Kralj Milan Obrenović

[Khal Drogo]

 

[Frontiersman]

Nakon Đurađeve smrti, 1456. godine, u Srbiji nastaje metež. Vodila se krvava borba ko će da nasledi presto. Međutim, nijedan od naslednika u toj borbi nije mogao da pobedi ove druge. Niko od feudalaca u tom opštem sukobu nije bio dovoljno jak da ostvari pobedu i zavlada despotovinom. Posle Đurađeve srmti de fakto je zavladalo bezvlašće, stalni okršaji između vlastele, a istovremeno su Osmanlije zauzimale jednu po jednu fortifikaciju i ostalo im je samo još da zauzmu Smederevo – našu SRBIJANSKU prestonicu u vreme despotovine i grad u kome je Đurađ Branković podigao tvrđavu koja je danas turistička atrakcija, poznata i van granica Srbije.

Međutim, SRBIJANSKI narod tada nije voleo smederevsku tvrđavu, jer tokom izgradnje tvrđave, narod je morao da kuluči. A kuluk je bio strašan. To je bio težak, prisilan i neplaćen rad kojim je rukovodio Grk Đorđe (pravo ime Jorgos) brat Jerine (pravo ime Irina) Branković, udate Kantakuzin – koju je narod toliko "voleo" da ju je nazvao Prokleta Jerina – sa grčkim plaćenicima koji su bili izuzetno surovi prema narodu. Često se dešavalo da grčki plaćenik jednostavno ubije ili osakati radnika na građevini za koga samo pomisli da zabušava. Narod je postao kivan na vlastelu.

Smederevska tvrđava je pala bez borbe sa Osmanlijama, i to na način koji je, verovatno zbog nacionalističkih predrasuda, tabu tema. Naime, pošto je SRBIJANSKOM narodu bilo dosta međusobnih obračuna feudalaca koji su bili podivljali, pravili su haos u kome je narod strašno stradao i pošto su razjareni vlastelini počeli da bezveze terorišu sve živo, SRBIJANSKI narod je stao na stranu Osmanlija, jer su ovi donosili jedan poredak koji je bio kao socijalizam naspram tiranije poludelih feudalnih baraba i ubica u međusobnom obračunu koji nije prestajao.

Narod je 20. јуна 1459. bukvalno oteo smederevsku tvrđavu; sitnu vlastelu koja se tu zatekla je pobio i iznutra je otvorio kapije smederevske tvrđave Osmanlijama. Predveče, Mehmed II Osvajač lično ulazi u tvrđavu uz ovacije naroda – tako je palo Smederevo.

Nego, da se vratimo na Đurađeve naslednike od kojih nijedan nije mogao da stvarno vlada despotovinom u raspadanju. Lazar Branković, najmlađi sin despota Đurđa Brankovića, premda je formalno nosio naslednu titulu despota, usled pomenutog meteža nije mogao da zavlada despotovinom. On je umro 1458. godine bez naslednika. Od tada je patrljcima despotovine vladalo namesništvo sastavljeno od vlastelina Mihaila Anđelovića, Jelene Paleolog i Lazarevog brata, slepog Stefana Brankovića kao, da upotrebim moderan izraz, "predsedavajućeg", međutim oni nisu mogli da se slože ni oko odbrane ostataka despotovine niti oko politike koju bi vodili. Slepi Stefan zbačen je, premda nikakvu stvarnu vlast nije ni imao, no time je definitivno prestala vlast porodice Branković; Stefanu ostaje da se potuca po hrišćanskim dvorovima i na kraju da umre u najvećoj bedi.

U SRBIJANSKOJ prestonici ostali su samo Stjepan Tomašević i njegov stric Radivoj. Oni su u Smederevo došli 20. marta 1459. U prestonici su proveli svega tri meseca. Nije poznato šta su oni u prestonici radili i da li su i nekim delom despotovine mogli da vladaju u uslovima opšteg meteža.

Papa Pije II je pokušavao da pokrene krstaški rat kako bi sprečio osmanlijsko osvajanje Smedereva. Sazvao je sabor u Mantovi 1459. godine. Međutim, na taj sabor niko se nije odazvao.

Sultan Mehmed II Osvajač stigao je u Kruševac u martu 1459. godine. Bez ikakvog otpora, odnosno uz pomoć SRBIJANSKOG naroda koji je bio oduševljen Mehmedom Osvajačem, došao je pred zidine Smedereva. Tada narod koji se našao unutar tvrđave, kako sam već naveo, razoružava posadu, preuzima tvrđavu i ubija kompletnu vlastelu koja se tu našla. Samo kapitalci su ostali živi i počeli su pregovori koje je sa strane preživele vlastele vodio Stjepanov stric, Radivoj.

Nakon pregovora, Bosancima i Lazarevoj udovici dopušteno je da se sa svojim ličnim stvarima pokupe i napuste grad. Otišli su u Bosnu. Posada grada je zarobljena, a SRBIJANSKI narod je slavio svog novog vladara, Mehmeda II. Zavladalo je vreme blagostanja, narod više niko nije terao da kuluči ili da ide u rat. Od tada je SRBIJANSKI narod dugo vremena živeo u miru. Vrhunac te lepe epohe je obnova Pećke patrijaršije 1557. kada ona dobija od Carigrada velike povlastice i stiče svoju teritoriju, čime je SRBIJANSKI narod stekao de fakto autonomiju u okviru tada blistavog Osmanskog carstva na vrhuncu svoje moći. I blagostanje će bude sve do austrijsko-turskog rata kada popovi staju na austrijsku stranu.


Ne pričaj koješta jer, ponavljam još jednom, monarh može da postoji samo u suverenoj i nezavisnoj zemlji. Sve do Berlinskog kongresa, Srbija je autonomna oblast u Osmanskom carstvu bez obzira na stepen autonomije. Prvi novovekovni SRBIJANSKI monarh je Kralj Milan. A i tu je upitno da li je Kraljevina Srbija sa narodnom dinastijom bila monarhija u pravom smislu jer mi SRBIJANCI nismo (na sreću) imali aristokratiju. Nismo imali svo ono plemstvo koje monarhiju čini stvarno monarhijom. Pa se tako Kralj Milan na svom dvoru u Beogradu družio sa trgovcima, oficirima, zanatljama, političarima, a ne sa grofovima, markizima, vikontima, baronima ...

Japa japa japa
Evo su ti svi srpski odnosno srbijanski monarsi pa ti njima reci da to nisu.

https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_Serbian_monarchs

 

[Лекизан]

Možemo da kažemo da nešto de fakto odgovara nečemu drugom premda de jure nije.
Inače da te "istoričaru" obavestim da je *despot* (od grčkog δεσπότης [despótēs] — "gospodar"), izvorno bila visoka vizantijska dvorska titula dodjeljivana sinovima ili zetovima vladajućeg cara, a izvorno je označavala naslednika prestola u Vizantiji. Iznad despota je u hijerarhiji bio jedino sam car.

Не можемо, јер се ради о титулама које нису биле део истог хијерархијског система.
Јесте, титула деспота је била одмах испод царске, док изнад краља у краљевству није био нико.

 

[zbiljaš]

Ovo je sve pogrešno. Upravo je Karađorđe osnovao sve što Srbiju čini državom, vladu, ministre, policiju, vojsku. Pa i njegovi potomci su upravo zbog njega mogli da vladaju Srbijom kao knezovi i kraljevi, kao pripadnici vladarske dinastije. Miloš Obrenović je upravo od Osmanlija dobio nasljednu titulu i priznat status države kao vazala, koja se poslije i mirovnim putem širila i osamostaljivala. Na Berlinskom kongresu 1878. Srbija je samo dobila potpuno međunarodno priznanje, a potpunu samostalnost ima još od 1867. za vrijeme kneza Mihaila Obrenovića, a zvanične diplomatske odnose sa nekim zemljama, kao što su Velika Britanija i Rusija još od 1830-ih.

Ne pričaj koješta jer, ponavljam još jednom, monarh može da postoji samo u suverenoj i nezavisnoj zemlji. Sve do Berlinskog kongresa, Srbija je autonomna oblast u Osmanskom carstvu bez obzira na stepen autonomije. Prvi novovekovni SRBIJANSKI monarh je Kralj Milan. A i tu je upitno da li je Kraljevina Srbija sa narodnom dinastijom bila monarhija u pravom smislu jer mi SRBIJANCI nismo (na sreću) imali aristokratiju. Nismo imali svo ono plemstvo koje monarhiju čini stvarno monarhijom. Pa se tako Kralj Milan na svom dvoru u Beogradu družio sa trgovcima, oficirima, zanatljama, političarima, a ne sa grofovima, markizima, vikontima, baronima ...

Jeste bio despot Srbije, kada je preuzeo vlast od prijašnjeg despota Stefana Brankovića. Srbijanski ovdje ne znači ništa, kada je doslovce vladao Srbijom. Posle Đurđa Brankovića Srbijom je pored dva pomenuta vladao i Lazar Branković, dakle ukupno njih trojica.

Nakon Đurađeve smrti, 1456. godine, u Srbiji nastaje metež. Vodila se krvava borba ko će da nasledi presto. Međutim, nijedan od naslednika u toj borbi nije mogao da pobedi ove druge. Niko od feudalaca u tom opštem sukobu nije bio dovoljno jak da ostvari pobedu i zavlada despotovinom. Posle Đurađeve srmti de fakto je zavladalo bezvlašće, stalni okršaji između vlastele, a istovremeno su Osmanlije zauzimale jednu po jednu fortifikaciju i ostalo im je samo još da zauzmu Smederevo – našu SRBIJANSKU prestonicu u vreme despotovine i grad u kome je Đurađ Branković podigao tvrđavu koja je danas turistička atrakcija, poznata i van granica Srbije.

Međutim, SRBIJANSKI narod tada nije voleo smederevsku tvrđavu, jer tokom izgradnje tvrđave, narod je morao da kuluči. A kuluk je bio strašan. To je bio težak, prisilan i neplaćen rad kojim je rukovodio Grk Đorđe (pravo ime Jorgos) brat Jerine (pravo ime Irina) Branković, udate Kantakuzin – koju je narod toliko "voleo" da ju je nazvao Prokleta Jerina – sa grčkim plaćenicima koji su bili izuzetno surovi prema narodu. Često se dešavalo da grčki plaćenik jednostavno ubije ili osakati radnika na građevini za koga samo pomisli da zabušava. Narod je postao kivan na vlastelu.

Smederevska tvrđava je pala bez borbe sa Osmanlijama, i to na način koji je, verovatno zbog nacionalističkih predrasuda, tabu tema. Naime, pošto je SRBIJANSKOM narodu bilo dosta međusobnih obračuna feudalaca koji su bili podivljali, pravili su haos u kome je narod strašno stradao i pošto su razjareni vlastelini počeli da bezveze terorišu sve živo, SRBIJANSKI narod je stao na stranu Osmanlija, jer su ovi donosili jedan poredak koji je bio kao socijalizam naspram tiranije poludelih feudalnih baraba i ubica u međusobnom obračunu koji nije prestajao.

Narod je 20. јуна 1459. bukvalno oteo smederevsku tvrđavu; sitnu vlastelu koja se tu zatekla je pobio i iznutra je otvorio kapije smederevske tvrđave Osmanlijama. Predveče, Mehmed II Osvajač lično ulazi u tvrđavu uz ovacije naroda – tako je palo Smederevo.

Nego, da se vratimo na Đurađeve naslednike od kojih nijedan nije mogao da stvarno vlada despotovinom u raspadanju. Lazar Branković, najmlađi sin despota Đurđa Brankovića, premda je formalno nosio naslednu titulu despota, usled pomenutog meteža nije mogao da zavlada despotovinom. On je umro 1458. godine bez naslednika. Od tada je patrljcima despotovine vladalo namesništvo sastavljeno od vlastelina Mihaila Anđelovića, Jelene Paleolog i Lazarevog brata, slepog Stefana Brankovića kao, da upotrebim moderan izraz, "predsedavajućeg", međutim oni nisu mogli da se slože ni oko odbrane ostataka despotovine niti oko politike koju bi vodili. Slepi Stefan zbačen je, premda nikakvu stvarnu vlast nije ni imao, no time je definitivno prestala vlast porodice Branković; Stefanu ostaje da se potuca po hrišćanskim dvorovima i na kraju da umre u najvećoj bedi.

U SRBIJANSKOJ prestonici ostali su samo Bosanci Stjepan Tomašević i njegov stric Radivoj. Oni su u Smederevo došli 20. marta 1459. U prestonici su proveli svega tri meseca. Nije poznato šta su oni u prestonici radili i da li su i nekim delom despotovine mogli da vladaju u uslovima opšteg meteža.

Papa Pije II je pokušavao da pokrene krstaški rat kako bi sprečio osmanlijsko osvajanje Smedereva. Sazvao je sabor u Mantovi 1459. godine. Međutim, na taj sabor niko se nije odazvao.

Sultan Mehmed II Osvajač stigao je u Kruševac u martu 1459. godine. Bez ikakvog otpora, odnosno uz pomoć SRBIJANSKOG naroda koji je bio oduševljen Mehmedom Osvajačem, došao je pred zidine Smedereva. Tada narod koji se našao unutar tvrđave, kako sam već naveo, razoružava posadu, preuzima tvrđavu i ubija kompletnu vlastelu koja se tu našla. Samo kapitalci su ostali živi i počeli su pregovori koje je sa strane preživele vlastele vodio Stjepanov stric, Radivoj.

Nakon pregovora, Bosancima i Lazarevoj udovici dopušteno je da se sa svojim ličnim stvarima pokupe i napuste grad. Otišli su u Bosnu. Posada grada je zarobljena, a SRBIJANSKI narod je slavio svog novog vladara, Mehmeda II. Zavladalo je vreme blagostanja, narod više niko nije terao da kuluči ili da ide u rat. Od tada je SRBIJANSKI narod dugo vremena živeo u miru. Vrhunac te lepe epohe je obnova Pećke patrijaršije 1557. kada ona dobija od Carigrada velike povlastice i stiče svoju teritoriju, čime je SRBIJANSKI narod stekao de fakto autonomiju u okviru tada blistavog Osmanskog carstva na vrhuncu svoje moći. I mir i blagostanje će da traje sve do austrijsko-turskog rata kada popovi staju na austrijsku stranu.

 

[zbiljaš]

Не можемо, јер се ради о титулама које нису биле део истог хијерархијског система.
Јесте, титула деспота је била одмах испод царске, док изнад краља у краљевству није био нико.

Despot znači "gospodar" i u našem SRBIJANSKOM srednjem veku, titula despota smatra se ekvivalentnom tituli kralja na Zapadu, iako je titula despota imala svoje specifične konotacije i značaj u našem SRBIJANSKOM kontekstu. SRBIJANSKI despoti i župani su imali značajnu vlast i često su upravljali velikim delovima teritorije, znači bili su u rangu zapadnoevropskih kraljeva, iako je bilo retkost da i bukvalno imaju titule kralja.
Od naših SRBIJANSKIH srednjevekovnih vladara titulu kralja je imao Stefan Prvovenčani, koji je naš SRBIJANSKI kralj postao 1217. godine pošto je tu kraljevsku titulu dobio po ukazu poglavara katoličke crkve iz Rima. Stefan Dečanski i Stefan Dušan su takođe koristili kraljevsku titulu. Međutim, to je uglavnom sve. Možda sam nekog zaboravio, ali titula kralja nije bila široko zastupljena u našem SRBIJANSKOM srednjovekovlju; znači, veliki župani, despoti, knezovi, a vrlo retko kraljevi.
Inače sama reč "kralj" nije SRBIJANSKOG porekla već potiče iz katoličkih zemalja, od Slovena katolika, od poljskih i čeških reči "król" i češkog "král". Oni su mnogo voleli Karla Velikog, pa su stoga upotrebljavali njegovo ime da označe vojskovodju, vladara i tome slične velikodostojnike, a dok je to došlo do nas pretvorilo se u "kralj."

 

[Лекизан]

Despot znači "gospodar" i u našem SRBIJANSKOM srednjem veku, titula despota smatra se ekvivalentnom tituli kralja na Zapadu, iako je titula despota imala svoje specifične konotacije i značaj u našem SRBIJANSKOM kontekstu. SRBIJANSKI despoti i župani su imali značajnu vlast i često su upravljali velikim delovima teritorije, znači bili su u rangu zapadnoevropskih kraljeva, iako je bilo retkost da i bukvalno imaju titule kralja.
Od naših SRBIJANSKIH srednjevekovnih vladara titulu kralja je imao Stefan Prvovenčani, koji je naš SRBIJANSKI kralj postao 1217. godine pošto je tu kraljevsku titulu dobio po ukazu poglavara katoličke crkve iz Rima. Stefan Dečanski i Stefan Dušan su takođe koristili kraljevsku titulu. Međutim, to je uglavnom sve. Možda sam nekog zaboravio, ali titula kralja nije bila široko zastupljena u našem SRBIJANSKOM srednjovekovlju; znači, veliki župani, despoti, knezovi, a vrlo retko kraljevi.
Inače sama reč "kralj" nije SRBIJANSKOG porekla već potiče iz katoličkih zemalja, od Slovena katolika, od poljskih i čeških reči "król" i češkog "král". Oni su mnogo voleli Karla Velikog, pa su stoga upotrebljavali njegovo ime da označe vojskovodju, vladara i tome slične velikodostojnike, a dok je to došlo do nas pretvorilo se u "kralj."

Ко то тако сматра?
Имао је Михаило Војислављевић, и син му Бодин, и Стефан Првовенчани, и краљ Радослав, и Владислав, и Урош, и Драгутин, и Милутитин, и Дечански, и Душан, и Урош млади краљ, и Твртко са наследницима, и Вукашин и краљ Марко.
И какве везе то има са тим што нису били деспоти?

 

[Bastiani]

Titula despota u vizantijskoj hijerarhiji, odakle ista potiče, odmah je ispod carske, znači možemo da kažemo kako je titula despota u Moravskoj Srbiji odgovarala tituli kralja. Međutim, stvarno, da ne bi prekodrinski pametnjakovići mogli da se javljaju za reč da bi me ispravljali, trebao sam da napišem "Milan Obrenović, prvi SRBIJANSKI MONARH posle Đurađa Brankovića."

Upravnik autonomne oblasti, bez obzira kako se zvao i kako ga narod doživljavao, ne može da se naziva monarhom.

Ajd sad uporedi ove dve rečenice koje si sam napisao. Kako je to Đurađ Branković monarh, kada je vazalni vladar? Dogovori se sa sobom.

Đurađ je priznavao vlast sultana i plaćao danak. Moraš prvo nešto da naučiš pre nego što počneš da deliš lekcije.

I uzgred, ne kaže se i ne piše "Đurađa", nego "Đurđa", jer je nepostojano A. Poslednje reči despota Stefana, prema svedočenju Konstantina Filozofa bile su "Zovite Đurđa", a ne Đurađa.

 

[Khal Drogo]

 

[Casual Observer]

СРПСКИ ПРИНЦ МАР-ЕМЕ ПАНКА ОБРЕНОВИЋ, УНУК КРАЉА МИЛАНА

ОБРЕНОВИЋИ НЕ БИ СТВОРИЛИ ЈУГОСЛАВИЈУ, ВЕЋ ВЕЛИКУ СРБИЈУ

За "Погледе" говори принц Панка Обреновић, једини мушки потомак династије Обреновића

РАЗГОВАРАО: Драган ПАЈОВИЋ (Париз)

Кад ме је госпођа Копт-Дикастел, за вечером, упитала шта је са Храмом Св. Саве у Београду, почео сам да упознајем Панку ОБРЕНОВИЋА.
Изданак велике српске владарске фамилије најскромније је повезао и ангажовао велики број својих француских и светских пријатеља и познаника не само ради помоћи незбринутима и деци широм света, већ и у подизању и очувању српске културе, а и у свакодневној хуманитарној помоћи током протеклог рата и данас (храна, одећа, новац...).
"Крв није вода" је све што сам чуо на српском од Панке, али су његове акције, мисли и тежње српскије од оних изречених на нашем матерњем језику.
ПОГЛЕДИ: Лист одикован Орденом ратног крста-споменице 1941-1945, по аманету Краља Петра Другог Карађорђевића, по први пут на својим страницама даје реч и једном ОБРЕНОВИЋУ. Представите се нашим читаоцима.
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Ја сам европски грађанин. Школовао сам се у Европи и САД-у. Студирао сам примењену уметност и вишу школу за комуникације, а истовремено сам, као специјални васпитач, пратио предаваља за оснивање школе-атељеа за хендикепирану децу. Такође, у Француској и Швајцарској сам завршио више школе за социјално-културног аниматора. Моје се професионално интересовање највише односи на децу, омладину, а и старије у домену културе, кроз социјалну подршку и забаву.
На незаобилазно питање о пореклу, рећи ћу вам да је мој отац Стефан Милан Обреновић, син Краља Милана Обреновића и Артемисије Христић-Јоаниди. Мој отац је завршио артиљеријску школу у Сомиру, а живео је у Француској, Швајцарској и САД-у. Много је учинио добровољним хуманитарним радом за афричке земље, што је својевремено била новина. Много смо путовали по земљама црне Африке и отуда и све моје везе са тим делом света (Кенија, Нигерија, Обала Слоноваче, Бурунди...).
ПОГЛЕДИ: Рекли сте нам, на почетку разговора, да вам је историјско наслеђе тешко?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Да, тешко је, јер се од распада Југославије интересовање за прошлост враћа и нормално да у том открићу прошлости људи проналазе монархе, високе световне личности, итд. И Обреновићи припадају тој плејади која је стварала историју Србије. И ја се лично све више сусрећем са људима чија питања иду у смислу: па зашто се не ангажујете? То носи посебну тежину. Мој деда, отац, а и ја данас, одлучили смо да се повучемо и не учествујемо у династичкој полемици из хуманих, а и легитимних разлога, у односу на промене у једној земљи која се преобратила из националне државе у конфедерацију, а потом и у федерацију. Преобратила из Србије у Југославију, у којој се ми више не препознајемо. Иако Обреновићи и даље поседују историјски импакт у Србији, на политичком плану, ми у Југославији немамо места. Налазимо да би наша улога била превазиђена. А још мање желимо, да попут многих источноевропских монарха или принчева наследника, играмо улогу изгнаника. Ми смо наследници српске историје и круне, али не и престола. Наш интерес је да помогнемо Србији на обичан, људски начин, везама и нашим славним именом, али без рекламе. Учинили смо то на плану института, фондација, школа, болница и домова за сирочад и незбринуте и са тим акцијама су упознати извесни лекари и свештена лица у Србији и то је довољно. И никада ништа није директно урађено, већ под позајмљеним именима, јер је одувек у мојој фамилији постојао страх злоупотребе од стране власти. Још и за време Тита, а и касније, све до данас.
ПОГЛЕДИ: Шта за вас представља Југославија?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: За моју фамилију, Југославија је силом створена творевина од стране Карађорђевића, који нису успоставили дијалог са другим јужнословенским народима. Обреновићи су, насупрот, тежили, остварењу великог српског јединства, дипломатијом, попут Немањића. Карађорђевићи су изабрали радикалније решење, узимање власти и наметање своје воље силом. А потом је и Тито наставио одржавање власти силом.
ПОГЛЕДИ: У чему се разликује ваше решење српског питања-уједињења од карађорђевићевског?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Наше уједињење би вероватно избегло укључење неких народа и територија. Обреновићи су тежили великој, стабилној српској држави повезаној са народима и земљама са којима имамо и историјских, културних, верских и политичких афинитета. Зато говорим о кохерентном и солидном уједињењу. Југославија је брзо постала и као таква творевина, морала је да нестане. Народи нису имали времена, и да су хтели, да се упознају и да завире у прошлост, што би им омогућило да се приближе.
ПОГЛЕДИ: Да ли сте икада били у Србији?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: За време Титове владавине нисмо имали права да ступимо на тле Србије. Наши адвокати су успели 1982. да добију дозволу за наш долазак. То је био и мој први сусрет са Србијом. Београд је предиван, личи на једно велико село у коме се сви познају и све се зна. Избегао сам контакте са властима и медијима, имао сам само сусрет са представницима Црвеног крста.
ПОГЛЕДИ: Како сте поднели последње ратне страхоте?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Било је врло тешко. Свуда око мене, а доста путујем по свету, људи су осуђивали - највише Србе. Без покушаја анализе сукоба. Мој одговор је увек био једноставан: како можете да осуђујете цео један народ? Говорили су ми да су Срби нацисти! Питао сам да ли су и српска новорођенчад, старци и хендикепирани нацисти?

(Број 211, 1. фебруар 1998)

Obrenovići “ne bi stvorili Jugoslaviju”, samo je Knez Mihajlo maštao o kruni Srba i Bugara i Bugarima zauzvrat nudio i Srbiju, ali nisu oni bili za Jugoslaviju.

 

[Casual Observer]

Milan je prvi SRBIJANSKI KRALJ posle Đurađa Smederevca.

 

[Casual Observer]

da je srece da se majski prevrat nije nikada ni desio Obrenovici uz sve svoje mane kojih je bilo puna kola uvek su na kraju radili za interese Srbije i Srpskog naroda..za razliku od debilnih Karadjordjevica prvi znak debilizma je ponovni dolazak Karadjordja 1817 god..sa namerom da podigne nekakav ustanak tada u mirnoj Evropi posle Napoleonovih ratova..i to na korist Rusije i Heterije..da se nelazemo ovde da je to bilo Turci bi nas tada samleli pobili i raselili kao sto su sto godina kasnije 1915 god uradili Jermenima i usput Asircima a malo kasnije i Anadolijskim Grcima..od Srba i Srbije bi ostalo nesto malo Hriscana u planinama severnog Iraka i Sirije gde bi tavorili kao nebitna zajednica..

Kako bi to Obrenovići “radili za srpske interese” kad Austrougarska za vreme njohove vladavine nije želela ni da produžava kolonijalni ugovor sa Srbijom (Tajna konvencija) da se ne bi formalno obavezivala svom vazalu?