- Da te potsetim: „Važno je znati uživati u trenutku.
I punih pluća udahnuti ono što nam ispunjava dušu... u trenu.
bez očekivanja, bez (suvišnih) nadanja.
To je to... što se dešava i ništa više.
Sve ostalo će se tek desiti.
Ili neće.
Ali... nije ni važno. Važno je da prepoznamo tu magiju i uživamo u njoj dok traje.“
- Znam, to su moje reči
- Pa?
- Pa ništa. I dalje tako mislim.
- Gde je onda nestao osmeh?
- Ne znam... Negde.
- Hej... glavu gore... ništa loše se nije dogodilo!
- Znam. U stvari... meni nije.
- U čemu je onda problem?
- Nisam znala da stanem... Nisam mogla...
- ?
- Sve do zagrljaja, glasnog bubnjanja njegovog srca, najprirodnijeg i najlepšeg poljupca na svetu... možda sam i mogla da stanem. Iza toga – ne.
- Ne razumem...
- Ni ja. Samo znam da je neka predivna svetlost bljesnula i obasjala nas za trenutak. Bilo je dovoljno magično i toliko lepo da sam odabrala i želim da je pratim... uprkos mraku svuda okolo...
- Ali?
- Ali... ne mogu sama. Ima smisla samo ako je pratimo zajedno. Jedino tako ona i postoji. Njegov mrak je mračniji, sile koje ga vuku u stvarnost snažnije... i pustio je moju ruku pre nego što je i uhvatio dovoljno čvrsto.
- Otkud znaš da je baš tako?
- Ne znam. Ali osećam. I čvrsto verujem u moć magije. Uprkos mraku i neobično snažnim mračnim silama koje ga vuku... Dobro uvek pobeđuje, zar ne?
I punih pluća udahnuti ono što nam ispunjava dušu... u trenu.
bez očekivanja, bez (suvišnih) nadanja.
To je to... što se dešava i ništa više.
Sve ostalo će se tek desiti.
Ili neće.
Ali... nije ni važno. Važno je da prepoznamo tu magiju i uživamo u njoj dok traje.“
- Znam, to su moje reči
- Pa?
- Pa ništa. I dalje tako mislim.
- Gde je onda nestao osmeh?
- Ne znam... Negde.
- Hej... glavu gore... ništa loše se nije dogodilo!
- Znam. U stvari... meni nije.
- U čemu je onda problem?
- Nisam znala da stanem... Nisam mogla...
- ?
- Sve do zagrljaja, glasnog bubnjanja njegovog srca, najprirodnijeg i najlepšeg poljupca na svetu... možda sam i mogla da stanem. Iza toga – ne.
- Ne razumem...
- Ni ja. Samo znam da je neka predivna svetlost bljesnula i obasjala nas za trenutak. Bilo je dovoljno magično i toliko lepo da sam odabrala i želim da je pratim... uprkos mraku svuda okolo...
- Ali?
- Ali... ne mogu sama. Ima smisla samo ako je pratimo zajedno. Jedino tako ona i postoji. Njegov mrak je mračniji, sile koje ga vuku u stvarnost snažnije... i pustio je moju ruku pre nego što je i uhvatio dovoljno čvrsto.
- Otkud znaš da je baš tako?
- Ne znam. Ali osećam. I čvrsto verujem u moć magije. Uprkos mraku i neobično snažnim mračnim silama koje ga vuku... Dobro uvek pobeđuje, zar ne?
