Druga verzija kaže da se Uglješa hrabro borio, ali je zadobio ranu i stoga bio primoran da se izvuče iz bitke. Nije uspeo daleko da odmakne i već slab od rane zaustavio se na jednoj uzvišici, gde je od slabosti pao sa konja i tu umro. Na istom mestu su ga našle i sluge koje su ga tu i sahranile. Kasnije su neki monasi izvadili telo iz humke i odneli ga u neki manastir u blizini Sera. "A Uglješa, kada je bio u ratu, zadadoše mu ljutu ranu i dade se u begstvo, i kada je krv tekla i ne imajući uvoja ni kuće (stana) i nikako ne imajući gde glave skloniti, uzišavši na neke humke, i pade s konja i tu mu dođe kraj života, duh Bogu predade, i pogreboše ga njegove sluge, a za njegov grob zna se i do danas, i neka čudna znamenja pokazuje i ljude ostavljaju belege. A telo njegovo odnesoše neki inoci u manastir blizu Sereza, koji je od njega sazdan od osnovanja, čineći isceljenja, a grob njegov bi više Harmanlije i do danas je kamenjem obeležen" (Pajsije Janjevac).
Vukašinova smrt nije opisana tako uzvišeno, kao Uglješina budući da je on smatran ubicom cara Uroša, pa je shodno tako niskom činu i njegova smrt morala biti isto tako niska. Po jednoj verziji, Vukašin i Uglješa su krenuli preko Marice, ali su se u tom pokušaju prelaza oni razišli. Uglješa se udavio (to smo videli), a Vukašin je uspeo da pređe Maricu. Međutim, osetio je veliku žeđ pa se zaustavio na jednom od izvora da se napije vode. Tu je priliku iskoristio njegov paž Nikola Hrsojević pa ga je sa leđa ubio ne bi li se dočepao skupocene ogrlice koju je Vukašin nosio oko vrata. "Kad je kralj Vukašin prešao reku, osetivši veliku žeđ, poče piti na jednom izvoru, ne silazeći sa konja. Dok je tako nagnut pio, ubi ga njegov paž Nikola Hrsojević zbog ogrlice koja mu je visila o vratu. To se desilo kod sela Karamanli blizu grada Černomena u Trakiji, gde su Rašani zametnuli bitku s Turcima. Odatle kasnije njegovo telo bi preneseno u crkvu Sv. Dimitrija u Sušici, koja je u Raškoj. Telo Uglješe i Gojka nikada se nije našlo. Druge ličnosti koje ne pogiboše u bici behu zarobljene žive i odvedene u ropstvo. To se zbilo 26. septembra 1371. godine" (Orbin).
Po drugoj verziji (Pajsija Janjevca) Uglješa je poginuo od rana zadobijenih u boju (to smo videli), a u Marici se udavio Vukašin. "A najviše se udaviše u reci, tako da je i sam Vukašin tu davljenjem izmenio svoj život, i množina vojnika s njim, tako da mu ni uspomena nije ostala među živima, ni grob mu se ne zna ni do danas" (Pajsije Janjevac).
Dakle, to bi bile legende o tome kako su njih dvojica izgubila život na Marici. Bez obzira koliko mi verovali ovakvim opisima, oni su kao takvi skoro i jedini, ali su barem u jednom jedinstveni. Srpska vojska je bitku izgubila, a Vukašin i Uglješa su poginuli. U svakom slučaju, Turcima je bio otvoren put ka unutrašnjosti Balkana, a same razmere katastrofe opisao je najvernije ovaj zapis. "I tolika nevolja i nesreća obli sve gradove i strane zapadne, koliko niti uši čuše, niti oči videše. Po ubistvu ovoga hrabroga čoveka, despota Uglješe, rasuše se Ismailćani, i poleteše po svoj zemlji kao ptice po vazduhu, i neke od hrišćana mačem klahu, druge u ropstvo odvođahu, a ostale nemila smrt požnje. Zaostali od smrti glađu biše pogubljeni, jer takva glad bi po svima stranama, kakva ne bi od stvorenja sveta, niti potom da bude, Hriste milostivi, a koje glad ne pogubi, ove popuštanjem božjim, vuci, noću i danju napadajući, proždirahu" (Zapis Isaije monaha). Tu, na Marici, nije izgubljena samo jedna bitka, tu nije samo srpsko carstvo doživelo i konačni slom, desilo se nešto i više. Turcima je put u Evropu bio sada potpuno otvoren i oni započinju uspešni ratni pohod koji će narednih nekoliko vekova nastaviti da bi na kraju skoro zauzeli i sam Beč. No, to tada Evropa nije shvatala, što i ne treba da mnogo iznenadi, jer su svi ovi događaji ipak bili veoma daleko od granica tadašnjih najjačih država, i stoga su delovali relativno beznačajno, mada će se posledice ove bitke veoma brzo osetiti i u Evropi.
Prave razmere Maričke katastrofe najpre je osetila Srbija, koja je ovom bitkom započela petovekovno ropstvo pod Turcima. Kasnija kosovska bitka (1389.) nije mogla da izmeni mnogo dalji sled tragičnih događaja koji su nezadrživo nadirali, niti su pokušaji kneza Lazara mogli da zaustave tursku ekspanziju. Mada su Srbi, po svemu sudeći, na Kosovu ipak uspeli da pobede Turke, ta pobeda je bila u suštini poraz Srbije, jer ona iz toga nije izvukla nikakvu korist. Sama Kosovska pobeda nije mogla da spreči tursko osvajanje Srbije budući da je, iako na kraju krajeva pobeda, ona ipak došla suviše kasno da bi mogla nešto da izmeni. I baš je tu jasno vidljivo koliko je Uglješa bio dalekovid, kada je pokrenuo ovaj pohod na Turke, želeći da preduhitri tursko snaženje. U to vreme Turci su bili tek jednom nogom u Evropi i mogli su se savladati i potisnuti nazad u Malu Aziju, dok na Kosovu to više nije bilo moguće, jer su bili već suviše jaki da bi ih jedna izgubljena bitka mogla slomiti. Sigurno da je takav razvoj situacije još uvek mogao biti u Vukašinovo i Uglješino doba, ali u vreme kneza Lazara (samo dvadeset godina kasnije) to više nije bilo mogućno. Stoga bi se moglo slobodno konstatovati da je upravo maričkom katastrofom istoga momenta bilo slomljeno srpsko carstvo, ali da Srbija još uvek nije pala pod ropstvo. Međutim, to je sada bilo samo pitanje vremena.
