- Poruka
- 19.380
Predstava „Kako sam naučila da vozim“ po tekstu Pole Vogel, a u režiji Tare Manić, sa Svetozarom Cvetkovićem
(Teča) i Martom Bogosavljević (Malecka), bila je na programu Pozorišnog festivala 16. Zaplet u Banja Luci...
Užasne stvari se događaju svakoga dana i mi budemo šokirani kada čujemo ili čitamo o njima.
Pa nastavimo dalje sa svojim životima.
To je normalno i prirodno.
Ali ti užasi o kojima čitamo uglavnom su trajali dugo.
Nekad čak i godinama.
I neko ih je živeo, iz dana u dan.
Ono što nama izaziva pitanje „Kako je ovo moguće?“ njima je jasno iz svakog ugla.
Jer to za njih nije „užas“, već njihov život.
Ova predstava je o tome.
Bez senzacionalizma, bez postavljanja „velikih pitanja“, bez davanja jednostavnih odgovora na ogromne probleme.
U vremenu kada svakodnevno slušamo i čitamo o nasilju na ženama, pa i devojčicama, gledala sam predstavu
koja na slojevit način problematizuje ove društvene devijacije...
Neobična i potresna duodrama postavlja dvoje glumaca na binu zajedno sa publikom...
Oni stalno prelaze s mesta na mesto, krećući se uzanim prostorima četvorostranog gledališta od pedesetak ljudi,
označavajući svakim pemeštanjem koliko je godina tada imala Malecka...10 godina, 13 godina, 15, 17, 9 godina,
punoletstvo, 11 godina...
Kroz sećanja Malecke zadiremo u priču o odrastanju, o porodičnim odnosima , o patrijarhatu i nerazumevanju,
saznajemo da su Malecke i Teča pronašli "utehu" jedno u drugom. Unutar tog intenzivnog odnosa pored "bezazlene"
naklonosti između djeteta i odrasle osobe, vidimo i razne oblike manipulacije, poverenja i emocionalne povezanosti,
ali s ciljem iskorištavanja. Taj odnos je prikazan je kroz časove vožnje koji Teča daje djevojčici...
Njihov odnos je pun ljubavi, nežnosti, radoznalosti, podučavanja, poverenja, formiranja autoriteta, ali i grešaka, probijanja
granica, gruminga i povređivanja, sve do tačke samouništenja.
Nežnim scenskim jezikom, ovaj složen, dubok i delikatan tekst, prikazuje stvarnost koju svakodnevno živimo.
Ona je još strašnija, jer se dešava svuda oko nas i deluje nam obrashrabrujuće nezaustavljivo...
Velika vrednost samog teksta je empatija publike za oba lika, čime se otvara važan, polemičan ton o uzrocima, a ne samo
posledicama takvog odnosa. On upire prstom u odgovornost starijih, ali i kolektivne svesti kada su traumatizovana deca u
pitanju. Da li će ova će predstava učiniti ljude budnima i makar malo hrabrijima - ostaje da se vidi...
Glumica delikatnog senzibiliteta, koja istovremeno poseduje dualizam - ženstvenost i zrelost, naspram dečje zaigranosti i naivnosti,
a koja istovremeno ima snažan potencijal da iznese ovako složenu ulogu, iako vrlo mlada, Marta Bogosavljević, zahvaljujući svojoj
glumačkoj ranjivosti, otvorenosti i nežnosti, istovremenoj neverovatnoj scenskoj snazi i moći, ostvarila je lik Malecke, koju je publika
nedvosmisleno prepoznala i prihvatila.
Ne abolirajući zlostavljača nijednog trenutka, bard pozzorišne scene, Svetozar Cvetković je slojevito, s finim prelivima, bez izričitosti,
a s punim emocionalnim pokrićem (i retkim ukrasnim glumačkim postupcima), doneo lik čoveka razdiranog strašću, ali i iskrenom i
čistom ljubavlju.
Publika je prepoznala ovu predstavu kao životnu, istinitu, bolnu i potresnu, kao predstavu o oproštaju, bez svesti da je nemoguće
oprostiti...
Kraj predstave je donela katarzično opraštanje i pomirenje, ali i vidljiv i hrabar duh koji nastavlja dalje kroz život...
Hrabrost, posvećena svim ljudima, posebno onima koji su prošli kroz nešto slično, izazvala je suze koje su se slivale niz lica potresenih
gledalaca...
Gledati ili ne?
Svakako!
(Teča) i Martom Bogosavljević (Malecka), bila je na programu Pozorišnog festivala 16. Zaplet u Banja Luci...
Užasne stvari se događaju svakoga dana i mi budemo šokirani kada čujemo ili čitamo o njima.
Pa nastavimo dalje sa svojim životima.
To je normalno i prirodno.
Ali ti užasi o kojima čitamo uglavnom su trajali dugo.
Nekad čak i godinama.
I neko ih je živeo, iz dana u dan.
Ono što nama izaziva pitanje „Kako je ovo moguće?“ njima je jasno iz svakog ugla.
Jer to za njih nije „užas“, već njihov život.
Ova predstava je o tome.
Bez senzacionalizma, bez postavljanja „velikih pitanja“, bez davanja jednostavnih odgovora na ogromne probleme.
U vremenu kada svakodnevno slušamo i čitamo o nasilju na ženama, pa i devojčicama, gledala sam predstavu
koja na slojevit način problematizuje ove društvene devijacije...
Neobična i potresna duodrama postavlja dvoje glumaca na binu zajedno sa publikom...
Oni stalno prelaze s mesta na mesto, krećući se uzanim prostorima četvorostranog gledališta od pedesetak ljudi,
označavajući svakim pemeštanjem koliko je godina tada imala Malecka...10 godina, 13 godina, 15, 17, 9 godina,
punoletstvo, 11 godina...
Kroz sećanja Malecke zadiremo u priču o odrastanju, o porodičnim odnosima , o patrijarhatu i nerazumevanju,
saznajemo da su Malecke i Teča pronašli "utehu" jedno u drugom. Unutar tog intenzivnog odnosa pored "bezazlene"
naklonosti između djeteta i odrasle osobe, vidimo i razne oblike manipulacije, poverenja i emocionalne povezanosti,
ali s ciljem iskorištavanja. Taj odnos je prikazan je kroz časove vožnje koji Teča daje djevojčici...
Njihov odnos je pun ljubavi, nežnosti, radoznalosti, podučavanja, poverenja, formiranja autoriteta, ali i grešaka, probijanja
granica, gruminga i povređivanja, sve do tačke samouništenja.
Nežnim scenskim jezikom, ovaj složen, dubok i delikatan tekst, prikazuje stvarnost koju svakodnevno živimo.
Ona je još strašnija, jer se dešava svuda oko nas i deluje nam obrashrabrujuće nezaustavljivo...
Velika vrednost samog teksta je empatija publike za oba lika, čime se otvara važan, polemičan ton o uzrocima, a ne samo
posledicama takvog odnosa. On upire prstom u odgovornost starijih, ali i kolektivne svesti kada su traumatizovana deca u
pitanju. Da li će ova će predstava učiniti ljude budnima i makar malo hrabrijima - ostaje da se vidi...
Glumica delikatnog senzibiliteta, koja istovremeno poseduje dualizam - ženstvenost i zrelost, naspram dečje zaigranosti i naivnosti,
a koja istovremeno ima snažan potencijal da iznese ovako složenu ulogu, iako vrlo mlada, Marta Bogosavljević, zahvaljujući svojoj
glumačkoj ranjivosti, otvorenosti i nežnosti, istovremenoj neverovatnoj scenskoj snazi i moći, ostvarila je lik Malecke, koju je publika
nedvosmisleno prepoznala i prihvatila.
Ne abolirajući zlostavljača nijednog trenutka, bard pozzorišne scene, Svetozar Cvetković je slojevito, s finim prelivima, bez izričitosti,
a s punim emocionalnim pokrićem (i retkim ukrasnim glumačkim postupcima), doneo lik čoveka razdiranog strašću, ali i iskrenom i
čistom ljubavlju.
Publika je prepoznala ovu predstavu kao životnu, istinitu, bolnu i potresnu, kao predstavu o oproštaju, bez svesti da je nemoguće
oprostiti...
Kraj predstave je donela katarzično opraštanje i pomirenje, ali i vidljiv i hrabar duh koji nastavlja dalje kroz život...
Hrabrost, posvećena svim ljudima, posebno onima koji su prošli kroz nešto slično, izazvala je suze koje su se slivale niz lica potresenih
gledalaca...
Gledati ili ne?
Svakako!
