gost 133940
Elita
- Poruka
- 23.648
Je li Mito da li bi mogao da nosis ovoliki krst na ledjima? Al' da kazes istinu i bez vredjanja i grubih reci.
Pa Isus nije ni nosio krst. Nosio je prečku. (lat. patibulum)
-
- Popularno:
- Značenje crkvenih imena
- Adventisti (subotari) i antihrist
- Srbiji je Amerika uvela sankcije i to...
- Bez tv prenosa tenisa u Sangaju
- Zašto Donald Tramp nije osvojio...
- Zasto nas kolektivni zapad mrzi?
- Kakva je glupost rat?
- Vučić otkrio kako su Rusi saterali...
- Živeo kapitalizam!
- Kako neko može da ne navija za Zvezdu...
KRST - poreklo tog simbola
- Začetnik teme besmrtna
- Datum pokretanja
Pa Isus nije ni nosio krst. Nosio je prečku. (lat. patibulum)
STAJIC
Aktivan član
- Poruka
- 1.624
Pa Isus nije ni nosio krst. Nosio je prečku. (lat. patibulum)
Mita zna bolje od tebe bre, Isus je nosio mucenicki krst. Zato je prikladno pitanje za svakog "nedeljnog hriscanina" a narocito za Mitu (Mita mlogo voli krstove i krstace) da li bi bili u stanju da nose ovoliki krst na ledjima?
gost 133940
Elita
- Poruka
- 23.648
Mita zna bolje od tebe bre, Isus je nosio mucenicki krst. Zato je prikladno pitanje za svakog "nedeljnog hriscanina" a narocito za Mitu (Mita mlogo voli krstove i krstace) da li bi bili u stanju da nose ovoliki krst na ledjima?
Pa sad... Da nije bilo Zazijavala, ova tema bi odavno potonula. Ima tamo na početku objašnjenje da je stub (koji vi volite da nazivate drvo) bio ukopan na gubilištu, a osuđenici su nosili prečku, na koju su bili pričvršćivani, pa onda sve zajedno na stub (drvo). Dakle, stub je bio deo krsta.
Ili ti misliš da je Isus stub vukao do Golgote?
hArec
Primećen član
- Poruka
- 780
Ovo će biti interesantno, držim te za rječ, sada još neću pisat o tome ali podsjetiću te na ovo.Pa sad... Da nije bilo Zazijavala, ova tema bi odavno potonula. Ima tamo na početku objašnjenje da je stub (koji vi volite da nazivate drvo) bio ukopan na gubilištu, a osuđenici su nosili prečku, na koju su bili pričvršćivani, pa onda sve zajedno na stub (drvo). Dakle, stub je bio deo krsta.
Ili ti misliš da je Isus stub vukao do Golgote?
srdačni pozdrav harec
STAJIC
Aktivan član
- Poruka
- 1.624
Pa sad... Da nije bilo Zazijavala, ova tema bi odavno potonula. Ima tamo na početku objašnjenje da je stub (koji vi volite da nazivate drvo) bio ukopan na gubilištu, a osuđenici su nosili prečku, na koju su bili pričvršćivani, pa onda sve zajedno na stub (drvo). Dakle, stub je bio deo krsta.
Ili ti misliš da je Isus stub vukao do Golgote?
Ne volimo MI da stub nazivamo drvo, tako je prevedeno, pazi sad:
Danicic-Karadzic:
1.Dela Ap. 5:30 "Bog otaca našijeh podiže Isusa, kojega vi ubiste objesivši na drvo"
2.Dela Ap 10:39 "I mi smo svjedoci svemu što učini u zemlji Judejskoj i Jerusalimu; kojega i ubiše objesivši na drvo."
3.1 Petrova 2:24 "Koji grijehe naše sam iznese na tijelu svojemu na drvo, da za grijehe umremo, i za pravdu živimo; kojega se ranom iscijeliste.
Krscanska sadasnjost:
1. Dela Ap 5:30 "Bog otaca naših uskrisi Isusa kojega vi smakoste objesivši ga na drvo.
2. Dela Ap"Mi smo svjedoci svega što on učini u zemlji judejskoj i Jeruzalemu. I njega smakoše, objesivši ga na drvo!
3. 1 Pettrova 2:24 on koji u tijelu svom grijehe naše ponese na drvo da umrijevši grijesima pravednosti živimo; on čijom se modricom izliječiste
Saric, Bakotic i mnoge druge prevode isto!
Znaci nije kako "vi volite" nego kako je prevedeno!
eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.177
Mita zna bolje od tebe bre, Isus je nosio mucenicki krst. Zato je prikladno pitanje za svakog "nedeljnog hriscanina" a narocito za Mitu (Mita mlogo voli krstove i krstace) da li bi bili u stanju da nose ovoliki krst na ledjima?
Слушај секташ, да ти "Мита", како ме ти увредљиво зовеш (а ја сам овде под ником eremita) одговори: ја јесам Хришћанин православне вероисповести - а то што си ти "паметан" па мислиш да је овај крст са фотографије ВЕЛИКИ - то је само доказ твоје памети! Зашто ниси питао КОЛИКИ је крст који сам постовао???
STAJIC
Aktivan član
- Poruka
- 1.624
OK izvini prijatelju, eremito, ne razumem zasto se jutis!?
Zasto bi ime Mita bilo uvredljivo za tebe, ali nema veze, eto izvinuo sam se pa idemo dalje. Nije mi namera da vredjam tvoja osecanja, ali vidim da si me oslovio sa "секташ" pa sam mislio da te ispravim, ako je to u redu s tvoje strane, moje ime je Dragutin Stajić i bilo bi lepo i bio bih ti zahvalan kad bi me tako i oslovljavao. A moj prijateljski savet bi ti bio da prepustiš to Jehovi da reši ko je sektaš a ko nije. Jehova zna najbolje da rešava te probleme. Što se tiče krsta video sam da je veliki, onako na slici, ali ti reče da je mali, pa evo onda drugačije pitanje za tebe, elem da li bi mogao da nosiš krst velicine kao ti? i 
eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.177
OK izvini prijatelju, eremito, ne razumem zasto se jutis!?
1. Јесте увредљиво јер је мој ник ЕРЕМИТА који има сасвим одређено значење.
2. Када кажеш ИЗВИНУО то значи да си се ИСКРИВИО - а када кажеш
ИЗВИНИО - то значи да си упутио извињење! (правопис СРПСКОГ ЈЕЗИКА!)
3. ЈЕХОВА је за мене новојудаистички тј.јеврејски бог - а за мене као православног
хришћанина постоји само БОГ и та ТРИ СЛОВА имају за мене свеобухватно значење!
4. Сваки човек НОСИ СВОЈ КРСТ - и наравно да бих могао да носим и три пута већи
крст величине него као што сам ја ! И носим га!
STAJIC
Aktivan član
- Poruka
- 1.624
OK to smo resili druze. Rekao sam da vise necu tako da te ovem i stvar moze ad acta.
2.
Ne mogu da se slozim s tobom jer sam u gimnaziji ima petardu ko vrata iz srpskog, mislim da ces morati ti da proucis gramatiku temeljitije, naime infinitiv glagola glasi IZVINUTI SE a ne IZVINITI SE, shodno tome prvo lice glasi IZVINUO SAM SE. Ali nema veze necu da budem sitnicar, ako tebi tako odgovara IZVINIO SAM SE za pocinjenu uvredu.
3. ЈЕХОВА је за мене новојудаистички тј.јеврејски бог - а за мене као православног
хришћанина постоји само БОГ и та ТРИ СЛОВА имају за мене свеобухватно значење!
To je tvoje licno misljenje Eremito. Hteo ti da prihvatis ili ne da je ime Jedinom i Istinitom Bogu Jehova zavisi od tebe licno ali to ne znaci da ako Eremita kaze da je Bogu ime BOG da to mora da bude tako. Rusi su, dok je vladao Staljin izdali dekret da Bog ne postoji, oce Rusi da ukinu Jehovu parcetom papira hehe. 'Ej zamisli Eremito, nije im uspelo, tako i ti.
4. Сваки човек НОСИ СВОЈ КРСТ - и наравно да бих могао да носим и три пута већи
крст величине него као што сам ја ! И носим га!
Ja ne nosim nikakav krst Eremito i uzivam, bas mi je lepo.
Ok Eremito, hvala ti na iskrenim odgovorima!
gost 133940
Elita
- Poruka
- 23.648
Ne volimo MI da stub nazivamo drvo, tako je prevedeno, pazi sad:
Danicic-Karadzic:
1.Dela Ap. 5:30 "Bog otaca našijeh podiže Isusa, kojega vi ubiste objesivši na drvo"
2.Dela Ap 10:39 "I mi smo svjedoci svemu što učini u zemlji Judejskoj i Jerusalimu; kojega i ubiše objesivši na drvo."
3.1 Petrova 2:24 "Koji grijehe naše sam iznese na tijelu svojemu na drvo, da za grijehe umremo, i za pravdu živimo; kojega se ranom iscijeliste.
Krscanska sadasnjost:
1. Dela Ap 5:30 "Bog otaca naših uskrisi Isusa kojega vi smakoste objesivši ga na drvo.
2. Dela Ap"Mi smo svjedoci svega što on učini u zemlji judejskoj i Jeruzalemu. I njega smakoše, objesivši ga na drvo!
3. 1 Pettrova 2:24 on koji u tijelu svom grijehe naše ponese na drvo da umrijevši grijesima pravednosti živimo; on čijom se modricom izliječiste
Saric, Bakotic i mnoge druge prevode isto!
Znaci nije kako "vi volite" nego kako je prevedeno!
Ovde treba obnoviti gradivo. Daklem, stari Rimljani jeđahu ležeći, a velike prestupnike ubivahu razapinjući ih na krst.
Kao inženjeri neprevaziđeni u svom vremenu, smislili su jednostavnu spravu. Balvan bi zakopali u zemlju tako da bude stabilan. To ti je drvo.
E, a onda osuđenika kačahu za prečku (patibulum) koju učvršćivahu na drvo.
Krst bez "gimnastičara" niko nikada nije ni video. Ili je gore bio okačen (obešen) neko, ili je drvo bilo prazno - bez osuđenika i bez prečke. Kada bi neko bio obešen, onda se tamo video krst.
Naravno, ovom diverzijom hteo si da zabašuriš moje pitanje - da li su osuđenici na grbači vukli balvan dovoljan da izdrži težinu razapetog? Sa ili bez prečke.
PS Izviniti se - izvinio sam se.
Ima i izvinuti - izvinuo, ali se ne odnosi na izvinjenje.
Poslednja izmena:
Крст Христов и његов значај у нашем животу - Архимандрит Георгије Капсанис
Часни крст као символ и знак Христа
Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија.
Сви свештени благослови су у знаку крста.
Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом.
Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста.Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина.Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана.Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће.
Моћ часног крста
Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет.
То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост.Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда". На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света.
На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима.
Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење:
Јер је ДОБРОВОЉНА
Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне).
Јер је СТВАРНА СМРТ
По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света.Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег.Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати." Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста."
наставак:
Часни крст као символ и знак Христа
Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија.
Сви свештени благослови су у знаку крста.
Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом.
Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста.Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина.Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана.Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће.
Моћ часног крста
Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет.
То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост.Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда". На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света.
На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима.
Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење:
Јер је ДОБРОВОЉНА
Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне).
Јер је СТВАРНА СМРТ
По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света.Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег.Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати." Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста."
наставак:
Учешће хришћана у крсту Христовом
После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24).Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21).Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана."Kао што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно?
а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24). Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље.
А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље;
Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета.
Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе.
Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав.
Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14).
По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли.
Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4).
У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу.
Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст.
Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању).
Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује."
Св. Исак Сирин такође каже: "Дејство крста је двојако...
... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења.
наставак:
После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24).Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21).Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана."Kао што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно?
а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24). Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље.
А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље;
Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета.
Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе.
Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав.
Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14).
По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли.
Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4).
У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу.
Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст.
Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању).
Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује."
Св. Исак Сирин такође каже: "Дејство крста је двојако...
... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења.
наставак:
И завршава св. Григорије: "Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим..."Дакле, "и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава."Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно." Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога.Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од тренутка кад се родила", каже св. Никола Кавасила, "устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими.O овој крсној борби и теорији ‡ виђењу Бога ‡ које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на "Ваведење пресвете Богородице" св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац.
б) Подносим нехотична исиушења живота стрпљиво и без роптања
Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу.Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика.
Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави."
Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.Познати православни богослов о. Димитрије Стани..аје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих."На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење.
Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон.
И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана.
в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу
Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене.
наставак:
б) Подносим нехотична исиушења живота стрпљиво и без роптања
Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу.Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика.
Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави."
Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.Познати православни богослов о. Димитрије Стани..аје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих."На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење.
Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон.
И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана.
в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу
Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене.
наставак:
Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће дух." Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора ‡ сараспећа Христу ‡ не може се доживети радост Васкрса.У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо."
Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара."
У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга.
Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом.
Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви.
Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других.
Крст и савремени свет
Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом.
Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује.
Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом. Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа.
наставак:
Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара."
У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга.
Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом.
Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви.
Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других.
Крст и савремени свет
Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом.
Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује.
Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом. Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа.
наставак:
Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак." Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа. А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање. Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења.
Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин." Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма. Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19). Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих).
Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести.
Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота.
Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист.
Превео: Зоран Јелисавчић (Овај текст је објављен у књизи КРСТ ХРИСТОВ. Издавач је Задужбина Манастира Хиландара)
Извор:СПЦ
Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин." Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма. Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19). Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих).
Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести.
Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота.
Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист.
Превео: Зоран Јелисавчић (Овај текст је објављен у књизи КРСТ ХРИСТОВ. Издавач је Задужбина Манастира Хиландара)
Извор:СПЦ
zamet
Zainteresovan član
- Poruka
- 460
Konstantinov križ
No, da li bi Bog dao znak nekom poganskom vladaru koji nije vršio njegovu volju, i to još poganski znak? Isus je korio svoje zemljake jer su tražili znak (Matej 12:38-40). Osim toga, taj je poganski vladar doslovnim oružjem prolijevao nedužnu krv da bi stekao političku prevlast, pa je čak u sklopu političkih intriga dao poubijati svoje rođake i znance. Za razliku od toga, Isus je rekao: ”Moje kraljevstvo nije dio ovog svijeta. Kad bi moje kraljevstvo bilo dio ovog svijeta, moji bi se poslužnici borili“ (Ivan 18:36, NS). Stoga je zapovijedio Petru: ”Vrati svoj mač na njegovo mjesto, jer će svi koji se mača hvataju od mača poginuti“ (Matej 26:52, NS).
U knjizi Strange Survivals (Neobična preživljavanja) kaže se za Konstantina i njegov križ: ”Nema sumnje da njegov postupak svjedoči o lukavosti; simbol koji je uveo obradovao je s jedne strane kršćane u njegovoj vojsci, a s druge strane [poganske] Gale ... Za ove zadnje bio je to zalog milosti njihovog boga Sunca kojeg su obožavali“. Ne, Konstantinov ’nebeski znak‘ nije imao ništa s Bogom ili Kristom, nego je bio u potpunosti poganski.
No, da li bi Bog dao znak nekom poganskom vladaru koji nije vršio njegovu volju, i to još poganski znak? Isus je korio svoje zemljake jer su tražili znak (Matej 12:38-40). Osim toga, taj je poganski vladar doslovnim oružjem prolijevao nedužnu krv da bi stekao političku prevlast, pa je čak u sklopu političkih intriga dao poubijati svoje rođake i znance. Za razliku od toga, Isus je rekao: ”Moje kraljevstvo nije dio ovog svijeta. Kad bi moje kraljevstvo bilo dio ovog svijeta, moji bi se poslužnici borili“ (Ivan 18:36, NS). Stoga je zapovijedio Petru: ”Vrati svoj mač na njegovo mjesto, jer će svi koji se mača hvataju od mača poginuti“ (Matej 26:52, NS).
U knjizi Strange Survivals (Neobična preživljavanja) kaže se za Konstantina i njegov križ: ”Nema sumnje da njegov postupak svjedoči o lukavosti; simbol koji je uveo obradovao je s jedne strane kršćane u njegovoj vojsci, a s druge strane [poganske] Gale ... Za ove zadnje bio je to zalog milosti njihovog boga Sunca kojeg su obožavali“. Ne, Konstantinov ’nebeski znak‘ nije imao ništa s Bogom ili Kristom, nego je bio u potpunosti poganski.
zamet
Zainteresovan član
- Poruka
- 460
Otkuda potječe križ, koji koriste kršćanske crkve?
“U gotovo svim dijelovima starog svijeta pronađeni su različiti predmeti koji su nastali davno prije kršćanske ere, a obilježeni su križevima različitih oblika. Bezbrojni primjerci potječu iz Indije, Sirije, Perzije i Egipta. (...) Upotreba križa kao religioznog simbola u pretkršćansko doba i kod ne-kršćanskih naroda mogla bi se smatrati gotovo sveprisutnom, a u vrlo mnogo slučajeva bila je povezana s nekim oblikom štovanja prirodnih sila” (Encyclopaedia Britannica, 1946, svezak 6, stranica 753).
“Oblik [križa kao dvije prekrižene grede] potječe iz stare Kaldeje, gdje se koristio kao simbol boga Tamuza (jer nalikuje mističnom slovu Tau, prvom slovu njegovog imena). Osim u toj zemlji upotrebljavao se i u susjednim zemljama, uključujući i Egipat.
Sredinom 3. stoljeća naše ere crkve su već ili odstupile od nekih učenja kršćanske vjere ili su ih izopačile.
Da bi se povećao utjecaj otpadničkog crkvenog sustava pogani su primani u crkve iako nisu bili preporođeni vjerom i imali su veliku slobodu zadržati svoje poganske znakove i simbole. Tako je Tau odnosno T, u svom najčešćem obliku, s nešto sniženim poprečnim krakom, bio usvojen kao Kristov križ” (William Vine, An Expository Dictionary of New Testament Words, London, 1962, stranica 256).
“Neobična je, ali i neosporna činjenica da se križ koristio kao sveti simbol davno prije Kristovog rođenja, a i nakon njegovog rođenja u zemljama na koje nije utjecalo crkveno učenje. (...) Grčkog Bakha, tirskog Tamuza, kaldejskog Bela, norveškog Odina — sve su njih njihovi poklonici štovali uz pomoć nekog simbola u obliku križa” (Geo Tyack, The Cross in Ritual Architecture, and Art, London, 1900, stranica 1).
“Križ u obliku ‘crux ansate’ [ankha] nosili su u ruci egipatski svećenici i kraljevi (koji su bili vrhovni svećenički poglavari) u znak vlasti koju su imali kao svećenici boga Sunca, a nazivali su ga ‘znak života’” (Colonel John Garnier, The Worship of the Dead, London, 1904, stranica 226).
“Različiti likovi križeva nalaze se posvuda na egipatskim spomenicima i u grobovima, a mnogi ih stručnjaci smatraju simbolima falusa [prikazima muškog uda] ili pak spolnog odnosa. (...) U egipatskim je grobovima crux ansata [križ s krugom ili omčom na vrhu] pronađen tik uz falus” (Herbert Cutner, A Short History of Sex-Worship, London, 1940, stranica 16-17).
“Ti su se križevi upotrebljavali kao simboli babilonskog boga Sunca ([Vidi knjigu]) i najprije su pronađeni na novčiću Julija Cezara (100-44. pr. n. e.), a zatim na novčiću koji je izdao Cezarov nasljednik (August) 20. godine pr. n. e. Na Konstantinovim novčićima najčešći simbol je [Vidi knjigu]; no isti simbol koristi se bez okolnog kruga i s četiri jednaka kraka postavljena okomito i vodoravno; taj se križ posebno štovao kao ‘Sunčev kotač’. Treba reći da je Konstantin bio poklonik boga Sunca i da nije pristupio ‘Crkvi’ još oko četvrt stoljeća nakon što je prema legendi vidio takav križ na nebu” (The Companion Bible, dodatak 162).
“U gotovo svim dijelovima starog svijeta pronađeni su različiti predmeti koji su nastali davno prije kršćanske ere, a obilježeni su križevima različitih oblika. Bezbrojni primjerci potječu iz Indije, Sirije, Perzije i Egipta. (...) Upotreba križa kao religioznog simbola u pretkršćansko doba i kod ne-kršćanskih naroda mogla bi se smatrati gotovo sveprisutnom, a u vrlo mnogo slučajeva bila je povezana s nekim oblikom štovanja prirodnih sila” (Encyclopaedia Britannica, 1946, svezak 6, stranica 753).
“Oblik [križa kao dvije prekrižene grede] potječe iz stare Kaldeje, gdje se koristio kao simbol boga Tamuza (jer nalikuje mističnom slovu Tau, prvom slovu njegovog imena). Osim u toj zemlji upotrebljavao se i u susjednim zemljama, uključujući i Egipat.
Sredinom 3. stoljeća naše ere crkve su već ili odstupile od nekih učenja kršćanske vjere ili su ih izopačile.
Da bi se povećao utjecaj otpadničkog crkvenog sustava pogani su primani u crkve iako nisu bili preporođeni vjerom i imali su veliku slobodu zadržati svoje poganske znakove i simbole. Tako je Tau odnosno T, u svom najčešćem obliku, s nešto sniženim poprečnim krakom, bio usvojen kao Kristov križ” (William Vine, An Expository Dictionary of New Testament Words, London, 1962, stranica 256).
“Neobična je, ali i neosporna činjenica da se križ koristio kao sveti simbol davno prije Kristovog rođenja, a i nakon njegovog rođenja u zemljama na koje nije utjecalo crkveno učenje. (...) Grčkog Bakha, tirskog Tamuza, kaldejskog Bela, norveškog Odina — sve su njih njihovi poklonici štovali uz pomoć nekog simbola u obliku križa” (Geo Tyack, The Cross in Ritual Architecture, and Art, London, 1900, stranica 1).
“Križ u obliku ‘crux ansate’ [ankha] nosili su u ruci egipatski svećenici i kraljevi (koji su bili vrhovni svećenički poglavari) u znak vlasti koju su imali kao svećenici boga Sunca, a nazivali su ga ‘znak života’” (Colonel John Garnier, The Worship of the Dead, London, 1904, stranica 226).
“Različiti likovi križeva nalaze se posvuda na egipatskim spomenicima i u grobovima, a mnogi ih stručnjaci smatraju simbolima falusa [prikazima muškog uda] ili pak spolnog odnosa. (...) U egipatskim je grobovima crux ansata [križ s krugom ili omčom na vrhu] pronađen tik uz falus” (Herbert Cutner, A Short History of Sex-Worship, London, 1940, stranica 16-17).
“Ti su se križevi upotrebljavali kao simboli babilonskog boga Sunca ([Vidi knjigu]) i najprije su pronađeni na novčiću Julija Cezara (100-44. pr. n. e.), a zatim na novčiću koji je izdao Cezarov nasljednik (August) 20. godine pr. n. e. Na Konstantinovim novčićima najčešći simbol je [Vidi knjigu]; no isti simbol koristi se bez okolnog kruga i s četiri jednaka kraka postavljena okomito i vodoravno; taj se križ posebno štovao kao ‘Sunčev kotač’. Treba reći da je Konstantin bio poklonik boga Sunca i da nije pristupio ‘Crkvi’ još oko četvrt stoljeća nakon što je prema legendi vidio takav križ na nebu” (The Companion Bible, dodatak 162).
Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.419
ЧАСНИ КРСТ (грч: σταυρός - крст; Σταυρός του Ιησού Χριστού - Крст Исуса Христа), символички мотив познат још од ставарања човека, а у Хришћанству - оруђе на коме је разапет Господ Исус Христос, и од тада, символ Хришћанства; оруђе којим су Хришћани искупљени од прародитељског греха и последица тога греха; символ рекапитулације Христовог живота и символ икономије спасења; символ пута којим се иде ка Господу Исусу Христу и штит који заклања Хришћане од свих непријатеља.
Облици крста
Од почетка Хришћанства до данас, означене су следеће врсте крста, као и начини њиховог ликовног представљања (ставрографија):
Крст Св. Андреја у облику слова "X",
Крст у облику слова "Т",
Грчки крст са једнаким крацима,
Руски или патријаршијски крст, са осам кракова,
Крст тетрагаматион сложен од четири слова "гама",
Крст Св. Петра окренут надоле (налазио се у Риму, на гробу Св. Петра),
Латински крст код кога вертикала и хоризонтала нису исте дужине и не секу се на средини вертикале.
Облици крста
Од почетка Хришћанства до данас, означене су следеће врсте крста, као и начини њиховог ликовног представљања (ставрографија):
Крст Св. Андреја у облику слова "X",
Крст у облику слова "Т",
Грчки крст са једнаким крацима,
Руски или патријаршијски крст, са осам кракова,
Крст тетрагаматион сложен од четири слова "гама",
Крст Св. Петра окренут надоле (налазио се у Риму, на гробу Св. Петра),
Латински крст код кога вертикала и хоризонтала нису исте дужине и не секу се на средини вертикале.
Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.419
У иконографији
Прва датирана представа крста налази се на рељефу из Палмире, из 134. године, са натписом: "Ономе чије је име благословено у вечности, направљен од Салмона, сина Несовог, сина Каида, сина Барака, за његов спас и његове деце." Крст је овде представљен у облику слова "X". Затим, као представа крста, значајна је застава са крстом, ношена на Милвијском мосту (312. године), од стране војске цара Константина Великог (то је био Христов монограм, на коме је Христос представљен словима "Х-Р" - Христос Цар). У време цара Константина, улога крста била је веома садржајна, а нарочито се огледала у уношењу крста (с ловоровим венцем) у различите декоративне мотиве. Крст је постављан изнад сцена са Христовим страдањем, да би се нагласила улога крста - символа вечног живота. Мозаична представа крста, као дрвета живота, постоји од времена царице Јелене (IV век), а то је крст са Светог Гроба у Јерусалиму (крст је окружен венцима звезда, а са врха крста Анђели узносе Пантократора у Царство небеско). Такође, у техници мозаика, у цркви Св. Аполинара, у луци града Равене (549), представљен је Часни крст на брегу Голготе. Овом представом обликована је нова веза између крста и Христовог празника Преображења. На крају, важно је споменути и икону са крстом из V века, из Винице (источна Македонија), с натписом: "Христов крст побеђује кроз Христову крсну смрт." Ова икона даје целокупни смисао хришћанске догматике. Готово у свим представама крста, хришћанска традиција није одвојила крст од Васкрсења, па у том смислу није одвојила ни Оваплоћење од Обожења. Само у божанском чину (тајни) страдања и Васкрсења види се ралност крста, реалност која је испуњена силом Божијом и величанством љубави Божије.
Значај крста
Због своје символичке густине и пунине, крст је важан символ у животу сваког верника. Иако је био веома распрострањен символ и у претхришћанским културама, он је у оквиру хришћанске вере задобио друкчија, нова и дубља значења. При томе је уз овострана или световна значења (географско, математичко, градитељско) сачувао и онострана или света значења (библијска, сотириолошка). Крст је јединствен и свеобухватан символ пред којим се клечи двадесет векова. Целокупна историја Православља одвија се у знаку крста. У односу на друге символе, а посебно у односу на круг (најшире распрострањен и најстарији од свих символа), крст има значајне предности. Крст има средиште (тачка у којој се укрштају водоравна и вертикална оса крста), и предност му је у томе што се из те тачке може кренути на све четири стране света, чиме се превладава стање мировања. Кретање се не одвија у кругу, где су тачка поласка и тачка доласка (живот и смрт) једна те иста тачка, већ се из одређене тачке може кренути у најмање четири правца, чиме се обезбеђује оријентација за религиозног човека, у неодређеном и несигурном свету. Тако крст као савршен символ представља просторне и временске појмове васионе: четири стране света и време насупрот вечности. Α сналажење у времену и простору од огромног је значаја и значења за верујућег човека, што се обично приказује сликом на којој Црква плови морима кроз векове са крстом у рукама као знаком победе над временом.
Из срамоте у славу Божију
У време пре Исуса Христа, крст је био символ понижења и срамоте, јер су на крст Римљани разапињали своје кажњене робове, зликовце и побуњенике против власти. После Христове смрти на крсту, а поготово после признања Хришћанства за званичну веру Римског царства, крсни знак од опште поруге постаје свеопшта порука спасења, часни крст, живи знак који стоји као брана против сваког зла, видљивог и невидљивог. Значење крста не зависи само од теолошког разумевања него и од историјских услова живота. Не само што су незнабошци у крсту видели символ смрти, а у Хришћанству култ мртвих, него и многи међу првим Хришћанима нису марили за крст, пошто их је подсећао на велико слово "Т", на направу на којој су римске власти мучиле и распињале робове и разбојнике. Вера у једног Бога није се могла развити из јелинског многобоштва, јер је вера у распетог Бога била лудост и ужас (1 Кор 1,22-24). За пагански свет било је непојмљиво да распети човек заправо буде Бог, да Бог буде напуштен и немоћан на крсту, а да људи виде у њему свога Спаситеља. Али оно што је била највећа лудост за пагане, одувек је била најдубља мудрост за Хришћане. Почела је нова ера, нови свет се родио из жртве, али не било какве жртве (јер су и пагани знали за жртве), већ жртве самог Бога - крст је ту да подсети како је богочовек пролио своју Крв да би откупио малене овог света. Насупрот паганској тајни постављена је хришћанска. То је био прелом и прекид са паганским и јудејским веровањима и култовима који су били навикнути само на слутњу према натприродном. Голгота, место где је Христос распет, постала је средиште око кога се окреће свет Вере.
Символика крста
Крст у БеоградуНије могуће исцрпсти сва значења символа крста, јер је он презасићен значењима: велика тајна крста откриће се последњег дана овог пролазног и трулежног света. Ако се већ ο њему размишља у границама људских моћи разумевања, онда се истраживање слојевитости значења у символу крста претвара у испитивање дубинских слојева душе верника: "зачуђено обожавање једне тајне" која се постепено открива, али остаје неисцрпна у својим значењима. Ако је символ крста у начелу отворен за тумачење, онда у њему налазимо и оно што у њега уносимо. Прво што ο крсту ваља рећи јесте да десет Божијих заповести личе на крст и чине себе видљивим у њему. Као што крст има вертикалну осу која упућује на односе човека према Богу, и водоравну осу која упућује на односе човека према човеку, тако се у првим заповестима говори ο љубави према Богу, а у осталим ο љубави према ближњему свом. Однос Бог-човек је вертикална раван. Однос човек-човек је хоризонтална раван. Хоризонтална оса крста представља судбину смртног човека, вертикална оса означава васкрснуће божанског у човеку. Христос који умире на крсту значи да је човек, а Христос који Васкрсава значи да је Бог. Тиме се на крсту укрстило временско и вечно. Ипак, крст је постављен против времена, пролазности и смрти, као средство спасења.
Прва датирана представа крста налази се на рељефу из Палмире, из 134. године, са натписом: "Ономе чије је име благословено у вечности, направљен од Салмона, сина Несовог, сина Каида, сина Барака, за његов спас и његове деце." Крст је овде представљен у облику слова "X". Затим, као представа крста, значајна је застава са крстом, ношена на Милвијском мосту (312. године), од стране војске цара Константина Великог (то је био Христов монограм, на коме је Христос представљен словима "Х-Р" - Христос Цар). У време цара Константина, улога крста била је веома садржајна, а нарочито се огледала у уношењу крста (с ловоровим венцем) у различите декоративне мотиве. Крст је постављан изнад сцена са Христовим страдањем, да би се нагласила улога крста - символа вечног живота. Мозаична представа крста, као дрвета живота, постоји од времена царице Јелене (IV век), а то је крст са Светог Гроба у Јерусалиму (крст је окружен венцима звезда, а са врха крста Анђели узносе Пантократора у Царство небеско). Такође, у техници мозаика, у цркви Св. Аполинара, у луци града Равене (549), представљен је Часни крст на брегу Голготе. Овом представом обликована је нова веза између крста и Христовог празника Преображења. На крају, важно је споменути и икону са крстом из V века, из Винице (источна Македонија), с натписом: "Христов крст побеђује кроз Христову крсну смрт." Ова икона даје целокупни смисао хришћанске догматике. Готово у свим представама крста, хришћанска традиција није одвојила крст од Васкрсења, па у том смислу није одвојила ни Оваплоћење од Обожења. Само у божанском чину (тајни) страдања и Васкрсења види се ралност крста, реалност која је испуњена силом Божијом и величанством љубави Божије.
Значај крста
Због своје символичке густине и пунине, крст је важан символ у животу сваког верника. Иако је био веома распрострањен символ и у претхришћанским културама, он је у оквиру хришћанске вере задобио друкчија, нова и дубља значења. При томе је уз овострана или световна значења (географско, математичко, градитељско) сачувао и онострана или света значења (библијска, сотириолошка). Крст је јединствен и свеобухватан символ пред којим се клечи двадесет векова. Целокупна историја Православља одвија се у знаку крста. У односу на друге символе, а посебно у односу на круг (најшире распрострањен и најстарији од свих символа), крст има значајне предности. Крст има средиште (тачка у којој се укрштају водоравна и вертикална оса крста), и предност му је у томе што се из те тачке може кренути на све четири стране света, чиме се превладава стање мировања. Кретање се не одвија у кругу, где су тачка поласка и тачка доласка (живот и смрт) једна те иста тачка, већ се из одређене тачке може кренути у најмање четири правца, чиме се обезбеђује оријентација за религиозног човека, у неодређеном и несигурном свету. Тако крст као савршен символ представља просторне и временске појмове васионе: четири стране света и време насупрот вечности. Α сналажење у времену и простору од огромног је значаја и значења за верујућег човека, што се обично приказује сликом на којој Црква плови морима кроз векове са крстом у рукама као знаком победе над временом.
Из срамоте у славу Божију
У време пре Исуса Христа, крст је био символ понижења и срамоте, јер су на крст Римљани разапињали своје кажњене робове, зликовце и побуњенике против власти. После Христове смрти на крсту, а поготово после признања Хришћанства за званичну веру Римског царства, крсни знак од опште поруге постаје свеопшта порука спасења, часни крст, живи знак који стоји као брана против сваког зла, видљивог и невидљивог. Значење крста не зависи само од теолошког разумевања него и од историјских услова живота. Не само што су незнабошци у крсту видели символ смрти, а у Хришћанству култ мртвих, него и многи међу првим Хришћанима нису марили за крст, пошто их је подсећао на велико слово "Т", на направу на којој су римске власти мучиле и распињале робове и разбојнике. Вера у једног Бога није се могла развити из јелинског многобоштва, јер је вера у распетог Бога била лудост и ужас (1 Кор 1,22-24). За пагански свет било је непојмљиво да распети човек заправо буде Бог, да Бог буде напуштен и немоћан на крсту, а да људи виде у њему свога Спаситеља. Али оно што је била највећа лудост за пагане, одувек је била најдубља мудрост за Хришћане. Почела је нова ера, нови свет се родио из жртве, али не било какве жртве (јер су и пагани знали за жртве), већ жртве самог Бога - крст је ту да подсети како је богочовек пролио своју Крв да би откупио малене овог света. Насупрот паганској тајни постављена је хришћанска. То је био прелом и прекид са паганским и јудејским веровањима и култовима који су били навикнути само на слутњу према натприродном. Голгота, место где је Христос распет, постала је средиште око кога се окреће свет Вере.
Символика крста
Крст у БеоградуНије могуће исцрпсти сва значења символа крста, јер је он презасићен значењима: велика тајна крста откриће се последњег дана овог пролазног и трулежног света. Ако се већ ο њему размишља у границама људских моћи разумевања, онда се истраживање слојевитости значења у символу крста претвара у испитивање дубинских слојева душе верника: "зачуђено обожавање једне тајне" која се постепено открива, али остаје неисцрпна у својим значењима. Ако је символ крста у начелу отворен за тумачење, онда у њему налазимо и оно што у њега уносимо. Прво што ο крсту ваља рећи јесте да десет Божијих заповести личе на крст и чине себе видљивим у њему. Као што крст има вертикалну осу која упућује на односе човека према Богу, и водоравну осу која упућује на односе човека према човеку, тако се у првим заповестима говори ο љубави према Богу, а у осталим ο љубави према ближњему свом. Однос Бог-човек је вертикална раван. Однос човек-човек је хоризонтална раван. Хоризонтална оса крста представља судбину смртног човека, вертикална оса означава васкрснуће божанског у човеку. Христос који умире на крсту значи да је човек, а Христос који Васкрсава значи да је Бог. Тиме се на крсту укрстило временско и вечно. Ипак, крст је постављен против времена, пролазности и смрти, као средство спасења.
Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.419
Адамов пад био је пад у време и смртност, а Христов узлет у вечност символизује откупљење палог човека. На крсту се тело одваја од душе, што значи да је стари телесни човек умро, да би се родио нови духовни, ослобођен од греха. Вертикална оса се свакако доводи у везу и са кичменим стубом човека који се држи усправно и исправно упркос животним недаћама. Успон уз и пад низ вертикалу добијају у символу крста и морално значење, поред оног основног, верског, који му служи као мера. Успињати се и ићи према извору светлости значи исту духовну радњу, а улазити у мрак и падати потпуно је исто. Тачка сусрета вертикалне и водоравне осе у ствари је тачка повезивања неба и земље, Бога и човека. Додиривање основних супротности у једној тачки која означава измирење, смирење, сабирање, тиховање и молитву. Тако средиште крста означава средиште вере у којој се све стиче и из које све зрачи. Горњи крак крста означава врх наде, доњи веру у чврсте темеље, ширина је милосрђе, а дужина усправност до краја живота. Крст је символ синтезе и мере. У њему се додирују небо и земља, вечно и пролазно. Крст символизује раскрсницу свих одлука: свака наша одлука подсећа на распеће, понавља и обнавља патњу распетог Бога, а Христос на крсту представља последице слободног избора, распети живот. Крст је символ личне одлуке, слободе насупрот вери у безлични закон (јудаизам) и неизменљиву судбину (паганизам).
Крст је вечно живи символ који упућује на пораз истине или пораз идеалних вредности у овом свету, символ онога кога прогоне и коме ће можда одузети живот због његове вере у истину. Крст је настао пресецањем четири стране света да би, било где на свету, на њега могао бити разапет невин човек. Крст је символ наде да ће се са све четири стране света окупити људи око једног средишта у општем братству и љубави. Крст је симбол четири елемента која су се временом искварила и која, прочишћена жртвом Бога, наново дају живот. Нема живљег симбола од крста. Он је символ који указује не само на распеће, патњу, смрт и Васкрсење Бога, него је распети Христос и символ сваке душе која пати и која верује да ће њеној патњи доћи крај, да ће се спасити. Крст представља победу над смрћу. Крст није само дрво проклетства, него пре свега дрво бесмртног живота, као што је и дрво сазнања митолошко средиште света, а Христос је плод. Крст је путоказ у односу на стране света, али и у самоме себи. То је место укрштања телесних и духовних снага, људске и божанске љубави. Крст је очигледна представа човека: "кад раширим руке моја сенка личи на крст". Крст је символ духовне и просторне целовитости, повезивање свих супротности у једну целину. Символика крста је слојевита: од мистичних, преко антропоморфних, до чисто верских значења. Крст није само нешто телесно него и нешто духовно - садржи нематеријална значења. Крст јесте јер нешто значи, а не значи ништа тиме што јесте, јер он је само чулни знак нечег натчулног. Са њим се поистовећује народ верника, он је символ идентитета Хришћана. Ако не би имао свој идентитет потврђен крсним символом, овај изабрани народ, народ Божији и не би био народ, него гола маса.
Крст Исуса Христа
"Знак Сина Човјечијега" (Мт 24,30), који је своју личност и своју животворну силу усредсредио у крсту; врата духовног живота, кроз која Хришћанин припада Божијем Телу - Цркви; неизрецива тајна Новог Завета; од Константина Великог, јавни државни симбол и најкарактеристичнији знак Хришћанства уопште; неисказани домострој спасења, који је "дао учење ο бесмртности душе, ο васкрсењу тела, ο презирању земаљских блага, ο чежњи за будућим благом; он је (крст Исуса Христа) људе начинио Анђелима; њиме су сви и свуда постали философима и способни за сваку врлину; крст је основао Цркву; крст је темељ врлинама; крст је отворио рај" (Св. Јован Златоусти). Крст Исуса Христа је од дрвета, које представља знак како човековог пораза, тако и знак победе, Дрво Живота. Јер, у знаку животворног крста, Господ Исус Христос подигао је убоге и нишче, а горде овога света поразио у стиду. То је чудесни знак који у себи сакрива васцелу тајну божанског домостроја спасења, тј. читав подвиг оваплоћеног Христа, разумљив је и објашњив само у светлости крста. Другим речима, крст у богочовечанском животу Господа Исуса Христа није само символ и сила његове победе над грехом, смрћу и ђаволом, већ, будући да се дели на четири дела, представља и све четири стране света призване спасењу. Поред тога, крст Исуса Христа јесте и слика димензије човековог односа и деловања; догматика и етика секу се и осмишљавају животворно у крсту. Црква, са посебном богонадахнутошћу, слави и велича крст Исуса Христа, јер је он "непобедива победа побожности; (крст) побеђује све демоне, сва искушења, све грехе, сва зла, све смрти; крст је наставник слепих, лекар немоћних, васкрсење свих умрлих; крстом процветава бесмртност; крстом бива спасење и обожење; крст благодаћу освећује оне који га целивају, јер је извор светиње и свима узрок обожења; крстом се ум наш просвећује; грлећи преславни крст Господњи, ми се просвећујемо и страсти одгонимо; крст је лествица којом узлазимо на небеса; крст је поборник праведних и спаситељ преподобних; крст је радост целоме свету" (Јустин Поповић). Крсту Исуса Христа посвећена су два дана у седмици: среда и петак. Поред тога, крсту су посвећени многи канони, стихире, молитве, акатисти, као и празник - Крстовдан.
Часни крст на небу изнад Јерусалима
На Педесетницу, 7. маја 357. године, у 9 сати, на небу изнад Јерусалима, од Голготе до Маслинске Горе, појавио се Часни крст светлији од сунца, дивнији од најлепше дуге. И верни и неверни оставили су све послове и у страху посматрали ово небеско знамење. Тад се многи обратише вери Христовој, а аријанци напустише своје учење и вратише се Православљу. Ο овоме цара Констанција II (337-361), који је и сам нагињао аријанству, извести Патријарх Кирило Јерусалимски (350-387).
Крст је вечно живи символ који упућује на пораз истине или пораз идеалних вредности у овом свету, символ онога кога прогоне и коме ће можда одузети живот због његове вере у истину. Крст је настао пресецањем четири стране света да би, било где на свету, на њега могао бити разапет невин човек. Крст је символ наде да ће се са све четири стране света окупити људи око једног средишта у општем братству и љубави. Крст је симбол четири елемента која су се временом искварила и која, прочишћена жртвом Бога, наново дају живот. Нема живљег симбола од крста. Он је символ који указује не само на распеће, патњу, смрт и Васкрсење Бога, него је распети Христос и символ сваке душе која пати и која верује да ће њеној патњи доћи крај, да ће се спасити. Крст представља победу над смрћу. Крст није само дрво проклетства, него пре свега дрво бесмртног живота, као што је и дрво сазнања митолошко средиште света, а Христос је плод. Крст је путоказ у односу на стране света, али и у самоме себи. То је место укрштања телесних и духовних снага, људске и божанске љубави. Крст је очигледна представа човека: "кад раширим руке моја сенка личи на крст". Крст је символ духовне и просторне целовитости, повезивање свих супротности у једну целину. Символика крста је слојевита: од мистичних, преко антропоморфних, до чисто верских значења. Крст није само нешто телесно него и нешто духовно - садржи нематеријална значења. Крст јесте јер нешто значи, а не значи ништа тиме што јесте, јер он је само чулни знак нечег натчулног. Са њим се поистовећује народ верника, он је символ идентитета Хришћана. Ако не би имао свој идентитет потврђен крсним символом, овај изабрани народ, народ Божији и не би био народ, него гола маса.
Крст Исуса Христа
"Знак Сина Човјечијега" (Мт 24,30), који је своју личност и своју животворну силу усредсредио у крсту; врата духовног живота, кроз која Хришћанин припада Божијем Телу - Цркви; неизрецива тајна Новог Завета; од Константина Великог, јавни државни симбол и најкарактеристичнији знак Хришћанства уопште; неисказани домострој спасења, који је "дао учење ο бесмртности душе, ο васкрсењу тела, ο презирању земаљских блага, ο чежњи за будућим благом; он је (крст Исуса Христа) људе начинио Анђелима; њиме су сви и свуда постали философима и способни за сваку врлину; крст је основао Цркву; крст је темељ врлинама; крст је отворио рај" (Св. Јован Златоусти). Крст Исуса Христа је од дрвета, које представља знак како човековог пораза, тако и знак победе, Дрво Живота. Јер, у знаку животворног крста, Господ Исус Христос подигао је убоге и нишче, а горде овога света поразио у стиду. То је чудесни знак који у себи сакрива васцелу тајну божанског домостроја спасења, тј. читав подвиг оваплоћеног Христа, разумљив је и објашњив само у светлости крста. Другим речима, крст у богочовечанском животу Господа Исуса Христа није само символ и сила његове победе над грехом, смрћу и ђаволом, већ, будући да се дели на четири дела, представља и све четири стране света призване спасењу. Поред тога, крст Исуса Христа јесте и слика димензије човековог односа и деловања; догматика и етика секу се и осмишљавају животворно у крсту. Црква, са посебном богонадахнутошћу, слави и велича крст Исуса Христа, јер је он "непобедива победа побожности; (крст) побеђује све демоне, сва искушења, све грехе, сва зла, све смрти; крст је наставник слепих, лекар немоћних, васкрсење свих умрлих; крстом процветава бесмртност; крстом бива спасење и обожење; крст благодаћу освећује оне који га целивају, јер је извор светиње и свима узрок обожења; крстом се ум наш просвећује; грлећи преславни крст Господњи, ми се просвећујемо и страсти одгонимо; крст је лествица којом узлазимо на небеса; крст је поборник праведних и спаситељ преподобних; крст је радост целоме свету" (Јустин Поповић). Крсту Исуса Христа посвећена су два дана у седмици: среда и петак. Поред тога, крсту су посвећени многи канони, стихире, молитве, акатисти, као и празник - Крстовдан.
Часни крст на небу изнад Јерусалима
На Педесетницу, 7. маја 357. године, у 9 сати, на небу изнад Јерусалима, од Голготе до Маслинске Горе, појавио се Часни крст светлији од сунца, дивнији од најлепше дуге. И верни и неверни оставили су све послове и у страху посматрали ово небеско знамење. Тад се многи обратише вери Христовој, а аријанци напустише своје учење и вратише се Православљу. Ο овоме цара Констанција II (337-361), који је и сам нагињао аријанству, извести Патријарх Кирило Јерусалимски (350-387).
STAJIC
Aktivan član
- Poruka
- 1.624
