Ljubavna pisma i priče poznatih

[Nina]

Branko Radičević i Mina Karadžić

..

Mina Karadžić, književnica, slikarka, intelektualka, ćerka Vuka Stefanovića Karadžića i velika ljubav prvog srpskog lirskog pesnika Branka Radičevića. On joj je, između ostalih pesama, posvetio i pesmu koja počinje stihovima „Pevam danju, pevam noću“, a koja je pronađena u njenom dnevniku kao pesnikova posveta.Posle njegove smrti Mina je napisala tekst „Sećanje na Branka“, a u njenoj slikarskoj kolekciji se takođe nalazilo nekoliko njegovih portreta.

Između njih je postojala uzajamna privlačnost, ali Branko nikada nije priznao svoju ljubav zato što je imao veliko poštovanje prema njenom ocu, njegovom prijatelju, ali i zato što je smatrao da nije dostojan njene ljubavi budući da potiče iz ugledne i poznate porodice. Prema njenom kasnijem umetničkom radu može se zaključiti da je i ona gajila simpatije prema njemu. Mina se pet godina nakon tragične smrti mladog pesnika, udala za Aleksu Vukomanovića, osnivača katedre za srpski jezik, istoriju i književnost na Liceju. Ali je on posle godinu dana preminuo. Pa se ona sa njihovim sinom Jankom vratila u Beč. I posle toga se posvetila samo stvaralaštvu, odbijala je mnoge udvarače na Bečkom dvoru

Pevam danju, pevam noću,
Pevam sele, što god hoću;
I što hoću, to i mogu,
Samo jedno još ne mogu:
Da zapevam glasovito,
Glasovito, silovito,
Da te dignem sa zemljice,
Da te metnem međ' zvezdice.
Kad si zvezda, sele moja,
Da si među zvezdicama,
Među svojim, sele moja,
Milim sestricama.

 

[Tea]

Moja Kordelija!
Kako bih te mogao zaboraviti?
Da li je moja ljubav delo secanja?
Čak da je vreme izbrisalo sve, i samo secanje, naši odnosi ostali bi tako živi,tebe ipak ne bih zaboravio.
Ako bih tebe zaboravio? Koga bih onda trebalo da se sećam?
Pa samog sebe sam zaboravio da bih se tebe sećao; ukoliko bih, dakle, tebe zaboravio, prinuđen bih bio da se samog sebe sećam, ali u trenutku kada bih mislio na samoga sebe, morao bih se tebe setiti.
Ako bih te mogao zaboraviti
Seren Kjerkegor

 

[Nina]

BRANKO MILJKOVIĆ

Dragi prijatelju,

Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega, moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju, ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti, osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih „Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik”. Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S.

Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, počeću da mislim o smrti.

Ponoć je...Doviđenja.

Branko

 

[Nina]

Žoze Saramago i Pilar Sančez

Na muralu u Lisabonu ispod Žoze Saramaga i njegove žene Pilar piše "Uvek stignemo tamo gde nas čekaju".
Bio je mašinbravar i automehaničar, a dospeo je u sam vrh književnosti i smatra se najvećim portugalskim književnikom svih vremena.
Nobelovac je rođen u siromašnoj seljačkoj porodici. Teška materijalna situacija ga je prinudila da promeni niz zanimanja, da bi se tek 1976.,
sa 54 godine posvetio isključivo književnosti.

Dva put se ženio. Sa prvom ženom Izabel ima jednu ćerku. Drugi put je kako sam kaže to ipak bila ljubav za sva vremena.
Pilar del Rio Sančez je već bila priznata novinarka u Španiji kada je pročitala njegovu prvu knjigu. Knjiga ju je fascinirala i podstakla da odjuri u knjižaru i potraži drugu knjigu istog autora. Zatim ga je pratila u TV emisijama i u štampi. Pronašla je njegov broj i nazvala ga telefonom:
"Ja sam vaš čitalac", rekla mu je. Uskoro dolazim u Portugal, ja bih da vas upoznam."

Nije ga pitala za intervju. Saramago je navikao da ga zovu novinari sa sličnim zahtevima. Nije imao nikakvih problema oko toga. Sastali su se u četiri sata popodne u hotelu. Otišli su iz hotela da prošetaju prema manastiru Jeronimos, stazama kojima je hodao najveći portuglaski pesnik Fernando Pesoa.
I tako je započela veza, iako je razlika bila 28 godina. On je imao 64, a ona 36 godina.

Pilar je ubrzo postala njegov prevodilac sa portugalskog na španski. Imali su sledeći obrazac rada: Saramago bi napisao dve stranice dnevno (nikada nije otišao dalje od te mere) i ostavio ih na stolu Pilar. Ona je čitala i prevodila. Sutradan, Saramago je ispravljao. Na taj način, knjiga je rađena u isto vreme
i na portugalskom i španskom.

Ispričala je jednom anegdotu- "Imali smo gomilu zidnih satova, a ja sam sve iznosila napolje, pred spavanje, jer nije mogao da zaspe zbog njih.
Jednog dana uzeo me je za ruku i poveo me od sata do sata."

"Vidiš?" "Ni jedan ne pravi buku", rekao je sretan kao dete.
Svi su bili zaustavljeni na isto vreme u četiri.
"Zašto četiri?", pitala sam.
"Zato što smo se u četiri popodne upoznali."

Saramago je preminuo u junu 2010. Imao je 87 godina. On i Pilar su ponekad razgovarali o smrti. "Naći ćemo se negde drugde", govorio je.
Njegova supruga Pilar del Rio, predsednica Zadužbine Žozea Saramaga u Lisabonu, posetila je Sajam knjiga u Beogradu 2013. godine.
"Postoje nade koje se graniče s ludošću. Pravo da ti kažem, da nije takvih nada, odavno bih digao ruke od života."
Preuzeto od Zane Poliakov

 

[Nina]

Ljubavna priča Bobi i Nik Ekrolin ima kultni status.
U stvari, njihova ljubavna priča traje još od nedelje, 17. avgusta 1969. godine, trećeg dana Vudstoka.
Euforija je splasnula, ali ljubav je bila svuda oko njih.
Fotka koja je nastala tog dana obišla je svet kao omot za Vudstok saundtrek pre 48 godina.
Dve godine kasnije, Bobi i Nik su se venčali i još su u braku
A recept je jednostavan. Ideju Vudstoka preneli su u bračni život: „Zajedno bez nasilja, samo mir, ljubav i deljenje. "

 

[Nina]

Pismo Fridriha Ničea upućeno Lu Andreas-Salome

“Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećes, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći.
Nikad nisam imao posla sa tako jadnom osobom kakva si ti: neznalica ali oštroumna, koja obilato koristi ono što joj je poznato, bez ukusa, ali naivna u toj mani, iskrena i pravedna u malim stvarima, bez upornosti obično.

Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu - nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju: bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke - zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote, grubo prognana senzualnost, detinjasti egoizam kao rezultat seksualne atrofije i nedozrelosti, bez ljubavi za ljude, ali s ljubavlju za boga; u želji za ekspanzijom vešta, puna samoograničenja u odnosu na seksualnost muškarca.

Tvoj Fridrih Niče ”

 

[Nina]

 

[Nina]

Rilikeovo pismo upućeno Lu Andreas-Salome
Minhen, jun 1897.

Išunjao sam se iz tvoga stana
I dok hodam kišnim ulicama čini mi se
Da svaki prolaznik koga sretnem
U mom blistavom pogledu vidi
Moju presrećnu, spasenu dusu.

Pošto-poto hoću da usput
Sakrijem od sveta svoju radost;
Odnosim je žurno kući
I zatvaram u dubinu noći
Kao zlatni kovčeg.

A onda iznosim na svetlost dana
Komad po komad skrivenog blaga
I ne znam kud pre da gledam;
Jer je svaki kutak moje sobe
Pretrpan zlatom.

To je bezgranično bogatstvo
Kakvo noć nikada nije videla
Niti rosa okupala;
Više ga ima nego što je ikada
Ijedna mlada dobila ljubavi.

To su bogate dijademe
Sa zvezdama mesto dragog kamenja.
Niko to ne zna. Ja sam, o draga moja,
Kao kralj medju tim bogatstvom
I znam ko je moja kraljica.

 

[Nina]

Kada je imao 28 godina Borisav Stanković, slavni pisac se oženio na jedan boemski, romantičan način, naime sasvim slučajno, mada je on kao sujeveran čovek duboko verovao da je ta slučajnost bila njegova sudbina. Svoju ženu ugledao je prvi put na jednoj fotografiji u nekom fotografskom izlogu na Terazijama. Bila je odevena kao „maska“, u mornarsko odelo – za maskenbal koji se tih dana pripremao u Beogradu.

Mada je u to vreme bio na vrhuncu svoje književne slave, Bora je tih dana bio neobično mrzovoljan. Izbegavao je društvo. Međutim kada je tog dana spazio lik mladog „mornara“, zainteresovao se za nepoznatu devojku, rekao je to svojim najbližim drugovima, ali na tome bi ostalo da ga istog dana, uveče, baš ti drugovi nisu pozvali na maskenbal. Posle dužeg opiranja on je najzad pristao ali pod uslovom „Samo da nagvirnemo, pa odmah posle da idemo u Skadarliju na vino“.
Prva ličnost koja je srela na ulazu Boru i njegovo društvo bila je devojka „mornar“. Ista onakva „kao da je izašla sad iz fotografije“, kako je to posle Bora govorio. Videvši je, zbunili su se svi, a najviše sujeverni Bora. On je skoro hteo da pobegne, toliko nije znao šta treba da radi. Devojka je, izgleda, to primetila, „osmehnula se blago na njega, ponudila mu da ga odvede do garderobe, i on se pribrao i krenuo za njom, kao omađijan . . .

I posle toga, cele večeri nije se odvajao od nje. . . I do smrti je ostao pokraj nje!“ Samo nekoliko nedelja posle te večeri, ona mu je postala žena sa kojom će posle izroditi decu i provesti ceo svoj vek. Bora se često prvo njoj obraćao za sud, kada bi nešto novo napisao. Gospa Angelina čuvala je do smrti, kao najveću amajliju, poslednju nedopušenu Borinu cigaretu, što govori o večnoj zaljubljenosti u svog muža.

 

[Nina]

Pismo Ive Lole Ribara svojoj devojci Slobodi Trajković, pisano 1942.

"Najdraža jedina moja!

Pišući ovo pismo ja se pouzdano nadam – optimista sam, kao i uvijek! – da te ono nikad neće stići, već da ćemo se nas dvoje vidjeti i uvijek ostati zajedno. Jer ovo pismo je zato i pisano.

U ovom trenutku, kada polazimo u posljednju, odlučnu etapu boja od kojeg zavisi, pored ostalog i naša lična budućnost i sreća – želim da ti kažem nekoliko prostih i jednostavnih stvari.

U mom životu postoje samo dvije stvari: moja služba našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja. Našu sreću i život koji smo htjeli nismo, kao ni milioni drugih, mogli ostvariti izolovano, već samo preko naše borbe i naše pobjede. I zato su te dvije stvari, u suštini, u meni samom, jedno.

Znaj dušo, da si ti jedina koju sam volio i koju volim. Sanjao sam i sanjam o našoj zajedničkoj sreći – onakvoj kakvu smo željeli, o sreći dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava sreća, jedina koju treba željeti.

Ako primiš ovo pismo – ako dakle ja ne doživim taj veliki čas, nemoj mnogo tugovati, najdraža! U svijetu u kome budeš tad živjela, naći ćeš, uvijek živ, najbolji dio mene samog i svu moju ljubav prema tebi.

Za tebe sam siguran da će tvoj put biti prav i onakav kakav mora da bude. Na njemu, na putu života naći ćeš osvetu i sreću.

Mnogo, mnogo te volim, jedina moja! I želim da nikad ne dobiješ ovo pismo, već da zajedno s tobom dočekam veliki čas pobjede. Želim da te svojom ljubavi učinim onako srećnom kao što to zaslužuješ.

Uvijek tvoj."

 

[Nina]

Jednu od najlepših izjava ljubavi,napisao je Franc Kafka u pismu Mileni Jesenskoj.

" Milena, ako te vole hiljade znaj da sam ja jedan od njih, ako te voli samo jedan onda sam to ja, i ako te ne voli niko, onda znaj da sam mrtav."

 

[Plant]

,.. seti se, ,... osam godina je prošlo,...

 

[Nina]

Ljubavna priča Meše Selimovića

"Meša Selimović se oženio tokom Drugog svetskog rata Desankom Đorđić, svojom gimnazijskom ljubavi. Nakon rata biva postavljen u Odeljenje za istraživanje saradnje sa okupatorom tokom Drugog svetskog rata. Jednog dana u njegovu kancelariju ulazi lepa, mlada žena u koju se on odmah zaljubio. Ta žena se zvala Daroslava Darka Božić. I koliko god se Meša Selimović opirao toj ljubavi na prvi pogled, iako mu se malo pre toga rodila ćerka Sloboda, on nije mogao protiv te ljubavi. Izbačen je iz Komunističke partije, nije mogao da se zaposli, pa se seli u Sarajevo, gde ga opet čekaju muke. On od svoje ljubavi i svoje Darke nije odustao"

 

[Nina]

Jedan od najvećih pesnika, Stevan Raičković nikada nije prežalio preranu smrt svoje supruge Bojane, koja se dogodila 1979. godine. Stevan je bio rado viđeno lice i upečatljiva pojava Beograda, a deca su ga čitala u lektirama. Raičković do svog poslednjeg nedeljnog popodnevna u 80. godini života (2007) nije uspeo da prežali svoju Bojanu.

„Mislim da je Steva prvi put umro, kada je umrla njegova Bojana”, na komemoraciji povodom smrti svog velikog prijatelja rekao je Matija Bećković. Nije puno pričao o njoj, ali je mnogo pesama posvetio njoj. Sve svoje rukopise je spalio, tako da je uz njegovu samrtničku postelju ostala samo fascikla sa rukopisom za knjigu o njegovim sećanjima i razmišljanjima o Crnjanskom kao pesniku kome se neizmerno divio.

Evo jedne, u nizu, posvećene Bojani:

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.
Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.
Na povetarcu lebdiš poput slamke.
(Dok za to vreme, možda: neoprezna

Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...)
Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)

Spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.
Vidim sa tvoga lica punog mira

Da ne znaš kako živiš dva života.
U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?
Van tebe druge misli ne postoje.
Samo dok spavam ti se nekud gubiš.

 

[Nina]

Pismo Besmrtnoj Dragoj - Ludvig van Betoven

(Dobro jutro 7.-og jula)
Već u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tužne, iščekujući, od sudbine, da li će nas uslišit ziveti mogu li samo potpuno s tobom ili uopšte ne živeti; rešio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poleteti u naručje, i dok ne budem mogao reći da sam kraj tebe našao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dušu okruženu tobom u carstvo duhova - a to na žalost mora biti - ti ćeš se sabrati utoliko više, jer poznaješ moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne može imati moje srce, nikada, nikada… O, Bože zašto se moramo odvojiti od onoga što toliko volimo a ipak je moj život u V. takav kakav je sad kukavan život. Tvoja ljubav me čini najsrećnijim i istovremeno najnesrećnijim čovekom, u godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvesna ujednačenost života, da li ovo može da postoji kod našeg odnosa? Andjele, upravo saznajem da pošta ide svaki dan i zato moram završiti da bi odmah dobila pismo, umiri se, samo mirnim promišljanjem o našem životu možemo postići svoj cilj da živimo zajedno, umiri se, voli me danas, juce… Koja čežnja sa suzama za tobom, tobom, tobom, moj živote, moje sve, zbogom ostaj - o voli me i dalje - nemoj nikad pogrešno shvatiti najvernije srce svog dragog
L.
Večno tvoj
Večno svoj
Večno naš

 

[Nina]

 

[Plant]

od Olivera:

Ima dana kad sam sjetan
I kad ne znam kud sa sobom
Prazan sjedim kraj klavira
Ima dana što me peku
Jer se stare rane bude
Uvijek kada glazba svira
Ima dana kad ne shvaćam
Da je život kao rjeka,...
I da nikad nema mira
Ima dana što mi nose
Zvuke neke stare pjesme
koja srce bolno dira​

Spojler

Zbogom ostaj ljubavi
Ti što gasneš a iza tebe tama
Zbogom ostaj ljubavi
Ti što ideš i ostavljaš me sama
Dok se hladna spušta noć
U srcu mom
Kao plima raste bol
U srcu mom
Zbogom ostaj ljubavi
Zbogom srećo
Što veneš među nama

 

[Nina]

Džejms Džojs - Nori Barnakl

Moja draga, draga Nora, pretpostavljam da si od sinoć veoma uzrujana. Neću govoriti o sebi, jer osećam se kao da sam postupio veoma svirepo. U neku ruku, nemam prava da očekujem da mene smatraš išta boljim od drugih - zapravo, imajući u vidu moj sopstveni život, nemamo nikakvo pravo da to očekujem. Ali, izgleda da sam ipak to očekivao, makar zbog toga što ja nisam nikoga cenio kao što tebe cenim. Postoji, takođe, nešto pomalo đavolsko u meni što me nagoni da uživam rušeći predstave ljudi o meni i da im pokazujem da sam zapravo sebičan, ohol, lukav i bezobziran prema drugima. Žao mi je što ti je moj sinoćnji pokušaj da se ponašam onako kako sam verovao da treba, zadao toliko bola, ali ne vidim kako sam drugačije mogao postupiti. Napisao sam ti jedno dugačko pismo objašnjavajući, koliko je bilo u mojoj moći, kako sam se te noći osećao, i imao sam utisak da ne prihvataš ono što sam govorio i da sa mnom postupaš kao da sam samo običan partner u požudi. Možda će ti smetati brutalnost mojih reči, ali veruj mi da takav postupak prema meni, imajući u vidu moj stav prema tebi, predstavlja uvredu za mene. Zaboga, žena si i svakako možeš shvatiti šta govorim! Znam da si se prema meni ponela veoma plemenito i velikodušno, ali pokušaj da na moju iskrenost uzvratiš istom takvom iskrenošću. Iznad svega, nemoj ići unaokolo i boriti se s mislima jer ćeš se od toga razboleti, a znaš da si nežnog zdravlja. Možda ćeš mi večeras moći poslati makar par reči da mi saopštiš da mi možeš oprostiti za sav bol koji sam ti naneo.

Džim

 

[Nina]

Umesto pisma srce utisnuto u ciglu

Avgust i Marija Braun
Avgust Braun je rođen sredinom 19. veka u austrijskoj pokrajini Tirol, a u Sarajevo je došao da živi sa suprugom Marijom. Ubrzo je otvorio prvu ciglanu kapaciteta dva miliona cigli (1879. godine) na Koševu. Godine 1880. osnovao je kompaniju za proizvodnju građevinskog materijala. U to vreme (1885. godine) postojalo je sedam ciglana koje su godišnje proizvodile 15 miliona cigli. Na izložbi u Budimpešti 1896. godine dobio je zlatnu medalju za građevinske proizvode. Proizvodio je građevinsku stolariju, podove, cigle, emajlirane kanalizacione cevi sa fitingima...

Poznata je činjenica da je Braun na svoje cigle utisnuo i svoje inicijale A B.

A kada se zaljubio u Mariju, svoju buduću suprugu, pored svojih inicijala, kažu, na ciglu je utisnuo i srce.
Takvim ciglama je gospodin Braun za Mariju sagradio jednu od najvećih i najlepših zgrada u Sarajevu,
koju je nazvao Marijin dvor, po čemu taj deo grada i danas nosi Marijino ime: Marijin dvor.

 

[Nina]

Emil Sorian i Simone Boue

Emil Sorian rumunsko-francuski filozof i esejista, jedan od najpesimističnijih i najprovokativnijih mislilaca 20. veka umro je na današnji dan 1995. godine u Parizu.Iako je Sioranov pogled na svet pun melanholije i poraza, u ličnim odnosima, naročito ljubavnim - imao je dugogodišnju partnerku - francusku intelektualku i prevoditeljku Simone Boue. Zajedno su proveli skoro pedeset godina, od kraja 1940-ih do njene smrti 1997. godine.

Simone je igrala tihu, ali ključnu ulogu u njegovom životu. Pomagala mu je da prevaziđe mnoge njegove duševne krize. Bila je prva koja je pročitala njegove tekstove i često mu je bila jedini "živi" kritičar u tom trenutku. Nikada nisu zvanično sklopili brak, ali su živeli zajedno u Parizu.
Nakon njegove smrti 1995, Simone je uništila neke njegove rukopise, što je izazvalo brojne kontroverze među proučavaocima njegove misli.
Neki to tumače kao čin poštovanja njegove volje da se ne objavljuje sve što je pisao, dok drugi to smatraju nepopravljivim gubitkom za književnost.

Sioran je o ljubavi pisao retko .Jedan od njegovih karakterističnih stavova:
"Ljubav? Privremena amnezija u pogledu ništavila."

Ipak, veza sa Simone pokazuje da je uprkos svom pesimizmu, živeo duboku, tiho odanu bliskost.
Nije verovao u instituciju braka, ali je, paradoksalno, ostao veran jednoj ženi ceo život.

"Najdublji razgovori vode se u tišini.
Ako možeš da cutiš s nekim satima, a da ti ne dosadi - to je ljubav."

Sioran je znao da u ljubavi postoji nešto što uzdiže čoveka iznad ništavila, ali je i dalje ostajao veran svom unutrašnjem bolu kao životnoj istini.
U tom smislu, ljubav za njega nikada nije bila spas, vec samo kratki predah od istine