O LJUBAVI
Četiri sata.
Teški kao udar.
Caru- carevo, bogu- božije!
A neko
Kao ja
Kuda bi, kuda?
I šta se meni dati može?
Kada bi bio
malecan
Kao Veliki okean-
čučnuo bi na talase,
uz plimu koketovao bi sa lunom kao sa ženom.
Gde naći dragu
Koja bi bila kao ja?
Takvu ne bi držalo nebo maleno!
O, kad bi prosjak bio
kao milijarder!
Pare? Šta će duši?
Nezasit lopov u njoj ipak spije.
Moje želje- to je horda što ruši,
malo joj je zlato svake Kalifornije.
Kada bi bio mucav
ko Dante
ili Petrarka!
Dušu jedinoj dati!
Stihom narediti da je trulija!
I reči
I ljubav od koje patim-
Trijumfalna je to kapija,
raskošno,
bez traga će kroz nju ipak,
ljubavnici svih vekova da minu.
O, kada bi bio
tih
kao grom jak-
plakao bih,
tugom zagrlio izandjalu planetu- pećinu.
Kad bih
svoj moćni
pustio glas boje duge,
komete bi slomile vrele ruke,
i bacile se dole od tuge.
Očima bih od zraka grizao noći-
o, kada bi bio
ko sunce bez sjaja!
Tako mi se hoće.
Zemlja mršavi stomak
sijanjem svojim da napajam.
Proći ću
vukući svoju ljubavnicu.
U kakvoj samo noći
punoj lutanja
gde zlo ne vreba,
Golijati neki posejaše mene- klicu,
tako velika mene tako nepotrebna?
Dim pojeo vazduh ljut.
Soba je-
glava u paklu punom buke.
Iza tog prozora,
sjeti se prvi put
ludački milovah tvoje ruke.
A sada sediš, srce železno, tudje,
Još je dan-
teraš me uz osmeh, možda lukav.
U tamnom hodniku nikako da udje
drhtajem slomljena ruka u rukav.
Poći ću,
besciljno, do mila vraga.
Divlji,
izbezumljen,
očajan, jadan.
Ne treba
tako
moja draga,
rastanimo se odmah sada.
Pa, ipak,
moja ljubav-
teško breme za te
na tebi stoji,
ma kud pobegla tajno.
Daj, poslednjim krikom svojim
da gorčinu uvreda isteramo.
Buka oznoje do umora,
on spas nadje u vodi jaže.
Bez tvoje ljubavi
ja
nemam mora,
volim te stihovima-ne pomaže.
Da se odmori- i slon se sprema,
legne u pesak, vreli, istinski.
Bez tvoje ljubavi
ja
sunca nemam,
a ne znam gde si, ne znam s kim si.
Vladimir Majakovski
