Ljubavna pisma i priče poznatih

[Nina]

Albert Ajnštajn - Milevi Ajnštajn

Milano, 27. mart 1901.
Ja znam da od svih ljudi ti me najviše voliš i najbolje razumeš. Uveravam te da se niko ovde ne usuđuje, niti čak želi da kaže nešto loše o tebi. Biću tako srećan i ponosan kada ćemo opet biti zajedno i dovesti naš rad na relativnom kretanju do uspešnog završetka...

Šafhauzen, 28. novembar 1901.
Ne mogu da kažem iskreno koliko sam srećan da su tvoji roditelji sada mirniji i imaju više poverenja u mene. Takođe znam da ga zaslužujem i da njihova Micel će dobiti dobrog muža čim to bude bilo moguće. Još ništa nije zvanično objavljeno o zaposlenju u Bernu, tako da gubim nadu da će od toga biti nešto...
Svako tvoje pismo me čini vrlo srećnim. To su jedina ljudska zadovoljstva koja me raduju.Ona mora da predstavljaju zamenu za ženicu, roditelje, prijatelje i društvo, i ona su to u stanju. Naravno bilo bi lepše imati te uz sebe kao u starim studentskim danima u Cirihu...

Šafhauzen, 28. decembar 1901.
Čeznem jako mnogo za tobom. Kada bi samo mogla da budeš tu makar i kratko... Izuzev tebe svi ljudi mi izgledaju tako strašno, kao da su od mene odvojeni nevidljivim zidom...

 

[Nina]

Anton Čehov se godinama dopisivao sa Olgom Kniper svojom najvećom ljubavi.
Kada je Čehov umro, Olga je nastavila da mu piše, verujući da on negde i dalje čita njena pisma.
Sačuvano je oko osamsto pisama, kao dokaz velike ljubavi koja je posle niza godina, krunisana brakom

 

[Tea]

Vaša tuga i bol, moju dušu čine slabom noćas. Pogledajte moje suze, ispuniše one sad i nebo i zemlju.
Potpuno sam sam jadan i nepokretan, zaljubljen, bolujem bez strpljenja...
Ovim hodom poput čempresa tugujem za voljenom. Sada sam kao bor - zemlju granama dodirujem.
Kako iskazati ovu bolnu ljubav? Nije moguće objasniti, reći... Da mi doktor balzam dade, ova bol u srcu je takva da je duša izdržati neće.
Oh, moja mesečino, bolujem zbog ljubavi za tobom. Šta mogu učiniti? Sam sam pao u taj problem. Šta mogu učiniti?
Tugujem od svitanja do zalaska sunca, sve do sudnjeg dana!
Muhibi

 

[Tea]

Živote moj, moje rajsko vino. Proleće moje, radosti i danu. Hej, moja nasmejana ružo... Moja pameti, gospodarice, tajno, istino i savete moj. Sultanijo, carice, vladarice, srce moga sveta.
Tronu moje usamljene duše, moje bogatstvo, moja ljubavi, moja mesečino. Moj najiskreniji prijatelju, razlogu mog postojanja, moja sultanijo, moja ljubavi.
Najlepša među najlepšima... Moje proleće, moja vesela ljubavi, moja draga. Moja ženo lepe kose, moja ljubavi kosog čela, moja ljubavi očiju punih nestašluka...
Ja ću vam večno pevati pohvale, ako sam za tu svrhu poslan na ovaj svet... Ja, ljubavnik napaćenog srca, Muhibi sa očima punim suza, ja sam srećan.
Muhibi

 

[Nina]

Na obali Prčnja stoji palata Tre Sorelle, nekadašnji ljetnjikovac kotorske plemićke porodice Buća.
Legenda kaže da su tri sestre — Filomena, Gracijana i Rina — bile zaljubljene u istog mornara, kapetana Jerka Novljanina
Pre nego što je otplovio, svakoj je obećao večnu ljubav…
Godine su prolazile, a sestre su ga čekale na svojim prozorima, uzaludno gledajući u pučinu.
Kako je koja umirala, tako joj je prozor bivaо zaziđivan — dok treći prozor nije imao ko da zazida…
I danas stoji otvoren, kao simbol večne ljubavi i nade.

 

[Sakinna]

Voleo sam vas, moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al´ zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
– Nek bog da tako drugi da vas voli.

Puškin

 

[Nina]

Prava ljubav

Za Mozisa Mendelsona, dedu cuvenog nemackog kompozitora nikako ne bi moglo da se kaze da je bio lep covek. Imao je pilicno nisku figuru i bio je groteskno povijen u ledjima. Jednoga dana otisao je u Hamburg u posetu trgovcu koji je imao prelepu kcer Frumtje. Mozis se beznadezno zaljubio u nju. Medjutim, Frumtje je, zbog njegovog nakaznog izgleda, osecala odbojnost prema njemu.

Kada je doslo vreme za odlazak, Mozis je sakupio hrabrost i popeo se stepenicama do devojcine sobe da bi poslednji put s njom porazgovarao. Ona je bila vizija nebeske lepote i zbog toga sto je odbijala da ga pogleda, osecao je duboku tugu. Posle nekoliko pokusaja da zapocne razgovor, Mozis je stidljivo upitao:

- Da li verujete da se ljudi vencavaju na nebesima?
- Da - odgovorila je ne podizuci pogled. A vi?

- Ja verujem - glasio je njegov odgovor. Znate, kada se na nebesima rodi decak, Gospod objavi kojom ce se devojkom ozeniti. Kada sam se ja rodio, meni su pokazali moju buducu mladu . Zatim je Gospod dodao: "Tvoja zena bice grbava." Od tada sam glasno izgovarao:"O, Boze, grbava zena bice prava tragedija. Molim ti se, Gospode, daj meni grbu a nju ostavi da bude lepa."

Na to ga je Frumtje pogledala pravo u oci i protresla ju je jeza od nekog dubokokg osecanja. Ustala je i pruzila Mendelsonu svoju ruku. Kasnije mu je postala veoma privrzena supruga.