И еволуционисти и креационисти греше! Промашују циљ и једни и други, бавећи се појавом а промашујући суштину.
Живот је интензивна а не екстензивна величина, што значи да се живот састоји у активности а не у некој ствари. Ниједна ствар, елеменат тј. појава спољашњег света није живот, већ скуп слика у свести субјекта. Живот не можемо тражити споља, у епруветама, или гледајући око себе, јер споља нема кретања, нема активности, нема живота. Оно што зовемо кретање и живот нешто је својеврсно, трајање, нешто слично мелодији. Нешто што је недељиво и ФУНДАМЕНТАЛНО РАЗЛИЧИТО ОД ПРОСТОРА. Живот није у простору, већ у духу и самим тим за ту егзсистенцију не постоје, нити важе појмови као што су настајање и нестајање, постанак и престанак, узрок и последица, једно и мноштво, творац и творевина. Све то важи за предмете у простору, за слике, а не за оно што се објективише као те слике, или вољу, елан витал, живот!
Али рећи ћу ово јасније уз неке примере и аналогије:
Бергсон је изнео један сликовит пример тога у аналогији о руци.
Пустимо сада аналогије и обратимо пажњу на нешто конкретно.
Ако повучем једну линију оловком по папиру, извршићу један најпростији акт своје воље. Међутим, ако сада почнем анализирати резултат тог акта, тј. ту линију, наићићу на бесконачну сложеност. Ту линију могу делити до бесконачности добијајући на тај начин бесконачно много делова уређених по извесном реду. Али, као што видите, то је само у анализи, јер сва сложеност ту долази од интелекта и његових форми а који анализира и дели, док је суштина свих тих делова и свог тог реда један најпростији акт воље.
Узимо сада на исти овај начин неки део живог тела, рецимо око. Ако почнемо исто анализирати, видећемо сву сложеност мноштва делова поређаних један до другог по извесном реду који нас оставља у чуду и намеће питање одакле та сложеност, тај ред?
Еволуционисти ће закључити да су се делови ока поређали случајно. Креационисти да су се поређали следећи неки план.
Али греше и једни и други, јер је акт воље тај који је ту оно суштинско а тај акт је прост. Сва сложеност долази тек од нашег сопственог интелекта који тај прост недељив акт воље сада у опажању претвара у геометријске линије које дели на мноштво делова поређаних једних до других. При чему добија бесконачну сложеност делова уз крајњу једноставност функције.
Воља која је "створила" око није неко биће које је ређало делове. Област воље је област ствари по себи где нема делова где нема ствараоца и створеног. Метафизичка воља нема ништа више проблема да "створи око" него што ја имам да померим руку. Сва сложеност је ту вештачка и потиче из сопственог интелекта, који уз помоћ својих априорних форми простора и каузалитета, претвара недељиво у дељиво, исцртава линије и фигуре, затим их дели на мноштво делова да би се на крају зачуђен питао. Како је то настало?
Живот је интензивна а не екстензивна величина, што значи да се живот састоји у активности а не у некој ствари. Ниједна ствар, елеменат тј. појава спољашњег света није живот, већ скуп слика у свести субјекта. Живот не можемо тражити споља, у епруветама, или гледајући око себе, јер споља нема кретања, нема активности, нема живота. Оно што зовемо кретање и живот нешто је својеврсно, трајање, нешто слично мелодији. Нешто што је недељиво и ФУНДАМЕНТАЛНО РАЗЛИЧИТО ОД ПРОСТОРА. Живот није у простору, већ у духу и самим тим за ту егзсистенцију не постоје, нити важе појмови као што су настајање и нестајање, постанак и престанак, узрок и последица, једно и мноштво, творац и творевина. Све то важи за предмете у простору, за слике, а не за оно што се објективише као те слике, или вољу, елан витал, живот!
Али рећи ћу ово јасније уз неке примере и аналогије:
Бергсон је изнео један сликовит пример тога у аналогији о руци.
Zamislimo sad da moja ruka, mesto da se kreće kroz vazduh, ima da prođe kroz strugotine gvozđa koje se sabijaju i čine otpor ukoliko ruka odmiče. U izvesnom momentu, moja ruka će iscrpsti svoj napor, i baš u ovom momentu staviće se zrnca strugotine jedan pored drugog i srediće se u određen oblik, baš u oblik zaustavljene šake i jednog dela ruke.
Pretpostavimo sad da su šaka i ruka ostale nevidljive. Posmatrači će tražiti razlog uređenja u samim zrncima strugotine, i u unutarnjim silama gomile. Jedni će dovoditi u vezu položaj svakog zrnca sa akcijom koju susedna zrnca vrše na nju: to će biti mehanisti. Drugi će tvrditi da je jedan plan celine upravljao pojedinostima ovih elementarnih akcija: to će biti pristalice učenja o celishodnosti. Dok u stvari tu je bio jedan prost i nedeljiv akt, akt ruke koja je prolazila kroz strugotine. Neiscrpne pojedinosti kretanja zrnaca, kao i poredak njihovog konačnog uređenja, izražavaju, takoreći, negativno ovo nedeljeno kretanje, jer ono je ukupni oblik otpora, a ne sinteza pozitivnih elementarnih akcija.
Bergson iz Stvaralačke evolucije
Пустимо сада аналогије и обратимо пажњу на нешто конкретно.
Ако повучем једну линију оловком по папиру, извршићу један најпростији акт своје воље. Међутим, ако сада почнем анализирати резултат тог акта, тј. ту линију, наићићу на бесконачну сложеност. Ту линију могу делити до бесконачности добијајући на тај начин бесконачно много делова уређених по извесном реду. Али, као што видите, то је само у анализи, јер сва сложеност ту долази од интелекта и његових форми а који анализира и дели, док је суштина свих тих делова и свог тог реда један најпростији акт воље.
Узимо сада на исти овај начин неки део живог тела, рецимо око. Ако почнемо исто анализирати, видећемо сву сложеност мноштва делова поређаних један до другог по извесном реду који нас оставља у чуду и намеће питање одакле та сложеност, тај ред?
Еволуционисти ће закључити да су се делови ока поређали случајно. Креационисти да су се поређали следећи неки план.
Али греше и једни и други, јер је акт воље тај који је ту оно суштинско а тај акт је прост. Сва сложеност долази тек од нашег сопственог интелекта који тај прост недељив акт воље сада у опажању претвара у геометријске линије које дели на мноштво делова поређаних једних до других. При чему добија бесконачну сложеност делова уз крајњу једноставност функције.
Воља која је "створила" око није неко биће које је ређало делове. Област воље је област ствари по себи где нема делова где нема ствараоца и створеног. Метафизичка воља нема ништа више проблема да "створи око" него што ја имам да померим руку. Сва сложеност је ту вештачка и потиче из сопственог интелекта, који уз помоћ својих априорних форми простора и каузалитета, претвара недељиво у дељиво, исцртава линије и фигуре, затим их дели на мноштво делова да би се на крају зачуђен питао. Како је то настало?
Poslednja izmena:
