Ljubav boli...

[iluzionista]

Uskrs

I ove godine slavimo...
...vaskrsenje mrtvog boga...
A, njega nema i ne dolazi...

Sta je drugacije?
Ona me voli i mrzi...
Ona mi ne veruje i pati...

Ona place
tezinom nevolja
koje su je opkolile...

Zasto nju?
Zasto bas sada?
Zasto bas zbog toga?

Da li ona ima misli
da je prosvetle poverenjem
i da pocne da voli...

 

[iluzionista]

Djavolje ptice tvojih misli
spustise se na nase spojene ruke,
obhrvase moju dusu bolom
i unistise veru u ljubav, zivot i srecu...

 

[iluzionista]

Novi dan...
Sivo nebo preklinje oblake
recima tihog hujanja kosave.
Preklinje ih da ne budu
tmurni, tuzni, depresivni...
Preklinje ih letom gradskih ptica
i sumornih celicnih nakaza
punih ljudskog jada i umora...
Preklinje ih zemljom bacenom u vis
kao znakom slobode...

A, gde je sunce?
Pociva u svojoj grobnici,
lezi umrtvljeno na dnu sanduka
i place. I od placa gradi mauzolej
gvozdenih uzdaha, punih jada
i gorcine... Gorcine koju osecam
i koju oseca ona za kojom sunce place...

Ali, zar ona ne voli?
Zar ne voli recima punih humora,
salama na moj i svoj racun?
Da, kazu da je ljubav njoj svojstvena
i da ona ume, zna i hoce da voli...
Ali, ipak mnogi pate za njenim
ocima... Ocima punih jesenjih boja:
zutog uvelog lisca i bodljikavih divljih
kestena...

Ali, i ona pati... Pusta kristalne suzice
da se razbiju o parket svih nasih nadanja.
Nadanja koja su nestala sa zadnjim dodirom,
zadnjim poljupcem i zadnjim osmehom...
Jer ona im ne veruje...
Ne veruje recima, delima i mislima
koje izlaze iz mene... Ona sumnja
u ljubav i preklinje noc da je sakrije
od odluka koje su vec trebale biti donesene.
Trebale su, ali nije imala snage...
Snage da ustane i kaze: "Ja volim..."

 

[iluzionista]

Popljuvah naoblacen dan,
snagom kisa prolecnih noci,
Ukorih papir rukama
punih ljubavnih patnji...

Proklinjah misli i
proklinjah osecanja...
Proklinjah i srce...
Proklinjah, jer vole...

Moje ruke za nju pisahu,
moje noge za nju hodase,
moj um zbog nje misljase,
moje srce zbog nje krvarise...

 

[iluzionista]

Tesko je verovati srcu izdeljenom
na pola... Ono vise ne voli i ne moze da voli...
Ono se samo nada da ce jednog dana
imati prilike da sretne jedno veliko, veselo i
citavo srce...

Tada nastaje spajanje pola tankim
i neznim savovima ljubavi,
koji neizbezno nekad popucaju,
krvareci svaki put sve vise
dok ne nestane vere u ljubav...

 

[Omen]

Kaleidoskopi mu se razmileše očima.
Pitao me... čekam li Godoa?
Samoj, klečanjem natrulelih zglobova,
... od smeha mi poispadaše zubi.

 

[iluzionista]

Pitao sam vetar:
"Da li ti neki put praviš gluposti?"

Pogledao me je snagom oluje, odgovorio sitnim kišnim
kapima...

Pitao sam nebo:
"Da li ti neki put praviš gluposti?"

Nebo je zastalo, zajecalo i odgovorilo tamnim,
ljutitim oblacima...

Pitao sam zemlju:
"Da li ti neki put praviš gluposti?"

Zemlja, topeći se suzama prolivenim u aprilskoj
noći, nestade i pretvori se u blato...

Pitao sam sebe:
"Da li ti neki put praviš gluposti?"

Nisam čuo odgovor od sopstvene savesti, gušila se u
stidu i žaljenju za još jednom propuštenom
prilikom...

 

[iluzionista]

Rado bih potonuo
u dubini teške magle
koja polako izjeda nebo...

Rado bih nestao
pokriven oblacima
punim suza i jecaja...

Rado bih umro,
potonuo u blatnjavu zemlju
kojom rovare gliste i rovci

Kad mi nije sudjeno
da volim...

 

[iluzionista]

Zasto sam ovo postovao? Jednostavno vise nema svrhe da zadrzavam ovo za sebe. Preboleo sam i osecam se sjajno. Postovao sam da bi sve ostalo tamo gde mu je i mesto: Zakopano negde u dubini najdublje rupe... Ovog puta je to ovde, na ovom forumu... Oslobadjam sve te misli i pustam ih da lete i nestanu...

"Pusti da voda nosi...
U zaborav..."

Milan Mladenovic

P.S. Kako je lepo preboleti...

 

[dadap]

Zasto sam ovo postovao? Jednostavno vise nema svrhe da zadrzavam ovo za sebe. Preboleo sam i osecam se sjajno. Postovao sam da bi sve ostalo tamo gde mu je i mesto: Zakopano negde u dubini najdublje rupe... Ovog puta je to ovde, na ovom forumu... Oslobadjam sve te misli i pustam ih da lete i nestanu...

"Pusti da voda nosi...
U zaborav..."

Milan Mladenovic

P.S. Kako je lepo preboleti...

Postao si bogatiji za jednu uspomenu...

 

[iluzionista]

Zasto sam ovo postovao? Jednostavno vise nema svrhe da zadrzavam ovo za sebe. Preboleo sam i osecam se sjajno. Postovao sam da bi sve ostalo tamo gde mu je i mesto: Zakopano negde u dubini najdublje rupe... Ovog puta je to ovde, na ovom forumu... Oslobadjam sve te misli i pustam ih da lete i nestanu...

"Pusti da voda nosi...
U zaborav..."

Milan Mladenovic

P.S. Kako je lepo preboleti...

Postao si bogatiji za jednu uspomenu...

Naravno.

 

[dadap]

Divno...
Bas mi je drago sto si preboleo.

 

[iluzionista]

Divno...
Bas mi je drago sto si preboleo.

Hvala. Upravo slusam Frenka Sinatru i "Strangers in the night" i razmisljam da legnem... Umoran sam ko prasence. Laka noc.

 

[dadap]

Divno...
Bas mi je drago sto si preboleo.

Hvala. Upravo slusam Frenka Sinatru i "Strangers in the night" i razmisljam da legnem... Umoran sam ko prasence. Laka noc.

Laku noc. Neka ti novo jutro donese veliki osmeh... i neki novi leprsavi osecaj u grudima...

 

[Lada]

Tužna Pesma
Na nebu zaurlao Mesec mlad, u mračnoj šumi zavija glad, zverska, divlja, bez trunke srama, zaboravlja da je jednom, bila dama. Jazbina prljava, smerno zajauka, čuješ samo ogladnelog vuka, sledi te u koraku i čeka, prvu tvoju grešku izdaleka. Nahranićeš zverinje, sitost na pragu, zamka te spremna, vuče ka grobu, sve si bliže opasnom vragu, sve si bliži gluhom dobu. Vučica hladna, pogled ledan, čeka ponoć sa nestrpljenjem, pogrešan korak napravi jedan, i još jedan što žuri sa mrenjem. Počuj zavijanje, zovu te mrtvi, opojno te vuku vekovi stari, prilazim ti s leđa, kao žrtvi, Pravilo šume: Vuk gospodari! Zaplakaće gore male zvezde, noćas ću tobom utoliti glad, nestaćeš u granama, gde se ptice gnezde na nebu, kad zaurla Mesec mlad. Zverska, divlja, bez trunke srama, krst oko vrata, više ne nosi, nije anđeo, nije tvoja dama, ohola sudbini dostojno prkosi. Kad zube zarije u jedan mah, bespomoći očaj, obuzme te tad, u tebi prostruji kobni slutnje strah, znaj da je vučica utolila glad. Ali pesma ova, čudan obrt ima, šuma žali:spava, mirna, mrtva, kasno joj ružu nosiš u zubima: Zver si ti, a ona je žrtva.
Sonja Vostic

 

[Lada]

Срце-Јован Дучић

Моје тамно срце, то је део свега -
Са звездама трепти, хуји с ветровима;
И онда кад стоји безгласно међ свима,
Један громки ехо ћути у дну њега.

На обали морској моје срце има
Жамор неког вала што вечито плине;
Што чува свег мора звуке и горчине,
И сву хуку давно нестанулих плима.

У залазак звезда изнад тамног хума,
Кроз сан поју птице у дубокој сени;
А безброј се гнезда одзивљу у мени,
И трагични одјек замркнулих шума...

И то звучно срце када једном заспе,
Свој бол откуцавши силним ритмом свега,
Неће бити страшног престанка за њега:
У звук и у светлост све ће да се распе.

Увек заљубљено у вечност, док брује
Њиме сјајне сфере, страсно и далеко...
И кад очарано куцне срце неко,
То је моје срце што се опет чује...

 

[Lada]

Жена - Јован Дучић
Ја сневам о жени, већој но све жене,
Чија ће лепота бити тајна свима,
Што је као божји дах у просторима,
Који не дотаче никог осим мене

Њен чар да је моје велико откриће;
Да мирно присуство те чудесне жене
Не разуме више нико осим мене,
' Осим моје вечно очарано биће.

И пред чијом гордом лепотом од свију
Само ја отворих очи очаране,
И срце ко црни цвет из глухе стране,
Невидљиве капи док на њега лију.

И њена лепота, тако недогледна,
Необешчашћена хвалама глупакâ,
Да обиђе тихо, као снопље зрака,
Све тамне путеве душе, само једне.

И ја кључар чудне лепоте, да с тајном
Срећом видим јасно да је ова жена
Од истога светлог ткива начињена
Од кога и болни мој сан о бескрајном.

 

[Branko Lori]

 

[Lada]

Та жена се звала Непомућена Радост Живота, али то је у језику којим је моја душа говорила с њом била једна једина звонка ријеч. С том женом сам урекао састанак, усред града, у по бијела дана.

Ја сам дошао. Она није дошла.

Чекао сам је. Чекао сам је најприје стрпљиво и весело, а онда све немирније и теже.

Сати су пролазили, а ја сам као уклет шетао на углу гдје ме је рочила невјерна жена.

Моје чекање је прелазило у очај.Заклињао сам се да ћу отићи не окренувши се, али сам се са угла враћао: само још једном! И шетао сам поновно.

Стало ми се привиђати. Жена која је долазила имала је њен ход. Друга је имала њену хаљину. У треће сам видио њен накит на врату. Али ње, ње није било.

То је страшна жена. Ја мислим да она ужива у туђим мукама и да стотинама људи заказује у исти сат састанке и да је на стотину углова чекају, носећи мучне сате као жеравицу у утроби; она стоји, негдје на крају града, иза прозора, и спокојна лица укочено проматра поља која се мраче.

( Иво Андрић, Ex Ponto )

 

[Lada]

"Iskoračite za trenutak,zajedno samnom,iz svojih života.Udaljimo se,kao slikari koji odmiču od svojih moleraja,i pogledajmo sa tog nigde mesta u sopstvene karikature.
Videćemo,prijatelj imoji,usamljene napukle ljušture braće i sestara sopstvenih tamnih senki.
Zanemećete,kao i ja,pre dvadeset godina,kada na mestima svojih srca ugledate ogoljene i istrošene majdane;samo ste ih iscrpljivali,a ništa u njih niste ulagali.
Naše su duše,prijatelji moji,isušena rečna korita koja svojom prazninom zjape u nebesa.Na njima smo svoje tuge napajali,a gasili rasplamsale plamenove jada.
Sve ima svoj kraj.Dozvolili smo da presahnu,umesto da smo ih punili spasonosnim kišama ljubavi.
Svojom sebičnošću izazivamo večne suše,a onda se zaprepastimo kada nam se jednog dana pred očima raspukne nepregledno ništavilo prizvane pustare."

"Bogalj"-Vladimir Žižović

 

[Branko Lori]

 

[Lada]

U tebi me ima
Mnogo više
Od prolaznosti dana
I zagasitih obrisa
dolazeće noći
U tebi me ima
Mnogo više
Nego što ti srcem
Protiču
Vrčevi čežnje
I mnogo više
Skriveno je
Iza tvojih drhtavih
Trepavica
Zatajeno u tvojim
Dalekim očima

 

[Lada]

Topla je hladnoca tvog tela i sjaj u oku, dok oke u daljinu gledaju.. Opija me svecanost trenutka dok disemo ujednaceno, dok kapi znoja kroz daljinu lete.. Tu si, u meni, dugo sakriven, ozivljen mislima koje te se sete..