Mali virtuelni klub pesnika

  • Začetnik teme Začetnik teme BAUK
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
nina_gov:
Ok, evo mog skromnog misljenja u vezi tvojih stihova(cy3a):pesma nije losa, mada mi se vise svidja drugi deo, jer mislim da ti se tek kad si pocela da pises dogodio pravi naboj emocija. :wink:
pozz
Kliknite za proširenje...

Хвала на лепим критикама, мада је свака критика добродошла.
Тренутно сам у фази без инспирације (која траје мало подуже), али сам и на те фазе навикла. Ово је написано у тренутку, без икакве дораде.
Ево нешто на ту тему. Додуше, написано одавно (пре неких три године), али мислим да нећете замерити:

Тешком муком порађам стихове
који у души се мојој зачну,
јер осећања навру снажна,
али код речи запну.

Свака реч је сувише груба
за танане ритмове срца.
Зато, када те стихове чује
моја душа у болу грца.

Покушах после да узмем ноте,
можда музика срце моје схвати.
Али душа остаде празна,
ритам срца њој се не врати.

Ни боје нису помогле души
да пронађе свој пут ка срећи.
Зато она поче да плаче,
негде дубоко, дубоко у себи.

А онда срце рече души
да не тражи више путеве друге,
довољно биће да искрено пева:
"Господе Благи, помилуј ме".
------------
Наравно, ово је без било каквих претензија да се представим као песник, јер ја то нисам. Ово што пишем су само покушаји да пренесем емоције на папир, и ништа друго!
Поздрав свим љубитељима лепе речи:)
 
ОСВАЈАЧ


Рекли су ми да сам мали Наполеон,
полетом и жељом досежем до неба,
узимам и освајам све оно што могу
и не питам да ли ми то уопште треба.

И он је тако пожелио много,
и своје и туђе хтјео је да има,
па ме плаше да га је на послиједњем путу
до кољена потукла та московска зима.

Кажу да је као ја грабио за више,
похлепно је јурио, желио све јако.
И добро је ишло док претјер’о није-
задњи га је поход потукао тако.

И имају право – тражила сам више,
тежила даљини којом птица лети,
ал’ на задњем походу не стиже ме зима
јер сам моју Москву освајала љети.

Плажа ми је била к’о Русија цијела,
а твоје очи московске стазе,
које су пустиле моју војску – снове
несметано да их освајају, газе.

И ја сам их увела, водила их спремно:
“Идите и својом смјелошћу му сјајте!”
А када заузеше твој поглед и пажњу,
наредих им спремно:”Срце освајајте!”

Освојено бјеше погледима, смјехом,
заузео га је мојих снова рој,
задовољно рекох смјешећи се тихо:
“Вјечни сам освајач, овај град је мој!”

Ни слутила нисам шта ме тамо чека –
осјећаја твојих пространа долина...
Хладноћа ме није побједила, можда,
ал’ ме је омамила тог јула топлина.

Моја војска престаје да улеће спремно,
оста у твом оку да збуњено снива
и тада се деси, ненадано сасвим,
да моћни освајач већ освојен бива.

Ал’ нисам се жалила, пристала сам на то
и тебе сам повела у своје висине,
да будемо горе међ’ звијездама сами,
да се наше војске снова уједине.

Сада више нисам као Наполеон
не сежем даљини, облацима бијелим,
он је можда хтио читав свијет да има,
а ја ипак само, само тебе желим.


Evo, jedna pjesmaiz moje knjige. Izvinite sto mjesam pisma, ali mi je lakse da kucam latinicno zbog takve tastature, a pjesme koje sam spremala za knjige su cirilicne...

Zelim da cujem vase misljenje, ne samo o pjesmi, vec i o stilu kojim pisem. Apsolutno iskreno. Dovoljno vam vjerujem i hocu da znam sta mislite.

TYLER bi mogo da nam posalje neku svoju pjesmu i da se normalno druzi sa nama jer niko ovdje nije neki uobrazeni ludak koji pise i govori kako je pjesnik. Sto cy3a rece, prijatna je atmosfera. I sta je po definiciji pjesnik. Ja mislim da je to neko ko pise pjesme. Kakve god. Postoje bolji i manje dobri pjesnici, ali mi nismo ovdje da bi uzajamno napadali stihove, samo sugerisemo jedni drugima kako da budemo jos bolji. I nema ljutis! :wink:
 
e pa mogu reci da sam odusevljen sto sam vas otkrio...
Zanima me sta mislite o ovom malom odlomku knjige na kojoj trenutno radim(u pitanju je mala skica, nista vise). U pitanju je jedan horor triler...no voleo bi da znam vase misljenje, odobravanje ili negiranje sveta koji pominjem u tekstu nize...


Kažu da je čovek, kada prestane da misli na dane koji mu predstoje i počne da se osvrće na sopstvenu prošlost, spreman za smrt. Ipak retki su oni koji će vam to otvoreno priznati, iako ih svakodnevno srećete i razgovarate sa njima. Nije u pitanju strah od nepoznatog, radi se o maloj privatnoj tajni, tajni veoma retke vrste.
Tajni koja se ne mora podeliti.
Ali pre nego što postanu svesni te male sitnice o kojoj se ne govori, ljudi uživaju u životu, raduju se danu koji dolazi, svako na svoj način. Oni hodaju među nama, udišu isti vazduh kao i mi, smeju se i plaču iz manje ili više sličnih razloga...
Skoro svi.
Međutim u ovom svetu egzistira još jedan svet, svet skriven odraslom oku, svet u kome važe potpuno drugi zakoni i pravila, jedan mnogo, mnogo suroviji svet u kome sve stvari izgledaju drugačije... svet u kome se rađamo i u kome svi boravimo izvesno vreme.

Svet dece.
.....
 
Mogu li da dobijem iskreno mišljenje o ovome? To je jedan odlomak iz mog romana-u-pokušaju. To bi trebalo da bude triler sa lakim dodirom erotike.
Imam i neke pesme. Zanima vas?

Vrata kupatila su bila poluotvorena i čulo se neko mrmljanje, pevušenje, šta li, praćeno šumom vode iz tuša. Ovome se nije nadala ni u najsmelijim snovima. XXXX se tušira. Da li je go? Naravno da jeste, ko se još obučen tušira. Mogla bi malo da proviri. Pa vrata nisu skroz zatvorena. A tuš je baš naspram njih.
No, nije stigla da završi misao. Šum vode je prestao. I odmah zatim on se pojavio na vratima. Izgubila je dah kada je videla njegovo mišićavo telo. Para se dizala sa njega. Bio je pun snage. Visok, lepo građen, plave oči, - čelično plave oči, nalik na mladog nacistu. Lepšeg muškarca u životu nije videla.
Kad ju je ugledao kako stoji u hodniku pred njim, spustio je peškir kojim je upravo trljao kosu da sakrije svoje golo telo.
–Šta ti tražiš ovde?–upita ljutito.
 
Evo i moje pesme, volala bih da cujem kritike:

Na kraju

Na kraju nema ni mene ni nas,
Ni suze ne teku,
Kazu lako je kad ne boli,
I kad srce zaboravi,

Kad dusa ne oseca,
Kad vatra ne gori…
A u mom srcu, od uspomena
Ostao je samo zar.

Samo potmuli bol,
Koji probada srce
Kao leden vrisak u noci
Da tinja, da podseca…

I u ovim nocima
Dok budna lezim u postelji ocaja
Nase pocepane slike
Ne blede pred ocima.

Ne bole mene uspomene na tebe,
Kazem na kraju,
A jos uvek me pitaju
Zasto sam bacila sve tvoje stvari?

Zasto mi usna zadrhti
Na pomen tvog imena,
Zasto su secanja na tebe
Modrice na srcu?

Priznajem, jos uvek
Ponekad pozelim
Tvoj venac od ruzmarina
I tvoj pogled.

I znam, jos uvek
Sam slaba da priznam
Da bez tebe
Ni andjeli ne lete…
 
Genia:
Mogu li da dobijem iskreno mišljenje o ovome? To je jedan odlomak iz mog romana-u-pokušaju. To bi trebalo da bude triler sa lakim dodirom erotike.
Imam i neke pesme. Zanima vas?

Vrata kupatila su bila poluotvorena i čulo se neko mrmljanje, pevušenje, šta li, praćeno šumom vode iz tuša. Ovome se nije nadala ni u najsmelijim snovima. XXXX se tušira. Da li je go? Naravno da jeste, ko se još obučen tušira. Mogla bi malo da proviri. Pa vrata nisu skroz zatvorena. A tuš je baš naspram njih.
No, nije stigla da završi misao. Šum vode je prestao. I odmah zatim on se pojavio na vratima. Izgubila je dah kada je videla njegovo mišićavo telo. Para se dizala sa njega. Bio je pun snage. Visok, lepo građen, plave oči, - čelično plave oči, nalik na mladog nacistu. Lepšeg muškarca u životu nije videla.
Kad ju je ugledao kako stoji u hodniku pred njim, spustio je peškir kojim je upravo trljao kosu da sakrije svoje golo telo.
–Šta ti tražiš ovde?–upita ljutito.
Kliknite za proširenje...

Zanimljivo...Svidja mi se stil ;-)
 
Genia:
Mogu li da dobijem iskreno mišljenje o ovome? To je jedan odlomak iz mog romana-u-pokušaju. To bi trebalo da bude triler sa lakim dodirom erotike.
Imam i neke pesme. Zanima vas?

Vrata kupatila su bila poluotvorena i čulo se neko mrmljanje, pevušenje, šta li, praćeno šumom vode iz tuša. Ovome se nije nadala ni u najsmelijim snovima. XXXX se tušira. Da li je go? Naravno da jeste, ko se još obučen tušira. Mogla bi malo da proviri. Pa vrata nisu skroz zatvorena. A tuš je baš naspram njih.
No, nije stigla da završi misao. Šum vode je prestao. I odmah zatim on se pojavio na vratima. Izgubila je dah kada je videla njegovo mišićavo telo. Para se dizala sa njega. Bio je pun snage. Visok, lepo građen, plave oči, - čelično plave oči, nalik na mladog nacistu. Lepšeg muškarca u životu nije videla.
Kad ju je ugledao kako stoji u hodniku pred njim, spustio je peškir kojim je upravo trljao kosu da sakrije svoje golo telo.
–Šta ti tražiš ovde?–upita ljutito.
Kliknite za proširenje...
Ovo prvo - "mrmljanje", ne treba ti nishta. Ne zvuchi lijepo.
Ovo drugo - "shta li", mi je bez veze.
Ovo trece - "nalik na mladog nacistu", shvatam savrsheno dobro shta si htjela da kazesh, ali, zaboga... mladi nacista?!?
I ovo poslednje, boldovano "Lepsheg mushkarca u zivotu nije videla" - psuvishe otrcano. Mislim, stalno to upotrebljavaju.

Pretpostavljam da nisi trazila mishljenje o konkretnim detaljima, vec o kompletnom odlomku, ali shta mogu, to su bile stvari koje su mi zapale za oko.
Mada, nije loshe ;-) .
 
E, hvala. Baš mi je bio potreban koncizan odgovor. Samo da ti pojasnim ovo za 'mladog nacistu', možda ovako nema smisla, ali uklapa se u profil tog određenog lika. Imam razlog što sam baš te reči upotrebila... U svakom slučaju mi je drago zbog tvog iskrenog mišljenja.
 
nina_gov,
хвала на предивној песми. Иако ми је мало засметао недостатак наде на самом крају, потпуно разумем зашто је баш тако написано (морала сам да приметим, само то. Чак и није критика:) )
Само настави...
Поздрав и теби и свим осталим љубитељима лепе речи...
 
cy3a:
nina_gov,
хвала на предивној песми. Иако ми је мало засметао недостатак наде на самом крају, потпуно разумем зашто је баш тако написано (морала сам да приметим, само то. Чак и није критика:) )
Само настави...
Поздрав и теби и свим осталим љубитељима лепе речи...
Kliknite za proširenje...


Thanx :-)
 
Плакао је,
јер деца сузама казују све.
Ал' не због свиње жртвене,
већ због детињства
што крвници му отеше.

Молио је,
годинама после заобилазећи тај град,
да врати се време бар један сат,
да избрише тај крик бола
и урлик масе нељудске.

Носио је,
ту слику у души по целом свету,
вриштао ноћу од бола у себи.
Једини је, тако су рекли,
преживео пакао у "свињској ноћи".

Прстен на руци,
к'о нож у срце забоде се познати лик,
и коса плава, зелене очи.
То лице мртво, камени кип,
одмоташе сурове судбине нит.

Још један преживели,
сада зна да више није сам.
Он ћути због ње, и сузе лије,
јер у њој истина се крије,
коју однеће у гроб, заувек.
 
manhunter:
Goran je izgleda odustao..;-))
Kasnije ću ostaviti svoje glasove,žurim..............;-))))
Kliknite za proširenje...

Ćao svima. Bio sam na dužem godišnjem odmoru, te me je iznenadio novi dizajn a i vaša odanost ovom "malom klubu". Ono što je meni važno je da naš klub ostaje bez obzira da li sam tu ili naisam, što znači da je ova ideja podjednako značajna i zanimljiva svima nama koji u njoj učestvujemo.
 
Ne...
Neka moja krv pokapa ovu prokletu zemlju
neka se zemlja i njezini gradovi zazare
neka sunce oboji moje mokro celo
neka znoj opere moje belo lice.

Ne...
Ne vadi ostricu svoga maca iz mog srca
neka rubini sa tvog balcaka postidjeno zasijaju
neka vetar nosi moju kosu
neka ptice ispevaju moju pesmu.

Ne...
Nemoj ucutkivati potok i nemoj mutiti jezera
nemoj svojim crnim korakom gaziti po mojoj planini
ne brisi suzu, prolij jednu, samo jednu
ne skrivaj strah od moje smrti.

Ne...
Necu spustiti glavu i pustiti krik
Necu umreti da te ne pogledam, jer
nisam ni zivela ako kazem da te nisam volela.
Ne...
___________________________________


***

Teske suze spiraju moj bol
dok sedim skupljenih krila...
Ovi kameni zidovi su samo nase zelje
ovaj crni mermer je nasa prica
ovaj tuzni zvuk violine je nasa ljubav.
Da li zbog toga ova bajka nema srecan kraj?
Reci koje si mi govorio, da li su stvarno imale tezinu?
Ili si njihov smisao izgubio negde u vlaznoj zemlji,
koju su nebeske kise natapale.
Trenuci koje smo proveli zajedno
bili su ispunjeni srecom,
tvojom srecom i mojom zrtvom.
Ubila sam svoje vile i pogasila svoje zvezde
da bi tvoja vatra gorela.
Zatvorila sam svoje kapije, da tebe ne bih razocarala
jer si mislio da ljubav cini par prolecnih jagoda
i nekoliko ponocnih tonova.
Presekao si niti osme boje
koje su nas na vecne puteve vodile
u paperjaste i bele dimenzije snova.
Ostao si na kamenu sam
okruzen nemom pesmom drvenih ptica...

Teske suze spiraju moj bol
dok sedim i posmatram tvoju izgubljenu dusu proslosti
zrtvu Dame Sudbine koju si sam zaveo i slomio.
Placem za usamljenim ratnikom koji je svoju bitku izgubio...
ali moja krila nisu skupljena...
Ja placem ovim nocnim nebom
Slobodna kao ptica
i pala kao Andjeo...


Ulica Magnolijinog Polumeseca

Setam prasnjavim stazama
Ostavljam svoj trag na tvrdom kamenu.
Ovaj kamen nije put nekog smrtnika
Njega su vetrovi oblikovali i kise milovale
On je plod svetlucave sile koju je on stvorio.

Ovo moje skloniste nije samo jazbina za utvare
ovo je jedan od mogucih puteva ka svetlu
i jedan od izvora tame.
Ja nisam samo obicna devojcica
moje ruke i korov su i ruze.

Moji snovi nisu lucidne zelje satkane od oblaka
Oni su stvarnost isto kao i insekti od cijih krila su napravljeni
ove duboke purpurne magle su izvori zivota.
U Ulici Magnolijinog Polumeseca urbane kise
nose drevne legende postojanja.

Stvarnost mnogo dublja je
ispod trave postoji zemlja, a ispod zemlje nebo.
Energija je u Suncu i Mesecu
u vlaznoj kori drveta i povrsini vode
ispod kamena i iznad planina.

U ovim krajevima zive vile davno zaboravljenh svetova
Ovde magija sija svojom bojom.
Ove privilegovane oci, naviknute na bozanske lepote
zmure nad mirisom satenskih magnolija
u cijim ljubicastim laticama spava polumesec.



to Dreamer

Odbaci svoje telo, suvise ono belo je.
Umiri svoj pogled, suvise oci radoznale su.
Ne ostavljaj vise poljupce svoje, usne tvoje krvare.
Ruke svoje skupi, krosnje drveca one su.
Kosu svoju ne pustaj, vodopad je ona planinski.
Srce svoje zaustavi, smrtnicko ono nije.

Oci svoje ne otvaraj, zemaljski svet ti nije mesto.
Lazni zagrljaji ti nisu dom
Ne prestaj da sanjas, stvarnost ujeda.

Placi, jer suze tvoje vodene nimfe ce piti.
Misli ka nebu salji, Bogovi te slusaju.
Disi, jer to vetar budi prolece tvojim dahom.
Pricaj, tvoja istorija u kamenu zapisana bice.
Smej se, jer tom pesmom ptice ce leteti.
Umri, jer putevi tvoji obasjani ce biti.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top