Ljubomora i posesivnost

[Baby Yoda]

Mnogi ne prave razliku između ljubomore i posesivnosti. Iako naizgled slična, reč je o sasvim različitim osećanjima. Ljubomora predstavlja zabrinutost (strah) osobe da može biti ostavljena zbog postojanja neke treće osobe. Jedna od osoba u vezi postaje ljubomorna tek onda kada uvidi da postoji realna opasnost da izgubi osobu sa kojom je u vezi. Za ljubomoru mora postojati neki povod u realnosti (neko ponašanje koje jedan od partnera inicira, na primer flertovanje). Svako od nas je ponekad ljubomoran. To može nekada biti opravdano (sa razlogom) a nekada neopravdano (biti isključivo odraz lične nesigurnosti). Osoba koja je ljubomorna kada uvidi da ne postoji realna opasnost da bude ostavljena, prestaje da bude ljubomoran/na, što nije slučaj kod posesivnosti. Dakle, ljubormora je prolazna a posesivnost često nije.

Za razliku od ljubomore, posesivnost je osećanje anksioznosti (koje može dostići i nivo panike) u čijoj su osnovi nerealistične procene pojedinca da može biti ostavljen/na, prevaren/na i odbačen/na. Na emotivnom planu osoba jako strepi ne samo da će biti ostavljena, već i da će se osećati povređeno, besno i da neće moći da podnese ta osećanja (užasavenje), ili život bez partnera. Na nivou ponašanja, osoba koja je sklona posesivnosti u svemu vidi znakove potencijalnog ostavljanja ili prevare, aktivno traga i konstruiše (fantazira) realnost tako da pronađe potvrdu i “dokaze” za svoje sumnje. Za razliku od ljubomore, kod posesivnosti, bilo koji događaj (čak i izmišljen, trivijalan) može postati povod (okidač) za stalnu sumnju i strepnju. Mišljenje osoba koje su posesivne je paranoidno. U osnovi može biti mehanizam projekcije (osoba svoj strah od odbacivanja prebacuje u spoljašnju realnost pripisujući ga nekim spoljašnjim uzročnicima).

Šta je u osnovi posesivnosti?
U osnovi posesivnosti je duboko osećanje nesigurnosti u vlastiti self, loša slika o sebi (slika o sebi kao nekome koje neadekvatan, loš i zbog toga ne može biti voljen i prihvaćen od strane drugih), fragilan identitet (na primer: kod muškaraca osećaj da nije dovoljno dobar, “pravi” muškarac), osećanje praznine, istorija ostavljanja, zlostavljanja ili zanemarivanja u porodici, ili čak neki od poremećaja ličnosti (psihopatija, granični, zavisni, histrionski itd.).

Na posesivnost ne treba gledati kao na fenomen sve ili ništa. Svako od nas se bar malo oseća nesigurno i samim tim svako je sklon izvesnom stepenu posesivnosti u određenim okolonosti (na primer: kada iracionalno procenjujemo da nismo dostojni partnera, da je on/ona bolji/a, atraktivniji/a od nas i sl.). To ne znači automaski da se radi o nekom poremećaju. Većina ljudi je posesivna u podnošljivoj meri, koja ne prelazi granicu patološkog. Posesivnost se može ispoljavati od retkih ili povremenih epizoda nesigurnosti (što može biti slučaj na početku veze, kada smo jako zagrejani za partnera ali nismo sasvim sigurni da je i druga strana isto toliko zainteresovana) pa sve do patološke posesivnosti koja jeste u sklopu ozbiljnijih poremećaja.

Patološka posesivnost je hronična i u potpunosti iracionalna, paranoidna. Osobe koje su patološki posesivne hronično su preplašene od ideje da mogu biti ostavljene ili prevarene, stalno proveraju partnera (proveravaju njegove/njene lične stvari, telefon, raspituju se kod drugih ljudi, prate ih i sl.), skloni su svađanjima i izlivima besa. Jednom rečju zbog straha nastoje da osobu u potpunosti izoluju i kontrolišu. Ove osobe su duboko nesigurne u sebe, sve do mržnje prema sebi. Patološki posesivne osobe su veoma naporne za partnere sa kojima su u vezi. Problem sa njima je u tome što oni nerado priznaju da imaju ovaj problem i retko se samoinicijativno obraćaju za pomoć (imaju odustvo uvida o problemu, što je genralno karakteristika poremećaja ličnosti). Obično je reč o osobama koje pate od ovog problema godinama, problem se prenosi iz veze u vezu (dakle, nema veza sa osobama sa kojima su trenutno u vezi). To su često anksiozne osobe koje su sklone simbiotskim vezama, ali mogu biti i osobe sa teškim poremećajima ličnosti. Ovi drugi su često veoma egocentrični, manipulativni, emotivno prazni a mogu biti i agresivni. Osobe koje su sa njima u vezi, neretko bivaju totalno izmanipulisane (stalnim kritikama, ucenama i omalovažavanjem), zbog patološke kontrole povlače se iz socijalnog života, osećaju se krivim (za nešto što nisu učinili), prestaju da se druže sa prijateljima ili članovima porodice.

Kako se ponašaju patološki posesivne osobe?
Patološki posesivne osobe nastoje da osobu sa kojom su u vezi skroz izoluju da bi on/ona bili samo pod njihovom kontrolom. Često je slučaj da se upravo osobe koje su bile (ili su) u vezi sa osobom koja je patološki posesivna, obraćaju za pomoć psihologu. Neke od tih osoba su toliko izmanipulisane i zastražene da prosto nemaju snage da preseku i završe vezu. Neke su pak ubeđene (obično na početku veze) da je ponašanje njihovog partnera izraz njihove velike ljubavi i odanosti, što je naravno potpuna besmislica. Osobe koje su patološki posesivne imaju veoma ograničen kapacitet za ljubav, to nije zato što su te osobe loše ili zle, već ni one same nisu bile voljene i pate od ozbiljnih psiholoških problema.

Osobe koje su posesivne nikada se ne manjaju samoinicijativno. Ova vrsta problema se teško rešava, jer se radi o veoma ukorenjenim strahovima, poremećajima ličnosti (više o poremećajima ličnosti pročitajte ovde) i posebno zbog toga što ove osobe odbijaju da se obrate za pomoć. Ova vrsta problema zahteva psihoterapijski tretman jer se sa godina progoršava. Osoba godinama, postaje sve više anksiozna, agresivna i paranoidna, što je sve više udaljava od realnosti.

Naš savet osobama koje imaju partnera koji je patološki posesivan je da ne polažu mnogo nade u to da će se to promeniti. To je težak problem koji zahvata srž identiteta osobe. Budite oprezni ako zapazite da vas vaš dečko/devojka proverava, gleda vaš telefon, govori vam s kim treba a s kim ne treba da se družite i sl. To na početku može izgledati sasvim bezazleno ali kasnije može posatati pakao. Nemojte misliti da ste psiholog i da ćete pomoći osobama koje su patološki posesivne. Najbolje što možete da uradite jeste da ih pošaljete kod psihologa ili psihijatra a vi da se sklonite i sačuvate sebe.

Izvor: https://www.vaspsiholog.com/2011/01/ljubomora-i-posesivnost/

 

[gost 248950]

bila sam u vezi sa posesivcem, skolski primer - udaljio me iz drustva, izmanipulisao, osecala sam strasnu grizu savest kad sam pomisljala da ga ostavim, pratio me, dolazio je na pauze izmedju predavanja na faksu da vidi sa kim se druzim a kao da mi pravi drustvo... uzasno je bilo.

 

[Baby Yoda]

bila sam u vezi sa posesivcem, skolski primer - udaljio me iz drustva, izmanipulisao, osecala sam strasnu grizu savest kad sam pomisljala da ga ostavim, pratio me, dolazio je na pauze izmedju predavanja na faksu da vidi sa kim se druzim a kao da mi pravi drustvo... uzasno je bilo.

Upravo onako kako je opisano u tekstu iznad. Ne znam da li si čitala sve ali sve što si navela, sve su karakteristike patološke posesivnosti. Zapravo, ta osoba je takva do granice da mrzi sebe (toliko je nesigurna) i smatra sebe inferiornom.

 

[gost 248950]

Upravo onako kako je opisano u tekstu iznad. Ne znam da li si čitala sve ali sve što si navela, sve su karakteristike patološke posesivnosti. Zapravo, ta osoba je takva do granice da mrzi sebe (toliko je nesigurna) i smatra sebe inferiornom.

da, znam... imao je jako nasilnog oca, užasne komplekse. i bilo mi ga je žao zbog toga, pokušavala sam da pomognem.
na kraju sam dobila to da sam navukla celoživotne traume.

 

[Baby Yoda]

da, znam... imao je jako nasilnog oca, užasne komplekse. i bilo mi ga je žao zbog toga, pokušavala sam da pomognem.
na kraju sam dobila to da sam navukla celoživotne traume.

Jadan on što mu se to desilo i što je oboleo od toga. A jadna ti što si nesrećno postala žrtva takve veze.

 

[gost 248950]

Jadan on što mu se to desilo i što je oboleo od toga. A jadna ti što si nesrećno postala žrtva takve veze.

bilo pa prošlo, ja sam dobro, nadam se da je i on.

 

[Baby Yoda]

bilo pa prošlo, ja sam dobro, nadam se da je i on.

Dobro je što mu misliš dobro jer njemu i treba pomoć, nije on namerno zao takav do mere da želi da nekome uništi život definitivno.

 

[Tanhojzer]

Kod žene se donekle može razumeti, ali muškarac mora ubiti svaku naznaku ljubomore i težnju ka posesivnosti koja se graniči sa bolesnom opsesijom... jer je sindrom izdegenerisane muževnosti, sumnjom u sebe, niskim stepenom samopouzdanja i feminiziranog karaktera.

 

[Black_star]

Kad si u vezi i osetis ljubomoru, zene to smatraju privlacnim, cesto i neodoljivim, jer je to znak da ih volite. I stvarno je tako, jer je kod ljubomore ulog ljubav koju vi realno i trenutno osecate prema nekome i koju dajete bez zazora, to je ona neuslovna ljubav. Kod posesivnosti smer je drugaciji: vi ste ti kome je konstantno potrebna ljubav i stalno trazite dokaz za nju od strane voljene osobe, cime se stvara kontra-efekat i sve suprotno sarmu koji bi muskarac morao da ima ka suprotnom polu - gusenje ili isisavanje energije, zamor, tastina i sujeta, egoizam, ceo arsenal bezvrednih i bespotrebnih karakternih osobina koje se po pravilu tovere svakome dugome sem sebi - pa da napor nosenja tih osobina bude jos dokaz ljubavi pride... Da odgovorim i ja jednom na ovu vecitu temu krstarice.

 

[aeternum]

.

A gde si ti moderator

 

[aeternum]

I Ljubomora i posesivnost
su opasne
i mogu voditi do toga da oteraju nekoga od sebe.

 

[Metronomy]

Kod žene se donekle može razumeti, ali muškarac mora ubiti svaku naznaku ljubomore i težnju ka posesivnosti koja se graniči sa bolesnom opsesijom... jer je sindrom izdegenerisane muževnosti, sumnjom u sebe, niskim stepenom samopouzdanja i feminiziranog karaktera.

Hahahahah sta naprica covek, je l te to tata naucio ili mama?
Dobro je sto ni jedna zena ne reaguje na ocigledno sovinisticki post koji znaci " zene su niza bica i kod njih je razumljiva slabost." muskarcima to nije dozvoljeno , ako su muskarci.
Da se razumemo i ljubomora i posesivnost su ljudske slabosti sasvim dozvoljene, normalne i opravdane do granice koja ne opterecuje i ne kvari druge odnose.
Pa treba razlikovati psihopatoloske poremecaje od normalnih ljudskih odnosa.
Cesto ni patoloske ljubomore nisu neopravdane i deo su medjusobnih odnosa bez kojih bi odnos bio losiji nego sto jeste.

 

[Tanhojzer]

Hahahahah sta naprica covek, je l te to tata naucio ili mama?
Dobro je sto ni jedna zena ne reaguje na ocigledno sovinisticki post koji znaci " zene su niza bica i kod njih je razumljiva slabost." muskarcima to nije dozvoljeno , ako su muskarci.
Da se razumemo i ljubomora i posesivnost su ljudske slabosti sasvim dozvoljene, normalne i opravdane do granice koja ne opterecuje i ne kvari druge odnose.
Pa treba razlikovati psihopatoloske poremecaje od normalnih ljudskih odnosa.
Cesto ni patoloske ljubomore nisu neopravdane i deo su medjusobnih odnosa bez kojih bi odnos bio losiji nego sto jeste.

Ljubomora nije odlika nižeg bića, već drugačijeg bića, sa drugačijim karakteristikama, i drugačijim obeležjima pola. Niže biće i drugačije biće nije isto. I što je slabost za muškarca za ženu je snaga, što je za ženu snaga za muškarca je možda slabost. Ko te je naučio da menjaš teze, jel mama i tata? Treba li reći da je žena niže biće što je npr. generalno emotivnija od muškarca ili zato što ne može dići 300 kg iz mrtvog dizanja? Posesivnost je kod muškarca osobina koja ne može ostati umerena jer skoro uvek idu u ekstrem i agresivnost i stvara problem u vezi. A to što kažeš da patološka ljubomora nije neopravdana često više govori o tvom sklopu ličnosti nego bilo šta drugo, jer tom logikom uvek je lako optužiti drugu stranu za bilo kakav problem, umesto uvek tražiti izvor u sebi, jer samo se tako možeš menjati.

 

[Metronomy]

Ljubomora nije odlika nižeg bića, već drugačijeg bića, sa drugačijim karakteristikama, i drugačijim obeležjima pola. Niže biće i drugačije biće nije isto. I što je slabost za muškarca za ženu je snaga, što je za ženu snaga za muškarca je možda slabost. Ko te je naučio da menjaš teze, jel mama i tata? Treba li reći da je žena niže biće što je npr. generalno emotivnija od muškarca ili zato što ne može dići 300 kg iz mrtvog dizanja? Posesivnost je kod muškarca osobina koja ne može ostati umerena jer skoro uvek idu u ekstrem i agresivnost i stvara problem u vezi. A to što kažeš da patološka ljubomora nije neopravdana često više govori o tvom sklopu ličnosti nego bilo šta drugo, jer tom logikom uvek je lako optužiti drugu stranu za bilo kakav problem, umesto uvek tražiti izvor u sebi, jer samo se tako možeš menjati.

Lepo sam te pitao ko te naucio tim glupostima, jer i iz ove tvrdnje se vidi da nemas iskustvo vec se sluzis floskulama, uvrezenim sablonima neukih ljudi bez iskustva.

 

[Baby Yoda]

A gde si ti moderator

Tinejdžeri , Kompjuteri, mobilni telefoni i internet

 

[Tanhojzer]

Lepo sam te pitao ko te naucio tim glupostima, jer i iz ove tvrdnje se vidi da nemas iskustvo vec se sluzis floskulama, uvrezenim sablonima neukih ljudi bez iskustva.

A koje je tvoje iskustvo da bi tvrdio suprotno i o kakvom uopste iskustvu pricas? Ako si ti opsednut ljubomorom ne moraš proglašavati to kao nešto normalno, već kao ja nekada sagledaj svoje zablude i radi na sebi. Toliko od mene na ovu temu.

 

[Metronomy]

A koje je tvoje iskustvo da bi tvrdio suprotno i o kakvom uopste iskustvu pricas? Ako si ti opsednut ljubomorom ne moraš proglašavati to kao nešto normalno, već kao ja nekada sagledaj svoje zablude i radi na sebi. Toliko od mene na ovu temu.

I to je mnogo....stvari koje ne znas mozes da pricas samo sa istima kao ti, ovde kada lupas neko mislis da znas...
a moje iskustvo je dragoceno onima koji tek uce, ako ne zele da probaju na svojoj kozi....

 

[Richard III]

Upravo onako kako je opisano u tekstu iznad. Ne znam da li si čitala sve ali sve što si navela, sve su karakteristike patološke posesivnosti. Zapravo, ta osoba je takva do granice da mrzi sebe (toliko je nesigurna) i smatra sebe inferiornom.

Kod žene se donekle može razumeti, ali muškarac mora ubiti svaku naznaku ljubomore i težnju ka posesivnosti koja se graniči sa bolesnom opsesijom... jer je sindrom izdegenerisane muževnosti, sumnjom u sebe, niskim stepenom samopouzdanja i feminiziranog karaktera.

Da, ali šta ako su ti osećaji utemeljeni? Šta ako neko stvarno nije muževan, lep, socijalno dominantan, naročito potentan ili moćan u krevetu, a ipak uspe da pronadje nekog ko je fizičkim izgledom i osobinama iznad njega? Kako taj da se ponaša, kad je objektivno stalno okružen boljima od sebe? Nije svaki kompleks inferiornosti neutemeljen, zapravo većina nije. Kad si ružan ili socijalno retardiran s pravom se osećaš inferiornim, jer u svakom društvu padaš u senku, što je očigledno ma šta samom sebi govorio, osim ako si sa sebi sličnima pa se to ne vidi.

Ovo me podseća na pokojnog Dragoša Kalajića koji se ljutio na muškarce koji su inferiorniji od njega. A on lep, visok, privlačan, pametan, inteligentan, obrazovan, ostvaren... i onda sa svoje nadmoćne pozicije kritikuje neke nesrećnike.

 

[Loki]

Ljuboimora je normalna reakcija i ne mora uvek da znači da je loša stva...A posesivnost nije...Posesivnost je već znak da neka osoba misli da ne može da te zadrži svojim kvalitetima koje ima i strahuje da ćeš da odmagliš...ili da jednostavno ne ceni tvoja osećanja kao ozbiljna i zato misli da ćeš ti da odmagliš...
U svakom slučaju posesivnost guši i ume da totalno uništi odnos između dve osobe jer niko ne zeli da ostane u vezi sa nekim ko misli da ste neverni i da ko zna šta radite toj osobi iza leđa iako vi pokušavate da dokažete suprotno.

 

[Susan Sto Helit]

Mnogi ne prave razliku između ljubomore i posesivnosti. Iako naizgled slična, reč je o sasvim različitim osećanjima. Ljubomora predstavlja zabrinutost (strah) osobe da može biti ostavljena zbog postojanja neke treće osobe. Jedna od osoba u vezi postaje ljubomorna tek onda kada uvidi da postoji realna opasnost da izgubi osobu sa kojom je u vezi. Za ljubomoru mora postojati neki povod u realnosti (neko ponašanje koje jedan od partnera inicira, na primer flertovanje). Svako od nas je ponekad ljubomoran. To može nekada biti opravdano (sa razlogom) a nekada neopravdano (biti isključivo odraz lične nesigurnosti). Osoba koja je ljubomorna kada uvidi da ne postoji realna opasnost da bude ostavljena, prestaje da bude ljubomoran/na, što nije slučaj kod posesivnosti. Dakle, ljubormora je prolazna a posesivnost često nije.

Za razliku od ljubomore, posesivnost je osećanje anksioznosti (koje može dostići i nivo panike) u čijoj su osnovi nerealistične procene pojedinca da može biti ostavljen/na, prevaren/na i odbačen/na. Na emotivnom planu osoba jako strepi ne samo da će biti ostavljena, već i da će se osećati povređeno, besno i da neće moći da podnese ta osećanja (užasavenje), ili život bez partnera. Na nivou ponašanja, osoba koja je sklona posesivnosti u svemu vidi znakove potencijalnog ostavljanja ili prevare, aktivno traga i konstruiše (fantazira) realnost tako da pronađe potvrdu i “dokaze” za svoje sumnje. Za razliku od ljubomore, kod posesivnosti, bilo koji događaj (čak i izmišljen, trivijalan) može postati povod (okidač) za stalnu sumnju i strepnju. Mišljenje osoba koje su posesivne je paranoidno. U osnovi može biti mehanizam projekcije (osoba svoj strah od odbacivanja prebacuje u spoljašnju realnost pripisujući ga nekim spoljašnjim uzročnicima).

Šta je u osnovi posesivnosti?
U osnovi posesivnosti je duboko osećanje nesigurnosti u vlastiti self, loša slika o sebi (slika o sebi kao nekome koje neadekvatan, loš i zbog toga ne može biti voljen i prihvaćen od strane drugih), fragilan identitet (na primer: kod muškaraca osećaj da nije dovoljno dobar, “pravi” muškarac), osećanje praznine, istorija ostavljanja, zlostavljanja ili zanemarivanja u porodici, ili čak neki od poremećaja ličnosti (psihopatija, granični, zavisni, histrionski itd.).

Na posesivnost ne treba gledati kao na fenomen sve ili ništa. Svako od nas se bar malo oseća nesigurno i samim tim svako je sklon izvesnom stepenu posesivnosti u određenim okolonosti (na primer: kada iracionalno procenjujemo da nismo dostojni partnera, da je on/ona bolji/a, atraktivniji/a od nas i sl.). To ne znači automaski da se radi o nekom poremećaju. Većina ljudi je posesivna u podnošljivoj meri, koja ne prelazi granicu patološkog. Posesivnost se može ispoljavati od retkih ili povremenih epizoda nesigurnosti (što može biti slučaj na početku veze, kada smo jako zagrejani za partnera ali nismo sasvim sigurni da je i druga strana isto toliko zainteresovana) pa sve do patološke posesivnosti koja jeste u sklopu ozbiljnijih poremećaja.

Patološka posesivnost je hronična i u potpunosti iracionalna, paranoidna. Osobe koje su patološki posesivne hronično su preplašene od ideje da mogu biti ostavljene ili prevarene, stalno proveraju partnera (proveravaju njegove/njene lične stvari, telefon, raspituju se kod drugih ljudi, prate ih i sl.), skloni su svađanjima i izlivima besa. Jednom rečju zbog straha nastoje da osobu u potpunosti izoluju i kontrolišu. Ove osobe su duboko nesigurne u sebe, sve do mržnje prema sebi. Patološki posesivne osobe su veoma naporne za partnere sa kojima su u vezi. Problem sa njima je u tome što oni nerado priznaju da imaju ovaj problem i retko se samoinicijativno obraćaju za pomoć (imaju odustvo uvida o problemu, što je genralno karakteristika poremećaja ličnosti). Obično je reč o osobama koje pate od ovog problema godinama, problem se prenosi iz veze u vezu (dakle, nema veza sa osobama sa kojima su trenutno u vezi). To su često anksiozne osobe koje su sklone simbiotskim vezama, ali mogu biti i osobe sa teškim poremećajima ličnosti. Ovi drugi su često veoma egocentrični, manipulativni, emotivno prazni a mogu biti i agresivni. Osobe koje su sa njima u vezi, neretko bivaju totalno izmanipulisane (stalnim kritikama, ucenama i omalovažavanjem), zbog patološke kontrole povlače se iz socijalnog života, osećaju se krivim (za nešto što nisu učinili), prestaju da se druže sa prijateljima ili članovima porodice.

Kako se ponašaju patološki posesivne osobe?
Patološki posesivne osobe nastoje da osobu sa kojom su u vezi skroz izoluju da bi on/ona bili samo pod njihovom kontrolom. Često je slučaj da se upravo osobe koje su bile (ili su) u vezi sa osobom koja je patološki posesivna, obraćaju za pomoć psihologu. Neke od tih osoba su toliko izmanipulisane i zastražene da prosto nemaju snage da preseku i završe vezu. Neke su pak ubeđene (obično na početku veze) da je ponašanje njihovog partnera izraz njihove velike ljubavi i odanosti, što je naravno potpuna besmislica. Osobe koje su patološki posesivne imaju veoma ograničen kapacitet za ljubav, to nije zato što su te osobe loše ili zle, već ni one same nisu bile voljene i pate od ozbiljnih psiholoških problema.

Osobe koje su posesivne nikada se ne manjaju samoinicijativno. Ova vrsta problema se teško rešava, jer se radi o veoma ukorenjenim strahovima, poremećajima ličnosti (više o poremećajima ličnosti pročitajte ovde) i posebno zbog toga što ove osobe odbijaju da se obrate za pomoć. Ova vrsta problema zahteva psihoterapijski tretman jer se sa godina progoršava. Osoba godinama, postaje sve više anksiozna, agresivna i paranoidna, što je sve više udaljava od realnosti.

Naš savet osobama koje imaju partnera koji je patološki posesivan je da ne polažu mnogo nade u to da će se to promeniti. To je težak problem koji zahvata srž identiteta osobe. Budite oprezni ako zapazite da vas vaš dečko/devojka proverava, gleda vaš telefon, govori vam s kim treba a s kim ne treba da se družite i sl. To na početku može izgledati sasvim bezazleno ali kasnije može posatati pakao. Nemojte misliti da ste psiholog i da ćete pomoći osobama koje su patološki posesivne. Najbolje što možete da uradite jeste da ih pošaljete kod psihologa ili psihijatra a vi da se sklonite i sačuvate sebe.

Izvor: https://www.vaspsiholog.com/2011/01/ljubomora-i-posesivnost/

Izvini, mrzi me da čitam copy paste s raznoraznih sajtova.

 

[Paula]

Mnogi ne prave razliku između ljubomore i posesivnosti. Iako naizgled slična, reč je o sasvim različitim osećanjima. Ljubomora predstavlja zabrinutost (strah) osobe da može biti ostavljena zbog postojanja neke treće osobe. Jedna od osoba u vezi postaje ljubomorna tek onda kada uvidi da postoji realna opasnost da izgubi osobu sa kojom je u vezi. Za ljubomoru mora postojati neki povod u realnosti (neko ponašanje koje jedan od partnera inicira, na primer flertovanje). Svako od nas je ponekad ljubomoran. To može nekada biti opravdano (sa razlogom) a nekada neopravdano (biti isključivo odraz lične nesigurnosti). Osoba koja je ljubomorna kada uvidi da ne postoji realna opasnost da bude ostavljena, prestaje da bude ljubomoran/na, što nije slučaj kod posesivnosti. Dakle, ljubormora je prolazna a posesivnost često nije.

Za razliku od ljubomore, posesivnost je osećanje anksioznosti (koje može dostići i nivo panike) u čijoj su osnovi nerealistične procene pojedinca da može biti ostavljen/na, prevaren/na i odbačen/na. Na emotivnom planu osoba jako strepi ne samo da će biti ostavljena, već i da će se osećati povređeno, besno i da neće moći da podnese ta osećanja (užasavenje), ili život bez partnera. Na nivou ponašanja, osoba koja je sklona posesivnosti u svemu vidi znakove potencijalnog ostavljanja ili prevare, aktivno traga i konstruiše (fantazira) realnost tako da pronađe potvrdu i “dokaze” za svoje sumnje. Za razliku od ljubomore, kod posesivnosti, bilo koji događaj (čak i izmišljen, trivijalan) može postati povod (okidač) za stalnu sumnju i strepnju. Mišljenje osoba koje su posesivne je paranoidno. U osnovi može biti mehanizam projekcije (osoba svoj strah od odbacivanja prebacuje u spoljašnju realnost pripisujući ga nekim spoljašnjim uzročnicima).

Šta je u osnovi posesivnosti?
U osnovi posesivnosti je duboko osećanje nesigurnosti u vlastiti self, loša slika o sebi (slika o sebi kao nekome koje neadekvatan, loš i zbog toga ne može biti voljen i prihvaćen od strane drugih), fragilan identitet (na primer: kod muškaraca osećaj da nije dovoljno dobar, “pravi” muškarac), osećanje praznine, istorija ostavljanja, zlostavljanja ili zanemarivanja u porodici, ili čak neki od poremećaja ličnosti (psihopatija, granični, zavisni, histrionski itd.).

Na posesivnost ne treba gledati kao na fenomen sve ili ništa. Svako od nas se bar malo oseća nesigurno i samim tim svako je sklon izvesnom stepenu posesivnosti u određenim okolonosti (na primer: kada iracionalno procenjujemo da nismo dostojni partnera, da je on/ona bolji/a, atraktivniji/a od nas i sl.). To ne znači automaski da se radi o nekom poremećaju. Većina ljudi je posesivna u podnošljivoj meri, koja ne prelazi granicu patološkog. Posesivnost se može ispoljavati od retkih ili povremenih epizoda nesigurnosti (što može biti slučaj na početku veze, kada smo jako zagrejani za partnera ali nismo sasvim sigurni da je i druga strana isto toliko zainteresovana) pa sve do patološke posesivnosti koja jeste u sklopu ozbiljnijih poremećaja.

Patološka posesivnost je hronična i u potpunosti iracionalna, paranoidna. Osobe koje su patološki posesivne hronično su preplašene od ideje da mogu biti ostavljene ili prevarene, stalno proveraju partnera (proveravaju njegove/njene lične stvari, telefon, raspituju se kod drugih ljudi, prate ih i sl.), skloni su svađanjima i izlivima besa. Jednom rečju zbog straha nastoje da osobu u potpunosti izoluju i kontrolišu. Ove osobe su duboko nesigurne u sebe, sve do mržnje prema sebi. Patološki posesivne osobe su veoma naporne za partnere sa kojima su u vezi. Problem sa njima je u tome što oni nerado priznaju da imaju ovaj problem i retko se samoinicijativno obraćaju za pomoć (imaju odustvo uvida o problemu, što je genralno karakteristika poremećaja ličnosti). Obično je reč o osobama koje pate od ovog problema godinama, problem se prenosi iz veze u vezu (dakle, nema veza sa osobama sa kojima su trenutno u vezi). To su često anksiozne osobe koje su sklone simbiotskim vezama, ali mogu biti i osobe sa teškim poremećajima ličnosti. Ovi drugi su često veoma egocentrični, manipulativni, emotivno prazni a mogu biti i agresivni. Osobe koje su sa njima u vezi, neretko bivaju totalno izmanipulisane (stalnim kritikama, ucenama i omalovažavanjem), zbog patološke kontrole povlače se iz socijalnog života, osećaju se krivim (za nešto što nisu učinili), prestaju da se druže sa prijateljima ili članovima porodice.

Kako se ponašaju patološki posesivne osobe?
Patološki posesivne osobe nastoje da osobu sa kojom su u vezi skroz izoluju da bi on/ona bili samo pod njihovom kontrolom. Često je slučaj da se upravo osobe koje su bile (ili su) u vezi sa osobom koja je patološki posesivna, obraćaju za pomoć psihologu. Neke od tih osoba su toliko izmanipulisane i zastražene da prosto nemaju snage da preseku i završe vezu. Neke su pak ubeđene (obično na početku veze) da je ponašanje njihovog partnera izraz njihove velike ljubavi i odanosti, što je naravno potpuna besmislica. Osobe koje su patološki posesivne imaju veoma ograničen kapacitet za ljubav, to nije zato što su te osobe loše ili zle, već ni one same nisu bile voljene i pate od ozbiljnih psiholoških problema.

Osobe koje su posesivne nikada se ne manjaju samoinicijativno. Ova vrsta problema se teško rešava, jer se radi o veoma ukorenjenim strahovima, poremećajima ličnosti (više o poremećajima ličnosti pročitajte ovde) i posebno zbog toga što ove osobe odbijaju da se obrate za pomoć. Ova vrsta problema zahteva psihoterapijski tretman jer se sa godina progoršava. Osoba godinama, postaje sve više anksiozna, agresivna i paranoidna, što je sve više udaljava od realnosti.

Naš savet osobama koje imaju partnera koji je patološki posesivan je da ne polažu mnogo nade u to da će se to promeniti. To je težak problem koji zahvata srž identiteta osobe. Budite oprezni ako zapazite da vas vaš dečko/devojka proverava, gleda vaš telefon, govori vam s kim treba a s kim ne treba da se družite i sl. To na početku može izgledati sasvim bezazleno ali kasnije može posatati pakao. Nemojte misliti da ste psiholog i da ćete pomoći osobama koje su patološki posesivne. Najbolje što možete da uradite jeste da ih pošaljete kod psihologa ili psihijatra a vi da se sklonite i sačuvate sebe.

Izvor: https://www.vaspsiholog.com/2011/01/ljubomora-i-posesivnost/

Da, to bi mogla biti terminologija koja odgovara stvarnosti.
Posesivnost je bolest, paranoja. čini mi se da umem da prepoynam osobe koje su joj sklone i da umaknem.
Ali mi je stoga ljubomora zanimljivija. Zapravo, zanimljiva mi je ta pojava kod ljudi da želimo isključiti iz naše ljubavne priče treće osobe.
Volela bih da znam, ako je evolucija živih organizama put kojim smo nastali, u kom momentu se javlja jedan tako fundamentalan osećaj, potreba za ljubavlju u dvoje.

Sa druge strane, ni ljubomora iako raširena pojava se ne kotira kod mene visoko. Naime, mislim da je situacija u kojoj počinjem da je osećam izazov za mene. Da treba dobro promisliti da li nešto u toj vezi nije kako treba, da li ja možda nisam kako treba, da li sam npr klonula duhom ili još zanimljivije da li ja stvarno volim tu osobu. Uvek mi je SIGNAL za ispitivanje i razmatranje. Nakon analize, ide razgovor sa partnerom. Ako se ni tada to ne razreši sklona sam da napustim vezu, jer očigledno nisam zadovoljna ili partner nije zadovoljan. Jer što bismo bili ljubomorni ako smo zadovolljni?

Napomenula sam već, mali osećaj ljubomore mi nekad signalizira da moja osećanja prema toj osobi nisu baš lepa. Jer da jesu, zašto bih bila? Ako ga volim, želim mu svu sreću ovoga sveta. Ako dođe neko ko mu više odgovara, treba sama da se sklonim. Tako verujem.

 

[Baby Yoda]

Da, to bi mogla biti terminologija koja odgovara stvarnosti.
Posesivnost je bolest, paranoja. čini mi se da umem da prepoynam osobe koje su joj sklone i da umaknem.
Ali mi je stoga ljubomora zanimljivija. Zapravo, zanimljiva mi je ta pojava kod ljudi da želimo isključiti iz naše ljubavne priče treće osobe.
Volela bih da znam, ako je evolucija živih organizama put kojim smo nastali, u kom momentu se javlja jedan tako fundamentalan osećaj, potreba za ljubavlju u dvoje.

Sa druge strane, ni ljubomora iako raširena pojava se ne kotira kod mene visoko. Naime, mislim da je situacija u kojoj počinjem da je osećam izazov za mene. Da treba dobro promisliti da li nešto u toj vezi nije kako treba, da li ja možda nisam kako treba, da li sam npr klonula duhom ili još zanimljivije da li ja stvarno volim tu osobu. Uvek mi je SIGNAL za ispitivanje i razmatranje. Nakon analize, ide razgovor sa partnerom. Ako se ni tada to ne razreši sklona sam da napustim vezu, jer očigledno nisam zadovoljna ili partner nije zadovoljan. Jer što bismo bili ljubomorni ako smo zadovolljni?

Napomenula sam već, mali osećaj ljubomore mi nekad signalizira da moja osećanja prema toj osobi nisu baš lepa. Jer da jesu, zašto bih bila? Ako ga volim, želim mu svu sreću ovoga sveta. Ako dođe neko ko mu više odgovara, treba sama da se sklonim. Tako verujem.

Tvoje razmišljanje je ispravno, ali za mene (možda i za ostale) je teško. Uvek postoji ljubomora (moje mišjlenje). Zašto se ovaj toliko mota oko nje, zašto smara. Da li ona flertuje sa njim?

Prirodno je zapravo da čovek želi da zadrži nekoga koga voli. Mislim da je to tako i kod životinja. To je "integrisano" u nama da štitimo ono što je "naše"

 

[Paula]

Tvoje razmišljanje je ispravno, ali za mene (možda i za ostale) je teško. Uvek postoji ljubomora (moje mišjlenje). Zašto se ovaj toliko mota oko nje, zašto smara. Da li ona flertuje sa njim?

Prirodno je zapravo da čovek želi da zadrži nekoga koga voli. Mislim da je to tako i kod životinja. To je "integrisano" u nama da štitimo ono što je "naše"

Ništa nije "naše". Sad sam se setila divnog filma "Afrika" (Out of Africa) koji razmatra baš taj problem. Ko je gledao zna šta pričam. Na kraju, ona shvata da ga nikada nije "imala". Ljubav bi trebalo da premosti to.

Konkretno, kažeš zašto se on mota oko nje. Odgovor je privlačna mu je. Pitanje ze tebe: da li je dobro da je privlačna ili bi voleo da pored sebe imaš totalno neprivlačnu osobu koja nikome neće biti privlačna. Ako jeste privlačna, cena je ta da će se dopadati i drugima.

E sad pitanje da li ona fkertuje sa njim? Odgovor može biti da, flertuje. I šta onda? Da li bi ti flertovao sa lepom ženom koja ti je simpatična iako voliš svoju dragu? Što da ne. Flert koji je umeren bi trebalo da bude neki ventil. Bolje flert nego eksplicitan seks sa drugim. Dokle se u tome ide je stvar za vas dvoje.

Razume se da izazov nije mali za svakoga od nas. Ali što smo više IZNAD svega, kvalitetnije volimo i slobodnije se ljudi osećaju pored nas.

 

[Baby Yoda]

Ništa nije "naše". Sad sam se setila divnog filma "Afrika" (Out of Africa) koji razmatra baš taj problem. Ko je gledao zna šta pričam. Na kraju, ona shvata da ga nikada nije "imala". Ljubav bi trebalo da premosti to.

Konkretno, kažeš zašto se on mota oko nje. Odgovor je privlačna mu je. Pitanje ze tebe: da li je dobro da je privlačna ili bi voleo da pored sebe imaš totalno neprivlačnu osobu koja nikome neće biti privlačna. Ako jeste privlačna, cena je ta da će se dopadati i drugima.

E sad pitanje da li ona fkertuje sa njim? Odgovor može biti da, flertuje. I šta onda? Da li bi ti flertovao sa lepom ženom koja ti je simpatična iako voliš svoju dragu? Što da ne. Flert koji je umeren bi trebalo da bude neki ventil. Bolje flert nego eksplicitan seks sa drugim. Dokle se u tome ide je stvar za vas dvoje.

Razume se da izazov nije mali za svakoga od nas. Ali što smo više IZNAD svega, kvalitetnije volimo i slobodnije se ljudi osećaju pored nas.

Šta znam. Razumem tvoje mišljenje ali ja nisam taj tip. xD

 

[TIPI TOPI]

bila sam u vezi sa posesivcem, skolski primer - udaljio me iz drustva, izmanipulisao, osecala sam strasnu grizu savest kad sam pomisljala da ga ostavim, pratio me, dolazio je na pauze izmedju predavanja na faksu da vidi sa kim se druzim a kao da mi pravi drustvo... uzasno je bilo.

Jako dobro mi je to poznato.Na vlastitoj kozi osjetila posljedice od svakodnevnog psihickog mobinga.Od kontrole kretanja i spijuniranja do provjere tel i donjeg vesa.Nedaj boze vise nikad tako nesto.Otvorite dobro oci i bjezite na najmanji znak.Ne igrajte se psihologa jer gubite vrijeme i nerve.3 godine pokusavala sve moguce radi ogromne ljubavi u srcu i nade da ga mogu promijeniti.....Ljubav se ugasila a ja jos nakon 3 mjeseca pokusavam se vratiti u Kolosijek...