Ljubavna pisma i priče poznatih

[Nina]

Najveća ljubav čuvene Koko Šanel bio je Artur Boj Kapel, polo igrač, koji je bio i njena najveća podrška. Ona je od njega doživela i najveće razočarenje, kada ju je ostavio da bi se oženio britanskom aristokratkinjim, samo da bi udovoljio svom ocu. Međutim, on je ubrzo shvatio da ipak voli Koko, pa su ugovorili tajni sastanak koji je trebao da se dogodi na Božić 1919. Do susreta nije došlo jer je Artur poginuo u saobraćajnoj nesreći na putu ka Koko. Zbog žalosti za njim iskreirala je čuvenu „malu crnu haljinu". Koko je umrla u 87. godini, usred priprema za oproštajnu kolekciju.

 

[Nina]

Kafka kakvog malo poznajemo

"Volim je i ne mogu sa njom da razgovaram, uhodim je da je ne bih sreo.
Voleo sam devojku koja je i mene volela, ali morao sam da je ostavim. Zašto? Ne znam. Bilo je to kao da je okružena oružnicima koji su koplja držali napolje uperena. I kada bih joj se približio, naleteo bih na šiljke, bivao ranjen i morao da uzmaknem. Mnogo sam stradavao.

Da li je za to devojka bila imalo kriva?

Ne verujem, ili sam čak siguran da nije. Poređenje od maločas nije bilo potpuno, pošto sam i ja bio okružen oružnicima koji su koplja držali okrenuta unutra, naime prema meni. Kad god bih se primakao devojci, naleteo bih najpre na koplja svojih oružnika, već tu je moje napredovanje bilo zaustavljeno. Možda do devojčinih oružnika nikad nisam ni dospeo, pa ako bi trebalo da sam i dopro, onda to već krvareći od svojih kopalja i bez svesti.

Da li je devojka ostala sama?

Ne, neko drugi je prodro do nje, lako i ničim sprečavan. Iscrpljen sopstvenim nastojanjima, gledao sam na to onako ravnodušno kao da sam vazduh kroz koji su se njihova lica nagla jedno na drugo u prvom poljupcu."

 

[Nina]

Olja Ivanjicki i Leonid Šejka upoznali su se posredstvom slikara Koste Bradića. Oboje su bili članovi čuvene umetničke grupe Mediala. On je još bio student arhitekture, a ona postdiplomac. Njihovo dopisivanje počinje 1956, traje dok je Olja putovala u Pariz, Veneciju, Ahen…, a završava se 1961, u godini kada Šejka odlazi na odsluženje vojnog roka. Potom svako nastavlja svojim putem. Zašto? Iz pisama bi se moglo naslutiti da je Olja bila ta koja se plašila da bi im zajednica ubila ljubav!? Na dan kad je skoro tri veka ranije sahranjen njegov neprikosnoveni uzor Vermer iz Delfta, 15. decembra 1970, Šejka fizički napušta đubrište, kako je zvao ovaj svet. Olja, svoj kosmos četiri decenije kasnije.

 

[Nina]

"Ja te samo želim, ali ničemu se ne nadam da ne bih patio, jer "svi se ljudi razočaravaju u svojim nadama, varaju u svojim očekivanjima".
Ja se ne nadam pa se zato neću ni prevariti, neću gorčinom govoriti : živeh u zabludi.
I želja je iluzija, ali želja bez nade, ovakva kakva je u meni, to je iluzija bliže stvarnosti no iluziji; iluzija koja pomaže čoveku da se u stvarnosti održi,
a ne da se od nje ogradi.Moje iluzije su jače, postojanije, no sama stvarnost.
Zašto ne učiniš da ili prestanem da sanjam ili da mi san postane življi? Učini, ja te molim..."

Ljubavno pismo Branka Miljkovića jednoj Ljiljani Ilić (napisano na ovoj pisaćoj mašini)

 

[Nina]

"Zaljubio sam se u njenu hrabrost, njenu iskrenost, i njeno strastveno samopoštovanje...
I to su stvari u koje verujem, čak i kad bi ceo svet u nju sumnjao... Volim je, i to je početak svega..."

Skot Ficdžerald (pismo posvećeno njegovoj ženi Zeldi)

 

[Nina]

Oskar Vajld i Konstanca Lojd

Nakon venčanja sa Oskarom Vajldom, 1884. godine, Konstanca je istinski uživala u ljubavi i pažnji koju je dobijala od šarmantnog plejboja koji je umeo sa rečima. O tome svedoče i njena pisma.

„Kako da odgovorim na tvoja pisma, ona su isuviše lepa za reči koje znam. Mogu samo da sanjam o tebi po ceo dan... Kada bi imao magični kristal,
ne bi mogao da vidiš ništa, veruj mi, sem tvog dragog lika u njemu zauvek. U mojim očima ne postoji ništa sem ljubavi prema tebi.”

Odmah nakon venčanja, par je za dve godine dobio dva sina, ali je slika sreće koja je predstavljena javnosti realno postajala sve više slika lične tuge i nezadovoljstva sa obe strane. U pismu prijatelju, Oskar piše o svojim osećanjima, gde se jasno vidi da zadovoljenje emotivnih potreba ne vidi u braku sa Konstancom.

„Postoje romantična sećanja i želja za romansom - ali samo to. Naši trenuci ekstaze su puka senka onoga što smo nekada osećali,
ili ćemo osetiti jednog dana... Ponekad mi se čini da je život umetnika dugo i usamljeno samoubistvo i žao mi je zbog toga.”

U drugoj knjizi bajki koju je objavio stoji posveta Konstanci:
„Katedrala je tebi posvećena. Male kapele pored su za druge svece...
Sveće koje gore sa strane nisu veće niti sjajnije od velike zlatne svetiljke na oltaru, koja ima neverovatno srce i večni plamen.”

 

[Nina]

 

[Nina]

Jovanka Singer Haša i Vasko Popa

Zaljubljen do ušiju, Vasko Popa je smišljao stihove pesme koja će kasnije nastati,
a koja i danas predstavlja jednu od najdivnijih ljubavnih poema ikada napisanih

„Očiju tvojih da nije, na bi bilo neba u malom našem stanu.
Smeha tvoga da nema, zidovi ne bi nikad iz očiju nestajali.
Slavuja tvojih da nije, vrbe ne bi nikad nežne preko praga prešle.
Ruku tvojih da nije, sunce ne bi nikad u snu našem prenoćilo.“

 

[Nina]

Laza Kostić i Lenka Dunđerski

Samo je harizmatična ličnost Laze Kostića mogla da odsanja u najlepšoj srpskoj ljubavnoj pesmi XX veka „Santa Maria della Salute“ ceo svoj život pre nje, poznanstvo sa njom, njenu misterioznu i tragičnu smrt, život posle nje kao i ponovni susret sa njom na onom svetu, pesmom koja čitav jedan vek govori i ćuti o Lenki i Lazi.

Legendu o Lazi Kostiću i Lenki Dunđerski nije ni malo jednostavno ispričati, objasniti i shvatiti. Sve je satkano u pesmi koju je veliki pesnik u sebi nosio punih 14 godina kao rezultat pokajanja, a koja je proizašla iz intimne drame pesnika koji pred kraj svog života više ne može da ćuti, već preispituje sebe, svoje strahove, nadanja i neke postupke.

Santa Maria della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.

Zar nije lepše nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepô spalit srce i lub;
tonut o brodu, trunut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Ѕanta Marіa della Ѕalute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za čim sam čezn'o, čemu se nad'o,
sve je to davno pepô i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak neću nikoga klet';
štogod je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave lude,
Ѕanta Maria della Ѕalute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' težoj rani nastade brid:
Što ću od milja, od muke ljute,
Ѕanta Marіa della Ѕalute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
svu večnost za te, divni trenute
Ѕanta Maria della Ѕalute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.

Dve se u meni pobiše cile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
Vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Ѕanta Maria della Ѕalute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje — a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud
o, svetski slome, o strašni sude,
Ѕanta Marіa della Ѕallute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
ko da se Bog mi pojavi sam:
u duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
za što se mudrački mozgovi mute,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do ne prostire pute,
Ѕanta Maria della Ѕalute.

U nas je sve ko u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al' nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Ѕanta Maria della Ѕalute.

A kad mi dođe da prsne glava
o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slâva,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve se želje Tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamo li ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Ѕanta Maria della Ѕalute.

 

[Nina]

Ivo Andrić i Milica Babić. Jovanović

U njegovim književnim delima srećemo lepezu ženskih likova, seoskih i gradskih devojaka, gospođa i kontesa, ali samo jedna od svih njih je “Jelena, žena koje nema”- pripovetka bez fabule, u kojoj je Andrić izneo osećanja za koja niko nije slutio da zaista postoje duboko u njemu. Svi su mislili da je Jelena samo plod piščeve mašte, ne sluteći pravu bujicu osećanja čoveka koji zaista dugo i iskreno voli jednu ženu koja ne može biti njegova - pa je zato nema.

Andrić, poznat po svojoj zatvorenosti, dugi niz godina je bio ljubomorni čuvar svoje tajne. Neki su ga smatrali samotnjakom, ne znajući da je bio zaljubljen u Milicu Babić-Jovanović (kostimografkinja Narodnog pozorišta u Beogradu), ženu svog prijatelja Nenada Jovanovića (novinar i prevodilac), ženu kojoj se nije nadao, ženu koju nema ali koja, kao plod njegove mašte, često dolazi kod njega na raznim mestima, u raznim situacijama, daleka, divna, nedostižna!

Sve do smrti Nenada Jovanovića, Andrić svoja pisma uvek počinje sa: "Dragi prijatelji,” i svako potpisuje nadimkom koji mu je Milica dala pre jednog njegovog polaska na put – Mandarin. Ovakav način ljubavne igre prihvatila je i ona. Ne nadajući se ničemu, strpljivo je čekao. “Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!”

Godinu i po dana od smrti Nenada Jovanovića (1958) su se venčali. Tek tada je priznao da je pišući priču "Jelena, žena koje nema" imao na umu svoju sadašnju suprugu. U prilog tome da je njegova ljubav prema njoj bila prava, iskrena i snažna, ona koja raste od jutra prema večeri, ona koje je više danas nego juče a mnogo manje nego sutra, govori podatak da sada već oženjen, šezdesetogodišnji Andrić nastavlja sa svojih putovanja da piše ljubavna pisma u kojima se, poput nestašnog dečaka, udvara svojoj supruzi Milici.

Poslovica kaže: “Ni jedna prava sreća ne traje dugo, svaka je kratkotrajna.” Milica je posle duge i teške bolesti, preminula 1968. godine. On ju je voleo i posle njene smrti.

Evo šta je zabeležio:Sada vidim - naša je sudbina da sagorimo. Uvek sam tako osećao svet i sebe u njemu, iako nisam uvek imao snage ni mogućnosti da toj istini pogledam u oči i da je mirno prihvatim. Sad, kad je sve dobro moje u jednom trenu izgorelo, vidim jasno: sve što se na zemlji rađa i pod suncem živi ide tim putem. I tome ne treba tražiti razloga, smisla ni objašnjenja.

Ove reči su mu pomogle da podnese ogromnu prazninu koja ga je razdirala do kraja života (1975).

 

[Nina]

Dostojevski i Ana Grigorjevna

Jedan od najvećih pisaca svih vremena, genije književnog stvaralaštva i apostol pravoslavnog realizma, Fjodor Mihailovič Dostojevski, kao da nije znao da van književnog pera iskaže svoja osećanja prema supruzi i heroini koja je uprkos brojnih napada i mnogo spekulisanja nakon njegove smrti uspela da odbrani i zaštiti životno delo čoveka koga je beskrajno volela. Kada smo zajedno nisam komunikativan već mrgudan i nemam dara, forme ni gesta da izrazim sebe celog!

Hoćeš li mi oprostiti mila moja što te mučim? - pisao joj je.

I ona je opraštala iz dana u dan, Ana Grigorjevna Snitkina Dostojevski.

 

[Nina]

Miloš i Vida Crnjanski

Venčali su se 1921. godine.
Crnjanski je obožavao svoju suprugu. O tome između ostalog svedoči i jedno pismo koje joj je napisao po povratku iz emigracije u Beograd, 1965. godine.
Ono nikada nije stiglo na londonsku adresu, ali ga je sačuvala njihova prijateljica, Vukica Prica. Deo tog pisma glasi ovako:

Dragi moj Šošo,
Zadrži mesto u aeroplanu za gornje datume, a uvek možeš izabrati dan kad je lep. Dočekaćemo te na aerodromu.
Ja imam mnogo prijatelja, ovde, više nego što sam mislio. Međutim, kao filmskim glumcima, familija se javlja i nameće i ako familija nije. A treba da te pripremim i na to, da i tebe očekuje malo iznenađenja, ne samo sasvim lepih, od familije, kako o njima čujem. Sve je to la comedie humaine. Sačuvaj svoj normalni pritisak i smej se.
U svakom slučaju shvati da se naš život menja, pa i ako je svaka budućnost ljudi, uvek, neizvesna, veruj u svoju zvezdu. Glavno je da se volimo i da hladno upravljamo naš mali čun.
Seti se našeg čamca u Versalju.

Obožava te Tvoj Crnjanski

 

[Nina]

Konstantin Simonov i Valentina Serova.

Godinu dana pre odlaska u rat Simonov je osvojio srce Valentine Serove, ruske glumice u koju je godinama pre susreta bio zaljubljen.
Susret slavne glumice i ništa manje poznatog ruskog pisca nagoveštavao je početak velike ljubavi. Godine čežnje za Valentinom postale su stvarna ljubavna veza, sve ono o čemu je Simonov maštao. Ljubav je, bez sumnje, bila obostrana i uzvraćena, ali veoma komplikovana i slojevita.

Simonov je otišao u rat kao vojnik gde je nastala i kultna pesma Čekaj me, posvećena Valentini i skrivena u džepu uniforme, da je pročita nakon njegove sve izvesnije pogibije. Pisana kao mantra i molitva, sa potajnom verom da će ga odanost voljene žene spasiti od sigurne smrti, pesma je stigla do Valentine, do svih ruskih vojnika, i obišla svet prepevana na 35 jezika nakon što su Simonove trupe izbegle fatalni udar nacista.

Venčali su se 1943. godine. Mladi, slavni i pod stalnom lupom javnosti, postali su meta zluradih glasina. O ratniku koji je napisao „najlepšu pesmu na svetu” i slavnoj glumici koja je volontirala kao bolničarka u ratnim bolnicama počele su da se ispredaju priče o prevari i neverstvu. Do Simonova su stizale priče da je Valentina tokom rata bila ljubavnica generala, kasnije maršala Rokosovskog. Glasine po svoj prilici nisu bile tačne jer, kako se kasnije ispostavilo, general je tokom rata bio u tajnoj vezi sa poručnicom dr Galinom Talanovom, sa kojom je 1945. godine dobio i kćerku.

Pod snažnim osećanjem izdaje, u koju ništa nije moglo da ga razuveri, Simonov odlazi na turneju po SAD-u. Po povratku postaje glavni urednik Novog Mira u dva mandata, sve do 1958. godine. Valentinina popularnost počinje da opada još početkom rata, praktično u vreme kada upoznaje Simonova. Konačno, on je 1957. godine napušta i uskoro se ponovo ženi.

Predratna diva, „ruska Merilin Monro”, muza pesme koju i danas tihim falsetom pevaju svi zaljubljeni koji moraju da se rastanu, Valentina Serova umire zaboravljena od svih osamnaest godina kasnije.

 

[Nina]

Ljubavi Vuka Karadžića

Ruža Todorova

Burne istorijske prilike Srbije 19. veka uspele su da sačuvaju sećanje na Ružu, njegovu prvu dečačku ljubav i doživotnu muzu, Saru, koja je uspela da ga oslobodi kompleksa teške bolesti i Anu, sa kojom je ponovo našao sreću i oformio porodicu.

Prva Vukova mladalacka i platonska ljubav bila je Ruža iz njegovog Tršića.

Kada je bolest 1808. savladati ovog nezaustavljivog dečaka. Te godine leva noga mu je ostala zgrčena u kolenu, a lek su bezuspešno tražili do Budima. Bio je toliko posramljen saznanjem da će do kraja života moći da hoda samo uz pomoć štule, da nije mogao da podnese pomisao da ga njegova Ruža vidi hromog. Zbog strašne bure koja se u njemu odvijala prekinuo je svaki kontakt sa njom ne saznavši da je njena ljubav bila toliko velika da bi ga i tako bolesnog prihvatila.

Ruža nikada nije saznala šta se u njegovoj glavi rojilo, koliko mu je bola i patnje učinila ta najteža životna odluka da je više nikada ne vidi, kao i da je u emotivnom smislu zapravo nikada nije napustio. Ostao joj je veran ne samo u svojoj lirici, već je i njen život pomno pratio, a kada se ukazala prilika itekako i pomogao.

Sara Karapandžić
Otmena i veoma lepa Sara, starija desetak godina zapala je Vuku za oko, Među njima se rasplamsala idilična ljubavna priča koju su ponovo istorijske prilike surovo preokrenule. Usled napada Turaka Vuk je krenuo ka Austriji, a Sara u Oršavu. O prisnosti i nežnosti koju su gajili jedno prema drugom svedoči njihova prepiska u kojoj je on poziva da dođe kod njega u Beč, a ona ga moli da se vrati u Negotin.
Vremenom su pisma prestala da stižu, a oni se nikada više nisu videli.

Ana Marija Kraus

Oslobođen kompleksa sakatosti, Vuk je u Beču upoznao osamnaestogodišnju Anu Mariju Kraus, ćerku rođenu u braku bogatog austrijskog trgovca i njegove stanodavke, koju je zavoleo i sa kojom ne samo da se oženio, već i konačno pronašao ljubavni mir.

Dok je Vuk za bračnog života često bio mesecima na putu sakupljajući narodne pesme i umotvorine za svoje zbirke, Ana je sama podizala i sahranjivala decu. Rodila ih je trinaestoro, od kojih je zbog nemaštine i bolesti preživelo samo dvoje: sin Dimitrije i kći Mina.

Najstarija ćerka Ruža umrla je u osamnaestoj godini. Tada je beskrajno tužan napisao pismo svom dobrom prijatelju:
„ Pre dva meseca umrla mi je i najstarija kći u osamnaestoj godini. Tako da od dvanaestoro dece (trinaesto dete još se nije rodilo)
imam još jednu kćer u dvanaestoj godini i sina u petoj. Čini mi se da će najposle moja deca ostati samo moji književni poslovi.“

Iza njega su svakao ostali njegovi „književni poslovi”, kao i sin Dimitrije koji je postao vojno lice, ćerka Mina, priznata slikarka, ali i dva njemu nesuđena Ružina sina koja su zbog njegove humanosti došli na sahranu da odaju poštu čoveku koji nikada nije zaboravio njihovu majku i koji ih je spasao sigurne smrti.

 

[Nina]

Frančesko Petrarka i Laura

Frančesko Petrarka , je jedan od najpoznatijih pisaca humanizma i renesanse XIV veka, pesnika i reformatora evropske poezije
Laura je najslavnija muza svih vremena, čije realno postojanje do danas nije utvrđeno, ali bez koje, stvarne ili izmaštane, nikada ne bi nastao Kanconijer, delo koje se smatra za jednim od najsavršenijih pesničkih dela renesanse.

Pretpostavlja se da se u tom liku krije izvesna Laura de Noves koju je pesnik prvi put ugledao u tom, za njega sudbonosnom Avinjonu, u crkvi Sv. Klare 6. aprila 1327. (ovom susretu je posvećen Sonet br.61). Platonska ljubav pesnika prema ženi koja se udala 1325. za Uga de Sada i njegovo kavaljerstvo zbog kojeg je znajući da je njihova ljubav nemoguća, nikada nije otkrio o kome se zapravo radi, stvorilo je mit u kome se samo nagađa da se tog sudbonosnog dana rodila ljubav koja je u njemu plamtela 21 godinu, a kada je Laura 6. aprila 1348. preminula pesnika je tuga dugi niz godina držala u suzama neostvarene ljubavi.

Kanconijer (Canzoniere) obuhvata 366 lirskih pesama koje su podeljene na dve celine: 1. ona koju je pesnik pisao za života gospe Laure, Madone Laure In Vita i one koju je stvarao u periodu nakon njene smrti, Madona Laura In Morte, pisane u formi italijanske tradicije koju je doveo do savršenstva.

Petrarka se pred kraj života povukao u malo mestašce Arka, gde se do kraja života bavio pisanjem.Umro je 1374. ali su njegova poezija i Laura u njoj, nastavili da žive večno.

 

[Nina]

Kleopatra i Cezar

Tokom 48. godine pre nove ere, 21-godišnja Kleopatra borila se sa svojim mlađim bratom za egipatski presto. Tada je u Egipat stigao 52-godišnji Julije Cezar kako bi posredovao između brata i sestre koji su ujedno bili i supružnici.
Pametna kraljica tada se iz umotanog tepiha pojavila ispred čuvenog rimskog vojskovođe. Iznela je snažan argument za njihov savez: tražila je od Cezara da nju proglasi vladarkom, a ona će svojim bogatstvom finansirati njegov povratak na vlast u Rimu, piše Nacionalna Geografija.

Očaran mladom ženom, Cezar je podržao njenu ideju, ali i postao njen ljubavnik. Kleopatra je Cezaru rodila sina Cezariona, ali Cezarovo ubistvo 44. godine pre nove ere, prekinulo je ovu vezu.

 

[Nina]

Justinijan I i Teodora

Ona bivša hipodromska glumica, a on sin zemljoradinka poslat u Konstantinopolj da pomogne stricu Justinu u usponu na vlast. Malo je bilo verovatno da će se njih dvoje venčati, pre svega jer glumice tada na to nisu imale ni pravo. Ipak, Teodora i Justinijan I postali su vladari Istočnog rimskog carstva u VI veku nove ere.
Teodora je postala jedna od najmoćnijih žena svog vremena, a Justinijan se oslanjao na njene savete u vezi sa političkim pitanjima. Zajedno su ugušili nemire u Niki, ojačali prava žena i izgradili neke od najpoznatijih znamenitosti Konstantinopolja, kao što je Aja Sofija.

 

[Nina]

Izabela od Kastilje i Fernando II od Aragona

Tokom tridesetpetogodišnjeg braka, Izabela od Kastilje i Ferdinand II od Aragona su zajedničkim snagama od Španije napravili moćnu silu koja je gospodarila u XV veku.Oni su politički i verski ujedinili Španiju, razbili poslednje muslimansko uporište u zapadnoj Evropi i započeli eru istraživanja dajući podršku Kristoforu Kolumbu, što je postavilo temelje Španskog carstva, kojim je trebalo da vlada njihova ćerka poznata kao Huana Luda, ipak usledili su brojni preokreti...

 

[Nina]

Džek London i njegova dva braka

1876. rođen je neodoljivi ljubavnik i najpopularniji američki pisac svog vremena, Džek London.
Ljubav počiva na planinskim vrhovima, iznad doline razuma. Ona je uzvišeno stanje postojanja i najviši vrh življenja.

Oženio se prvi put 1900. sa Bes Madern, ali kako ona nije mogla da trpi njegove seksualne pustolovine i kako mu je rodila dve ćerke, oni su se nakon pet godina braka razveli.Veliki skandal je izazvao njegov brak sa Kamien Kitridž, kojom se oženio odmah nakon razvoda. Pošto država Ilinois nije priznavala razvod dok ne prođe godinu dana, ovaj brak se smatrao nelegalnim, javnost ga je osudila, a njegove knjige su u nekim državama bile zabranjene.
Znajući kakav je šarmer, Kamil se potrudila da on ne provede više od dva minuta u društvu bilo koje žene, što je tek izazvalo borbu dama sumnjivog morala da se domognu „ličnog božijeg pomamnog ljubavnika“, kako je Džek samog sebe nazivao. Njihov brak se pretvorio u pakao.
Umro je u 1916. u svojoj četrdesetoj godini, ostao je večan u svojim delima koja danas predstavljaju riznicu jednog novog doba, savremenog i drugačijeg načina književnog razmišljanja.

Ali neveran ženama sa kojima je bio u braku

 

[Nina]

Šah Džahan i Mumtaz Mahal

Vladavina mogulskog cara Šaha Džahana tokom XVII veka poznata je po arhitektonskim trijumfima, od kojih je najpoznatiji Tadž Mahal, koji je sagradio u čast Mumtaz Mahal, svoje treće žene.

Šah Džahan i Mumtaz su se venčali 1612. godine, a ona je postala njegova omiljena žena. Kada je 1631. godine umrla na porođaju, ožalošćeni car joj je podigao mauzolej koji je do danas ostao simbol večne ljubavi.

 

[Nina]

Frida Kalo i Dijego Rivera

Dvoje umetnika koji se ubrajaju mežu najznačajnije XX veka, Frida Kalo i Dijego Rivera, bili su dinamična kombinacija suprotnosti. Venčali su se 1929. godine, kada je ona imala 22, a on 42. Ona je bila sitna dok je on bio korpulentan (njena porodica, koja nije odobravala ovu vezu, nazvala ih je "slon i golubica").

Rivera je slikao velike formate: murale i freske koje su zauzimale čitave zidove. Dok je ona radila manje formate, a bila je majstor detalja i zamršenosti u složenim autoportretima. Njihova veza je bila turbulentna, ali su oboje govorili da su životna ljubav onog drugog.

 

[Nina]

Napoleon i Žozefina

Nakon što je izašla iz nesrećnog braka i zamalo izbegla giljotinu, gospođa de Boane je 1794. godine bila srećna što je živa. Deceniju kasnije, postaće poznata kao Žozefina, carica Francuske i supruga Napoleona Bonaparte. Njih dvoje su vladali ogromnim carstvom, ali su imali buran odnos. Razveli su se 1810. godine jer Žozefina nije mogla da rodi naslednika, ali su ostali u dobrim odnosima. Navodno su 1821. godine Napoleonove poslednje na samrtnoj postelji bile "Francuska, vojska, glava vojske, Žozefina

 

[Nina]

Pjer i Marija Kiri

Veza umova i srca, Pjer i Marija Kiri bili su moćna sila nauke. Marija Sklodovska i Pjer Kiri upoznali su se 1891. godine u Sorboni u Parizu. Bili su impresionirani jedno drugim (i lično i profesionalno) i venčali su se 1895. godine.Proveli su medeni mesec biciklirajući po francuskom selu, a onda su se vratili u laboratoriju svojim naučnim istraživanjima. Njihov zajednički rad je 1903. godine krunisan Nobelovom nagradom.