastanem; u noći kao što je ova, ja opet mislim o tebi

Sjajno, super, eh, kad bi još pretočio u sihove bilo bi još bolje...

 

[Kompjuterija]

Dok sam bio/la mlad/a i zaljubljen/a bio sam inspirisan/a (a da li sam nadaren/a procenićete svi vi koji pročitate).
I sad sam inspirisan/a ali reči nekako teško provaljuju iz mene.

***

Nesebično se prostrla studen
U obraze britke odapinje strele,
Mesec mi brižno krči leden
Koračam uz škripu, krvi uzavrele.

Srebrne siluete granja u inju
Senke se osećaju svuda progonjeno,
I da ne držim čvrsto svoju robinju
Otrgla bi se, zauvek otišla od mene.

Na nebeskom svodu pera užarena
Uporno tražim lice umetnika
Da kažem, duša ti je obdarena,
Suza na tvom licu, suza je pesnika.​

Tek smo počeli...

 

[Kompjuterija]

Skrivena sena opet odnekud izroni
Mamuza njena, bljesak boli
I on stade bezglavo da juri.

Ponosni vranac vodja krda
Neznani jahač samo sena
Bezmilo goni, jahača nema.

Vrelina nečija ledja zapara
Otkuda ona? Jahač je stvara.
Duga je staza, šuma pa polje
Ledeni vetar samotno kolje

Ponosni vranac vodja krda
Neznani jahač samo sena
Bezmilo goni, jahača nema.

Snaga se sipa, kljuse razuzdano,
U pogled željni kroz noć grabi,
Sjuri se mesec, prevrnu polje
I crna glava nekuda tone.

Vrelina duga ledja para
Otkuda ona? Jahač je stvara
Nije li ovo samo sena?
Kći noći, samoća njena

Neznani vitez proboden pade
Sunčev mu oštar mač dušu satra,
Umorni vranac najzad je stao.
Miris od krvi nozdrve guši
Mamuze rana, drhtave sapi,
Tragovi noći, krvave kapi.

Pljunuti Alan Edgar Po

 

[Sojo]

Dok sam bio/la mlad/a i zaljubljen/a bio sam inspirisan/a (a da li sam nadaren/a procenićete svi vi koji pročitate).
I sad sam inspirisan/a ali reči nekako teško provaljuju iz mene.

***

Nesebično se prostrla studen
U obraze britke odapinje strele,
Mesec mi brižno krči leden
Koračam uz škripu, krvi uzavrele.

Srebrne siluete granja u inju
Senke se osećaju svuda progonjeno, ..............
I da ne držim čvrsto svoju robinju
Otrgla bi se, zauvek otišla od mene. ................a đe je rima pobjegla?

Na nebeskom svodu pera užarena
Uporno tražim lice umetnika
Da kažem, duša ti je obdarena,
Suza na tvom licu, suza je pesnika.​

Tek smo počeli...

Nije loše, ali, kad već počnemo sa AB - AB rimom što ne ćeramo do kraja?

 

[Kompjuterija]

Nije loše, ali, kad već počnemo sa AB - AB rimom što ne ćeramo do kraja?

Ha, ha, Kad bi se u duši pesnika sve rimovalo, nikad ne bi napisao pesmu. Pesma (poezija) ti je rezultat neke unutarnje erupcije, a šta će, kako i koliko da se prospe vani, to ni sam pesnik nezna. E sad, drugo je komercijalna poezija, ona mora da se uklopi u neke šablone , a ovo je pisano za svoju dušu...

 

[Sojo]

Ha, ha, Kad bi se u duši pesnika sve rimovalo, nikad ne bi napisao pesmu. Pesma (poezija) ti je rezultat neke unutarnje erupcije, a šta će, kako i koliko da se prospe vani, to ni sam pesnik nezna. E sad, drugo je komercijalna poezija, ona mora da se uklopi u neke šablone , a ovo je pisano za svoju dušu...

Hajde manje pametovanja, "pesnik", zar je bilo teško ućerati pomenutu rimu...

 

[MathPhysics]

Voleo bih da uz život daju i neka uputstva...
Mora postojati i lakši put do ništavila...
I ne, ne bojim se igre.
Bojim se pravila koja ne znam.
I ne, nije život taj od kojeg zazirem,
Ni ljudi ti koje rado volim,
Ni Mesec, ni zvezde!
Ništa, ništa od toga nije dovoljno
Da nebo ne bude tamno.
Ništa od toga nije dovoljno
Za nova jutra
Za nove snove
Za nove jeseni.

Postoji samo jedan svet i jedna prolaznost...
Lice u pesku obliveno vodom...
Petrarka koji traži svoju Lauru...
Nisu li tužne samotnjačke zore?
I nisu li svi na kraju jednako sami
U svom beznađu?

Silovite ptice mašu nam krilima...
Ali ni one ne mogu daleko...
I nema proleća u proleću...
Ni sreće u prahu mog vetra...
Samo prolaznost koja ne prolazi,
Samo prozor ka prozoru
I dan ka drugim danima.

Davno si sebe nazvao strancem
A ipak je voliš.
Sve teže trpiš sebe bez nje
I želiš sebe sa njom.
Kako?
Kako je sustići?
Kako joj pokazati put?
Kako pronaći svoj?
O kako, kako ih spojiti?

Kažite mi, šapnite mi pravu reč.
Hoću opet da volim plavu planetu
Hoću opet da znam čemu buđenja.
I ne, nisu dovoljna sećanja...
Ništa nije dovoljno
Kada ona nije tu.

 

[sanja*]

potonuli u vlastite tralje
klošari spavaju u tramvaju.
s gnušanjem na njih gledaju ljudi
koji kučiće udomljavaju

zaudaraju. zimsko je doba
za kupanje je prehladna reka,
i nigde nema mačkoljupca
koji bi udomio čoveka

presamićeni na sedištu dvojke
sniju i šire miris urina.
da li to beže u san bez snova
il im je tamo domovina

glave klonule pod vlastitu mišku
poštene zgražavaju odrpanci.
j ebo kamija i mersoa:
ovo su autentični stranci.

 

[Фјодор]

Voleo bih da uz život daju i neka uputstva...
Mora postojati i lakši put do ništavila...
I ne, ne bojim se igre.
Bojim se pravila koja ne znam.
I ne, nije život taj od kojeg zazirem,
Ni ljudi ti koje rado volim,
Ni Mesec, ni zvezde!
Ništa, ništa od toga nije dovoljno
Da nebo ne bude tamno.
Ništa od toga nije dovoljno
Za nova jutra
Za nove snove
Za nove jeseni.

Postoji samo jedan svet i jedna prolaznost...
Lice u pesku obliveno vodom...
Petrarka koji traži svoju Lauru...
Nisu li tužne samotnjačke zore?
I nisu li svi na kraju jednako sami
U svom beznađu?

Silovite ptice mašu nam krilima...
Ali ni one ne mogu daleko...
I nema proleća u proleću...
Ni sreće u prahu mog vetra...
Samo prolaznost koja ne prolazi,
Samo prozor ka prozoru
I dan ka drugim danima.

Davno si sebe nazvao strancem
A ipak je voliš.
Sve teže trpiš sebe bez nje
I želiš sebe sa njom.
Kako?
Kako je sustići?
Kako joj pokazati put?
Kako pronaći svoj?
O kako, kako ih spojiti?

Kažite mi, šapnite mi pravu reč.
Hoću opet da volim plavu planetu
Hoću opet da znam čemu buđenja.
I ne, nisu dovoljna sećanja...
Ništa nije dovoljno
Kada ona nije tu.

Pobogu, gde ti je rima?!
Zašto su ti neki stihovi primetno kraći?!
Zašto ponavljaš reči na početku više uzastopnih stihova?!
Ganjaš miša, šušo!
Moraš to fino uklopiti i izjednačiti, mora da bude identično hiljadama drugih pesama, inače ne valja!

Šalim se, odlično je.

Ako ikada saznam kako, javiću ti.

 

[al_rene]

...sretoh te opet, nakon vremena mnogo; bila si posve sama, pomalo snena i nasmijana; ti i ja, na ulici praznoj, sivoj; pričaš, o sebi, o svemu pomalo...sretoh te opet, i bila si lijepa i tanka si bila, i kosa ti je mirisala toplo; sretoh te opet, lice ti gledam, poznate i drage crte i tvoje blage oči; sretoh te opet, sama si bila i lijepa si bila, moja mila

 

[Antigon@]

potonuli u vlastite tralje
klošari spavaju u tramvaju.
s gnušanjem na njih gledaju ljudi
koji kučiće udomljavaju

zaudaraju. zimsko je doba
za kupanje je prehladna reka,
i nigde nema mačkoljupca
koji bi udomio čoveka

presamićeni na sedištu dvojke
sniju i šire miris urina.
da li to beže u san bez snova
il im je tamo domovina

glave klonule pod vlastitu mišku
poštene zgražavaju odrpanci.
j ebo kamija i mersoa:
ovo su autentični stranci.

Kako je ovo dobra pesma.
Kad se setim, citiraću je opet da bi se reprizirala i reprizirala na stranicama.

 

[al_rene]

...otkad te nema, dani su mi sivi i mračni; jedan za drugim prolaze, s tugom ruku pod ruku u nedogled mile; otkad te nema, noći su mi duge, kao kaput skrojen za starijeg brata; nosim ga teško, nevoljno i s tugom u srcu golemom; otkad te nema, nisam više svoj, pa kroz život tumaram i lutam, kao slijepac; posrćem, padam, u zidove nevidljive udaram i ustajem, idem i bez cilja lutam; otkad te nema, proljeće, ljeto i jesen su zima, oko mene i u meni; otkad te nema, sve si mi bliža, svakim danom sve više si moja; otkad te znam, žedan sam usana tvojih... gladan sam dodira tvojih; otkad te nema, i žeđ, i glad...sve je jača

 

[MathPhysics]

I eto me samog.
Samog sa pravom,
Bez prava na pravo.
Unazad samo,
S pognutom glavom,
Nad svemirskom jamom.

Bajka o sreći
Zvanično srećnih.
Da li smo večni?
Mrtvi il' smrtni?
I zašto ne srećni?

Dani i noći.
Život će proći.
Kuda ćeš poći?
Dokle ćeš moći?

Istina boli.
I dalje je voliš.
Al' što da se boriš?

Teška je zora.
Život je gorak.

Živeti moraš.

 

[Фјодор]

Sonet prijatelju

Zaronimo smelo u okean strasti
Umilno nas zove omamljiva staza.
Pre no požar bukne, okusimo slasti
Očiju i tela, sudnog lutkokaza.

A kada nas noći skriju zanaveke
Beskrajnom tišinom prohujale ode
Videćemo kuda otiču sve reke
Uviruć u more mira i slobode.

Sve ćemo saznati, spokojni i sami
Neživi al svesni ništavosti živih,
Istina se krije duboko u tami

Nepoznatoj svetu ogledala krivih
Nevidljivoj oku pećinskog teatra.
Gvožđe, nemoć, senka. Iluzija - vatra.

 

[al_rene]

...više te ne srećem tako često; znaju proći dani, mjeseci, godina skoro prođe, a da se ne sretnemo; ponekad mislim kako bi bilo bolje da si tu, negdje blizu, a opet...možda je ovako bolje; ovako, kada te ponovo sretnem, možda se na tren čak i zbunim, ne budem znao šta da ti kažem...ko zna, možda ću opet da te pitam, da l ti je neko rekao da si lijepa, prelijepa; kada te ponovo sretnem, neko vrijeme ću da te gledam, da se pitam da l si dobila kilogram il možda dva; a, ako jti obraz ili usne cjelivam, opet će trnci tijelom da mi plove, a nosnice miris kose da zarobe...više te ne srećem tako često, a možda je tako i bolje; kada te ponovo sretnem,...ko zna, možda ću da se pravim, da te ni vidio nisam...možda je tako najbolje

 

[MathPhysics]

Ubiješ me
I kriviš što nisam živ.
Rastužiš me
I čudiš se što nisam srećan.
Odeš od mene
I kažeš da nisam tu.

Kako da budem tu?
Sa tobom bez tebe?
Sa sobom bez sebe?
Sa nama bez nas?

Dok nisi srećna
Treba ti sreća.
Kada si srećna
Treba ti šta?
Da li je sreća
Ta što je vredna
Ili je vredno
To što je da?

Teško je.
Na rubu se klatim.
Voleti nekog sada je greh.
Smešno je.
Smešno je znati
Da je ljubav za nekoga smeh.

 

[placenik]

Пејзажна некултура

Ој милине сред оне долине,
Сред топлине скривене белине,
Бол те мине, а срце расплине,
Ој милине, божанске висине!

Види море мога јуначине!
Да с' рашире оне две планине,
Румен зоре да међ њима сине,
Па да горе ватре сред долине!

Ту да уђе и ту да погине,
Да л' је туђе, ни то га не брине,
Кад је слађе што да се прекине,
Нек су млађе, влажније долине!

Чудне среће доћи до долине,
Има л' веће, славније вештине,
Постигнуће правог јуначине,
Брати цвеће мирисне долине!

 

[cvetic2]

Pozdrav svima!
Vidim da ste ovde svi talentovani zaista je uzivanje citati vas.
Ja nemam dara ali imam veliku zelju da poklonim sestri za 50ti rodjendan nesto posebno.
Pokusala sam da nesto napisem pa bih jako zelela da cujem vase iskreno misljenje .
Nadam se da ce biti onih koji ce da daju komentar bila bih vam veoma zahvalna .
Predlozi i sugestije su uvek dobro dosle


Za moju sestru


Imam jednu sestru
koju volim jako ,
dragi bog zna da ce
uvek biti tako.
Zivot nam je bio
ko iz lose bajke ,
ostale smo rano
mi bez nase majke .
Otisla je ona
da joj bude bolje ,
mi ostasmo s ocem
protiv nase volje .
Imale smo macehu
i oca sto pije ,
bolje nije znao
nego da nas bije.
Nas nikada niko
zagrlio nije ,
privio uz grudi
da nas tesi grije .
Odrasle smo tako
mi u strahu boli,
sanjajuci da ce
neko da nas voli.
Sestro moja draga
ti si moja snaga.
Uvek si me tesila
stitila i krila ,
ti si uvek sestro
moj andjeo bila .
Ti si sestro moja
tako blaga mila ,
dabogda mi sestro
uvek sretna bila .
Ja ti zelim zivot
bez tuge i boli ,
znaj da ima neko
ko te jako voli.

Tvoja sestra

 

[al_rene]

...jednom, kada vjetar zaborava pomete uspomene, i kada prašina vremena prekrije sjećanja; jednom, kada u tvom srcu ne bude više mjesta za mene, tad ćeš, jednog dana, dok budeš prolazila ulicom pored parka, zastati pokraj stare klupe i spustiti se na nj...i tad ćeš, dok budeš gledala zaljubljene parove kako se miluju pogledima, ljubavni ples leptira u zraku, da se sjetiš mene; na tvom, tada već pomalo naboranom licu, ponovo će da se javi stari osmijeh, u očima zasjati će davno ugasla iskra i srce će početi jače da ti kuca...sjetit ćeš se vremena kad je srce malo tvoje, bilo samo moje; sjetit ćeš se dana i noći u čežnji i želji provedenih,...i, dok budeš plovila valovima prošlosti, vriska djece iz obližnjeg parka će da te vrati u stvarnost...u trenu će nestati osmjeh, iskra će da se ugasi i sve će opet biti isto...polahko ćeš ustati s klupe i umornim korakom otići natrag u sumornu stvarnost...

 

[Sojo]

................ SVETINJA ..................

opet u grlu odzvanjaju koraci
tvoji, udahom svakim niz grudi tuku
kapija bijela čudni božanski znaci
a svetinja sija u ogromnom luku

u kupoli sveci i krila anđela
kovani luster od žuta mesinga
tri prsta vidiš, tiho kreću sa čela
mit, Lazara mošti ta Srpska sfinga

k'o sablast u crnini prođe kraj kandila
maramom preko lica, crnka, il' plava
nesta, Bože, ne, nije to ona bila
a miris tamjana dušu zamotava

svaki udah razara grudi, zvoni,
ikona šapnu, drži se, i ne kloni...

Sojo

Evo ilustrovano na temu, uradio pre par godina.

 

[Фјодор]

Pozdrav svima!
Vidim da ste ovde svi talentovani zaista je uzivanje citati vas.
Ja nemam dara ali imam veliku zelju da poklonim sestri za 50ti rodjendan nesto posebno.
Pokusala sam da nesto napisem pa bih jako zelela da cujem vase iskreno misljenje .
Nadam se da ce biti onih koji ce da daju komentar bila bih vam veoma zahvalna .
Predlozi i sugestije su uvek dobro dosle


Za moju sestru


Imam jednu sestru
koju volim jako ,
dragi bog zna da ce
uvek biti tako.
Zivot nam je bio
ko iz lose bajke ,
ostale smo rano
mi bez nase majke .
Otisla je ona
da joj bude bolje ,
mi ostasmo s ocem
protiv nase volje .
Imale smo macehu
i oca sto pije ,
bolje nije znao
nego da nas bije.
Nas nikada niko
zagrlio nije ,
privio uz grudi
da nas tesi grije .
Odrasle smo tako
mi u strahu boli,
sanjajuci da ce
neko da nas voli.
Sestro moja draga
ti si moja snaga.
Uvek si me tesila
stitila i krila ,
ti si uvek sestro
moj andjeo bila .
Ti si sestro moja
tako blaga mila ,
dabogda mi sestro
uvek sretna bila .
Ja ti zelim zivot
bez tuge i boli ,
znaj da ima neko
ko te jako voli.

Tvoja sestra

Ako je rođendanski poklon za nekog tebi dragog, onda se lepota pesme ne ogleda u umetnosti i lepoti izražavanja, već u iskrenosti i bliskosti. Ipak pišeš za sestru, a ne za književnu kritiku.
Prema tome, ne bih menjao način pisanja, iako odaje neiskustvo, ali bih razmislio još jednom o sadržini.
Lepo je to što si iskrena, ali verujem da sestri neće biti drage pesničke slike tvoje mladosti.
Pokušaj da izostaviš, ili barem ublažiš ono što tebe muči, ta tvoja ružna prošlost.
Verujem da je oda prikladnija od elegije u funkciji rođendanskog poklona.

Osim toga, obrati malo više pažnje na znakove interpunkcije, fali ti mnoštvo zapeta.

 

[LJILJA MMM]

Ako je rođendanski poklon za nekog tebi dragog, onda se lepota pesme ne ogleda u umetnosti i lepoti izražavanja, već u iskrenosti i bliskosti. Ipak pišeš za sestru, a ne za književnu kritiku.
Prema tome, ne bih menjao način pisanja, iako odaje neiskustvo, ali bih razmislio još jednom o sadržini.
Lepo je to što si iskrena, ali verujem da sestri neće biti drage pesničke slike tvoje mladosti.
Pokušaj da izostaviš, ili barem ublažiš ono što tebe muči, ta tvoja ružna prošlost.
Verujem da je oda prikladnija od elegije u funkciji rođendanskog poklona.

Osim toga, obrati malo više pažnje na znakove interpunkcije, fali ti mnoštvo zapeta.

Saglasna sa iznetim

 

[cvetic2]

Hvala Fjodor na savetu i ukazanim greskama .
Kao sto sam rekla ja nemam talenta .

- - - - - - - - - -

Da Ljiljo sigurna sam da hoce .

 

[LJILJA MMM]

http://forum.krstarica.com/entry.php/35859-ZAGRLJAJ-LEDA

 

[Forma_Ideale]

Izražavanje neizrecivog: Intervju sa Marinom Drobnjaković

http://www.bulevarumetnosti.rs/bum-...-neizrecivog-intervju-sa-marinom-drobnjakovic