На примјер, на ово:
Никола Пашић је 1923. године открио шта је Србија добивала Лондонским пактом, да би Србију приказао стварним пријатељем Хрвата и Словенаца: „да ми нисмо желели да будемо браћа и заједно... онда би пристали кад су нам у току рата хтели дати Славонију, Срем, Војводину, целу Босну и Херцеговину, Далмацију до близу Шибеника. Све је то понуђено Србима“.
И на стотине и иљаде састанака, преговора и договора у вези са Лондонским уговором, које су са Србијом водили Талијани, Енглези, Руси, Французи. Добро знадемо колко је то коштало Србе у Албанији 1915-1916. Војска и народ су буквално крепавали мјесец и по дана прије него им је дата икаква помоћ, док су талијански бродови са храном и љековима били одма надомак обале.
Сад, неко море вјеровати да је то због тога што су ови били Србима "вековни непријатељи и што по ваздан мрзе Србе", а неко мудрији мога би помислити да је то било због Лондонског уговора.
Колко је став Србије по питању Лондонског уговора задавао главобоље силама Антанте о томе се море причати и надуго и нашироко. А колко је тек главобоље задао самим Србим (и то без икакве преке потребе).
- - - - - - - - - -
Или ово:
Колико су српска влада и српски народ уопште били алтруистички расположени у
погледу Лондонског уговора указао је министар Миша Трифуновић на седници избегличке
југословенске владе у Лондону од 9. јуна 1943. Он, који је био угледни политичар и посланик,
приликом повлачења кроз Албанију 1915, казао је тада пред министарским колегама Хрва-
тима из. ос. и ово (417):
"Кад смо у Скадру, голи и боси, уништени и бедни, имали понуду
Италије да нам да сву помоћ само ако признамо Лондонски пакт, ми смо га одбили и
рискирали све, пошто смо знали да је Лондонски пакт углавном уперен против Хрвата и
Словенаца.
Svedočanstva iz najbliže prošlosti. - Zapisnici sednica Jugoslovenske izbegličke
vlade u Londonu prilkom diskusije oko Vladine deklaracije. - "Naša Stvarnost", broj 9,
Johannesburg, decembar 1955.
