- Poruka
- 28.086
Viskovic je napisao odlican clanak na Sportklub-u (http://sportklub.rs/Blog/Nebojsa-Viskovic/a309903-kVAR.html) pa bih hteo da prodiskutujemo u vezi toga.
----------------------------------------
Jednom sam ukrao žvake. U Makarskoj, na autobuskoj stanici, pošto smo prethodne dve nedelje Dalmatinkama, na njihovo insistiranje i kikotanje, ponavljali dodatno isfolirano beogradsko „jeeebote“.
Stajao sam u redu na trafici i čekao da platim, kad ovi moji počeše panično da me dozivaju. Bus za BG samo što nije krenuo. Ne znam šta mi bi, nonšalantno sam stavio žvake u džep i okrenuo se. Dok sam išao ka busu srce mi je tuklo kao Biliju Hejsu dok je bežao iz turskog zatvora. Danima po povratku u Beograd bih se unervozio kad vidim plavu uniformu. Sa 18 sam shvatio da nisam za krimosa.
E, sad – a da li sam ja zbog te krađe, zapravo, lopov? Pitanje je čak filozofsko, ali ako jesam, onda do đavola... Onda me mržnja prema VAR-u čini čistim ološem.
Zašto? Zato što sam više puta čuo floskulu „Samo nepošteni ne vole VAR“. I zaista, majku mu, jeste to malo čudno. Jer i ja, kao i Kalimero i većina ljudi, mrzim nepravdu. Mrzim kad neko nepošteno dođe do cilja. Kako onda ne mogu da smislim ovu inovaciju? Evo, probaću da objasnim.
Fudbal je najveličanstvenija igra u univerzumu. I ne volim kad čujem ono – „fudbal je jednostavan, samo treba loptu smestiti u gol“. Ne, fudbal je izuzetno komplikovan jer su pravila takva. I ta pravila donose one sive zone koje su srž igre i ako pokušaš to da isčistiš, onda dobijaš sterilnost koja potpuno ubija dušu ovog sporta.
Michael Cooper/All Sport
Jer, fudbal je baraba. Tenis je perfektno obučeni džentlmen sa savršenim manirima, košarka je prelepa dama u koju smo zaljubljeni ali nas i nervira, ali fudbal je mangupčina za koju ne važe sva pravila. Lokalni šmeker. Momak iz reklame za koka-kolu. Nekad mora da uradi nešto na šta nije ponosan, ali bez toga – to više ne bi bio on.
Želim novu Maradoninu božiju ruku, novi „ghost goal“ Džefa Hersta. Novog Vinija Džonsa koji će jednim startom da pokrlja pola protivničkog tima, a igra će samo da se nastavi. Novu zapaljenu pljugu Johana Krojfa u svlačionici. Ja sam se u takav fudbal zaljubio, a ovo sad je držanje za ruku bez poljupca.
I samo još nešto bih dodao. Posebno me nervira što je sve ovo u skladu sa supermodernom političkom korektnošću gde je sve na note, gde svaku misao moraš da izmeriš i filtriraš pre nego što je izgovoriš. A od toga mi se k... Od toga mi nije dobro. ’Ajmo onda svi lepo u ekvilibrijum, da pijemo one otrovčiće i ne osećamo ništa. Retki zaista žive, većina samo opstaje.
----------------------------------------
Jednom sam ukrao žvake. U Makarskoj, na autobuskoj stanici, pošto smo prethodne dve nedelje Dalmatinkama, na njihovo insistiranje i kikotanje, ponavljali dodatno isfolirano beogradsko „jeeebote“.
Stajao sam u redu na trafici i čekao da platim, kad ovi moji počeše panično da me dozivaju. Bus za BG samo što nije krenuo. Ne znam šta mi bi, nonšalantno sam stavio žvake u džep i okrenuo se. Dok sam išao ka busu srce mi je tuklo kao Biliju Hejsu dok je bežao iz turskog zatvora. Danima po povratku u Beograd bih se unervozio kad vidim plavu uniformu. Sa 18 sam shvatio da nisam za krimosa.
E, sad – a da li sam ja zbog te krađe, zapravo, lopov? Pitanje je čak filozofsko, ali ako jesam, onda do đavola... Onda me mržnja prema VAR-u čini čistim ološem.
Zašto? Zato što sam više puta čuo floskulu „Samo nepošteni ne vole VAR“. I zaista, majku mu, jeste to malo čudno. Jer i ja, kao i Kalimero i većina ljudi, mrzim nepravdu. Mrzim kad neko nepošteno dođe do cilja. Kako onda ne mogu da smislim ovu inovaciju? Evo, probaću da objasnim.
Fudbal je najveličanstvenija igra u univerzumu. I ne volim kad čujem ono – „fudbal je jednostavan, samo treba loptu smestiti u gol“. Ne, fudbal je izuzetno komplikovan jer su pravila takva. I ta pravila donose one sive zone koje su srž igre i ako pokušaš to da isčistiš, onda dobijaš sterilnost koja potpuno ubija dušu ovog sporta.
Michael Cooper/All Sport
Jer, fudbal je baraba. Tenis je perfektno obučeni džentlmen sa savršenim manirima, košarka je prelepa dama u koju smo zaljubljeni ali nas i nervira, ali fudbal je mangupčina za koju ne važe sva pravila. Lokalni šmeker. Momak iz reklame za koka-kolu. Nekad mora da uradi nešto na šta nije ponosan, ali bez toga – to više ne bi bio on.
Želim novu Maradoninu božiju ruku, novi „ghost goal“ Džefa Hersta. Novog Vinija Džonsa koji će jednim startom da pokrlja pola protivničkog tima, a igra će samo da se nastavi. Novu zapaljenu pljugu Johana Krojfa u svlačionici. Ja sam se u takav fudbal zaljubio, a ovo sad je držanje za ruku bez poljupca.
I samo još nešto bih dodao. Posebno me nervira što je sve ovo u skladu sa supermodernom političkom korektnošću gde je sve na note, gde svaku misao moraš da izmeriš i filtriraš pre nego što je izgovoriš. A od toga mi se k... Od toga mi nije dobro. ’Ajmo onda svi lepo u ekvilibrijum, da pijemo one otrovčiće i ne osećamo ništa. Retki zaista žive, većina samo opstaje.
