Ослањајући се на разне историјске изворе историци се не слажу говорећи о народној "босанској" цркви; док Рачки[2] на основу страних извора држи, да је то била права богумилска "патаренска" вјера, а по њему истог су мишљења и Клајић[3], Прелог[4], Трухелка[5], Јиречек[6], па и већина Срба[7] Други се држе домаћих извора, те по њима изводе закључак, да је босанска црква била врло близу православној или потпуно православна, а патеренском, манихејском и уопће јеретичком и шизматичком су је, као њени противници, називали римокатолици из вјерских и политичких узрока.[8] И у овој радњи говориће се о "босанској цркви" као о чисто православној, а на основу чега, рећи ће се на крају овог првог дијела.
Најстарији је спомен о хришћанској цркви у Босни 530 и 532. год. на црквеним саборима у Солину, кад су Босном владали Источни Готи (Клаић, Повиест Босне стр. 40); ту се говори о ecclesia bestoensis (црква зеничка) и њезином епископу Андрији, али тек од 960. год., кад је Босна послије смрти српског владаоца Часлава постала привремено самостална, јер је дотле била под Србијом, и из XI стољећа кад се је коначно одијелила од Србије, послије зетског краља Бодина (1085. г.), имамо више вијести. Босна је већ за Чаславове владе била хришћанска; њезина је црква најприје била под драчком и спљетском архиепископијом, до 1067. год. под барском, а од 1078. год. припала је дубровачком архиепископу, коме то право потврђује папа Урбан III (1187)[9], јер је на босанску епископију (тада бјеше само једна) истицао своје претензије и спљетски архиепископ, кога су штитили угарски краљеви. Око 1154-1163. год. владаше Босном и Захумљем са Стоном бан Борић као први самостални босански владала и мађарски савезник против византијском цару Емануилу, а послије Борића знаменити Кулин бан (1180-1204), у Босни у осталим тадашњим српским државама и у Хрватској[10], све до краја XII вијека борили су се источни и западни утицај. У Хрватској и у Босни та је борба била јача, јер су те земље највише биле изложене западном, латинском и римокатоличком утицају већ и по свом положају. Није никакво чудо, што је у горовитој Босни нарочито од XII стољећа настала огорчена борба и у вјерском погледу између завађених хришћанских цркава послије њихове диобе (1054. год.), јер се њихове догматске разлике у прво вријеме нијесу у народним масама јасно осјећале. Ма да Клајић у својој историји Босне (стр. 53) каже, да је у њој у XI виј. било "манастира латинског и грчког (Граецорум сиве Сцлаворум) обреда.. и следбјеника обију обреда", латински језик у црквама и уопће римокатоличка вјера у Босни нијесу се могли одржати, јер је ту западна црква била без јаке организације; стога је тек послије нешто оживјела захваљујући туђој помоћи. Осим тога не треба заборавити, да су се за власт над босанском епископијом дуго борили спљетски и дубровачки архиепископи, што је само сметало римокатоличкој цркви у Босни. У Босни и Хуму већ је за банова Борића и Кулина (као и за владања њихова савременика рашкога великог жупана Стевана Немање) надвладао утицај православне источне цркве са словенским богослужењем, јер папин посланик Јован де Цасамарис пише 1203 год. Iноцентију III ово: ""Новеритис праетера, qуод ин Регно Бани Цулини де Босна нон ест ниси унус еписцопатус, ет еписцопус модо мортуус ест. Си поссет фиери qуод алиqиус Латинус иби понертур.."[11] (Осим тога да знате, да у држави босанског бана Кулина нема већ само једна епископија, и сад је управо умро епископ. Ако може бити, да се ту постави какав Латин). Iз тога се види, да је све до 1203. године био у Босни само један епископ и да су већ тада њезини епископи и свештеници били за источни обред и словенско богослужење. Папе нијесу могле прегорити Босне и Хума не само из вјерских разлога, него и зато што би изгубиле и јурисдикцију над њима, а из политичког егоизма помагали су им и мађарски краљеви. Тако је настала у Босни и Хуму огорчена борба између источно-православне цркве, којој припадаше сав народ заједно са скоро свима својим владаоцима и властелом, и странаца-римокатолика, који се појавише у тим крајевима тек од те борбе, а она није била ништа друго него хајка на православну цркву, или како је римокатолици називаху "патаренску" да оправдају своја крвопролића и пустошења. У тој борби, и за напријед споменутих размирица архиепископа спљетског и дубровачког за превласт над црквом у Босни, појавила се је самостална православна босанска црква између 1190 и 1199. г., кад је Кулин бан са својом породицом и 10.000. најугледнијих поданика прекинуо сваку везу с папама. Стога је историја Босне нарочито од почетка XIII стољећа До 1463. г. - историја борбе и источне и западне цркве у томе крају српског народа; у тој борби, може се рећи, постала је босанска држава, у њој је живјела и пропала.
ne trosi zivce na degena brate...
