Pozorište "Lolita" iz ženske perspektive - "Kako sam naučila da vozim"

[Soradze]

Predstava „Kako sam naučila da vozim“ po tekstu Pole Vogel, a u režiji Tare Manić, sa Svetozarom Cvetkovićem
(Teča) i Martom Bogosavljević (Malecka), bila je na programu Pozorišnog festivala 16. Zaplet u Banja Luci...

Užasne stvari se događaju svakoga dana i mi budemo šokirani kada čujemo ili čitamo o njima.
Pa nastavimo dalje sa svojim životima.
To je normalno i prirodno.
Ali ti užasi o kojima čitamo uglavnom su trajali dugo.
Nekad čak i godinama.
I neko ih je živeo, iz dana u dan.
Ono što nama izaziva pitanje „Kako je ovo moguće?“ njima je jasno iz svakog ugla.
Jer to za njih nije „užas“, već njihov život.

Ova predstava je o tome.
Bez senzacionalizma, bez postavljanja „velikih pitanja“, bez davanja jednostavnih odgovora na ogromne probleme.

U vremenu kada svakodnevno slušamo i čitamo o nasilju na ženama, pa i devojčicama, gledala sam predstavu
koja na slojevit način problematizuje ove društvene devijacije...

Neobična i potresna duodrama postavlja dvoje glumaca na binu zajedno sa publikom...
Oni stalno prelaze s mesta na mesto, krećući se uzanim prostorima četvorostranog gledališta od pedesetak ljudi,
označavajući svakim pemeštanjem koliko je godina tada imala Malecka...10 godina, 13 godina, 15, 17, 9 godina,
punoletstvo, 11 godina...

Kroz sećanja Malecke zadiremo u priču o odrastanju, o porodičnim odnosima , o patrijarhatu i nerazumevanju,
saznajemo da su Malecke i Teča pronašli "utehu" jedno u drugom. Unutar tog intenzivnog odnosa pored "bezazlene"
naklonosti između djeteta i odrasle osobe, vidimo i razne oblike manipulacije, poverenja i emocionalne povezanosti,
ali s ciljem iskorištavanja. Taj odnos je prikazan je kroz časove vožnje koji Teča daje djevojčici...

Njihov odnos je pun ljubavi, nežnosti, radoznalosti, podučavanja, poverenja, formiranja autoriteta, ali i grešaka, probijanja
granica, gruminga i povređivanja, sve do tačke samouništenja.

Nežnim scenskim jezikom, ovaj složen, dubok i delikatan tekst, prikazuje stvarnost koju svakodnevno živimo.
Ona je još strašnija, jer se dešava svuda oko nas i deluje nam obrashrabrujuće nezaustavljivo...

Velika vrednost samog teksta je empatija publike za oba lika, čime se otvara važan, polemičan ton o uzrocima, a ne samo
posledicama takvog odnosa. On upire prstom u odgovornost starijih, ali i kolektivne svesti kada su traumatizovana deca u
pitanju. Da li će ova će predstava učiniti ljude budnima i makar malo hrabrijima - ostaje da se vidi...

Glumica delikatnog senzibiliteta, koja istovremeno poseduje dualizam - ženstvenost i zrelost, naspram dečje zaigranosti i naivnosti,
a koja istovremeno ima snažan potencijal da iznese ovako složenu ulogu, iako vrlo mlada, Marta Bogosavljević, zahvaljujući svojoj
glumačkoj ranjivosti, otvorenosti i nežnosti, istovremenoj neverovatnoj scenskoj snazi i moći, ostvarila je lik Malecke, koju je publika
nedvosmisleno prepoznala i prihvatila.

Ne abolirajući zlostavljača nijednog trenutka, bard pozzorišne scene, Svetozar Cvetković je slojevito, s finim prelivima, bez izričitosti,
a s punim emocionalnim pokrićem (i retkim ukrasnim glumačkim postupcima), doneo lik čoveka razdiranog strašću, ali i iskrenom i
čistom ljubavlju.

Publika je prepoznala ovu predstavu kao životnu, istinitu, bolnu i potresnu, kao predstavu o oproštaju, bez svesti da je nemoguće
oprostiti...

Kraj predstave je donela katarzično opraštanje i pomirenje, ali i vidljiv i hrabar duh koji nastavlja dalje kroz život...
Hrabrost, posvećena svim ljudima, posebno onima koji su prošli kroz nešto slično, izazvala je suze koje su se slivale niz lica potresenih
gledalaca...

Gledati ili ne?
Svakako!

 

[Džudi S]

Gledala bih sada, posle ovog fenomenalnog prikaza.

 

[Soradze]

Gledala bih sada, posle ovog fenomenalnog prikaza.

Predstava se daje u "Hartefakt" pozorištu - u STANU u Ulici despota Stefana...
To je salonski stan sa ogromnom dnevnom sobom i može u taj prostor da stane oko 70-80 ljudi...
To je najmlađe pozorište u gradu...
Mislim da je na repertoaru 1-2 puta mesečno.

Moram da priznam da mi ne prijaju glumci kada su mi previše blizu...
Imam neku nelagodu i baš mi se ne sviđa, hahahha
U ovoj predstavi su oboje sedeli stolicu ispred mene, Cvele je baš bio sedište ispred mene i ja sam mu gledala
u kosicu, hahahah... Tvrde da to mešanje glumaca sa publikom izaziva osećaj da je publika svedok, ili saučesnik...
Ništa od toga nisam osetila, osim glupost da sedim na bini i da mi glumci dahću za vratom, hahahah

 

[Džudi S]

Tvrde da to mešanje glumaca sa publikom izaziva osećaj da je publika svedok, ili saučesnik...
Ništa od toga nisam osetila, osim glupost da sedim na bini i da mi glumci dahću za vratom, hahahah

Ja bih volela da to doživim, da budem saučesnik jer kada čitam knjigu ja sam saučesnik... Osećaj je mnogo lep.

Usput, Svetozar Cvetković je jedan od mojih omiljenih glumaca.

 

[mr Kiza]

Da, Cvetkovic je i meni solidan glumac. Martu sam gledao nedavno u "Flashdance" u jednoj od sporednih uloga, bogme je lepa devojka.

Hvala za skretanje paznje na ovu predstavu, razmislicu da odem, mada se ni meni ne svidja ideja da budem preblizu glumcima.

 

[mr Kiza]

Odgledao sinoc i nisam se pokajao. Jezivo realna duodrama o dvostruko mucnim temama koje se neretko guraju pod tepih "da se sacuva ugled porodice". Mozda bi izvedba bila jos potresnija da nisu morali da je prilagodjavaju uslovima igranja u skucenom Hartefaktovom stanu (da su tu planiranih horovi iz izvornog dramskog teksta sve bi bilo jos upecatljivije, neki prilicno bitni delovi dramskog teksta su izostavljeni; ali sa druge strane ipak je dobro sto su izbegli da idu u totalnu radikalnost i ublazili jednu od poslednjih scena koja je u izvornom tekstu vrlo eksplicitna). Cvetkovic maestralno odglumio coveka koji istovremeno izaziva i bes i sazaljenje, i bolesnika koji unesrecuje druge i unesrecenu zrtvu. Bogosavljeviceva takodje odlicna, napisao sam u prethodnom postu da sam je vec gledao u potpuno drugacijoj ulozi (igracica u nocnom klubu u "Flashdance" koja zraci seksipilom, nesto slicno igra i u "Vece mjuzikla na Terazijama") i sinoc zaista nisam mogao da poverujem da je to ista osoba koja glumi istraumatizovanu zrtvu, kakve promene u tonalitetu glasa i mimici kako bi se nacinila sve mladjom i mladjom kako dramska radnja tece, devojka ce imati odlicnu karijeru ako ovako nastavi. U svakom slucaju, zasluzeno su oboje dobili brojne nagrade za ovo ostvarenje, koje definitivno vredi pogledati. I da, sto se tice pomenute blizine sedenja, u redu je sve, ipak se nisam osecao nelagodno kako sam mislio, a ovako se sa glumackih lica moze videti svaki detalj, jedino sto se oni stalno premestaju, pa budite spremni na to da cete im sa vremena na vreme gledati u ledja ili da ih cak ni necete videti ako sednu iza vas.