Walken, pre neki dan pricao kako mu je muka od Interovog bunkera
imam utisak da je takav bunker tradicija, evo finale iz 72. protiv Ajaxa tri puta su imali kontru i to je sve
Krojf
Eh, da se samo, recimo, Gerd Miler rodio kao Holanđanin, ili da se Marko Van Basten rodio nešto ranije. 
Slom mađarske konjice
Švajcarska nikada nije važila za fudbalsku velesilu, ali je u posleratnim godinama bila rajski vrt za sve sportske aktivnosti sukobima napaćenih naroda, pa je te 1954. godine na Petom svetskom kupu ugostila fudbalsku elitu.
Pravo da igraju na finalnom turniru, kroz kvalifikacije izborili su: Brazil, Francuska, Meksiko, Mađarska, Turska, Austrija, Čehoslovačka, Engleska, Škotska, Italija, Zapadna Nemačka, Belgija, Južna Koreja i - Jugoslavija. Naravno, društvo su upotpunili aktuelni prvaci sveta iz 1950. Urugvajci, te Švajcarci, kao domaćini jednog od najlepših šampionata u istoriji fudbala...
U DVD kompletu FIFA, turnir u Švajcarskoj zauzima posebno mesto, jer su napretkom TV industrije sve utakmice sačuvane u istorijskom formatu - kao autentično svedočanstvo jednog nezaboravnog vremena.
Bez sumnje, nekrunisani vladari svetskog fudbala bili su Mađari, nadaleko čuvena „laka konjica“ predvođena legendarnim Ferencom Puškašom. Taj neodoljivi pobednički galop trajao je pune četiri godine (32 utakmice - 28 pobeda i četiri remija) i već je bio ovenčan zlatnom olimpijskom slavom iz Helsinkija 1952. Bravurozne igre i nadmene pobede nad uobraženim Englezima - 6:3 u hramu londonskog „Vemblija“ i i neverovatnih 7:1 na budimpeštanskom „Nepu“, nadahnuto su uzvisile samouverene Mađare do uloge apsolutnog favorita Svetskog kupa, pod Alpima, samo dve godine docnije!
Sećanja Gustava Šebeša, tvorca mitskog mađarskog tima, ukazuju na promenljivu ćud fudbala i zlu životnu sreću, koja je dokrajčila Puškaša i ostale „konjanike“ u antologijskom finalu protiv goropadne Nemačke: „Nas su se u fudbalskom svetu svi plašili, dok mi taj osećaj nismo imali, igrajući svoj pobednički fudbal. Pobedili smo Nemce u grupi ubedljivo, ali za neko vreme izgubili Puškaša jer su ga Nemci namerno povredili. Njima je u četvrtfinalu bilo lakše jer su pobedili korektne Jugoslovene, koji su gotovo sami sebi davali golove! Za to vreme, mi smo imali težak meč protiv Brazilaca (4:2), još teži protiv nezgodnih Urugvajaca (4:2), koji je trajao 120 minuta. Puškaša smo čuvali za finale, Pribojavao sam se, iskreno, jer su Nemci dobili lakše protivnike, a i Sep Herberger je bio spreman na sve...“.
Istinski vođa bundes tima bio je harizmatični Fric Valter, čovek koji je odista proživeo dve neobične priče - fudbalsku i ljudsku! Tokom Drugog svetskog rata, pod pretnjom sile, bio je angažovan u padobranskim jedinicama Hitlerovog „Luftvafea“! Imao je tek nešto više od 20 godina i urođeni strah od letenja... Na sreću po Frica i ostatak čovečanstva, dočekao je fudbalsku slavu 1954. kada je i proglašen za najboljeg igrača turnira...
U ranoj fazi šampionata reprezentacija Jugoslavije je minimalnim rezultatom pobedila Francusku (1:0) 19. juna u Lozani. Strelac za naš tim bio je mladi i daroviti Miloš Milutinović, možda i najtragičnija figura čitavog jugoslovenskog fudbala. Usledio je potom remi sa Brazilom (1:1), a onda i u čuveni meč četvrtfinala protiv zastrašujuće mašinerije Sepa Herbergera i Frica Valtera koja nas je eliminisala sa 0:2...
I dok su se Nemci germanski probili do polufinala, mađarska „laka konjica“ u opštem metežu obostrano prljave igre sa rivalom iz Brazila uspela je da se domogne polufinalnog duela protiv Urugvaja. Kuriozitet je što u istoriji svih svetskih šampionata upravo četvrtfinalni meč Mađarska - Brazil (4:2) zauzima porazno mesto najgrublje predstave dva najlepršavija tima!
Umalo da se Mađari baš tu i zaustave... Posle silne borbe, jedva su slomili otpor prgavih Urugvajaca i to tek u produžetku polufinala (4:2). Nemci su bili ubedljivi protiv Austrijanaca (6:1), tako da se obistinila zajednička želja dvojice asova - Puškaša i Valtera - da se opet sastanu u velikom finalu. Nemci su želeli revanš za blamirajući poraz u grupi (8:3), a Mađari su samo maštali o konačnom krunisanju posle četiri godine nepobedivosti... Niko (od njih) nije verovao da mogu da izgube baš tad i baš tu - 4. jula 1954. u Bernu!
Finale je bukvalno poprimilo filmske razmere, pa su Nemci, naravno po istinitom scenariju, snimili film „Čudo u Bernu“ 2003. godine. Toga dana kiša je stigla kao poručena... To kao da beše nebeski dar za izmučenog Frica Valtera, koji je na mokrom travnatom podijumu bio posebno moćan i inspirativan. Mađari su brzo i lako poveli 2:0 (Puškaš u 6. i Kočiš u 8. minutu), ali su Nemci uspostavili egal za samo šest minuta (Morlok u 12, Ran u 18. minutu). Sve je mirisalo na neverovatnu završnicu...
Nemačka je pobedila golom ubitačnog Helmuta Rana u 84. minutu, a Mađarima je ostalo da doveka žale što su izgubili ono što su zaslužili... Zalud i regularan gol za spasonosnih 3:3 kad je (jedino) sudija video ofsajd?! Već tada fudbal je bio više od igre!
Kapiten nemačke reprezentacije Fric Valter sa pobedničkim peharom
A onda je stigao Pele
Četiri godine posle istorijskog Svetskog kupa u Švajcarskog, prvog kojeg su televizijske kamere slikom rasule po čitavoj planeti, došao je na red šesti šampionat, održan u Švedskoj 1958. godine.
Kuriozitet ovog turnira svakako je oboreni rekord u broju učesnika. Kroz kvalifikacioni ciklus prošle su čak 54 reprezentacije, a za finalni fudbalski bal plasirali su se Čehoslovaci, Englezi, Brazilci, Argentinci, Meksikanci, Austrijanci, Mađari, Severni Irci, Škotlanđani, Velšani, Sovjeti, Paragvajci, Francuzi i naravno Jugosloveni. Direktni učesnici bili su Nemci, kao svetski prvaci iz 1954. i domaćini - Šveđani.
Ostao je žal što se u Stokholmu, Geteborgu, Malmeu i Vestrosu nisu pojavili dvostruki svetski prvaci - Italijani i Urugvajci – koji nisu uspeli da se plasiraju na završni turnir.
Esencija celokupnog šampionata, do detalja zabeležena na DVD izadnju FIFA „Švedska 1958“, svakako se svela na dva imena - jednog heroja i jedne zemlje. Pele i Brazil bili su dominantane figure čitavog turnira i zato je slavljenička priča iz Skandinavije u završnici posvećena upravo njima... Perspektivnoj rezervi, kako su na put ispratili ni punoletnog Pelea i fantastičnoj ekipi, koju je bravurozno predvodio selektor Visente Feola.
Brazil je startovao u rangu sa reputacijom: 3:0 protiv Austrije, ali otpor stamenih Engleza nije uspeo da sruši (0:0). Onda je usledio odlučujući megdan sa odličnim Sovjetima, koji su rutinski položeni na obe plećke - 2:0!
U ostalim grupama, Nemci i Irci sa severa prošli su u četvrtfinale, gde su im se pridružili Šveđani i Velšani. Velika Mađarska vratila se kući i od tada i počinje njen fudbalski sunovrat iz kojeg i danas traže spas...
Miša Vasiljević, izuzetni gospodin našeg sportskog novinarstva, ovako je opisao učešće Jugoslavije u Švedskoj 1958. godine:
Igrajući na startu sa Škotlanđanima bledo (1:1) i još bleđe na kraju, u finalnoj grupi, protiv Paragvajaca (3:3), plasman u četvrtfinale Jugosloveni su izborili u već tradicionalnim duelima protiv Francuza. Posle Firence 1949. i Lozane 1954, Jugosloveni su pobedom nad Francuzima (3:2) u Vesterosu, 11. juna 1958, obezbedili plasman u četvrtfinale.
Ali, kad je bilo najpotrebnije - naši asovi su zatajili.
Beše očigledno da „tim budućnosti“ neće dobro proći u duelu sa tvrdim i iskusnim Nemcima. Malme, 19. jun 1958, četvrtfinale... I ponovo Helmut Ran! Postigao je gol u 12. minutu iz „mrtvog ugla“. Mogao je da postigne još jedan, ali je u poslednji čas bio sprečen. Iskusni Nemci, koje je poslednji put vodio Fric Valter, uz iskusne Zelera, Šmita, Šefera, Rana, Ekela, Erharta i Simanijaka, znalački su, na germanski način, sačuvali 1:0 i plasirali se, zasluženo, u polufinale.
Jugosloveni su se vratili u domovinu svađajući se i optužujući međusobno. Taj „tim budućnosti“ više nikad neće zaigrati zajedno.
Plasman Šveđana u finale gde ih je čekao moćni Brazil bila je prvorazredna senzacija onog fudbalskog vremena. Baš na dan velikog finala, 29. juna 1958. godine, u Stokholmu kiša je nemilosrdo lila. Teren je toliko bio natopljen vodom, da su redari morali sunđerima da je sakupljaju i u kofama izbacuju!
Veteran Nils Lidholm je već u 4. minutu postigao gol! Da li je to najava velike senzacije? Nije, jer Vava, pet minuta kasnije, izjednačuje na 1:1, zatim u 32. dovodi Brazil u prednost. Selektor Visente Feola je naložio još žešće napade u nastavku i tada je započet ples na brazilski način... Fudbalskom sambom do trijumfa i do najveće zvezde šampionata. Krhki momak Pele, bez mnogo napora, lomio je gorostasne Šveđane, postigao dva divna gola i odmah bio proglašen, ne samo za prvog aktera finala, već i za najboljeg fudbalera na Svetskom šampionatu 1958.
Prvi pogodak Pelea, koji je postigao u 55. minutu, i danas se smatra najlepšim u svim finalima. Zagalo je uputio centaršut „u srce šesnaesterca“, Pele utrčao između Gustavsona i Parlinga, prihvatio loptu na grudi, zatim vešto prebacio i nesrećnog Begmarka, ne čekajući da lopta padne na zemlju - neodbranjivim udarcem savladao Svensona. U samo nekoliko trenutaka, desio se neponovljivi spoj znanja, brzine, tehnike, virtuoznosti i golgeterske veštine... Sve čime će Pele obeležiti narednih dvanaest godina i istoriju Svetskog kupa.
Finalna utakmica Brazil - Švedska, Pele s ledja sa brojem 10
Jugosloveni pali na pragu slave
Elitni turnir svetskog fudbala vratio se na Južnoamerički kontinent. Posle evropske turneje 1954. u Švajcarskoj i 1958. u Švedskoj, najbolje reprezentacije planete okupile su se 1962. godine u Čileu.
Uvertira velikom događaju bila je katastrofalna! Čile je u aprilu 1960, dakle dve godine pre šampionata, pogodio razorni zemljotres magnitude 9,5! Tužne slike hiljada žrtava iz porušenih sela i gradova sa padina Anda nisu u prvi mah pružale realnu nadu da će se samo dve godine docnije tu radovati u slavu fudbala i pobeda.
Velikim naporom, pre svih gospodina Karlosa Dibtorna, predsednika organizacionog komiteta Svetskog kupa, domaćin je uspeo da osposobi sve objekte u dostojno ugosti fudbalske velikane iz 16 reprezentacija. U znak zahvalnosti svih Čileanaca, stadion u Ariki dobio je njegovo ime...
Za Svetski kup u Čileu 1962. godine vezan je (tada) novi rekord: u kvalifikacijama je učestvovalo čak 56 reprezentacija. Na finalni turnir plasirali su se: Engleska, Argentina, Švajcarska, Urugvaj, Meksiko, Zapadna Nemačka, Čehoslovačka, Španija, Kolumbija, Mađarska, Sovjetski Savez, Italija, debitant Bugarska, Jugoslavija i naravno - Čile kao domaćin, te Brazil kao aktuelni prvak sveta.
Dakle, na okupu su bili svi vladari fudbalske planete!
Turnir u Čileu bio je novi vrhunski domet za Brazilce, ali ga i Jugosloveni pamte kao istorijski... Posebno naš Dragoslav Šekularac, u to vreme vickasti predvodnik plejade velikih fudbalskih zvezda. Iako je u Čileu stekao svetsku slavu, iz Santijaga se zasigurno vratio tužan...
U izboru novinara i stručnjaka pripalo mu je mesto u idealnom timu Svetskog kupa, ali zbog finalne pobede Brazila i Garinče kao lidera u odsustvu povređenog Pelea, Šekiju nije dopalo i zvanično priznanje najboljeg igrača turnira. Brazilski selektor Zeze Moreira priznao je da bi Dragoslav Šekularac pretekao i Garinču i Vavu samo da su se Jugosloveni plasirali u finale...
A bilo je tako blizu...
Jugoslavija je u Čile doputovala sa sjajnom reprezentacijom i sve je ukazivalo na to da imamo tim za velika dela. Start je, ipak, bio porazan - 2:0 za SSSR u Ariki, ali su se zato plavi raspucali u preostala dva meča u grupi - protiv Urugvaja (3:1 ) i Kolumbije (5:0).
„Atmosfera u reprezentaciji bila je, najblaže rečeno, napeta i na ivici raskola. Možda najviše zahvaljujući inatu, savladali smo Urugvajce i u četvrtfinalu Nemce, kojima smo se golom Petra Radakovića osvetili za sve dotadašnje poraze i vratili ih kući. Nažalost, negde je moralo da pukne... Čehoslovaci su stigli u Vinja del Mar sa izvesnim nadama, dok smo mi, uprkos problemima i razmiricama, bili veliki favoriti za plasman u finale“, seća se jedan od aktera, Fahrudin Jusufi.
I posle, kako reče Jusufi - vraćanja dugova Nemcima u četvrtfinalu (1:0), Šekularac i drugovi namerili su se na solidne Čehoslovake. Jasno je bilo da je uloga favorita bila na našoj strani, jer čitav svet je očekivao i želeo da vidi najlepše finale: meč Jugoslavije i Brazila, duel Šekularca i Garinče...
„Izostale su obećane premije i to nas je totalno poremetilo. Naredba je stigla odozgo, tako da smo izvisili za deobu 120.000 dolara“, sto puta je prepričavao istu priču nenadmašni Šeki.
U takvoj situaciji Čehoslovacima je posao bio znatno olakšan (3:1) - Kadraba, Kvašnjak i Šerer su ga i završili. Jedini strelac za naš tim bio je Dražen Jerković, koji je sa četiri pogotka, na kraju, podelio prvo mesto sa Mađarom Albertom, Rusom Ivanovim, Čileancem Sančezom i Brazilcima Vavom i Garinčom na listi golgetera.
Fudbalski svet nije dočekao ono što je priželjkivao. Borbu za titulu vodili su Brazil i Čehoslovačka, a Jugoslavija nije pronašla ni utehu u trećem mestu jer je poražena od Čilea - 1:0.
Istinski tragičar u novom slavlju superiornog Brazila bio je Pele, kao već osvedočeni kralj fudbala.
Svetski kup u Čileu 1962. ostao je upamćen i po brojnim nemilim scenama i incidentima. Fudbal je poprimio i grubijansku dimenziju, a na udaru su bili osvedočeni majstori - pre svih, nesrećni Pele. Načeli su ga Čehoslovaci i Španci u grupi da bi ga Englezi, posle četvrtfinala (3:1 za Brazil), konačno preselili na tribine...
Finale je odigrano u Santijagu, 17. juna 1962, pred 68.679 gledalaca. Kapiten Jozef Masopust je u 15. minutu iznenadio Gilmara i Čehoslovaci su neočekivano poveli. Međutim, njihova nada je trajala samo dva minuta: već u 17. bilo je 1:1 (Amarildo) da bi do 69. minuta Brazil silno pritiskao odbranu autsajdera i konačnog vođstva - 2:1 (Zito). Svaku sumnju odagnao je sjajni Vava golom u 78. minutu, za završnih i slavljeničkih 3:1.
I bez Pelea i polufinalu i finalu, fudbalski čarobnjaci lako su dokazali da se u Brazilu igra najbolji fudbal na svetu.
Finalna utakmica Brazil - Čehoslovačka
Legendarni Garinča
Euzebio, kod mene na PESu igra u spicu i nema boljeg, mada Walken kaze da nije bio pravi centarfor
Ja dok sam pre igrao, u napadu mi bili Gulit, Van Basten i Krojf.
Uh koje je to resetanje bilo.
Ne znam na koji PES mislite, ali praktično svaki PES je takva igra da čak i realno napravljeni Gulit u igri jednostavno dominira.
Evo, za tebe, crveno-beli kolega, malo Piksija:
Ovo na 6:10 je prosto genijalnost.
Tragedija je što mi nemamo više ni približno takvog igrača.
Ne znam kakav je u novim verzijama.
Šuster, Neskens, Brajan Laudrup, svi oni leše posle par sezona u ML.
Ja bih dodao i ova dva ...
... Ne znam stvarno kako mu je uspevalo, šutne je unutrašnjom, a lopta dobija suprotni felš ... Nešto kao Pirlo samo mnogo bolje ...
