Ljiljana Ninković-Mrgić: Ravnoteža sna i jave

[Милунка Савић]

O TEBI

Ti si čudo
Jedno nebo
Mimo svakog drugog neba
Ti si moja vetrovita
Hirovita
Plava zvezda

Opake su tvoje usne
Kad se smeju
Ima nečeg neozbiljnog
U predelu tvoga srca
U predelu tvoga oka
I zenica

Ima nečeg strašno važnog
Smrtonosnog
I odvažnog
U dubokim brzacima
Tvojih vena
Dok me ljubiš

 

[Милунка Савић]

REKVIJEM

Bilo je lepo dok je bilo
Bilo je kao leto što biva
Plavo i vrelo i beskonačno
Po nemirima i po lepoti

Bilo je kao najbelja ptica
Sa zlatnim kljunom u srcu neba
Bilo je kao zrenje žita
Sa mirisima obećanja

Sad je prošlo
Nema više
Kao kad se pogase lampe
U očima umrle lude

Praznina zjapi iz nedara
Umesto ruže
Umesto pesme
Umesto jednog usplahirenog
Sna o trajanju

Bilo je lepo dok je bilo
Bilo je kao velika bajka
Sa krilima narandžastim
Kao baklja

Tvoje ruke i moje telo
Tvoja kosa i moja tuga

Varničenje u dodiru željnog dlana
Duga preklana zenicama

Bilo je lepo
Bilo je mnogo
Bilo je drukčije od svega što biva
Bilo je kao ludilo krvi
U proključalim damarima
Dok je bilo

 

[Милунка Савић]

PET DANA ČEKANJA

Čekala sam te prvog dana
I dočekala vetar na dlanu
Bezbrižno hladnu jutarnju rosu
Vrelinu podneva
Zalazak sunca
I obećavajuću mesečinu

Čekala sam te drugog dana
I dočekala zamor materije
U prezrelim laticama
Baštenskog cveća
Jednu olinjalu mesečevu menu
I oblačnu ponoć istaknutu
Nad prozorom moje sobe

Čekala sam te trećeg dana
I dočekala grmljavinu
Dugotrajnu nepogodu s pljuskovima
Zahlađenje iluzija o avgustu
Ledena stopala pod pokrivačem
U krevetu
Grozničavu nesanicu
Pomešanu s jednim ličnim
Uplašenim ogorčenjem
Koje tuga namotava
Na kaleme neverice

Čekala sam te petog dana
I dočekala sopstvenu misao
Da si ti sasvim nepouzdan
I da meni sigurno fali
Neka važna daska u glavi
Jer se još uvek nadam

 

[Милунка Савић]

PENELOPA

Dodeljuješ mi rolu Penelope
Da u godine trenutke upredam
Na pitajući odakle ni dokle
Da te pogledam

Da param noću što izatkam danju
Da svakog novog prosca nasamarim
Da čuvarkuća budem u tvom stanu
I da ne starim

Usidri lađu ne krstari dalje
Jer dok širokim pučinama bludiš
Neću da igram ulogu te tkalje
Za kojom žudiš

Penelopu su tačno prema meri
Nepromenljive muške sebičnosti
Smislili razni drski Odiseji
Kakav si i ti

 

[Милунка Савић]

BEG

Dolazi vreme. Godine dolaze
Dolaze neke večeri prazne
Dolazi kad nema šta da se kaže
Dolaze ćutanja koja ne znače
Ništa osim prolaženja
Dolaze tuge neprolazne
Dolazi vreme. Dolaze godine
Dolaze dosade

Šta ćemo tako goloruki
Sa drhtajima ovim našim
Kako ćemo ih probuditi
Kada im vreme suditi stane
Večitom svojom uspavankom

Šta ću sa rukom sa okom šta ću
Šta ću sa tvojom usnom bez pesme
U večerima beskonačnim
Kada nas jednom našle budu

Ne dajmo se na brzinu
Nedajmo se na prevaru
Ne dajmo se do poslednje
Vrele kapi milovanja

Odvedi me izvan grada
Odvedi me izvan sveta
Van vremena odvedi me
I svuci me tamo negde
Na obali divlje reke

Seti se prve nespretnosti
Seti se bolnog čuđenja dlana
Seti se stida dečačkog prvog
I ponovo ga izmisli za me
Sad bežati moramo tamo
U godine što su prošle

Ne okreći se trći dalje
Suviše smo izostali
Moramo onaj plamen stići
Tako je dobro. Dobro je tako
Ne okreći se. Ne prestani
Pokaži drsku radost dečaka
I ptice što su mreti stale
Raspevaj mi na usnama
Ne okreći se. Vreme ide
Vekovi su nam za petama

 

[Милунка Савић]

UTEHA

Dobro je što smo uopšte tu
Dobro je što smo se ikada sreli
Zahvalan budi. Ćuti. Ne huli
Moglo je sve i gore biti

Mogli smo se mimoići
Mogli smo se ne videti
Mogli smo se ne poznati
Ni po liku ni po želji

Zamisli samo vekove cele
One velike istorijske
Zamisli samo to čudovište
S ne znam koliko nogu i ruku

Zamisli gustu prašumu dana
Po kojoj duše sluđeno lete
Zar nije onda čudo pravo
Što si došao dok sam čekala

Mogao si okrenuti drugim putem
Na neku sasvim petu planetu
Mogao si dva-tri veka da zakasniš
Pa me onda ne bi sreo
Na ivici baš tog grada
Toga dana tog proleća
Te godine toga veka

Dobro je što smo uopšte tu
Dobro je što smo se ikada sreli
Pruži mi ruku. Ćuti. Ne huli
Moglo je sve i gore biti