Laku noc romanticari

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
ENcJCSFWsAAYQHe
 
https://forum.krstarica.com/proxy.php?image=http%3A%2F%2Ffs5.****************%2Fimages%2F160121%2Fq52upkjp.jpg&hash=f446b3b592cd21e7e48dde792687efe0
"Te noći, u zvonari jedne katedrale, pored gotskih zvona, sedeo je Mefisto bled i nem.Njegove studene oči od čelika bile su uprte na ogromni grad, zaleđen u jednom strašnom snu.Stotine praznih mostova gurili su se nad belom rekom u kojoj je tinjalo nekoliko zvezda.Noć je bila studena i tužna. Mefisto seđaše isto onako grozan i bled kao nekad nad Tebom, nad Vavilonom i Jerusalimom, u sate njihove propasti.U tamnom i nepomičnom vazduhu oko njega stršile su tanke gotske crkve, u kojima je te noći bio utamničen jedan nemoćan Bog.Ali je Mefisto oklevao da učini ikakvo novo zlo. Je li se u njemu prenuo glas nekadašnjeg dobrog heruvima, glas ljubavi? I on, koji je stajao izvan svega i protiv svega, je li osetio sad da se najzad vraća u večitu, tihu i toplu Harmoniju? Ili je, naprotiv, te noći smišljao svoju najstrašniju orgiju, svoju najveličanstveniju poemu Razorenja? Ne, nepomičan i nem, u studenoj noći bez neba, pored zagluvelih zvona, on oseti srce prazno i malo.U njemu ne beše više ni ljubavi ni mržnje; u njemu beše sada samo studena Ravnodušnost, kao zeleno more otrova i žuči.I Mefisto pozna to nepoznato osećanje ravnodušnosti koje nikada nije imao ni Bog ni Satana, i koje je samo osećanje Čovekovo. Tada bog zla uvide svu dubinu poniženja i oseti najsvirepiji od svih bolova."

Jovan Dučić, "Ravnodušnost"
https://s19.****************/images/200112/yrge3wyr.gif:bye:
 
Nemoj da mi uputiš više
nijedan pogled,
čak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerođene rime
žute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim, i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.

Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge, na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju...
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.
Nemoj da mi uputiš više
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.
Pomisliću da u tom novom još nešto piše
i bojim se, izazvaću podsmeh
kod onih kojih se sve tiče...
U meni se rodi i osta
želja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguće preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada više da mi poklonis nijednog smeška.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje. Moram to da te molim jer se bojim,
strašno se bojim
da je tvoj osmeh samo greška.

Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje će znati da ga vrate, onima koje ne vole čekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja dok ne ugleda svitanje,
predugo čezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.
Nemoj da mi uputis vise
nijednu reč,
čak i ako to želiš.
Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pričuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim očima piše,
pa se sneveseliš,
a već je kasno, već si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku
izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku
i da teku i teku...
Tako se bojim
da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.

Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu
a mislima daleke, na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju, na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku
i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju...
Na mene ne bacaj reči,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neće ništa da me spreči
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
jer ja nisam i nikad neću
biti kao te neke druge.

I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
čak i ako se na to odvažiš.

Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.

Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Nedaj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.

Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.

Potraži one neke druge

koje su svikle
da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne priče,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pričaju nego se dovikuju...
Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parče istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sačinjena.

Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.

Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš,
ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.

Dragana Konstantinovic:bye:
 
Cekanje


Ne mogu više da budem sama
Sama sred ljudi, a ulice šumne u gradu
sama sred sale a ona vrvi od sveta
Neću da me zanavek proguta tama
Da mi se poslednji koraci polako prikradu

Meni se s tobom obalom šeta
Kraj naše breze, kraj senke njene na zidu

Svejedno da l‚sam ti druga, treća ili peta
Ili ko zna koja žena po redu
Osećam, poslednja sam ti draga žena

Ona koja se uvek najviše voli
Ona s kojom se san nedosanjan sanja,
Ona s kojom rastanak najviše boli
Vidim poslednjim putem nepovratnog trena
vrance vremena obvija predsmrtna pena
mru nežni trenuci proleća i jeseni
Idemo i osećam da je ostala meni
Sva ona u tebi ljubav nedorečena

Mira Aleckovic

 
PRINESI USNAMA NOĆ

Prinesi usnama noć, dahom je zagolicaj

i slatkim, bezobraznim rečima pozlati,

onako kako to meni radiš

kad ti se hoće,

a uvek ti se hoće,

jer ti se može,

pa se i meni može

kad si toliko lepa

(a lepa si koliko si voljena).

Prinesi usnama noć, dahom je zagrej,

nek’ se preznoji od želje da te ima,

nek’ drhti od treme kao da si joj prva,

nek’ strepi da ćeš jutrom nestati,

nek’ se potrudi da te nikad ne izgubi.

Prinesi usnama noć,

nek’ joj bude onako

kako bi noćas trebalo biti meni.

Goran Tadić
 
Mi vjerujemo da smo povrijeđeni ako nam nije uzvraćena ljubav.
Ali to nije ono što nas boli. Bol počinje kada ne dajemo ljubav.

Mi smo rođeni da volimo. Može čak da se kaže da smo mašine za ljubav.
Mi istinski postojimo tek kada dajemo ljubav.
Svijet nas tjera da vjerujemo da mi zavisimo od tuđe ljubavi.
No to je pogrešno uvjerenje i uzrok većine naših problema.
Istina je da mi zavisimo od toga da li dajemo ljubav.
Ne radi se o tome šta dobijamo zauzvrat,
nego o tome šta dajemo unaprijed.


Alan Koen
7f8662820bce753137caa858108239465f478fd7[1].jpg
 




Sakriću te u moju zimu

Večito proleće zaleđena zoro

Sunce je tvoj neprijatelj

U ime pravde i u ime pustinje



Sunce se okreće istina menja mesto

Onima koji ostaju verni ostaje samo laž

Al na istinitom mestu je hladno

Na istinitom mestu niko ne diže dom



Ledena ptica vatre je jedino znanje

O kamenu koji žvaće svoj pepeo

O pepelu koji ugovara novu nadu

O nadi iz koje ona izleće napuštajući je



Čudni dijalog između vatre i ptice

Obećava pticu čarobniju vatru pametniju

Ako pronađu zajednički jezik

Ptica i vatra mogu da spasu svet



Branko Miljković
https://s19.****************/images/200118/7tv9zmf8.gif

:bye:
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Nemoguća Могућност
Nocna tema
Odgovora
21
Pregleda
465
Buntovnik_Bez_Razloga
Buntovnik_Bez_Razloga

Back
Top