Krsne slave kod stare vlastele

[Dionys]

Citao sam nedavno knjigu u kojoj se tvrdi da su stare plemicke porodice iz srednjovjekovne Bosne slavile krsne slave. To bi bio najjaci dokaz njihove etnicke pripadnosti. Medjutim, postoji li neki rad na ovu temu sto se tice srednjeg vijeka?

 

[zvaljko]

Nađoh za Sankoviće

Dubravko Lovrenović, S T E Ć C I, BOSANSKO I HUMSKO M R A M O R J E, SREDNJEG VIJEKA (str 148)

U prilog tome da su Sankovići bili bliski Crkvi bosanskoj, što je nagovijestio i Vego,
govori povelja Bjeljaka i Radiča Sankovića izdana Dubrovčanima 15. IV. 1391., kada su
"na sveto pismo Hristovo... prisegli našom vjerom i dušom", što je izraz identičan onom
koji koristi Stjepan Vukčić Kosača 19. VII. 1453. – pozivajući se na "svjedoke i sreditelje
vjere naše djeda bosanskoga i s njim dvanaest poglavitih krstjana" – definirajući svoju
konfesionalnu pripadnost u trenutku izmirenja sa sinom Vladislavom. U tom pravcu vodi
i spomen "318 svetih otaca iže nikejskih" navedenih u sankciji povelje koju Sankovići
izdaju Dubrovčanima (Miklosich, 1858., 219., 461.), jer ovaj izraz upućuje na utjecaj
istočnoga kršćanstva. Nešto o tome kaže i grobni natpis na stećku gospoje Goisave,
supruge Radiča Sankovića, naime da "prija svoju viru i višnu slavu". Goisava je na dvor
Sankovića došla iz pravoslavne porodice zetskih Balšića te se čini prirodnim što ističe
brigu za svoju vjeru u drukčije obojenoj konfesionalnoj sredini. Ovo ne bi bio usamljen
slučaj u tadašnjoj bračnoj politici da udajom i dolaskom u drugu konfesionalnu sredinu
supruga zadržava pravo ispovijedanja svoje vjere. Sam ćirilični natpis na stećku izrađen
majuskulnim slovima s dvije strane u dva reda, a s druge dvije strane u jednom redu,
djelo je vještog kovača.
Krsno ime Sankovića, kako sami kažu u navedenoj povelji, veže se za arkanđela
Mihovila – zaštitnika viteštva – i sv. Jurja kojemu se također pripisuju viteške odlike.

Izgleda da su, po Lovrenoviću, i pripadnici Crkve bosanske imali običaj slavljenja slave, time se značajno distancirajući od svojih
netom doseljenih srpsko-vlaških susjeda istočnoga obreda koji su isto slavili slavu.

Pronadjoh par isječaka iz tiskovina na ovu temu

https://likemetkovic.hr/portal/krsn...ca-zastitnika-obitelji-u-hrvata-rimokatolika/

Hrvati, rimokatolici u dolini Neretve, Makarskom primorju, Vrgorcu, južnoj Hercegovini, Konavlima i Boki kotorskoj slave ili su slavili krsnu slavu.
...
Iako je krsna slava uvrštena u UNESCO-ovu baštinu kao nematerijalna baština Srbije već je Ćiro Truhelka početkom dvadesetog stoljeća pisao kako se krsna slava ne može nazivati isključivo srpskim i pravoslavnim običajem. (Ako već Ćiro tako kaže moramo mu vjerovati, on nikad ništa nije slagao, krivotvorio, niti je u Bosnu došao da je što više razdvoji od Srbije...)
...
Sam pojam krsne slave različit je u Srbiji i hrvatskim krajevima. Dok u Srbiji postoje krsne slave sela, gradova pa čak i institucija u dijelovima Hrvatske gdje je raširen ovaj običaj taj se naziv koristi isključivo za sveca zaštitnika obitelji. (još jedan dokaz da je u pitanju potpuno drugačiji običaj)
...
U Makarskom primorju običaj se u većini obitelji zadržao do polovice 20. stoljeća, ali je poslije nestao. U dolini Neretve se krsna slava slavi i danas. Za razliku od proslave u Srbiji gdje postoje standardni slavski rekviziti i običaji (zdravica, slavski kruh, koljivo itd.), kod hrvatskih rimokatolika u Neretvi običaji se razlikuju od mjesta do mjesta. (krunski dokaz, doista, kod Srba nema nikave razlike u proslavljanju slave od sela do sela)
...
Poslije Božića i Uskrsa, krsna slava je najvažniji vjerski obiteljski blagdan u katoličkih obitelji koje je slave. Svetac zaštitnik obitelji je obiteljsko nasljeđe koje se prenosi s koljena na koljeno po muškoj liniji stoga u mjestu može biti više obitelji istog prezimena, ali ako su srodstveno povezani u pravilu svi imaju istog sveca zaštitnika.
Mijenjanje slave je moguće jedino ako se mladić priženio u ženinu kuću i prihvatio slavljenje sveca zaštitnika njezine obitelji. (Tko nakon ovoga još nalazi sličnosti sa srpskom slavom, neka se zapita da li sa njim sve u redu)

Obitelji u dolini Neretve koje bi doselile, a nisu imale svoju slavu obično bi slavila Sve Svete (1. studenog).

 

[gost 338757]

U Srbiji postoji obiteljska Krsna Slava i to se ne menja. (samo u retkim slucajevima )
U nekom selu mnoge porodice slave istu slavu sto znaci da su u ranom srodstvu i pored menjanja prezimena.
Seoske slave i preslave su nesto drugo od obiteljske slave .Gradovi naravno da imaju svoje "slave" .
A slave instititucija tzv partijske slave kao pomodarstvo sto nema izvora u tradiciji.
Tradicija je :Hleb, molitva, vino, žito ,sveća, tamjan i ikona.
Slava je bilo nesto sto spaja Slovene na Balkanu , a vremenom se obicaji razlikuju.
Prvo su nas razdelili sa kruhom i hlebom , a arheologija je potvrdila da je Istočno u pravu.
Pa su nas podelili sa kalendarima čak kad ni Amerika nije koristila Gregorijanski nasi susedi su hteli
da se dodvore da ustanove novi .Sve u svemu tradicija je ostala na strani Istoka a da li su danasnji
Sloveni na području Hrvatske i Dalmacije morali silom ili milom da se konvertuju u (RKC) ne znam.

 

[Dionys]

Mislim da je slava bila tracanski obicaj poveza sa vjerom u duse ili duhove umrlih predaka. Taj obicaj bio je zastupljen i kod starih Grka i zvao se Symposion, odnosno gozba. Ako se slavi samo u Neretvljanskoj oblasti u Hrvatskoj onda to upucuje na srpsko porijeklo tog podrucja, jer bi u suprotnom i drugi Hrvati (na ostrvima) slavili slave, pa i u drugim dijelovima Hrvatske. Isto bi vazilo za bogumile ili manihejce.
Obicaji su sve ono sto definise iskljucivo jedan narod, tako da je nemoguce pripisati ga samo djelimicno narodu ili religiji. Religija se tu uvukla zato sto je hriscanstvo kosmopolitsko i ne zanimaju ga narodi i obicaji.

 

[АнаиванГорд]

Сеоске славе се називају "литије" мада не знам да ли је у целој Србији тако али у Шумадији јесте. Слажем се с овим што је написао Dionys: "Ako se slavi samo u Neretvljanskoj oblasti u Hrvatskoj onda to upucuje na srpsko porijeklo tog podrucja, jer bi u suprotnom i drugi Hrvati (na ostrvima) slavili slave, pa i u drugim dijelovima Hrvatske." И Србији се дешавало да се промени слава када младожења оде у младину кућу, односно да настави да слави славу куће.

 

[Лекизан]

Krsno ime Sankovića, kako sami kažu u navedenoj povelji, veže se za arkanđela
Mihovila – zaštitnika viteštva – i sv. Jurja kojemu se također pripisuju viteške odlike.
Izgleda da su, po Lovrenoviću, i pripadnici Crkve bosanske imali običaj slavljenja slave, time se značajno distancirajući od svojih
netom doseljenih srpsko-vlaških susjeda istočnoga obreda koji su isto slavili slavu.

Ево те повеље.

У име Оца и Сина и Светога духа, амин. У години 1391. од рођења Христовог, у петнаести дан месеца априла. И ево, свакоме човеку, садашњем и који ће у будућности бити у веке векова, дајемо на знање и разумевање овом повељом и записанијем да ја, жупан Бељак и брат ми војвода Радич, Санковићи, сазнасмо уистину из старих записа и од старих људи дугог памћења, од добрих људи који су то чули с колена на колено, и по означеним и познатим белезима, (где су) међе. На месту Цавтата, уз море, налазио се стари град Дубровник смештен у Жупи конавоској, и биле су му племенито та жупа и друге земље и места, и када се тај славни град расуо и опустео, тада у те дане господа рашка и хумска на неправедан начин га запоседоше, и на силу узеше Конавоску жупу и друга места тога града. И тада грађани пређоше у утврђено место и сазидаху град Дубровник који и до данас постоји и, по милости Божијој, поштован је и слободан, а од људи старога града изродила се и наследила га је властела града Дубровника. А сада ја, жупан Бељак и војвода Радич смисливши, пошто је то у потпуности правично и достојно је, да свакоме вратимо и дамо његово право и стару племениту баштину, узимајући у обзир почасти и службе које је град Дубровник вазда чинио господи рашкој и босанској и хумској, а посебно нашем оцу Санку и свим нашим родитељима. И знајући за љубав и пријатељство које су наши стари имали, а и ми имамо са градом Дубровником, хтели смо да им вратимо и дамо њихову баштину и племенито, као што треба и како је право, па од данас дадосмо, и потврђујемо, и овом повељом записујемо у веке векова општини и властели града Дубровника Жупу конавоску са Доњом гором, и град Соко који је у њој, и сва села и људе и горе и паше и воде и млинове и доходке, и све што припада Жупи конавоској, и са свим међама и границама које су са Требињем и са Врсињем, и до међе и границе драчевичке, и до предграђа дубровачког, и до мора на Цавтат и около, како је море окружило, до Молунта и још, такође, дајемо и потврђујемо села и земље Виталине, до својих међа и граница, и до мора до пристаништа Молунат, и са острвом које припада Виталини, наиме Молунатом, који су у Жупи конавоској и у граду и у местима сада горе записаним, поклисарима дубровачким Жуну Соркочевићу и Палку Гундулићу. Ми, жупан Бељак и војвода Радич, обећасмо се нашом вером и заклетвом ниже писаном, да ћемо је поставити у држање и у власт и у господство, као њихову баштину племениту, Општини и властели града Дубровника, и предати им у руке и у власт и стражу града Сокола, и сву више уписану Жупу конавоску и виталинску, да су слободни властела и Општина дубровачка да учине и уреде и да господују градом и жупом и местима више писаним, као својом правом и сопственом баштином, као што могу чинити са својим старим владањем и државином. И још обећавамо Општини и властели дубровачкој да ћемо учинити да им прваци људи и бољи из Жупа присегну вером и душом и заклетвом, да буду верни Општини и властели дубровачкој, и ако Конављани и Витаљињани не буду хтели да прихвате господство дубровачко, или да не буду послушни; или, ако би се у било које време одметнули и били неверни, ми ћемо их гонити и сматрати нашим непријатељима и нашим сопственим неверницима, и свом нашом снагом ћемо их преобратити и подчинити господству и власти дубровачкој. И још обећавамо Општини и властели града Дубровника да ћемо чувати или стражарити и бранити Жупу и град Соко и места више записана од сваког зла, од насиља, пљачке и од сваког господара или властелина, било који да је, који би хтели било да узнемире било узму жупу или град или места горе записана, или би хтели било какво зло или штету да учине. И још обећавамо: ако би неки наш човек било из наше земље отишао и дошао да се насели у Конавоску жупу или у Виталину – слободан је да пође, а ни ми, нити наш човек нећемо (то) бранити нити ћемо зло учинити томе човеку; а такође – ако би неки човек отишао из Конавла или из Виталине те се доселио и пошао у нашу земљу, Дубровчани обећавају да (то) не бране нити зло да учине том човеку. И на све горе писано пристадоше и потврдише наше госпође и сестра Драгна и наш стриц жупан Градоје, и наша браћа Будела и Санчин, у своје име и за своју децу и за потомке свих нас, и сва наша властела, а навластито Миле Туклековић са синовима, и Вратоје Радонић са својим синовима, и Степко Озројевић са синовима. И за потврду свега горе писаног у руке Жуна Соркочевића и Палка Гундулића, поклисарима Општине дубровачке ми, Бељак и Радич, са свима више именованима, на Свето писмо Христовога јеванђеља из добре воље и са чистим срцем присегли смо вером и душом, и оца нашега и родитеља наших Светим Ђурђем и арханђелом Михајлом, нашим крсним именима, да извршимо и свршимо и утврдимо све писано у овој повељи, и да наша деца и наши потомци и наша властела и сваки наш човек изврши и не пренебрегне ово писање, нити било који други господин или човек, где можемо ми да досегнемо. А ми, више писани, да не порекнемо нити да прекршимо ово што је записано. Ако би било ко од нас, или неко други, ово прекршио или порекао или неко зло учинио противно овом нашем обећању, да је анатема и да је проклет од Бога и од пречисте Богородице и од часног крста и од дванаест апостола и од четворице јеванђелиста и од светог Ђурђа и арханђела Михајла, и од 318 светих отаца никејских и од свих светаца и светица Божијих, и да је саучесник са Јудом и ђаволом, и проклетство очево и мајчино да падне на оне који ће ово порећи и покварити ово што је записано […] повеља коју смо потврдили и нашим печатима запечатили.

А ово писа Грубанац Хлапчић Имоћанин, раб (слуга) жупана Бељака и војводе Радича, и њихов дијак.

 

[gost 338757]

Kako sam vise citao tekst ,ocekivao sam da ce Zupan pokloiti Dubrovniku i grad Beograd sa sirom okolinom.
Naravno u lepom na savremenom knjizevnom jeziku .
.....................................................................................................................................................................................

Ono sto mene nije jasno kod nekih povelja da se svi zaklinju a ne zna se sta nosi dan a sta noc i kakve se prilike menjaju na politickom i vojnom polju. I od carevina sa svih strana sveta ........................................................................................................................................................................