- Poruka
- 388.205
Upoznao je na zabavi. Bila je prekrasna, mnogi muškarci su joj se udvarali, a on je bio prosečnog izgleda, sramežljiv i povučen.
Na završetku zabave, konačno je smogao hrabrosti da je pozove na kafu. Bila je iznenađena, ali pristojnosti radi, prihvatila je njegov poziv. Seli su u lep kafić. On je bio previše nervozan da bilo šta kaže, ona se osećala nelagodno dok su čekali kafu. Činilo se kao da razgovor među njima neće nikad započeti.
Kafa je stigla i on odjednom upita konobara: „Možete li mi, molim vas, doneti so za kafu?” Svi u kafiću čudno ga pogledaju.
On pocrveni, ali svejedno sipa so u svoju kafu i popije gutljaj.
Ona ga upita radoznalo: „Odakle ta neobična navika?”
On odgovori: „Kad sam bio mali, živeo sam na moru. Voleo sam da se igram u moru, osećam ukus mora i tako jednostavno volim slanu kafu. Kad god je pijem,
setim se svog detinjstva, mislim na svoj rodni grad koji mi nedostaje, i na roditelje koji još uvek žive tamo.” Dok je to govorio, oči su mu se ispunile suzama.
Ona je bila duboko dirnuta. To su njegova istinska osećanja, iz dubine njegova srca. Muškarac koji može pričati o svojoj čežnji za domom sigurno je čovek koji voli dom
i odgovoran je prema svojoj porodici... Ona zatim počne pričati o svom detinjstvu, dalekom rodnom gradu i svojoj porodici.
Bio je to stvarno lep razgovor i prekrasan početak njihove ljubavne priče. Nastavili su se viđati. Ona je otkrila da je on muškarac koji ispunjava sve njene zahteve. Tolerantan je, ima dobro srce, topao je, brižan. A da nije bilo soli u onoj kafi, ona to nikad ne bi saznala.
Nastavak njihove priče je bio baš kao svaka druga prelepa, ljubavnapriča. Venčali su se i živeli srećno. I naravno, svaki put kada bi ona napravila kafu za oboje,
njegovu bi zasolila, onako kako on voli. Nakon 40 godina bračnog blaženstva, on je umro nakon kratke bolesti.
Jednog dana, ona pronađe pismo koje joj je on ostavio. U pismu je pisalo:
„Najdraža moja, molim te oprosti mi, oprosti mi moju laž. To je bila jedina laž koju sam ti ikad rekao – slana kafa. Sjećaš se kad smo prvi put izašli? Bio sam tada toliko nervozan da sam, iako sam hteo šećer, rekao – so. Bilo mi je neprijatno to da promenim pa sam nastavio sa tom laži. Nisam ni slutio da bi to mogao biti početak naše komunikacije.
Puno puta sam ti pokušavao reći istinu, ali bojao sam se jer sam ti obećao da te nikada neću slagati. Sada umirem, zato ću ti reći istinu. Ne volim slanu kafu, ima jako loš ukus. Ali pio sam slanu kafu co život. Od kada sam te upoznao, nikada mi nije bilo žao ničega što sam učinio za tebe. Imati te uz sebe najveća je sreća mog života. Kad bih mogao živeti ponovno, hteo bih te ponovno upoznati i biti sa tobom ceo život, čak i kad bih morao ponovno piti slanu kafu svaki dan.
Molim te, oprosti mi, draga, što sam te lagao tada u onom kafiću i nikada ti nisam rekao istinu. Ali ja ne bih želeo drugačiju kafu! Još uvek ludo zaljubljen u tebe.”
Suze su se kotrljale niz njene obraze dok je čitala pismo.
I kad bi je god neko upitao: „Kakav ukus ima ta slana kafa?”, ona bi uvek odgovorila: „Sladak“
(sensa).
za 
