Koliko je zaista Albanaca na Kosovu
20:00 09.03.2019 (Osveženo: 14:51 30.08.2021)
© AP Photo / Hektor Pustina
Pratite nas
Analiza političkih procesa nemoguća je bez matematike. Statistički indikatori su važan činilac prilikom odabira politike. Razvijeni su i algoritmi za donošenje odluka. Matematika pomaže političkoj logici. I to je pravilo skoro svuda. Osim na Kosovu.
Lekcija za budućnost: Da su preci Srba izdali, državu bi sada vodili Feriz i Ikbala
19 Maj 2018, 19:43
Tako je i kada govorimo o broju Albanaca koji žive na teritoriji naše južne pokrajine. U većini „kosovskih polemika“ koje se u Srbiji vode, zagovornici popustljivijeg stava uobičajeno pitaju — a šta bismo mi sa dva miliona Albanaca?
Tu tezu o „dva miliona“ izgovorila je u poslednjih četvrt veka čitava brigada novinara, političara, analitičara i drugih javnih delatnika, a da uopšte nije jasno odakle su se pojavila ta „dva miliona“.
Uostalom, kada o populaciji Kosova i Metohije polemišu čak i oni Albanci kojima nedostaje kritičkih pogleda i preispitivanja izgovorenog, najčešće navode nešto niže brojke. Pretpostavljam da je, kako to obično biva, politička čaršija uzela odnekud poluinformaciju zdravo za gotovo i potom je eksploatiše ne ulazeći u njenu verodostojnost.
Profesor Hivzi Islami, koji je kasnije dogurao i do predsednika kosovske Akademije nauka, sredinom devedesetih je procenjivao rast albanskog stanovišta. On je došao do zaključka da će 2001. na KiM živeti – 2,4 miliona, a onda redom, 2011 – 2,89 miliona, a 2021. neverovatnih 3,36 miliona stanovnika. Sjajno!
Njegova procena temeljila se na stopama rasta nataliteta među kosovskim Albancima početkom sedamdesetih godina, koju je autor jednostavno preslikao, prekopirao na buduće decenije i tako izračunao da će doći do eksponencijalnog rasta. Ovakva kriva ekstrapolacija dala je jedan potpuno pogrešan račun, koji su, nažalost, uzimali za ozbiljno i pojedini političari i novinari, kako u inostranstvu, tako i u Srbiji.
Albansko stanovništvo uporno bojkotuje popise od 1961. godine. U odsustvu egzaktnih podataka vršene su procene, šarolike i po indikatorima koji su praćeni i po krajnjim rezultatima, pa se o njihovoj reprezentativnosti i te kako može polemisati.
Nakon pola veka nevršenja popisa na jednoj teritoriji u Evropi, što je vest samo po sebi, tek aprila 2011. godine taj proces je ponovo izveden, i tada je prezentovano da na toj teritoriji živi 1,66 miliona žitelja albanske nacionalnosti.
E sad, i o ovome se mora polemisati. Prvo, dolaskom NATO-a na Kosovo i Metohiju leta 1999. godine otvorene su granice ka Albaniji i Severnoj Makedoniji, uz obrazloženje da se tako ubrzava povratak izbeglica. Ustanovljena je i praksa da su dovoljna dva svedoka da potvrde prethodno boravište i Unmik je izdavao dokumenta. Otprilike kao 1945. godine. Ko je tu sve došao iz Kjukeša, Tropoje, Bajram Curija ili Tetova i Gostivara i prijavio se za stanovnika Kosova i Metohije – nikada nećemo utvrditi. Kao što nećemo utvrditi ni ko se vratio u matičnu zemlju. Svojevremeno je tamo 2002. godine Nebojša Čović insistirao kod OEBS-a da se organizuje istovremeni popis u Albaniji, Makedoniji i SR Jugoslaviji uključujući KiM, da sravnimo podatke i dođemo do nekih realnih brojki, ali ovi nisu pokazali čak ni deklarativnu zainteresovanost za tako nešto.
Drugo, broj Albanaca kojim se trenutno manipuliše uopšte ne korespondira sa nekim drugim pokazateljima koje publikuje Agencija za statistiku Kosova. Kada, na primer, pogledamo potrošnju električne energije, potrošnju goriva (benzin, dizel i TNG), broj domaćinstava, visinu štednje fizičkih lica u bankama ili broj đaka, uočavamo velike nelogičnosti.
I što je značajno, svi ti parametri su mnogo niži nego drugde u okruženju. Potrošnja goriva iznosi 4,32 barela na hiljadu ljudi, što je u rangu Šri Lanke, Angole i Bolivije. Sumnjam, pošto je, kao i drugde na Balkanu, i među Albancima posedovanje automobila i bezrazložno vozikanje postalo „više od potrebe“. Zakrčeni putevi gdegod da krenete Kosovom, kao i dnevne gužve na ulicama Prištine ukazuju da je stvarnost nešto drugačija.
Prosek ukupne potrošnje električne energije po domaćinstvu na KiM je oko 2.800 KV/č, dok je to u ostatku Srbije blizu 4.300, a u Crnoj Gori čak 4.600. Tačno je da se struja u centralnoj Srbi arči kao retko gde u Evropi, ali je tačno i da 250.000 domaćinstava koristi gas kao primarni energent, da Kosovo baš i nije egzemplar sprovođenja principa energetske efikasnosti, a i da, kako ćemo videti, makar statistički prosečno domaćinstvo na KiM ima mnogo veći broj članova, te bi zbog toga i potrošnja za određeni deo potreba morala biti srazmerno veća.
Broj domaćinstava na KiM je oko 420.000, od čega u 320.000 stambenih objekata stalno neko živi. Ako je, dodajući i nealbance, kako navodi CIA World Factbook na KiM 1,9 miliona žitelja, dolazimo do toga da u stalno nastanjenim domaćinstvima živi u proseku 5,9 osoba. Za albanske porodice to je i više, jer su ovi pokazatelji kod nelabanaca nešto drugačiji. Kada tome dodamo i da se polovina domaćinstava nalazi u ruralnim sredinama, u kojima je registrovano 1,1 milion stanovnika, dolazimo do fantastične cifre koja se penje do proseka od blizu sedam članova domaćinstva u selima.
Sa jedne strane, na KiM su pored rapidnog iseljavanja Albanaca ka zapadnoevropskim zemljama primetne i unutrašnje migracije ka urbanim zonama. Opet, identično kao i drugde na Balkanu, na selu nema posla, od usitnjene, neintenzivne poljoprivredne proizvodnje se ne može živeti, te mlad svet kreće ka Prištini, Prizrenu, Peći i ostalim većim mestima.
Sa druge strane, albansko društvo na KiM je od početka dve hiljaditih doživelo toliko duboku transformaciju, da se o proseku od 6-7 članova po domaćinstvu jednostavno ne može govoriti. Broj novorođene dece je opao na oko 20.000 godišnje, a pašće i ispod toga već 2020. godine.
Poređenja radi, 1987. godine, procena je da je rođeno 56.000 dece. Devedesetih se broj ustalio na oko 40.000, a u prvoj deceniji dve hiljaditih na 30.000.
Zanimljivost vezana za buduće demografske projekcije jeste da se godišnje sklapa oko 20.000 brakova, a da je prosek godina bračnih drugova u trenutku stupanja u zajednicu 29,5. Albansko društvo već je u trećoj fazi demografske tranzicije, jer kada se porodica zasniva na pragu četvrte decenije života, broj novorođene dece se dramatično smanjuje. To je dokazano drugde, važi i za Kosovo i za Albance.
Upitno je i što godišnje stupa u bračnu zajednicu oko 40.000 ljudi iz onih generacija kada se na KiM rađalo 55.000-60.000 dece. Gde je trećina te populacije? Ne udaju se? Ne žene se? Pobegli su sa KiM? Šta se dešava?
A kada smo kod ovih poslednjih generacija, popisni rezultati se opet ne slažu prilikom komparacije dve različite kategorije. Naime, kada saberemo broj novorođene dece od 2002–2009. godine i uporedimo sa brojem učenika za školsku 2016/17, nedostaje populacija od 25.000 ili otprilike čitava jedna „klasa“, skoro pa prosečan jednogodišnji priliv novorođenčadi za posmatrani period. Gde su ta deca ako nisu upisana u školu? Valjda je osnovno obrazovanje obavezno? Pretpostavka — ali samo pretpostavka — jeste da su ih roditelji sa sobom odveli u inostranstvo.
Posebna priča su pokazatelji ekonomskog razvoja na KiM. Na teritoriju Kosova godišnje se uveze roba za oko 2,8 milijardi evra, a sa nje izveze oko 300 miliona. Kako se nadoknađuje deficit od 2,5 milijarde godišnje? Javni dug takozvane „Republike Kosovo“ raste, ali ni izbliza stopom koja bi pokrpila navedeni disbalans. Pa budžetske izdatke vlasti u Prištini projektuju na oko dve milijarde evra. Celokupan BDP im je oko sedam milijardi. U krajnjoj liniji, taj minus se najviše odnosi na robe široke potrošnje i lične potrebe potrošača, nema veze sa budžetskim rashodom. Dakle, novac odnekud na Kosovo dotiče.
