- Poruka
- 334.520
Milina majka je jednoga dana s posla došla veoma uznemirena i veoma tužna. Nešto je šaputala sa tatom i on se tada jako iznenadio i uozbiljio. Oboje su se čudili i nemo gledali.Devojčica je sve to primetila. Uopšte, ona je zapažala šta se oko nje događa i sve duboko proživljavala. Njena duša je bila otvorena za ceo svet i spremna da u svoje malo srce primi svakoga.
„Mama, zašto ste zabrinuti ti i tata?”, zapitala je, sa zebnjom čekajući odgovor.
Mama i tata su se pogledali. Mila je sada već znala da se oni tako dogovaraju ko će joj odgovoriti na postavljeno pitanje. Otac je klimnuo glavom, što je značilo da prepušta majci da uđe u razgovor sa devojčicom.
„Danas je kod mene na poslu pozlilo mojoj koleginici i ona je umrla pre nego što je stigla Hitna pomoć.”
Mila se zapanjila.
Pa zar ljudi umiru na poslu?! Zar ne umiru kada ostare? U bolnici ili u svojoj bolesničkoj postelji.
Skroz se iznenadila ovim otkrićem.
„Mama, koliko je godina imala ta teta?”
„Mlađa je od mene.”
„Da li je imala decu?”
„Jeste. Imala je malu devojčicu.”
Mila se skroz šokirala. Šta će sada biti sa tom devojčicom? Ko će je čuvati? Ko će joj praviti tortu za rođendan? Ko će joj čitati priče pred spavanje?
Vrzmala su joj se još mnoga, mnoga pitanja koja su uznemirila njenu dušu. A onda je izgovorila:
„Mama, da li će se ta devojčica sećati svoje mame?”
I Milina majka se ućutala. I rastužila.
Kroz pitanja svoje kćeri i sama je postala svesna da se to dete neće sećati majke, jer je previše mala da taj lik sa sobom sačuva u sećanju do odraslog doba.
A Mila je, ne čekajući odgovor, dodala: „Pupak će je podsećati na majku koja ju je rodila, zar ne.”
„Mama, zašto ste zabrinuti ti i tata?”, zapitala je, sa zebnjom čekajući odgovor.
Mama i tata su se pogledali. Mila je sada već znala da se oni tako dogovaraju ko će joj odgovoriti na postavljeno pitanje. Otac je klimnuo glavom, što je značilo da prepušta majci da uđe u razgovor sa devojčicom.
„Danas je kod mene na poslu pozlilo mojoj koleginici i ona je umrla pre nego što je stigla Hitna pomoć.”
Mila se zapanjila.
Pa zar ljudi umiru na poslu?! Zar ne umiru kada ostare? U bolnici ili u svojoj bolesničkoj postelji.
Skroz se iznenadila ovim otkrićem.
„Mama, koliko je godina imala ta teta?”
„Mlađa je od mene.”
„Da li je imala decu?”
„Jeste. Imala je malu devojčicu.”
Mila se skroz šokirala. Šta će sada biti sa tom devojčicom? Ko će je čuvati? Ko će joj praviti tortu za rođendan? Ko će joj čitati priče pred spavanje?
Vrzmala su joj se još mnoga, mnoga pitanja koja su uznemirila njenu dušu. A onda je izgovorila:
„Mama, da li će se ta devojčica sećati svoje mame?”
I Milina majka se ućutala. I rastužila.
Kroz pitanja svoje kćeri i sama je postala svesna da se to dete neće sećati majke, jer je previše mala da taj lik sa sobom sačuva u sećanju do odraslog doba.
A Mila je, ne čekajući odgovor, dodala: „Pupak će je podsećati na majku koja ju je rodila, zar ne.”
