Letopis Popa Dukljanina / Barski rodoslov / Dela slovenskih kraljeva falsifikat Mavra Orbina (1601)

[Brđanin]

Ako govoriš o hipotezi Tibora Živkovića o autorstvo češkog cistercita Rudgera, pa upravo tvrdi da je on napisao obe verzije. Kako latinsku, tako i hrvatsku.

Pa zašto bi pisao hrvatsku?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Pa zašto bi pisao hrvatsku?

Po Živkoviću, to je bila prva koju je i napisao.

 

[Meliot]

Po Živkoviću, to je bila prva koju je i napisao.

Odaklenje on znao da je to napisao baš taj Čeh?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Odaklenje on znao da je to napisao baš taj Čeh?

To je hipoteza.

 

[Meliot]

To je hipoteza.

Znači nikom ništa, ja bih to tako rekao.

 

[Brđanin]

Po Živkoviću, to je bila prva koju je i napisao.

Zar nije hrvatska redakcija nastala izbacivanjem djelova iz latinskog originala? Kako je onda Ruđer napisao i original i hrvatsku verziju?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Zar nije hrvatska redakcija nastala izbacivanjem djelova iz latinskog originala? Kako je onda Ruđer napisao i original i hrvatsku verziju?

Pa po Živkoviću, nije. Latinska je zapravo adaptacija hrvatske, ako bi njega pitao; dakle, sasvim suprotno.

 

[Brđanin]

Pa po Živkoviću, nije. Latinska je zapravo adaptacija hrvatske, ako bi njega pitao; dakle, sasvim suprotno.

Nema smisla tako nešto.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Nema smisla tako nešto.

Zašto?

 

[Brđanin]

Zašto?

Pa da duže i opširnije djelo nastaje adaptacijom kraćeg. Logično je obrnuto.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Pa da duže i opširnije djelo nastaje adaptacijom kraćeg. Logično je obrnuto.

Zašto je to logično?

Čovek kada piše prvo izdanje knjige ima 400 strana, a onda kad objavi drugo i dopunjeno, ima 600, je li tako?

 

[Brđanin]

Zašto je to logično?

Čovek kada piše prvo izdanje knjige ima 400 strana, a onda kad objavi drugo i dopunjeno, ima 600, je li tako?

То је допуна, овдје причамо о адаптацији.

 

[Pumpaj Dinstanović]

То је допуна, овдје причамо о адаптацији.

Ne. Dopunjeno i izmenjeno izdanje.

Otvori neko drugo izdanje da vidiš šta piše na početku (ne kad se radi o pukom preštampavanju, naravno).

A ni kada neko delo biva adaptirano, ne znači uopšte da nužni bude skraćivano.

 

[Brđanin]

Ne. Dopunjeno ili izmenjeno izdanje.

Да ли ти вјерујеш у Живковићеву теорију?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Да ли ти вјерујеш у Живковићеву теорију?

Kratak odgovor je: ne. Ako govorimo o njegovoj zamisli u celosti, nisam ubeđen da je tako bilo. Postoje izvesne slabosti njegove teze o autorstvu i naručio; govorili smo o njima već.

Međutim, to ne znači da nije bio na dobrom tragu. Francuska istoričarka koja je u korenu ove teme je izvela istraživanje potpuno nezavisno od Tibora Živkovića, sa potpuno drugačijim zaključcima. Ona i njeni nastavljači (dvoje istoričara iz ovog regiona, za sada) razvijaju tezu o tome da se u slučaju latinske verzije radi o falsifikatu s početka XVII stoleća.

Međutim, u vrlo malo tačaka, njihova se viđenja poklapaju. Potpuno nezavisno jedni od drugih, sa drugačijom zamisli, skoncentrisanjem na druge stvari, drugim pristupom, itd...došli su do istog zaključka da je hrvatska verzija starija. Dakle, praktično svi noviji istraživači, čak iako imaju potpuno nepomirljive stavove (Živković je ovu tezu u korenu ove teme vrlo kritički odbacivao) slažu se po ovom pitanju, da je hrvatska verzija starija. Bez obzira da li govorimo o Živkovićevoj tezi o drugom izdanju, ili Bižanovoj o falsifikatu.

To nešto govori. Slučajnost?

 

[Brđanin]

Postoje dve različite redakcije Dukljaninovog spisa. Latinska i hrvatska. Tradicionalna istoriografija smatra da je hrvatska verzija nekakva kasnija dorada; da je neko u Hrvatskoj Dukljaninov izvorni spis preveo, izbacio delove za Duklju koji ga ne interesuju i kroacentrizovao to delo, negde u vreme XIV ili XV stoleća.



Pa ta dva rukopisa bi trebalo da budu upravo prepisi tog dela, kako je nominalno prihvaćeno u istorijskim naučnim krugovima.

Значи ово није тачно?

 

[Pumpaj Dinstanović]

Значи ово није тачно?

Zašto?

Pa valjda vidiš reč tradicionalna u objavi. Nisam govorio o novijim tezama.

Ako je nešto tradicionalno i opšte prihvaćeno uverenje, ne znači da je osnovano. A niti nužno znači da su neka najnovija razmišljanja dobra.

 

[Pumpaj Dinstanović]

@Brđanin to je tako kontroverzan pa i u dobroj meri neistražen izvor da je teško tražiti definitivne odgovore, a deluje da ih očekuješ. Ima raznih razmišljanja, svako manje utemeljeno od prethodnog. Mislim da sam već pomenuo da ovaj izvor ima tradiciju odbacivanja, tretiranja kao književno delo, pa i nipodaštavanja. Još dosta dugo će biti proučavan i ne bi se trebalo iznenaditi da se - posebno jer živimo u globalizovanon svetu koji je za naučnu zajednicu bukvalno pravo blago uz internet i današnje mogućnosti komunikacije - u budućnosti pojave još neka značajna otkrića ovde. Ali, kad je neko pitanje otvoreno...to znači da je...otvoreno.

Ukratko, što se tiče ovog vezano za hrvatsku verziju:
* Marulićev prevod hrvatske redakcije sa hrvatskog na latinski iz 1510. godine je bio izuzetno dobro poznat. Sačuvan je u desetak rukopisa na sve strane. Dakle, bio je izuzetno mnogo čitan i prepisivan.
* Latinska verzija je očuvana u dva prepisa. Jedan iz sredine XVII veka i drugi iz druge polovine istog veka. Drugi prevod je bukvalno nedavno otkriven, do tada smo imali samo onaj koji je Ivan Lučić napravio i koristio. Dakle, latinska redakcija je bila daleko manje poznata, čitana i prepisivanja od hrvatske. Ona je postala poznata zahvaljujući Mavru Orbinu i docnije Ivanu Lučiću, 1601. i posle 1666. godine.
* Oba rukopisa latinske redakcije u isto vreme sadrže i latinski prevod hrvatske. Dakle, oba prepisivača su prepisivala uzastopce. Zašto?

Ako je latinska verzija izvorna (ili da budemo precizniji barem bliža izvorniku), kao što se uglavnom smatra, zašto nije bila toliko čitana i prepisivana kao Marulićev prevod?

Jedan jednostavni odgovor na ovo pitanje što se tiče dostupnosti prepisa bi mogao biti da je razlog za pomenuto Marulićeva popularnost. Marulić je jedan od najpoznatijih pisaca koji je ikada postojao na ovim prostorima, čija su se dela čitala po celoj Evropi. U prevodu, objašnjenje za toliku čitanost tokom XVI i XVII stoleća ne mora imati apsolutno nikakve veze sa interesovanjem za istoriju Dalmacije i Hrvatske tj. Hrvatskom hronikom kao takvom, već da prostom činjenicom da je to Marulić napisao i da je samo njegovo ime uzrok tome tj. lična slava.

 

[Pumpaj Dinstanović]

Arheolog Marko Aleksić je prihvatio zaključke da je Letopis Popa Dukljanina znatno pozniji falsifikat, nastao u XVI stoleću, bez podataka od značaja o najranijoj istoriji Srba.