Quantcast

Kraljevski put

svesnaglista

Legenda
Poruka
57.421
SUSRET SA SOPSTVENIM BIĆEM I MADAM DE SALCMAN

"Biće je ono što si u stanju da podneseš." ~Madam de Salcman
Bio sam vozač Madam de Salcman u Njujorku. Njoj je Gurđijev poverio svoj Rad na
svojoj samrtnoj postelji 1949 god. u prisustvu dr. Velča i gospođe Velč. Prvi napor
Madam je bio da ujedini grupe Uspenskog i Gurđijeva posle smrti njihovih lidera.
Uspenski je bio Gurđijevljev najvažniji učenik sve do njihovog otvorenog raskida.
Uspenski je napisao knjigu „U potrazi za čudesnim“ koja je izlagala ideje Gurđijeva
u vrlo čitljivoj formi. Posebno je bila čitljiva zapadnjacima koji su voleli dijagrame i
jednačine. To je bila knjiga koju mi je moj instruktor Gurđijeva Ben Grant dao i koja
me je uvela u Rad Gurđijeva.

Madam de Salcman je bila neverovatna i veličanstvena dama. Ona i njen suprug su
prebegli od Komunističke Revolucije izvan Rusije sa Gurđijevim. Biti njen vozač je bilo
kao da sedite pored Boga u ljudskom obliku, ako možete da zamislite takvu stvar.
Sećam se „sitinga“(sedenja) koga je ona vodila, nalik na Budističke Meditacije na
jastucima. To je bilo u Njujorku kada je ona bila u njenim kasnim 80-tim godinama.
Zamolila nas je, ako smo u stanju, da držimo naše ruke pravo sa strane onoliko dugo
koliko smo mogli dok smo radili vežbu meditacije. Svi smo držali naše oči zatvorene.
Posle oko šest ili sedam minuta ja sam spustio moje ruke i krišom sam bacio pogled
preko sobe. Neki najenergičniji muškarci su spustili njihove ruke. Nikada neću zaboraviti
da sam otvorio moje oči pre nego što se siting završio (uobičajeno vreme "sitinga" je
oko pola sata – pr.pr.) i video sam da niko nije ostao sa ispruženim rukama, osim
Madam de Salcman koja je bila skoro 90 godina stara! Imala je potpuno smiren izgled
na svom licu, bez znakovaa naprezanja.

Moj vrhunski trenutak desio se za vreme otvorene diskusije sa Madam. Dr. i gospođa
Velč su nas unapred pripremili da postavimo Madam samo naša najdublja lična pitanja.
Proveo sam celu nedelju pripremajući ono što sam mislio da je moje najdublje pitanje,
i kada sam ga ponovio Madam ona je delovala odbojno prema meni i klimnula je glavom
gospođi Velč da mi odgovori. Kasnije, Madam me je „probijala“ sa svojim očima i izgledalo
je da kopa duboko unutar mene sa tim očima i da vidi moje najdublje biće. Bilo je to kao
da je tamna senka bila uklonjena sa mene, video sam odgovor na moje pitanje i
istovremeno ona je glasno rekla:“ Tako je bolje; sada ti vidiš.“ Bio sam toliko zahvalan
za otkrovenje koje mi je dala koje je bilo nešto kao stvarnost mog istinskog sopstva.

~ Dž.Robert Bromli
 

gost 88651

Iskusan
Banovan
Poruka
6.089
Za sanjanje Gurđijev je razvio lepu metodu. To je jedna od tibetanskih metoda, a tibetanski tragaoci su vrlo duboko istraživali svet snova. Metoda je: za vreme padanja u san pokušavate da zapamtite jednu stvar, bilo koju stvar, samo cvet ruže. Samo vizualizujte ružin cvet. Nastavite da razmišljate da ćete videti to u snu. Vizualizujte to i nastavite da mislite o tome u snu, šta god da sanjate, ružin cvet mora biti prisutan. Vizualizujte njene boje, njen miris - sve. Osećajte je tako da postane živa u vama. I sa tom ružom, padnite u san, zaspite.
Za nekoliko dana uspećete da unesete cvet u svoj san. Ovo je veliki uspeh jer sada ste stvorili barem deo sna. Sada ste majstor. Barem je došao jedan deo sna, cvet. Onog momenta kada vidite cvet, vi ćete se odmah setiti da je to san.
Ništa drugo nije potrebno. Cvet i "ovo je san" postali su spojeni jer ste stvorili cvet u snu. I mislili ste neprekidno da se taj cvet pojavi u snu, i cvet se pojavio. Odmah ćete prepoznati da je to san, i čitav kvalitet sanjanja će se promeniti, sanjani cvet i sve oko sanjanja. Postali ste budni.
Onda možete uživati u snu na nov način, baš kao u filmu, ako želite da zaustavite sanjanje jednostavno ga možete zaustaviti, odložiti. Ali za to će trebati više vremena i više prakse. Onda možete kreirati svoje vlastite snove. Nije potrebno da budete žrtva snova.Možete stvoriti svoje vlastite snove; možete živeti svoje vlastite snove. Možete imati temu upravo pre nego što se uspavate; možete režirati svoje snove kao filmski režiser. I možete kreirati temu iz njih.
Tibetanci su koristili kreirane snove, jer kroz kreiranje sna možete potpuno promeniti vaš um, njegovu strukturu. A kada uspete u snovima, onda možete uspeti u dubokom snu bez snova. Ali za dubok san ne postoji tehnika, jer tamo nema sadržaja. Tehnika može delovati samo sa sadržajem. Zato ako nema sadržaja, nijedna tehnika ne može pomoći. Ali kroz sanjanje vićete naučiti sa budete svesni, a ta svesnost se može preneti u dubok san bez snova.

Osho
 

svesnaglista

Legenda
Poruka
57.421
Gurđijev nam je dao zavet da ga kažemo svaki put pre nego što počnemo novu vežbu – da je nećemo koristiti za sebe, već za celo čovečanstvo. Ovaj zavet ’dobre želje za sve’ tako duboko pokrenut sa namerom, imao je strahoviti uticaj na mene. Po prvi put u životu, osetila sam da zaista nešto činim za čovečanstvo dok težim da učinim svoj sopstveni molekul njega savršenijim. Smisao ovog Rada, koji je u početku izgledao potpuno egoističan i sebičan, iznenada je procvetao kao drvo života koje je obuhvatalo svojim bezbrojnim granama celu ljudsku porodicu. Posledice toga su bile zapanjujuće. Sa mojim pojedinačnim naporom prema Biću, mogla sam da pomognem usnulom čovečanstvu da za dlaku bude bliže Bogu. Verovala sam u to. Svaki put kada sam izgovorila ovaj zavet pre početka moje vežbe, verovala sam da ako učinim nešto za moj unutrašnji svet, da ću učiniti to i za ’celo čovečanstvo.’ To je bilo moje prvo iskustvo Mističnog Tela Hrista o kome nisam ništa znala do tada, već sam ga susrela mnogo godina kasnije kao poznati koncept iako je uvek bio sakriven u svojoj dubokoj tajni.“

~Ketrin Hulm, ’Neotkrivena Zemlja’
 

coco bill

Poznat
Poruka
7.881
str-99-iznad.jpg


Ovaj Nikolov dijagram krsta kao što je dat predstavlja jedan momenat u čovekovom životu. U tom jednom momentu vertikalna linija je presečena horizontalnom linijom vremena.

Svaki momenat čovekovog života može biti predstavljen na ovaj način. Tačka ukrštanja vertikalne sa horizontalnom linijom je sada. Ali ova tačka samo postaje sada u svom punom značenju ako je čovek svestan. Kad je čovek identifikovan za njega ne postoji sada. Ako je uspavan u vremenu, požurivan iz prošlosti u budućnost, poistovećen sa svime, u njegovom životu ne postoji sada. Naprotiv, sve je u toku, sve se menja, sve se preokreće u nešto drugo, i čak i željno očekivani momenti, tako sa žarom predviđani, kada dođu, to je već u prošlosti.

Jedino osećanje egzistencije i značenje pravca, predstavljeno vertikalnom linijom, je ono koje čoveku daje osećaj sada (sadašnjeg). To se nekad zove i osećanje Večnosti. To je početak osećanja stvarnog “Ja”, jer stvarno “Ja” stoji iznad nas, ne ispred nas u vremenu. Večnost i vreme su nespojivi. To znači da nikakva količina vremena ne čini večnost, isto kao što nikakva količina dužine ne čini širinu. One pripadaju različitim dimenzijama. Ali večnost i vreme se sreću u čoveku, u momentu koji se zove sada.

Na ovoj vertikalnoj liniji ne postoji prošlost ili budućnost. Šta uzima mesto vremena, prošlost, sadašnjosti ili budućnost? Ono šta uzima mesto vremena je stanje ili nivo kvaliteta. Vertikalna linija predstavlja položaj, ne u vremenu, kao što se kaže, npr. godina 2019, ili doba, kao što će biti 20 ili 50 godina, već položaj na skali stanja bića, u nivou razumevanja i kvaliteta znanja. Sve u svemiru, vidljivo i nevidljivo, poznato i nepoznato, je u nekom momentu na vertikalnoj liniji. Sve je u nekom trenutku neizbežno na ovoj vertikalnoj skali, jer sve nalazi svoj nivo u tome, shodno, kao što se kaže, svojoj gustini, kao predmeti koji plivaju u moru. Sva evolucija u stvarnom smislu je da se prođe sa jedne tačke u višu tačku na skali. Skala znači stepenice. U svim dijagramima koje izučavamo, sadržana se ova ideja Univerzuma kao stepeništa ili skale, i zato je neophodno steći neki preliminarni uvid u značenje tog vertikalnog pravca, koji nije ispred nas u budućnosti ili vremenu, iduće godine ili idućeg stoleća, to takođe nije ni u prostoru ili vremenu, već leži u drugoj dimenziji - naime, iznad nas. U ograničenom smislu, svi znamo za postojanje ove vertikalne linije, jer svi znamo za bolja i lošija stanja u nama. Ovo je naročito slučaj kad čovek počne da radi na sebi i da zna šta znači odvojiti se od lošeg stanja a šta znači biti u snu.

Postoje dve vrste uticaja koje dopiru do nas u svakom momentu. Jedan dolazi iz horizontalne linije, linije koja predstavlja vreme. To su uticaji prošlosti koji u svakom trenutku ulaze u naš život i takođe uticaji koji dolaze iz budućnosti - to jest, budućnosti predstavljene na liniji vremena kojom se krećemo. Ali ima i drugih uticaja. Kad se čovek seti sebe on se izdiže na vertikalnoj liniji gore i za momenat proba ukus novog stanja. Ovo se događa kad čovek ne misli samo o Pamćenju sebe, već ga aktuelno primenjuje - kad više ne pokušava da pobegne iz negativnih stanja odgovaranjem sebe od njih, već zaustavi sve svoje misli i izdigne se u Pamćenje sebe. I samo zahvaljujući ovom unutrašnjem pokretu novi uticaji mogu da dopru do njega. Kao što znate često se ponavlja da “pomoć” može samo da stigne čoveka ako Pamti sebe - to jest, ona može samo da stigne do trećeg stanja svesti.

U većini drevnih, srednjevekovnih i kasnijih knjiga, poput onih iz 17. veka, koje sadrže tragove ezoteričnih ideja - to jest, koje sadrže “B” uticaje - naći ćete predstavljen vertikalni pravac. U Starom Zavetu - u prvih nekoliko knjiga ili Petoknjižju, kao što se naziva, gde su sve priče alegorične i sadrže skriveno značenje - nalazimo primer Jakovovih Merdevina. Ovo predstavlja svemir viđen u svojoj vertikalnoj visini i dubini - kako gore tako i dole. Jakov predstavlja Čoveka uspavanog na dnu moguće skale razvoja koja postoji u njemu.

U vezi sa time kaže se da Jakov leže na određeno mesto da spava: “I sanjaše, i držaše merdevine nameštene na zemlji, i njihov vrh koji doseže do neba: i drži anđele Božje koji se penju i silaze”

Uzmimo sličan primer iz ovog sistema. Znate da je čovek u ovom sistemu uzet na skali. Postoje različite vrste čoveka - različite u skali i na nivou.

Imamo čoveka 5, 6 i 7 - svesnog, probuđenog čoveka

imamo čoveka br. 4 - balansiranog čoveka, čoveka koji se budi

Imamo čoveka 1, 2 i 3 - mehaničkog čoveka, čoveka u snu

Čovek je rođen kao samorazvijajući organizam. Može da se diže sa jednog na drugi nivo na vertikalnoj skali. I zato postoji stvar koja se zove ezoteričko učenje. Sve znanje koje pripada ovom sistemu je o mogućnosti čovekove unutrašnje transformacije i u izdizanju na nivou bića. U Hrišćanskoj i Muhamedanskoj religiji, na primer, to se zove jedinstvo sa Bogom. Prelaziti iz jedne tačke na vertikalnoj liniji ka višoj tački, stvar mora da bude transformisana - da postane različita od onog šta je bila na predhodnom nivou. Sa gledišta ovog učenja, čovek nije fiksirana tačka u Univerzumu viđena u ovom vertikalnom maniru, kao što je životinja, koja ne može da se promeni i rođena je onakva kakva je i takva će i ostati. Čovek je sposoban za unutrašnju promenu. On je eksperiment; ali on nije od značaja za Univerzum kao celinu dok god ne počne da ostvaruje eksperiment koji predstavlja. Mozda ćete videti šta se ovde misli kad vam kažem da kad Univerzum ne bi bio nevidljiva vertikalna skala, uzlazećih i silazećih vrednosti, ne bi bilo značenja u njemu. Univerzum je serija faza, nivoa, stepena koji se protežu vertikalno od najvišeg ka najnižem, i sve zauzima određenu tačku skale Univerzuma. Stolica na kojoj sedite je na drugoj tački Univerzuma u odnosu na vas. Ipak ako uzmete Univerzum kao prostor, koji samo postoji u tri dimenzije prostora, možete da mislite da ste vi i stolica na istoj tački Univerzuma. Čovek je dete Univerzuma, kao njegov proizvod, nosi u sebi obeležje Univerzuma - tj. čovek ima skalu u sebi.
 
Poslednja izmena:

coco bill

Poznat
Poruka
7.881
Da se zadržim još malo na ovom diagramu krsta


str-99-iznad.jpg


Vertikalna linija predstavlja liniju transformacije, i ova linija preseca pod pravim uglom horizontalnu liniju Vremena, koja je linija promene. Ovo se mora objasniti. Linija transformacije je pod pravim uglom u odnosu na liniju promene. Svesni ste da je Vreme promena. Ništa u vremenu ne ostaje isto – čak se i planine menjaju. Ali ova promena koja pripada Vremenu, nije transformacija. Protok vremena ništa ne transformiše. Menja, modifikuje, stvara i na primer propada i troši se. Sve stvari stare vremenom. Ali to nije transformacija. Transformacija ne leži duž horizontalne linije, već je nužno u vertikalnoj liniji.

U ovom Radu, izraz “promena Bića” u krajnjoj liniji znači transformaciju Bića. Ali mnoge promene moraju da se dogode u Vremenu pre nego što transformacija bilo kog stepena može da se dogodi. Unutrašnji poredak čoveka mora da se promeni, tj. niži centri u čoveku moraju Radom biti pripremljeni pre nego što transformišući uticaji iz viših centara mogu da počnu da ga dostižu. Sile transformacije deluju vertikalno. One deluju na supstance koje leže u horizontalnoj liniji vremena. Ako su ove supstance u pravom stanju, tj. ako su njihovi kvaliteti i kvanititeti i poretci pravi, transformacija će da usledi.

Pronađimo neki primer. Znamo da u kosmosu ispod čoveka, svet živih ćelija, neke od tih ćelija su neke nedovršene u njihovoj unutrašnjoj strukturi, jer su sposobne da se razviju u ljudsko biće. To je transformacija. Striktno govoreći, transformacija je stvarno značenje evolucije. Ove ćelije imaju, po njihovom jedinstvu, neophodne supstance, i pod određenim uslovima prolaze kroz transformaciju. Kroz jedinstvo ovih ćelija nastaje ljudsko biće. Ali to takođe i traje u vremenu, pre svega u unutrašnjem poretku u minijaturnom svetu dve ćelije posle sjedinjavanja, gde su određene supstance izabrane a neke odbačene iz sjedinjenih ćelija, a zatim u odnosu na njihovu podelu i razmnožavanje a potom i čudesno dovođenje u red. Ali sve ove promene u vremenu su kontrolisane vertikalnim silama transformacije a rezultat je prelazak živog bića iz jednog kosmosa u drugi - iz kosmosa ćelija ka kosmosu čoveka. Kao što znate, slična i jos neobičnija transformacija se događa u svetu insekata gde izgleda da su mnogi eksperimenti u transformaciji načinjeni.

Ali ljudsko biće, čovek, je opet nepotpun, i tako oseća želju za jedinstvom. One ćelije u njemu koje su nepotpune komuniciraju njihovu želju za upotpunjavanjem i to formira jednu želju za jedinstvom. Ali čovek nije samo refleksija kosmičkih ćelija. On se oseća nedovršenim i na druge načine, ako poseduje magnetski centar. Razumećete da je u ovoj vertikalnoj liniji, ako možemo da pomerimo bilo šta na gore, to bi smesta bilo transformisano. A ako bismo pomerili stvar u vremenu ona bi se samo promenila, tako što bi bila mlađa ili starija shodno smeru u kojem bi se kretali.

U ovoj horizontalnoj liniji koja predstavlja naše živote mi živimo i krećemo se. Ali tamo gde ova horizontalna linija preseca vertikalnu liniju stoji tačka našeg nivoa bića i ono što doživljavamo u Vremenu je rezultat našeg nivoa bića. Biće je vertikalno u odnosu na vreme i predstavlja čovekov uzrast.

Kaže se da suština dolazi od zvezda i ako pogledamo na strelu Zraka Kreacije videćemo jasno da zvezde označavaju poredak svetova daleko iznad zemlje u vertikalnoj skali. To znači da,suština u svom poreklu - a moramo da znamo da smo na rođenju samo suština - leži iznad nas. Tačka gde ulazi u Vreme je momenat našeg rođenja. Tačka u kojoj izlazi iz Vremena je momenat smrti. Između te dve tačke je naš život u vremenu gde je razvoj suštine moguć i gde nezavisno od toga dolazi do neizbežnog formiranja ličnosti. To jest, ličnost se formira u Vremenu i pripada Vremenu, dočim suština ulazi u Vreme i napušta Vreme. Suština je van Vremena. Kvalitet suštine pripada vertikalnoj liniji povučenoj pod pravim uglom u odnosu na Vreme, to jest, tu pripada suštinsko biće. Govoreći uopšteno čovekovo biće je sačinjeno od svega u njemu, ali čovekovo suštinsko biće zavisi od razvoja njegove suštine - onog što je stvarno u njemu. To je ono što on jeste. U izrazu napred citiranom iz dela kada se kaže: “U Njemu imamo naše biće“. Grčka reč εσμέ znači mi jesmo - to jest, “U Njemu jesmo”. Biće je ono što jesmo, i kao što sam prošli put rekao, vertikalna linija predstavlja gde se stvar nalazi u celokupnom Univerzumu značenja. Stvar je tamo gde je ona suštinski. Bivanje je izvedenica od glagola biti koji označava biće. To je ono što jeste. U Starom Zavetu bog je definisan kao “Ja sam onaj koji Jeste”. Kad je Mojsije upitao za ime božje odgovor je bio “Ja sam onaj koji Jeste”.

U životu pokušavamo da budemo nalik na nešto: stalno pokušavamo da budemo kao nešto, neprekidno nešto imitirajući, stalno pokušavajući da budemo nešto što nismo. Da bi čovek pronašao stvarno “Ja” u sebi, koje leži vertikalno iznad njega na skali bića, on više ne bi bio nalik bilo čemu, već bi bio taj on, ono što Jeste. Na ovoj vertikalnoj skali leži biće svega, biće kamena, biće drveta, biće psa, biće organskog života, biće zemlje, biće sunca, biće zvezdanih galaksija. To nema veze sa Vremenom. Ali svakom nivou bića odgovara skala dodeljenog vremena, jer perfekcija bića leži u Vremenu. Imamo nama dodeljeni period života u Vremenu odgovarajući promeni našeg bića. Jer kao što znate, sa stanovišta ovog Rada, ceo svemir na svakoj skali i na svakom stepenu evoluira. Ovaj Rad ne podučava da živimo u umirućem kosmosu vec u evoluirajućem, i sve u njemu, u svakom svetu ili kosmosu, teži evoluciji, to jest, teži da se uzdigne više i više na nivou bića. I u svakom kosmosu nešto radi. Znamo direkno da u kosmosu čoveka kome mi pripadamo, nešto radi. Ovaj Rad po sebi je znak toga. Celokupna ideja ezoteričnog je znak toga. Rečeno je da je Čovek samoevoluirajući organizam, da postoji i oduvek je postojala posebna vrsta učenja koja podučava da postoje ljudi koji su dostigli ovu moguću unutrašnju evoluciju.
 

coco bill

Poznat
Poruka
7.881
Jermenski kompozitor i pijanista inspirisan učenjem i muzikom Gurđijeva:

Uzgred, Gurđijev je odrastao u Jermeniji, otac mu je bio Grk a majka Jermenka...bio je koreograf "tajnih plesova" i komponovao je i muziku za te plesove.
 

coco bill

Poznat
Poruka
7.881
Kao prilog razmatranju naše nevidljive anatomije i suptilnih tela, sledi predavanje Morisa Nikola o četiri tela čoveka, objavljeno u 1. tomu "Komentar uz učenje Gurđijeva i Uspenskog"

Prvi deo

Kako je ovaj predmet obiman i po svojoj prirodi izuzetno važan i kako zahteva osvetljavanje sa mnogo tački gledišta, da bi se omogućilo njegovo istinsko razumevanje i da bi se sprečilo da se shvati na neobavezujući ili samo formatorni način, odlučio sam se za postepeni pristup.

Ukratko, učenje kaže da je čovek, koji živi u telu, datom prvim rođenjem, sposoban da razvije još tri tela, sačinjena od finije supstance. Ali šta to znači i koje će nam ideje pomoći da to shvatimo? Šta na primer može značiti da čovek može razviti drugo telo nezavisno od tri naredna tela? Na koji način možemo sebi predstaviti to drugo telo? Možemo to prvo shvatiti na ovaj način. Zamislite čoveka, koji stoji iza nekog drugog čoveka i kontroliše ga u svemu što čini i kaže. Čovek ispred se pokorava instrukcijama čoveka iza njega. Inteligencija i volja čoveka iza kontrolišu akcije čoveka ispred. Čoveka ispred možemo posmatrati kao prvo telo, a čoveka iza kao drugo – to jest, možemo steći ideju o drugom telu, koje kontroliše prvo. To je dosta jednostavno razumeti, jer u svakoj organizaciji u životu, bilo poslovnoj bilo vojnoj, postoji određena kontrola pojedinca od strane drugog pojedinca. U slučaju jednog čoveka, to je teže razumeti.


Šta će kod nekog pojedinca kontrolisati šta u njemu? Zaista, to je nemoguće shvatiti, dok god čovek sebe posmatra kao jedno – to jest, dok veruje da je sve ono, što misli, deluje, oseća, voli i mrzi u njemu uvek jedna i ista stvar. Poznajete izreku u Radu, koja kaže da dok čovek ne podeli sebe na dva, na deo, koji posmatra i posmatrani deo, on se nikada neće pomeriti sa tačke gde je. To je polazna tačka za sve ostalo. To je u stvari polazna tačka drugog tela u tom smislu da, dok ta podela ne započne u čoveku, dok on ne postane predmet sopstvenog posmatranja, ništa se u njemu ne može razviti, što bi ga možda moglo kontrolisati iznutra i postići da mu se spoljni čovek-mašina pokorava. To znači, nikakvo drugo telo ne može biti organizovano u njemu. Obratimo ovde pažnju na to da je položaj ’Ja’ koje posmatra uvek unutrašnji u odnosu na ono što ono posmatra. Ono što je spolja ne može posmatrati ono što je unutra. To znači da ’Ja’, koje živi u malim, mehaničkim, spoljnim delovima centara ne može posmatrati ’Ja’ koje živi u svesnijim delovima centara, dublje u unutrašnjosti. Samo-posmatranje postaje dublje, emocionalnije, realnije i neophodnije, položaj posmatračkog ’Ja’ se pomera dublje ka unutrašnjosti. Oko posmatračkog ’Ja’ se okupljaju sva ona ’Ja’ u čoveku, koja žele da rade i da uvedu red u kuću, koja predstavlja čoveka. To formira ono što se naziva „zamenik nadzornika“ („Deputy-Steward“). Položaj zamenika nadzornika je tako unutrašnji u odnosu na spoljašnjeg čoveka, čoveka koji je okrenut životu i vođen spoljnim okolnostima. Pored ostalog, on leži unutra u odnosu na Lažnu Ličnost. Ako sve to, što je više spoljašnje, što je više mehaničko u čoveku, počne da se pokorava onome što je unutrašnje, unutrašnje počinje da razvija kontrolu nad spoljašnjim čovekom ili čovekom-mašinom i rezultat je taj da pravac stvari počinje da se menja. Čoveka više ne vuku tako lako život, spoljne okolnosti, promena okolnosti, karakteristične reakcije njegove ličnosti na život i navike njegovog tela. Njime se spolja više ne upravlja tako potpuno, on više nije rob svoga tela, već počinje da biva kontrolisan iznutra, tokom kratkih trenutaka.

Ako tu ideju shvatite što je jednostavnije moguće, videćete do nekog stepena da posedovanje Drugog Tela znači da se čovek razlikuje od običnog čoveka. On je različit, jer je obični čovek – čovek mašina – funkcija života. Čoveka-mašinu vuče spoljni život i on se pokorava životu. To znači, on je pokretan spolja i od strane spoljnjih delova sebe. Ali čoveka, koji postepeno stiče nešto unutrašnje organizovano u sebi, spoljni život više ne pokreće tako lako. To znači da on deluje u obrnutom pravcu. Svi možemo zamišljati da već delujemo u obrnutom pravcu, ali to je samo imaginacija. Veoma malo iskrenog samo-posmatranja će pokazati da smo istinski funkcija života. Pokretani smo od strane života i okolnosti i nemamo ništa ili imamo veoma malo toga, što bi se dovoljno snažno moglo odupreti pokretanju na taj način. Morate shvatiti da život svakog čoveka, naravno, pokreće na različit način nego bilo kog drugog čoveka. Ali svi obični ljudi, svi ljudi, koji pripadaju krugu mehaničkog čovečanstva, svi ljudi 1, 2 i 3 su pokretani spolja, čak i ako veruju da nisu. U tom smislu, oni su ljudi-mašine.

U njima se nije razvilo ništa unutrašnje do tog stepena da bi sledili tu unutrašnju stvar i da bi se suprotstavili kaleidoskopu promenljivog života. Ništa u njima nije dovoljno snažno da bi se oduprlo životu – to jest, dovoljno snažno da se odupre reakcijama, koje uobičajeno imaju na život. Oni sigurno mogu primetiti da ne reaguju na život kao drugi i mogu uobražavati da se mogu odupreti životu. To je samo iluzija. Svako reaguje različito, na svoj sopstveni način. Na ono, na šta jedna osoba reaguje, druga ne reaguje. Ali sve je to isto. Sve to je mehaničko i život ih kontroliše preko njihovih posebnih specijalnih mehaničkih i navikom stečenih reakcija. Dobar čovek zamišlja da je bolji od lošeg čoveka, optimističan čovek oseća da se razlikuje od pesimističnog čoveka, pažljiv čovek misli da je različit od nehatnog čoveka i tako dalje. Ipak, svi oni su mehanički. Sve njih pokreće život. Niko od njih ne može da promeni ono što jeste. I ako pokušaju da budu drugačiji, svi će se suočiti sa istim teškoćama da promene sebe. Sve to znači, da niko od njih, psihološki govoreći, nema ništa organizovano u sebi, što bi se oduprlo određenim mehaničkim uticajima, koje život vrši na njih. To jest, svi oni deluju ili pre, delovali su sa životne strane. Svi oni su različite vrste mašina, koje reaguju ili deluju na različite načine, ali su svi pokretani impulsima spoljnog života. Oni su mehanički dobri, mehanički loši, mehanički optimistični, mehanički pesimistični, mehanički ovo ili mehanički ono. To je učenje o mehaničnosti – o nerazvijenom čoveku, čoveku-mašini, koji služi prirodi. Ali Rad uči da čovek može prestati da bude mašina putem unutrašnjeg razvoja individualnosti, svesti i volje – to jest, razvoja upravo onih kvaliteta, koje mehanički čovek zamišlja da poseduje. Kod potpuno razvijenog čoveka – čoveka, koji poseduje individualnost i volju – nisu život i promenljive spoljne okolnosti one koje ga mehanički pokreću. Takav čovek ima nešto organizovano u sebi, što se može odupreti životu, nešto iz čega može da deluje. Takav čovek, ukratko, može da čini. A to je usled toga, što on poseduje više tela, nego što je dobio rođenjem.

Rad gotovo od samog početka govori o Suštini Čoveka, koja je nerazvijena. On definiše rast Suštine kao promenu nivoa bića: i često govori o tome da se Ličnost učini pasivnom, da bi se Suština razvijala. On posebno govori o Lažnoj Ličnosti i imaginarnom ’Ja’ i o neophodnosti samo-posmatranja s obzirom na njega i odvajanja od njega. Cilj je da se nečemu drugom omogući da raste. Suština može da se razvija, ali ona to ne može dok god je Ličnost aktivna i kontroliše unutrašnji život.

Uzmimo ideju unutrašnjeg odvajanja (inner separation). U mom slučaju moram posmatrati Nikola i istovremeno se truditi da se odvojim od reakcija i navika Nikola. U vašem slučaju, ako vam je ime Smit, morate se odvojiti od Smita. Koje je vaše ime? Ponavljajte ga tiho za sebe. Onda shvatite da morate posmatrati i odvojiti se iznutra od svega, što vaše ime predstavlja za vas. Da li je to jasno? Pretpostavimo da gđa. Robinson, g. Smit, g. Blek, gđa. Braun svi sede u ovoj grupi. Oni su sve vreme gđa. Robinson, g. Smit, g. Blek, gđa. Braun na različite načine, prijatne i neprijatne. U radu unutrašnjeg odvajanja leži čitav prvi zadatak praktičnog rada. G. Smit oseća da je superioran u odnosu na gđu. Braun a ona se sa svoje strane oseća superiornom u odnosu na g. Smita i tako u beskraj. Sve to je teško objasniti rečima. Morate posedovati inteligenciju da biste videli šta to znači. Vi znate da je u mehaničkom čoveku Ličnost aktivna, a Suština pasivna i da je tako usled delovanja života, koji održava taj odnos između Ličnosti i Suštine. Život je neutralizujuća sila, koja održava Ličnost aktivnom, a Suštinu pasivnom.
 

coco bill

Poznat
Poruka
7.881
Nastavak...

Postoji samo jedna sila, koja može promeniti odnos između Ličnosti i Suštine – sila, koja dolazi sa one strane života. To je Rad, ili, generalno, svesni uticaji, koji dolaze od Svesnog kruga čovečanstva, van mehaničkog života.

Ovo grupisanje je obrnuto u odnosu na prethodno grupisanje. Odigralo se obrtanje pokreta. To nastaje kada Rad počne da biva snažniji od života. A to znači da je u čoveku stvoreno nešto organizovano, što ga kontroliše. Jer Rad, koji dolazi od Svesnih uticaja, može da oblikuje na pogodnom tlu receptivni organ preko koga čovek može da primi silu – to jest, svoj „svagdašnji hleb“. Budući da je Suština najrealniji deo čoveka, a Ličnost relativno nerealna, da bi se taj organ oformio pravilno, on mora da se oblikuje od onoga, što je najrealnije i najiskrenije u čoveku. On se ne može oblikovati od spoljašnjeg čoveka, niti od hipokrita u čoveku, koji je Lažna Ličnost. Tako ćete shvatiti da se mnoge misli, iznete ovde, tiču odnosa između Ličnosti i Suštine, u vezi sa idejom da se nešto novo formira kao rezultat razvoja Suštine. Iz tog razloga razmotrimo još jednom šta Rad kaže o odnosu između Ličnosti i Suštine.

Vi svi znate koliko je neobično učenje Rada o Ličnosti i Suštini. On kaže da Ličnost prvo mora pravilno da se razvije i da do tada Suština ne može da raste preko određene tačke. Suština raste malo, a zatim oko nje mora da se formira Ličnost. Tada Suština može da raste koristeći hranu Ličnosti, to jest, čineći Ličnost pasivnom. Tako vidite da Čovek, pravilno shvaćen, predstavlja seriju eksperimenata na samom sebi. Loše formirana Ličnost povezana sa detinjastom Suštinom sputava čoveka. Ideja je da čovek mora izaći u život, a onda se takav kakav je vratiti – pokret sličan priči o bludnom sinu. Život mora da deluje na čoveka u potpunosti, pre nego što Suština može da raste iznad određene tačke. Neobično je da ljudi često misle da Suština može da raste sama od sebe. Rad kaže da ne može. Ona može rasti do određene tačke, na kojoj je još detinjasta. I tada se zaustavlja. Ličnost sada mora da stvori potencijal, možda hranu za Suštinu i tako Ličnost mora da se formira i postane aktivna. Čovek mora naučiti sve o životu u kome je rođen na Zemlji. Kasnije, ukoliko ima magnetni centar i ukoliko želi, naći će načina da svoju razvijenu Ličnost učini pasivnom dugim unutrašnjim radom. Čineći to, on hrani Suštinu putem unutrašnje borbe. Tako Rad, koji predstavlja pravo drugo obrazovanje, počinje, čineći Ličnost pasivnom unutrašnjim odvajanjem, ne-identifikacijom, pamćenjem sebe i tako dalje.

Formiranje drugog tela je povezano sa rastom Suštine, koja leži iznutra u odnosu na Ličnost. Drugo telo nije načinjeno od materije, koja obrazuje Ličnost, koja je pretežno grubi H 48, već od planetarne materije, koja je H24. Ali čovek ne može početi od Suštine. Suština mora biti naučena da se razvija. Rad ne počinje od Suštine. Kod čoveka koji ima magnetni centar, on počinje od onih ’Ja’ koja žela da rade i koja formiraju „zamenika upravnika“ (Deputy Steward). To je prva tačka Rada koji započinje u čoveku. On se može slomiti: ili može postati jači. Ta ’Ja’ moraju da uče Suštinu – to jest, Ličnost prvo mora da uči Suštinu. Ali kako Suština raste – to jest, kako Rad postaje sve realniji i suštinskiji u čoveku – Rad sa „zamenika upravnika“ prelazi na Rad upravnika.

Uočite da Više u dijagramu II postaje unutrašnje u dijagramu I. Ono što je više je ono što je više unutrašnje u čoveku, a ono što je niže je više spolja. Zamenik upravnika se mora boriti ne samo sa pogrešnim i ignorantnim ’Ja’ u Ličnosti, sa pogrešnim mentalnim i emocionalnim navikama, sa Lažnom Ličnošću, sa snom, sa imaginacijom, sa unutrašnjim pridavanjem značaja, sa identifikacijom, sa laganjem, sa negativnim emocijama, sa samo-opravdavanjem i tako dalje, već i sa nerazvijenom ili detinjastom Suštinom. Jer evolucija čoveka zavisi od razvoja Suštine: a razvoj Suštine je povezan sa formiranjem „drugog tela“ u njemu.

Pogledajmo kratko dijagram četiri tela Čoveka, kada su potpuno razvijena:
Hrišćanska terminologija:
„čulno“ telo, „prirodno“ telo, „duhovno“ telo, „nebesko ili božansko telo
Spolja Iznutra
Terminologija Rada:
1. telo, 2. telo 3. telo 4. telo

Takav čovek, koji je razvio ova tela u sebi, je u pravom smislu unutrašnji. Unutrašnje stvari vladaju nad spoljnim stvarima. Da upotrebimo hrišćansku terminologiju, Nebesko ili Božansko telo vlada nad Duhovnim telom: Duhovno telo vlada nad Prirodnim telom: Prirodno telo vlada nad Opipljivim telom. Sledeći put ćemo govoriti o tim telima.
 

coco bill

Poznat
Poruka
7.881
DRUGI DEO

Prošli put smo se donekle približili ideji o drugim telima Čoveka pored fizičkog tela. Večeras ćemo čuti ono što se može nazvati čisto teoretskim učenjem o Četiri tela čoveka, koje je originalno dao G. Ali morate razumeti da je oblik, u kome je ono dato, da tako kažem, visoko kompresovan. To je samo kratki pogled na čitav predmet i dat je tokom dve prilike. Ali je izričito rečeno da je veoma mnogo drugih ideja uključeno u tu prvu prezentaciju i da je potrebno mnogo modifikacija, da bi se razumeo taj veoma obiman predmet. Vi znate da se prilikom predstavljanja nekog teškog predmeta ljudima, koji o njemu ne znaju ništa, prvo mora dati prikaz opšteg koncepta čitave materije. Na primer, ako putnik želi da napravi predavanje o nekoj nepoznatoj zemlji, koju je posetio, prvo će svima dati opšti prikaz. Ovo predavanje o Četiri tela, koje je G. dao pre mnogo godina i koje je snimio g. Uspenski, se mora shvatiti kao opšti nacrt. Kasnije je napravljeno dosta modifikacija te originalne prezentacije. Time ćemo se baviti kasnije, tokom narednih predavanja, ali mislim da je za vas najbolje, da sada dobijete opšti pregled u vezi sa Četiri tela čoveka, kako je on dat na čisto teoretski način, tako da kasnije mogu da se nadovežem na to, znajući da vam je to već poznato.

Ovde ću vas ponovo podsetiti da u Jevanđeljima postoje sasvim očigledni pokazatelji da čovek mora da stekne novo telo. To je izraženo rečima da čovek mora biti ponovo rođen da bi video Kraljevstvo Nebesko. Čovek je jednom rođen u svom fizičkom telu, ali čovek, koji živi u fizičkom telu, mora da stekne drugo ili psihološko telo. I kada ga stekne, on je ponovo rođen. Vi svi razumete da čovek nije samo svoje fizičko telo. Formiranje drugih tela, ono što čovek zaista jeste, to je psihološki čovek, koji živi u fizičkom telu. Formiranje drugih tela se odnosi na psihološkog, ne na fizičkog čoveka. Ono se odnosi na centre u čoveku, koji su psihološki. Organizacija tih centara čini osnovu formiranja drugih tela, koja mogu da prežive smrt fizičkog tela. Ukoliko je čovek psihološki u haosu, tada u njemu ne postoji ništa organizovano pored fizičkog tela. Ukoliko čovek nije ništa drugo do gomila kontradiktornih ’Ja’, onda on nema realno, stalno ’Ja’ u sebi.

Ali moram vas upozoriti da se prilikom shvatanja ovog predmeta moramo suočiti sa mnogim teškoćama. Veliko znanje nije lako razumeti. Podsetiću vas da je tokom prethodnog predavanja rečeno da ako Rad postane realan i živ u čoveku i tako dobro organizovan, da on deluje iz Rada i seća se sebe u svakodnevnom životu, da u njemu onda postoji nešto organizovano, a to je Drugo telo. Ali da bi se to odigralo, čovek nikada ne sme zaboraviti čime se bavi u Radu. On mora, kako je G. jednom rekao, doseći takav nivo, da u kom god pravcu da je guran, koliko god loše da je tretiran, nikada ne zaboravi Rad i ne deluje drugačije nego preko Rada.

Vi svi znate da Rad treba da stvori nešto novo u vama, da vam pruži nove načine za posmatranje stvari, nove načine za razmišljanje o životu. To je čitav cilj Rada. Čitav cilj Rada je da stvori nešto novo u vama – novog čoveka umesto starog čoveka. Ukoliko vidite šta to znači, tada ćete bolje razumeti šta znači kreiranje Drugog tela.

U sledećem delu ću preneti reči g. Uspenskog.

Na sastanku grupe, neko od prisutnih je upitao G.: „Da li se može reći da čovek poseduje besmrtnost?“

„Besmrtnost je jedno od onih svojstava, koje pripisujemo ljudima, bez dovoljnog razumevanja šta ona znače.“ – rekao je G. – Druga svojstva su ’individualnost’, u smislu ’stalnog i nepromenljivog ’Ja’, ’svest’ i ’volja’. Sva ta svojstva mogu pripadati čoveku (naglasio je reč ’mogu’), ali to sigurno ne znači da mu ona i pripadaju ili da pripadaju svima i svakome.

Da bi se razumelo šta je Čovek u današnjem vremenu – to jest, šta je on na sadašnjem nivou razvitka – neophodno je zamisliti do izvesnog stepena šta on može da bude – to jest, šta može da stekne. Samo putem razumevanja mogućeg sekvencijalnog razvoja ljudi će prestati da sebi pripisuju ono što sada u stvari ne poseduju i što možda mogu da steknu posle velikog napora i velikog rada.

U skladu sa starim učenjem, čiji se tragovi mogu naći u mnogim sistemima, starim i novim, čovek, koji je dostigao pun razvoj moguć za čoveka, čovek u punom smislu te reči, se sastoji od četiri tela. Ta četiri tela su sačinjena od sve finijih supstanci, prožimaju se međusobno i formiraju četiri nezavisna organizma, koji stoje u definitivnom odnosu jedan sa drugim, ali su sposobna za nezavisnu aktivnost.
Razlog zašto je moguće da postoje četiri tela je u tome, što ljudski organizam, odnosno fizičko telo, takvo kakvo je, ima toliko kompleksnu organizaciju, da pod određenim okolnostima, u njemu može izrasti novi, nezavisni organizam, koji pruža mnogo pogodniji i osetljiviji instrument za aktivnost svesti nego fizičko telo. Svest manifestovana u tom novom telu je sposobna da upravlja i da ima potpunu kontrolu nad fizičkim telom. U tom drugom telu, pod određenim okolnostima, može da se razvije treće telo, koje ima sopstvene karakteristike. Svest, manifestovana u trećem telu, ima punu moć i kontrolu nad prva dva tela; i treće telo poseduje mogućnost da stekne znanje, nedostupno prvom i drugom telu. U trećem telu, pod određenim okolnostima, može da se razvije četvrto, koje se od trećeg razlikuje onoliko koliko se treće razlikuje od drugog i drugo od prvog. Svest, manifestovana u četvrtom telu ima punu kontrolu nad prva tri tela i samim sobom.

Ta četiri tela su u različitim učenjima definisana na različite načine.“

G. je nacrtao dijagram, koji je predstavljen na figuri I:
 

coco bill

Poznat
Poruka
7.881
Nastavak

„Prvo je fizičko telo, u hrišćanskoj terminologiji nazvano ’čulno’ telo; drugo je u hrišćanskoj terminologiji ’prirodno’ telo; treće je ’duhovno’ telo; a četvrto, u terminologiji ezoterijskog hrišćanstva, je ’božansko’ telo.

Figura I
1. telo: Čulno telo, ’kočija’ (telo);
2. Prirodno telo, ’konj’, (osećanja, želje);
3. Duhovno telo, ’Vozač’, (um);
4. Božansko telo, ’gospodar’, (svest i volja)

U terminologiji određenih istočnjačkih učenja prvo telo je kočija (telo), drugo telo je konj (osećanja, želje), treće je vozač (um) i četvrto je gospodar (’Ja’, svest, volja).

Ovakva poređenja i paralele se mogu naći u većini sistema i učenja, koja u čoveku prepoznaju nešto više od samog fizičkog tela. Ali gotovo sva ta učenja, dok na manje ili više sličan način ponavljaju definicije i podele iz davnašnjeg učenja, su zaboravila ili izostavila najvažniju karakteristiku, a to je da Čovek nije rođen sa finijim telima i da ih on može tek veštački kultivisati u sebi, ukoliko postoje povoljne okolnosti, kako unutrašnje, tako i spoljašnje.

’Drugo telo’ nije nužan instrument za Čoveka. Čovek može dobro da živi bez drugog tela. Njegovo fizičko telo poseduje sve funkcije, neophodne za život.

To se, naravno, još više odnosi na ’treće telo’ i ’četvrto telo’. Običan čovek ne poseduje ta tela ili funkcije, koje sa njima korespondiraju. Razlozi za to su prvo, činjenica da fizičko telo radi sa istim supstancama, od kojih su sačinjena viša tela, ali te supstance nisu kristalizovane u njemu i tako mu ne pripadaju; i drugo, ono ima sve funkcije analogne onima viših tela, ali se one, naravno, značajno razlikuju. Najvažnija razlika između čoveka, koji poseduje samo fizičko telo, i kod koga su ostale funkcije nerazvijene, i čoveka, koji poseduje razvijene funkcije sva četiri tela, je u tome da u prvom slučaju, fizičko telo upravlja svim drugim funkcijama – drugim rečima, svime upravlja telo, kojim opet upravljaju spoljašnji uticaji života: takvim čovekom upravlja život. U drugom slučaju, komande i kontrole dolaze iz viših tela i tako čovekom više ne upravlja spoljašnji život.

Funkcije fizičkog tela se mogu predstaviti kao paralelne sa razvijenim i kristalizovanim funkcijama četiri tela na sledeći način.“

G. je nacrtao sledeći dijagram (figura II), koji je predstavljao paralelne funkcije čoveka kao fizičkog tela i nerazvijene funkcije i čoveka sa četiri tela u kome su sve funkcije razvijene.

Figura II (vidi u knjizi)

Nerazvijeni čovek ili čovek izgrađen životom: „čovek-mašina“
Život -
- Fizičko telo, automat, koje deluje prema spoljnim uticajima;
- Osećanja, koja proizvodi automat;
- Misli, koje potiču iz osećanja;
- Različite i kontradiktorne ’volje’, stvorene željama.

Razvijen čovek ili Čovek koji ispunjava volju: svestan čovek
- Telo koje sluša želje i emocije, koje su predmet inteligencije, 1. telo;
- Emocionalna snaga i želje – koje slušaju misli i inteligenciju, 2. telo;
- Misaone funkcije – koje slušaju svest i volju, 3. telo;
- Gospodar - ’Ja’ – Ego – Svest – Volja, 3. Telo
-Život

(vidi grafički prikaz u knjizi)

„U prvom slučaju“ rekao je G. „to jest, u vezi sa nerazvijenim funkcijama fizičkog tela čoveka, automat ili čovek-mašina zavisi od spoljašnjih uticaja i tri naredne funkcije zavise od fizičkog tela i spoljašnjih uticaja, koje ono primi. Promenljive želje i averzije – ’Ja hoću.’, ’Ja neću’, ’Ja volim.’, ’Ja ne volim.’ – to jest, funkcije koje okupiraju mesto drugog tela, zavise od slučajnih šokova i uticaja. Mišljenje, koje korespondira sa funkcijama trećeg tela, je potpuno mehanički proces. ’Volja’ ne postoji u običnom mehaničkom čoveku – on samo ima želje; i veća ili manja postojanost želja i htenja se naziva jača ili slabija volja.“

U drugom slučaju – to jest, u odnosu na razvijene funkcije četiri tela – delovanje fizičkog tela zavisi od uticaja, koji dolaze od viših tela. Namesto neusaglašene i često kontradiktorne aktivnosti različitih želja, postoji jedno ’Ja’, celo, nedeljivo i stalno; to je individualnost, koja dominira fizičkim telom i njegovim željama i sposobna je prevlada njegovo protivljenje i njegov otpor. Namesto mehaničkog procesa mišljenja, tu je svest. I tu je volja – to jest, moć, ne prosto sačinjena od različitih, često kontradiktornih želja, koje pripadaju različitim ’Ja’, već poreklom iz svesti i rukovođena individualnošću ili individualnim i stalnim ’Ja’. Samo takva volja se može nazvati ’slobodna’, jer ona ne zavisi od slučaja i ne može se menjati ili usmeravati spolja.

Jedno istočno učenje opisuje funkcije četiri tela, njihov postepeni rast i okolnosti njihovog rasta na sledeći način:

„Zamislite posudu ili retortu ispunjenu različitim metalnim parčićima. Parčići nisu povezani jedni sa drugima ni na koji način i svaka slučajna promena položaja retorte ili posude, svaki slučajni udar, koji ona primi, menja relativni položaj parčića u neredu. Ukoliko se retorta protrese, onda se parčići, koji su na vrhu, mogu pojaviti na dnu, a oni sa dna mogu isplivati na vrh. Ne postoji ništa stalno u položaju parčića i pod takvim okolnostima i ne može biti ničeg stalnog. To je tačna slika našeg psihičkog života, koji se menja svakoga trenutka. Svaki sledeći trenutak može promeniti položaj komadića, koji je na vrhu i postaviti na njegovo mesto drugi, koji je često njegova suprotnost. Nauka naziva to stanje parčića stanjem mehaničke miksture. Suštinska karakteristika interakcije komadića jednih sa drugima u tom stanju mešavine je nestabilnost te interakcije i njena varijabilnost.

Nemoguće je stabilizovati interakciju parčića u stanju mehaničke mešavine. Ali može se odigrati fuzija komadića; priroda parčića to čini mogućim. Da bi se to učinilo, ispod retorte se mora upaliti posebna vrsta vatre, koja će, zagrevajući i stapajući parčiće, najzad dovesti do njihove fuzije. Spojeni fuzijom na ovakav način, parčići neće više predstavljati mehaničku mešavinu, već stanje hemijskog jedinstva. I oni se više ne mogu odvojiti tim jednostavnim metodama, koje ih razdvajaju i čine da promene mesto dok su u stanju mehaničke mešavine. Sadržaj retorte je fuzijom postao nedeljiv, ’individualan’. To je slika formiranja drugog tela. Vatra, kojom se postiže fuzija, je u čoveku proizvedena trenjem, borbom između ’da’ i ’ne’ unutar njega. Ukoliko čovek popušta sebi sve vreme, ako popušta svim svojim željama i raspoloženjima, svojim promenljivim mislima, tada neće biti unutrašnje bitke u njemu, neće biti trenja, pa tako ni vatre. Ali ako se on, radi dostizanja svog definitivnog cilja, bori sa samim sobom, ako se bori sa mislima i osećanjima, koje ga ometaju, tada će stvoriti vatru, koja će postepeno transformisati njegov unutrašnji svet u jednu celinu.

Vratimo na našem primeru. Hemijska mešavina, dobijena fuzijom parčića u retorti, poseduje određene kvalitete, koji se mogu uporediti sa određenom gravitacijom, određenom električnom provodljivošću i tako dalje. Ti kvaliteti čine svojstva date supstance. Radeći na njima na određeni način, broj tih svojstava se može povećati, to jest, legura dobijena fuzijom može dobiti nova svojstva, koja izvorno nema. Može biti moguće kreirati unutrašnje promene u njoj, magnetizovati je, učiniti je radio-aktivnom i tako dalje.

Proces dodavanja novih svojstava sjedinjenoj leguri korespondira sa procesom formiranja trećeg tela i sticanjem novog znanja i moći uz pomoć trećeg tela.

Kada je treće telo formirano i kada je steklo sva svojstva, moć i znanje, koji su za njega mogući, ostaje problem fiksiranja i usmeravanja tog znanja i te moći, jer, pošto su mu priključeni uticajima određene vrste, oni mogu biti odvojeni tim istim uticajima ili nekim drugim. Karakeristike, stečene specijalnom vrstom rada, mogu biti učinjene stalnim i neotuđivim svojstvima trećeg tela. Proces fiksiranja tih stečenih svojstava korepsondira sa procesom formiranja četvrtog tela, preko koga deluje ’Gospodar’.
Samo čovek, koji poseduje četiri potpuno razvijena tela, može biti nazvan ’čovekom’ u punom smislu te reči. Taj čovek poseduje veoma mnogo svojstava, koje obični čovek ne poseduje, i jedno od tih svojstava je besmrtnost. Sve religije i sva davna učenja sadrže ideju da, stekavši četvrto ili božansko telo, čovek stiče besmrtnost; i sve one sadrže indikacije o načinima kako se stiče to četvrto telo – to jest, besmrtnost.

U vezi sa time, neka učenja porede Čoveka sa kućom sa četiri sobe. Čovek živi u najmanjoj i najsiromašnijoj od svih i dok mu se to ne kaže i ne sluti o postojanju drugih soba, koje su pune blaga. Kada nauči o tome, on počinje da traži ključeve tih soba, a posebno četvrte, najvažnije od svih soba. I kada čovek nađe svoj put u tu sobu, on postaje gospodar svoje kuće, jer samo onda mu kuća pripada, u potpunosti i zauvek.

Četvrta soba pruža čoveku besmrtnost i sva religijska učenja teže da pokažu put ka tome. Postoje mnogi putevi, neki kraći, neki duži, neki teži, neki lakši, ali svi, bez izuzetka, vode ili pokušavaju da vode u jednom pravcu, ka besmrtnosti".
 

svesnaglista

Legenda
Poruka
57.421
"Realnost je poput šume, puna živih, rastućih stvari. Ljudski um je poput sekire,
sposoban samo za jednu radnju: razdeliti stvari na dva: „ja“ i „nije ja“, „dobro“
nasuprot „loše“, „drvo“ i „nije drvo“, i pre svega: "istinito" i "lažno". Um je dobro
sredstvo, ali ono što se dogodilo s ljudima jeste da je ovaj alat postao gotovo
previše efikasan i suviše lako primenjivan. Mi imamo naviku da koristimo um
gotovo neprekidno do te mere da stvarnost ne doživljavamo onakvom kakva
jeste - kao šumu - već samo kao drva koje nas um seče. I upravo to nas čini
jadnim, slepo se trudimo u potrazi za „pravom stvari“, koja je sve vreme ovde
pred našim očima, lako vidljiva kada odložimo sekiru - naš um koji razmišlja."
 

svesnaglista

Legenda
Poruka
57.421
Palo mi je na pamet da je priča o Krišni i bojnim kolima zapravo metafora,
ali u razgovoru sa krišnovcima bila sam ubeđivana da je to bilo uravo tako
kako piše i nikako drugačije.
Pa su me mučile misli danima i evo Srđa mi je odgovorio.

Ali...
U Ramajani postoji priča o razdvojenosti Site i Rame. Rama je nebo i sve
što nebo predstavlja. Sita je zemlja i sve što zemlja predstavlja. Demon ih
je razdvojio na godinu dana. Njihovo razdvajanje i ponovno spajanje je
metafora koja govori o duhovnom razvoju čoveka.
Pa ipak, postoji greben koji dokazuje da je postojao most od sto kilometara
koji je Rama napravio da bi došao do Site.

Moje pitanje je...
Ako je spolja isto što i unutra (kako je na nebu tako je i na zemlji) da li
onda u ovoj našoj fizičkoj stvarnosti(kako je nazivamo) zaista odigrava.
recimo, rat koji se iznutra vodi?
 

coco bill

Poznat
Poruka
7.881
Zakon trojke. To zavisi od toga da li je neutralna sila spoljna ili unutrašnja. Ako je unutrašnja, tada dozvoljavamo da nas gospodar vodi, a kao što Srđa reče gospodar je posmatrač, on je neutralan i ne potstiče nikakve sukobe.
Ako je spoljna tada je ulogu gospodara preuzeo život. Preuzeo nas je zakon slučajnosti kroz stalno potsticanje unutračnjih sukoba.
 

KPCTAHK

Domaćin
Poruka
3.419
Dobronamerno ti preporučujem ovaj put - bićeš srećan i nikada nećeš biti ljut …
Kako ti Proust lako promeni život - Alain de Botton

https://www.rtvslo.si/kultura/beremo/kako-ti-proust-lahko-spremeni-zivljenje/149254


Nemojte da vas naslov prepadne, čak i ako niste (još) nikada uspeli u istraživanju pretrage za (bespovratno) izgubljenim vremenom (i se, ruku u srce, takvog podviga, niti ne nadate).

"Proustu ćemo, zaista, izkazati poštovanje ako gledamo svet kroz njegove oči, a ne njegov svet kroz svoje oči. "
 

oziman

Veoma poznat
Poruka
10.952
На ову метафору наишао сам одавно, али сам одувек имао осећај да ту нешто "не штима".

Проблем је у тумачењу. Јер није господар тај који седи у кочији, већ су то коњи. Ситуација је потпуно обрнута.

У унутрашњости, у самосвести, наилазимо на необуздану вољу, или на саме себе, свој карактер, своје ЈА, или наилазимо метафорички на "коња". Испред њега је интелект са опажајима које зовемо "реалност" и који том коњу, "вољи" презентује мотиве који га покрећу.

Да поједноставним то на сликовитом примеру.

Пролазиш поред банке и видиш у њој новац. То је веома привлачан мотив. Замисли које би све жеље испунио тим новцем. Коњ у кочији реагује, њишти, жели тај новац. Међутим, одједном пред њега искрсава противмотив у виду запрећене казне, у виду затвора и тебе иза решетака. Тај противмотив те спречава да уђеш у банку и узмеш новац. Тај противмотив је презентовао коњу УМ. И на тај га начин контролише.

Дакле, коњ је господар који седи у кочији, кочијаш је интелект који креира опажаје и презентује их коњу. УМ креира појмове и такође их презентује.

Тек овако метафора добија значење и смисао.

horse-in-car.jpg
 

KPCTAHK

Domaćin
Poruka
3.419
Јер није господар тај који седи у кочији, већ су то коњи.
Nije konj kriv za sve, njega je Bog i stvorio da tegli i rže, već ljudi koji ne znaju životnom kočijom da upravljaju, jer nisu obrazovali dušu i srece i nikako da se nauče, makar osnove, empatije ... ;) Slaba ti je metafora - dublje se u dušu misaono zaroniti mora ... :mazi:
 

coco bill

Poznat
Poruka
7.881
У унутрашњости, у самосвести, наилазимо на необуздану вољу, или на саме себе, свој карактер, своје ЈА, или наилазимо метафорички на "коња". Испред њега је интелект са опажајима које зовемо "реалност" и који том коњу, "вољи" презентује мотиве који га покрећу.
Upravu si, u situaciji u kojoj volja postaje nevolja, gospodar može biti samo konj.
Osećanja su ta koja vladaju u nedostatku prave volje.
 
Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.