Krista Đorđević, dvorska dama i jedina gospođa jugoslovenske revolucije

[Nina]

„Svojom ličnošću, kulturom, ponašanjem, Krista Đorđević odbranila je građansku i duhovnu kategoriju – Gospođa“, napisao je o njoj Dobrica Ćosić. Ipak, ni danas, ne znamo mnogo više od onoga što je sama ispričala u svojim retkim javnim nastupima i škrtim autobiografskim zapisima, ili onoga što su o njoj napisali Dobrica Ćosić i Rodoljub Čolaković. Zbog toga će svaki novi pokušaj da se ispriča priča o burnom životu sestre od strica Save Šumanovića i jedine istinske Gospođe jugoslovenske revolucije izgleda ostati zauvek nedovršen.

Rođena je u Zagrebu 1892.g.Poreklom je iz porodice Šumanović. Njen suprug dr Đurica Đorđević jedan je od profesora Medicinskog fakulteta Beogradskog univerziteta. Posle dolaska u Beograd aktivirala se na osnivanju društva 'Cvijeta Zuzorić'. U beogradskim intelektualnim krugovima brzo je stekla ugled među onima koji nisu simpatisali korumpirane, ratne bogataše. Družila se sa studentima i iznad svega cenila plemeniti duh, bunt i spremnost za borbu i odricanje. Zavolela je revolucionarni pokret i pomagala ga kako je mogla i znala.

Tokom dvadesetih i tridesetih godina pomagala je siromašnim studentima, a posebno je to intenzivirala nakon smrti supruga 1936. Godine
Zbog svog dobrotvornog rada ostvarila je dobre odnose s mladim komunistima i funkcionerima tada zabranjene Komunističke partije Jugoslavije.
Posebno se isticalo njeno prijateljstvo s Ivom Lolom Ribarom.

Živela je u Ulici Strahinjića Bana.U njenom stanu je u dva navrata boravio i Josip Broz Tito, čiji joj identitet nije bio poznat sve dok ga nije prepoznala na jednom plakatu. Prijateljstvo sa Titom Kristu je uvelo u red simpatizera KPJ i tada je počela da čini usluge za partiju - po nalogu KPJ tokom 1940. je nekoliko puta odlazila u Pariz i tamo prenosila partijski novac, poštu i literaturu - beleže istoričari o Kristi.

Krajem 1941. godine Tito joj je lično, zbog ogromnog poverenja, predao veću količinu zlatnika na čuvanje. Zlatnike je, navodno, dobio od Kominterne za finansiranje potreba Partije.Kuća joj je uništena u nacističkom bombardovanju Beograda, zajedno s komunističkom radijskom opremom, ali i pomenutim zlatnicima.
Posle rata Krista je platila iskopavanje kuće i pronađen je deo zlatnika koji su se rastopili i skupili u jedan veliki grumen.

Nakon rušenja kuće smestila se kod prijatelja iz Komunističke partije, odakle je prenosila vesti iz sveta partizanskim ćelijama.
Takve aktivnosti dovele su je u četničko zarobljeništvo, ali je intervencijom jugoslovenske vlade u egzilu spašena sigurne smrti.
Sredinom 1944. godine, pred sam kraj rata, prebačena je na oslobođenu teritoriju, odakle je avionom prebačena u Bari na oporavak.

Tek nekoliko meseci kasnije vratila se u Beograd, sada već oslobođeni Beograd, gde je ubrzo izabrana za prvu predsednicu Antifašističkog fronta žena Srbije.
Odmah nakon kraja rata postavljena je za jugoslovensku predstavnicu u novoosnovanoj Organizaciji ujedinjenih naroda,

Pored poznanstva sa komunistima, Krista Đorđević se družila sa mnogim značajnim ličnostima, svojim savremenicima - piscima, slikarima, vajarima, političarima - Sretenom Stojanovićem, Milošem Crnjanskim, Milanom Rakićem, Petrom Konjovićem, Jovanom Bijelićem, Savom Šumanovićem (koji joj je bio brat od strica),
Ivanom Ribarom i njegovom suprugom Tonicom, Slobodanom Jovanovićem, generalom Dušanom Simovićem, Milanom Grolom, Momčilom Ninčićem, kneginjom Olgom, Stambolićem i drugima, beleži istorija.

Krista je naročito bila prisna sa književnikom Dobricom Ćosićem i njegovom porodicom, s kojima stanovala je u periodu od 1947. do 1957. Jedna je od osoba kojima je Dobrica posvetio poglavlje u svom romanu „Prijatelji“. U Ćosićevom sećanju ona je ostala „u ratu ilegalska i partizanska saradnica, u miru pomajka, a svagda gospođa“.
Krsta je umrla 18. jula 1981. godine u Beogradu i sahranjena je pored svog supruga Đurice na Novom groblju.

(izvor vikipedija/kurir)