Kult ličnosti... Isus Hrist

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
@Taisa

Tekst Atanasija, koji si citirala, podsjetio me na nešto što sam jednom pročitao i pošto je to bilo relativno davno, trebalo mi je malo više vremena da to i pronađem.

Radi se o, prema hrišćanstvu, dosta kritički nastrojenoj knjizi Die Christusmythe od Artura Drausa (ovu knjigu je izuzetno cijenio Lenjin).
Draus u njoj kaže da je pojmu hristos (δ χριστος) hrišćanstvo dalo sasvim drugi smisao od onoga šta je ta riječ imala prije, ona je naime do hrišćanstva značila mast za mazanje. On kaže da se to lijepo može vidjeti i u Euripidovoj drami "Hipolit" i u Eshilovom "Prometeju".

Tako da smatram da insistiranje Atanasija na nekakvom jezičkom puritanstvu je besmisleno, pošto se, kao prvo, samo hrišćanstvo (iz onoga primjera se vidi) tako nije ponašalo i kao drugo, teza da je bez tog puritanstva Hristologija ugrožena je nadasve paranoična.
Izostavljanje tih dvaju slova nikako ne može ugroziti hristološka učenja o preegzistenciji, sjedinjenju dvaju priroda i volja, opštenju tih priroda i volja ili npr. učenje o oboženju ljudske prirode.

A kao treće, htio bih da dodam i da u svemu tome ima hrišćanske krivice, koja je pretvaranjem pojma Hristos u neku vrstu Isusovog prezimena, sam taj pojam na neki način profanisala. Prema tom pojmu je trebalo imati isti odnos kao prema pojmu mesija.
Siguran sam da 90% vjernika ni ne zna da to znači pomazanik, odnosno mesija, dok opet mnogo,mnogo veći broj vjernika zna šta znači mesija

U Novom Zavjetu se npr. taj pojam hristos sreće u oba hrišćanska značenja, čak se to dešava i u istom evanđelju. Matej 1,1. i 1,18. govori o tom pojmu kao prezimenu, a u 1,16. kao dodatku imenu:"Jakov rodi Josifa, muža Marije, od koje se rodi Isus, koji se zove Hristos" (ho legomenos hristos).
I što je najintersantnije u prevodu dr Luje Bakotića, kada je u evanđelju riječ o prezimenu dr Bakotić koristi Hrist, a kada se govori o dodatku imenu tada on korist Hristos (istina oba puta sa velikim slovom).
 
@krauterbox

Slava Bogu, vldika Atanasije (Jevtić), je živ i zdrav, pa šta ti nije jasno pitaj njega, recimo kada drži neko predavanje u Bgd-u ili ako ideš u Hercegovinu ili ako si daleko, onda mail-om, na Zahumsko-hercegovačku eparhiju pa se obrati njemu.
 
@ Taisa

Vladika Atanasije je jasno rekao o znacenju reci Hristos,zahvaljujem na trudu.

@krauterbox

Tako da smatram da insistiranje Atanasija na nekakvom jezičkom puritanstvu je besmisleno, pošto se, kao prvo, samo hrišćanstvo (iz onoga primjera se vidi) tako nije ponašalo i kao drugo, teza da je bez tog puritanstva Hristologija ugrožena je nadasve paranoična.
Kliknite za proširenje...

Kao sto je Vama ovo besmisleno,Pravoslavnima je takodje nevazno sta o tome kaze Lujo Bakotic
 
Ova priča će, sva je prilika, kao i sve dosadašnje kada je reč o temama o Isusu Hristu i hrišćanstvu, da ode u jalovo preganjanje hrišćana, nehrišćana i ateista.
Već mnogo liči na pričaonicu, još da predje na pozdrave i želje i može – katanac.

Šakal je vrlo jasno u uvodnom postu nagovestio, bolje rečeno, dao neke teze koje mogu, kod ozbiljnih ljudi da uvedu u ozbiljnu intelektualnu raspravu.

Ja sam, pre nego što sam se uključio, dugo razmišljao šta nije u redu sa njegovim tezama. Došao sam do zaključka, izvinjavam se što ću da se ponovim, da treba rasprava da se vodi o posledicama, a istraživanje uzroka je namerno ili nenamerno prećutano.

Dakle, apelujem da se vratimo u srž, u suštinu teme... odvodjenje toka priče na periferne probleme lingvističke prirode (Hrist ili Hristos) ne može da nas dovede do odgovora na pitanje:

– U kojim istorijskim uslovima se pojavio Isus Hristos?

– Da li je bilo alternative...
 
lj_950:
Ova priča će, sva je prilika, kao i sve dosadašnje kada je reč o temama o Isusu Hristu i hrišćanstvu, da ode u jalovo preganjanje hrišćana, nehrišćana i ateista.
Već mnogo liči na pričaonicu, još da predje na pozdrave i želje i može – katanac.

Šakal je vrlo jasno u uvodnom postu nagovestio, bolje rečeno, dao neke teze koje mogu, kod ozbiljnih ljudi da uvedu u ozbiljnu intelektualnu raspravu.

Ja sam, pre nego što sam se uključio, dugo razmišljao šta nije u redu sa njegovim tezama. Došao sam do zaključka, izvinjavam se što ću da se ponovim, da treba rasprava da se vodi o posledicama, a istraživanje uzroka je namerno ili nenamerno prećutano.

Dakle, apelujem da se vratimo u srž, u suštinu teme... odvodjenje toka priče na periferne probleme lingvističke prirode (Hrist ili Hristos) ne može da nas dovede do odgovora na pitanje:

– U kojim istorijskim uslovima se pojavio Isus Hristos?

– Da li je bilo alternative...
Kliknite za proširenje...

ljupche
al to tako i mora da bude :D

kako drugachije?!

mislim... mnogo je retko da pristrasna osoba ne boluje od Selektivnog viditisa

a slichnih ljudi imash na svim stranama
negde manje negde vishe... ;)

tako da.... ovakve teme nece nekog vernika ili "vernika"
nachiniti ateistom ili "ateistom"

niti obrnuto

one su bile i bice
mesto za prepucavanje ;)
 
Šakal:
Hm, koliko ''mozgova'' je stradalo u tim ratovima... koliko budućih... a sasečeno u samom korenu... Nauka je kao što stnco reče... prilično unazadjena... religijom...
Ok. Isus je postojao... Isus čovek... Zelot... vodja pobunjenika protiv rimskog jarma... čovek koji je iskoristio Stari Zavet... njegova proročanstva... da bi... omasovio pokret i od vrha porobljene države dobio kakvu takvu pomoć...
Kliknite za proširenje...
Ja ću da pokušam da sumiram ono što sam znao i u medjuvremenu pročitao u vezi sa ovom tezom:
Vodja pobunjenika protiv rimskog jarma

Ustanci u Judeji u I veku p.n.e. i I veku n.e. (1)

Jevreji su imali bogato iskustvo gerilskog ratovanja još iz ustanka Makabejaca 167-140. p.n.e, koji se završio oslobađanjem od grčke vlasti i uspostavom samostalne kraljevine Judeje.

Godine 67. p.n.e., posle smrti kraljice Salome, došlo je do građanskog rata njenih sinova Hirkana II i Aristobula II. Pristalice teokratije (dominantna uloga sveštenstva), istovremeno su odbacili obojicu, težeći da se obnovi vlast sveštenika. Tu situaciju su iskoristili Rimljani, koji su 65. p.n.e. zavladali Sirijom.
Rimljani, pod vođstvom Pompeja, uz podrušku druge dvije stranke, osvajaju Jeruzalim i slamaju otpor Aristobulovih pristaša. Hirkana II priznaju samo kao visokog sveštenika i daju mu titulu etnarha, ali ne i kraljevsku titulu.

Od 63. do 37. p.n.e. stvarni vladar Judeje postao je namesnik Idumeje Antipater. Godine 48. p.n.e., kao nagradu za pomoć u borbi protiv Pompeja u Egiptu, Julije Cezar ga imenuje i namesnikom (prokuratorom) Judeje.
U to vreme stalno izbijaju pobune Jevreja, na čijem su čelu Aristobulov sin Aleksandar koji je pobegao iz zatočeništva, zatim i sam Aristobul koji se vratio u Judeju, potom i Ezekije. Središte otpora je Galileja.

Godine 40. p.n.e. Siriju su zauzeli Parti, koji su prodrli do granica Judeje. Antigon Matatije, sin Aristobula II, koji je boravio u izbeglištvu, uz njihovu pomoć osvojio je Judeju i u Jerusalimu se proglasio za kralja i vrhovnog sveštenika.
Antipaterov sin Irod pobegao je u Rim, gde ga je Senat proglasio za vazalnog kralja (Rex socius) Judeje. U ratu koji je vođen 39-37. Irod, uz pomoć rimskih legija i plaćeničkih trupa, odneo je pobedu.

Vladavina Iroda I
Irod I je vladao 37-4. g.p.n.e. Prvi put Jevrejima je vladao svetovni kralj, koji ne samo da nije svešteničkog porekla, nego nije ni pravi Jevrej. Vladao je kao despot: vrhovni sveštenik bio je samo figura, a Sinedrion je ukinut i zamenjen Kraljevskim većem. To je izazivalo ogorčenje i stalne nemire, ali Irod je uspevaao da uguši nezadovoljstvo merama terora, uključujući i odlično organizovanu mrežu doušnika.

Posle Irodove smrti, godine 4. p.n.e., ponovo su izbili neredi. Za vreme pashe došlo je do krvoprolića u Jerusalimu, punom hodočasnika, i 3.000 ljudi je ubijeno. Kada je Irodov sin Arhelaj otišao u Rim, da od Augusta izdejstvuje potvrdu za kraljevsku titulu, rimski prokurator Sabinije poslao je legionare, koji su opljačkali i zapalili Hram. Nakon toga došlo je do ustanka i legioniari su morali da se povuku u prokuratovu palatu.
Istovremeno ustanici su se okupili u susednim pokrajinama i započeli napade na Rimljane.

U Galileiji ustanike je poveo Juda ben Ezekija (poznat kao Juda Galilejac) iz Gamale, sin Ezekije, koga je ubio Irod, i vodi gerilski rat.
U istočnom Jordanu pobunjenike je vodio nekadašnji rob Simon, koji se sam proglasio za kralja. Kraljem se proglasio i pastir Atrongas.
Oni postižu privremene vojne uspehe, ali im nedostaje jedinstveni plan i vođa. Došlo je do međusobnih sukoba i nasilja prema mirnim Jevrejima, a neretko se radilo o običnim razbojničkim grupama.
»Pod geslom borbe za slobodu došlo je do bespoštednog rata između različitih bandi, tako da je slobodarski narod imao više štete od tih borbi nego od pobune protiv samih Rimljana.« (Keller, str. 39)
Pobuna je ugušena i 2000 pobunjenika raspeto je na krst.

Godine 6. n.e. pokrajine Idumeja, Judeja i Samarija došle su pod vlast rimskog prokuratora (namesnika), koji je potčinjen legatu Sirije.
Godine 6. ili 7. n.e legat Kvirinje naredio je opšti popis stanovništva i imovine, u cilju oporezivanja. To je dovelo do pobune, u kojoj su pobunjenici prvi put dobili ime zeloti.
Ustanike su predvodili Juda Galilejac i radikalni farisej Saduk (Cadok). Borbu su ponovo započeli prvo u Galileji, a zatim se šire i u Judeju. Okupili su fanatične sledbenike, koji su sebe sebe smatrali izvršiteljima srdžbe Božje, koji samo Bogu duguju vernost. Prva pobuna bila je ugušena, ali ju je stranka zelota nadživela.

Sledećih pedesetak godina zeloti su neprekidno aktivni. Na okrutnost i bezobzirnost rimskih prokuratora odgovarali su takodje okrutno i bezobzirno. Smatrali su da su u borbi protiv okupatora i njihovih domaćih slugu i izdajnika svako sredstvo dozvoljeno.
Najradikalniji među njima počeli su da se služe atantarskim metodama. Koristili su gužve u Jerusalimu u vreme pashe i drugih blagdana. Ubica bi se u gužvi neopaženo prikrao žrtvi, zadao nekoliko udaraca bodežom (latinski zvanim sica i zatim obično neprimećen nestao u masi. Po tome su ih Rimljani nazvaali sicarii ("bodežari").
Među njihovim žrtvama bio je i veliki svećenik Jonatan.
»Niko se više nije osećao sigurnim. U tom stanju panike i beznadežnosti proširio se verski fanatizam, pojavljivali su se lažni proroci i mesije, koji su imali mnogo pristalica. Oni su uverili narod da ga mogu osloboditi od patnje rimskog jarma.« (Keller,
str. 61)
Jedan od njih, zabeležen samo kao "Egipćanin", okupio je nekoliko hiljada ljudi na Maslinovoj gori, podstičući ih da krenu na Jerusalim, koji će uz čudesnu Božju pomoć osloboditi od Rimljana. Rimske kohorte su lako rasterale ovu masu.

U vreme Gaja Cezara Kaligule (37-41), u Judeji i Aleksandriji carevo nepoštovanje jevrejskih običaja gotovo je izazvalo ustanak.
Jedno vreme Tiberije Klaudije Neron Germanik (41-54) Judeju je proglasio za vazalnu kraljevinu, ali posle kratkog vremena ponovo postala prokuratorska provincija.
 
Ustanci u Judeji u I veku p.n.e. i I veku n.e. (2)

Prvi ustanak protiv rimske vlasti izbio je za vladavine Nerona Klaudija Cezara Avgusta Germanika (54 - 68.).
Godine 66. okrutno i bezobzirno ponašanje prokuratora Gesija Flora dovelo je do masovnog ustanka. Moguće je da je sam Flor, kada mu je zapretila kazna iz Rima, namerno svojim ponašanjem podstakao ekstremiste da započnu ustanak, podcenivši njegovu snagu. Kada mu je odbijen zahtev da mu iz riznice Hrama donesu sedamnaest talenata, krennuo je s legionarima iz svog sedišta Cezareje na Jerusalim. U gradu je došlo do sukoba, u kojem su besni sikarenci ubijali mnoge miroljubive Jevreje, koji su ih odvraćali od ustanka.
Rimske jedinice stacionirane u Jerusalimu bile su prisiljene na predju, a zeloti su ih sve poklali. Napad Florovih snaga je odbijen.
Munjevitom brzinom ustanak se proširio zemljom. Borbe između Jevreja s jedne, i Rimljana i nejevrejskog (uglavnom heleniziranog) stanovništva s druge strane, izbile svuda. U Cezareji je još nešto ranije te godine došlo do oružanih sukoba kada su Jevreji bili odstranjeni iz učestvovanja u gradskoj samoupravi.
Oko 20.000 Jevreja je pobijeno, a preživeli su pobegli iz grada.
Slično je bilo u mnogim drugim gradovima, pa i izvan Palestine. U Aleksandriji, gradski zapovednik Tiberije Julije Aleksandar (nećak filozofa Filona) poslao je svoje čete u jevrejsku četvrt nakon jedne svađe između Jevreja i Grka. Došlo je do krvoprolića u kojem je život izgubilo oko 50.000 Jevreja.
Sirijski legat Cestije Gal poveo je vojsku na Jerusalim. Shvativši da nema dovoljno ljudi, prisiljen je na povlačenje, ali zeloti na čelu sa Šimunom bar Giorom i Eleazarom ben Šimunom iznenadili su ga kod Bet-Horona, godine 66, i naneli mu teške gubitke.

Pobunjenici su zavladali Judejom i Galilejom. Među njima je, međutim, odmah došlo do međusobnih sukoba. Za upravitelja Galileje postavljen je Josip, koji se ubrzo sukobio s vođom tamošnjih zelota Ivanom Geskalcem. On je bio umeren i težio ublažavanju sukoba i kompromisu s Rimljanima.
Sledeće godine (u proljeće 67. n.e.). general Tit Flavije Vespazijan sa 60.000 ljudi iskrcao se u Ptolemaidi. U ogorčenim borbama u toku te godine, do jeseni osvojio je Galileju i severna područja. Josip se predao i kasnije pomagao Rimljanima nastojeći da odgovori Jevreje od nastavka borbi.
Kasnije je živeo u Rimu kao Josip Flavije. Napisao je spis O Židovskom ratu u sedam knjiga i Židovske starine u 20 knjiga. Josip Flavije odlično je poznavao i cenio grčku i rimsku kulturu, ali i branio jevrejstvo. Dobro je poznavao snagu neprijatelja i nastojao da postigne kompromis.

U ovom pohodu Vespazijana je pratio i stariji sin Tit. Kada je 68. godine stigla vest o Neronovoj smrti, ostali su neosvojeni još samo Jerusalim i nekoliko tvrđava.
Vespazijan je proglašen za cara (Imperator Cezar Vespazijan Avgust, 69 - 79), i predao je zapovedništvo nad vojskom svome sinu Titu, koji je nastavio opsadu Jerusalima i 70. godine uz pomoć četiri legije konačno ugušio ustanak.
Jerusalim je bio opustošen, a Jerusalimski hram do temelja porušen.

Računa se da je u toku rata više od milion Jevreja ubijeno, a 900.000 zarobljeno. U Jerusalimu se masovno sudilo svima koji su bili prepoznati kao borci, ili koje su izdali sami Jevreji. Mnogi su raspeti na krst, drugi poslati na prisilni rad u egipatske kamenolome i rudnike, hiljade su u arenama bačene zverima ili prisiljeni da se bore kao gladijatori.
U zarobljeničkom logoru je 11.000 Židova umro od gladi. Samo prilikom jednih "igara", koje je Tit priredio u čast rođendana svoga brata, ubijeno je 2.500 Jevreja. Dečaci i žene su prodavani u roblje, pri čemu su zbog velike ponude cene bile »sramotno niske« (Keller, str. 65).

Otpor je u zemlji ipak trajao i dalje. Poslednje utvrđenje, Mosada na Mrtvom moru, koju je branilo oko hiljadu zelota, pala je tek u 73. g. Poslednji preživeli su na kraju pobili svoju decu i žene, a zatim i sebe.
Strastveni zeloti pozivali su na ustanak i Jevreje u dijaspori. U Aleksandriji je godine 73. zamalo došlo do masovnog ustanka u jevrejskim četvrtima, čiji su se stanovnici dobro sećali pokolja šest godina ranije. Najstariji Jevreji u zajednici enegično su se suprotstavili huškačima i primirili masu. Rimske čete rasterale su fanatike. Oko 600 ih je zarobljeno, mučeno i ubijeno.
Do nemira je došlo i u Tebi i drugim gradovima. U gradu Kireni i njegovoj okolini, u Libiji, zelot Jonatan, tkač, okupio je gotovo 2.000 pobunjenika. Rasterao ih je rimski prokurator Katul, a Jonatan je u Rimu spaljen na lomači.

Jedna grupa zelota iz istočnog Jordana prebegla je u Arabiju, gde su se naselili u okolini grada Jatriba i stvorili snažnu zajednicu. Izgubili su vezu s drugim Jevrejima, ali su odigrali značajnu ulogu u daljoj istoriji tog područja.
U VII veku, u Jatribu se sklonio prorok nove vere, Muhamed. Jatriba je današnja Medina.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Grom_sa_neba!
Bivša porno zvezda Jenna Jameson pronašla Isusa i sada pomaze drugima da ga nadju...
2 3 4
Odgovora
80
Pregleda
1.120
Atomic™
Atomic™

Back
Top