napisao pre 10 godina....treba još tu dorade....
Sumrak novog dana
„Zamisliš da otvaraš vrata. Mislim, otvaraš zid kuće, na neki način, i stupaš u mrak. Vrata se sa treskom zatvaraju, te onaj zid ponovo dobija svoju prvobitnu formu. Nesigurno zamahuješ rukama kroz vazduh, koji se čini neobično hladnim. Teturaš nepoznatom prostorijom, dok nogom ne udariš u neku pregradu. Ponovo zid. Pokušavaš da pratiš neravne ivice tog graničnika linijom svog tela. Hodaš priljubljen uza zid već duže vreme. Napokon, odustaješ i stropoštavaš se na pod. Već rukom prelaziš preko čela oblivenog lepljivim sekretom, kada se od negde pali svetlo. Bolna svetlost postepeno dovodi tvoje oči do spoznaje da je to tvoja soba. Samo, nema nameštaja. Prazan prostor. Pitaš se zašto.
Dok neko drugi miluje prsten, sa tvojom dušom, u njegovom džepu....“
pseudocitat, nepoznat autor
Ako si ikad i probao da zamisliš novu godinu, bez snega i hladnog vetra, ipak ti se nikada nije nametnula misao da je u tom trenutku, neko, možda, nesvesno zagledan u nebo, koje ne shvata tu pompeznost, dok ga bolno paraju vrišteći vatrometi. Taj neobični zvezdočatac, izložen surovim mrazevima, uživa u svom bolu i u bolu onog tamo gore. „Ipak smo jednaki“, misli u sebi.
Ponekad, dok je gledam krajičkom oka, kako izgovara reči koje ulepšavaju početak novog dana, zalutam u tišinu. Prizor koji se nameće mom pogledu biva uvek postojan – unutar kugle na mom radnom stolu, između veštačkih pahulja promalja se bledo lice, tanke usne i treperave oči, i reči naviru. Da se ne bismo zavaravali, mislio sam da je ovo obična kugla, ukras za novogodišnje praznike....znate ono deda Mraz i irvasi, na svom zadatku, u pozadini se bore sa snežnom mećavom i saonicama punim zavežljaja. Možda je i osoba koja mi je nju prodala to mislila. Istina, ne sećam se lica tog prodavca, što je čudno, međutim, to i nije tako važno. Kuglu sam istog dana postavio na svoj sto i posmatrao je na par trenutaka, te je kasnije smetnuo sasvim sa uma. Pahuljice su uživale u samoći sve do jedne večeri, kada sam ostao dugo uz pisaću mašinu u nemoći da pretočim svoje porođene misli na papir. Sećam se samo da sam zaspao, verovatno od umora. Sna se ne sećam, ionako je protutnjao mojom glavom noseći glavobolju za sobom, koja je uz neki nejasan šapat i bila uzrok buđenja. Jednostavno, kada sam se probudio, ona je bila tamo, unutar kugle. Nežno žensko lice, bez ikakvog grča ili nagoveštaja osmeha, tiho je pevušilo neku setnu pesmicu. Ne, nije me pozdravila, niti mi se uopšte obratila, već je, sasvim prirodno počela da pripoveda isprekidane odlomke ko zna kakvih priča. Nisam bio iznenađen, ni sam ne znam kako, već sam, dovoljno sabran, seo na krevet i pažljivo osluškivao.
„Morski pas, gospodar morskih dubina. Leđno peraje seče vodu koja netremice pravi lažni jauk, upozorenje, ruka smrti je blizu. Oči hladne kao mrak, bezlične, surove, mrtve. Miris krvi je Sveti Gral. Ona je neprestano u potrazi....“
„Jednom malom lutku su, nedavno, nestašna deca otkinula glavu i bacila ga na smetlište. Bio je tada prljav spoj pocrnele vate, a nekada je posmatrao kako princeze odrastaju...“
Priče sam pratio, u početku, s neskrivenim uživanjem i nestrpljenjem, koje se vremenom pretvaralo u iščekivanje, zatim u nelagodu, da bi se, posle, sve to survalo u osećaj tuge. Taj doživljaj običnog posmatrača je bledeo pred svešću o nedodirljivosti glasa unutar kugle. Njen glas je nastavljao da slaže rečenice nepromenjenom brzinom, nije zastajkivao da bi uzimao predah ili da bi osvežio slušaočevu koncentraciju, njega se nisu ticale požutele zavese na mom prozoru, niti tugaljive pesme Bili Holidej sa radija. Međutim, oči su posedovale neku iskricu, koja mi je izmicala, naši pogledi se nikada nisu ukrstili. Priče bi otpočinjale pri smiraju dana i trajale bi do svitanja. Moje krvave beonjače i podbulo lice nisu bile nikakva kazna za bdenje uz taj svet iluzija. Ljudi na ulici su me posmatrali kao klošara, izgnanika, ubicu, grešnika. Naši svetovi su prestali da se prožimaju, čak sam i drugačije hodao od njih. Neprestano sam posrtao, nenaviknut na čvrsto tlo pod nogama. Nekako bih odahnuo kada bih se vratio kući. Bio sam sam sa svojom tajnom. Ništa drugo ne bi postojalo za mene na svetu.
Ne znam kada je tačno počeo period tišine. Jednostavno je zaćutala. U prvom trenu, to je bilo podjednako bolno kao i zasecanje dlana rđavim nožem. Možda mi je tih večeri ispričala svaku priču stvorenu u umu ljudskog roda. Nisam bio svestan da su godine prolazile uz taj kristalan glas, koji je doveo moje čulo sluha do granica senzibilnosti. Prvo sam sam čuo samo otkucaje starog zidnog časovnika kako ritmički cepaju tišinu. Buka, koja je dopirala spolja, me je dovodila postepeno do ludila.
„Prokleta bila“, ponekad bih zavapio, u retkim trenucima kada bi mi se misli povezale u normalne tokove,“napustila si me kad mi je najteže. Uostalom, nisi mi potrebna. Ja sam bio potreban tebi. Tvoja svrha sam bio ja.“ Svest mi je tih dana bila potpuno pomračena. Nekoliko puta sam prijavljivao provalu u stanu, porazbijani nameštaj i ispreturane stvari, da bih, kasnije, uz poneku čašicu, shvatio da sam to ipak ja učinio. Ocrtavale su mi se isprekidane slike u podsvesti, kako zamahujem rukama, divlje šutiram vazduh. Samo bi kugla, nekim čudom, ostajala pošteđena. Vinovnik ovog zla je ostajao netaknut.
Ne vredi da više govorim o tim trenucima. Jedne rane večeri sam nekako skupio hrabrosti da se odvojim od nje zauvek....
Pokušao sam da se vratim pisanju. Sedeo bih za stolom satima, držeći u ruci olovku, zagledan u beli papir ispred sebe. Misli su se ređale u potencijalnol dobrim nizovima, ali ništa od toga ne bi na kraju zavređivalo moju pažnju.
U međuvremenu, postao sam društveno aktivan. Obnovio sam stare veze sa poznanicima koji su se pitali koje me je nebo iznedrilo. Kao odgovor na njihove upitne poglede išla je uvežbana priča kako sam to vreme proveo u inostranstvu, pokušavajući da pristojno zaradim. Naravno, svi su oni već smetnuli sa uma da mi je redovno stizao ček od mojih „voljenih“ roditelja, koji su mi oduvek bili nekako neopipljivi, tamo, daleko. Proveo sam par burnih noći u diskotekama i klubovima, postao popularniji nego što sam ikad bio. Kada bi neko insistirao da ispričam neki detalj iz života „preko grane“, zavalio bih se u fotelju ili sofu, sklopio oči i deklamovao fragmente priča iz kugle. Oni su imali apetit pustinje, stalno bi tražili još, aja sam se prisećao tih momenata iz magle. Uvek se na tome i završavalo.
Bilo je veče pred Novu godinu.
Pozvao sam svoje omiljene prijatelje da zajedno dočekamo rađanje obnovljene, isprazne nade. Bilo je pića, balona i veselih pesmica. Trudili smo se da održimo atmosferu opravdanog iščekivanja, iako je većina od nas znala da će se sa sledećim jutrom vratiti i svi njihovi problemi, nedoumice i glavobolje. Takav trud je ućutkao razmišljanje i ostavio ga zaključanog, u zapećku. Muškarci, koji su precenili svoje mogućnosti u pogledu pića, povraćali su na moj grimizni tepih, a žene su, hronično, zauzimajući kupatilo, pokušavale da povrate sjaj svojih najboljih godina.
Po sklapanju kazaljki društvo se počelo osipati. Uz po neku reč odlazili su u susret novogodišnjoj hladnoći, ostavljajući me zamišljenog kraj vrata, sa usnama koje su se bezuspešno trudile da načine someh. U jednom trenutku ostao sam sasvim sam u kući, sa dve poznanice, koje su u kupatilu imale svoj pir. Dok sam letimično osluškivao njihov histerični smeh, hodao sam po stanu u neodređenom pravcu, praznog pogleda. Zastao sam kod primerka novina zastarelog datuma, koje su me opet podsetile na sutrašnje obaveze. „Još jednom je svet dokazao da nikad ne staje“, mislio sam dok sam nasumice prevrtao požutelu hartiju. „Kada bi jednom stao, za mene.“ Okrenuo sam se i video alkoholisanu ženu koja je pokušavala da napravi sklad između svog veselog lica i nesigurno koraka. Saplela se...
Još uvek ne mogu da se setim kako je njena glava završila u mojim rukama, koje su zamirisale na krv. Sećam se samo vriska njene prijateljice, koja se tada pojavila. Valjda ju je zastrašio moj hladnokrvni izraz lica. A, možda, i to što sam tu glavu položio u okrugli porculanski ukras. Poprskan krvlju, svalio sam se na tepih i zažmurio.
Ličila je na lice iz kugle.
I svet je zaista stao.
Za mene.
moguće da ima i nekih pravopisnih grešaka, nisam proveravao dok sam prekucavao
stvarno ne znam koja bi voljela, ali sad zasigurno znam koja ne bi 
