Kralj Milan Obrenović

[Lepi Laza]

СРПСКИ ПРИНЦ МАР-ЕМЕ ПАНКА ОБРЕНОВИЋ, УНУК КРАЉА МИЛАНА

ОБРЕНОВИЋИ НЕ БИ СТВОРИЛИ ЈУГОСЛАВИЈУ, ВЕЋ ВЕЛИКУ СРБИЈУ

За "Погледе" говори принц Панка Обреновић, једини мушки потомак династије Обреновића

РАЗГОВАРАО: Драган ПАЈОВИЋ (Париз)

Кад ме је госпођа Копт-Дикастел, за вечером, упитала шта је са Храмом Св. Саве у Београду, почео сам да упознајем Панку ОБРЕНОВИЋА.
Изданак велике српске владарске фамилије најскромније је повезао и ангажовао велики број својих француских и светских пријатеља и познаника не само ради помоћи незбринутима и деци широм света, већ и у подизању и очувању српске културе, а и у свакодневној хуманитарној помоћи током протеклог рата и данас (храна, одећа, новац...).
"Крв није вода" је све што сам чуо на српском од Панке, али су његове акције, мисли и тежње српскије од оних изречених на нашем матерњем језику.
ПОГЛЕДИ: Лист одикован Орденом ратног крста-споменице 1941-1945, по аманету Краља Петра Другог Карађорђевића, по први пут на својим страницама даје реч и једном ОБРЕНОВИЋУ. Представите се нашим читаоцима.
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Ја сам европски грађанин. Школовао сам се у Европи и САД-у. Студирао сам примењену уметност и вишу школу за комуникације, а истовремено сам, као специјални васпитач, пратио предаваља за оснивање школе-атељеа за хендикепирану децу. Такође, у Француској и Швајцарској сам завршио више школе за социјално-културног аниматора. Моје се професионално интересовање највише односи на децу, омладину, а и старије у домену културе, кроз социјалну подршку и забаву.
На незаобилазно питање о пореклу, рећи ћу вам да је мој отац Стефан Милан Обреновић, син Краља Милана Обреновића и Артемисије Христић-Јоаниди. Мој отац је завршио артиљеријску школу у Сомиру, а живео је у Француској, Швајцарској и САД-у. Много је учинио добровољним хуманитарним радом за афричке земље, што је својевремено била новина. Много смо путовали по земљама црне Африке и отуда и све моје везе са тим делом света (Кенија, Нигерија, Обала Слоноваче, Бурунди...).
ПОГЛЕДИ: Рекли сте нам, на почетку разговора, да вам је историјско наслеђе тешко?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Да, тешко је, јер се од распада Југославије интересовање за прошлост враћа и нормално да у том открићу прошлости људи проналазе монархе, високе световне личности, итд. И Обреновићи припадају тој плејади која је стварала историју Србије. И ја се лично све више сусрећем са људима чија питања иду у смислу: па зашто се не ангажујете? То носи посебну тежину. Мој деда, отац, а и ја данас, одлучили смо да се повучемо и не учествујемо у династичкој полемици из хуманих, а и легитимних разлога, у односу на промене у једној земљи која се преобратила из националне државе у конфедерацију, а потом и у федерацију. Преобратила из Србије у Југославију, у којој се ми више не препознајемо. Иако Обреновићи и даље поседују историјски импакт у Србији, на политичком плану, ми у Југославији немамо места. Налазимо да би наша улога била превазиђена. А још мање желимо, да попут многих источноевропских монарха или принчева наследника, играмо улогу изгнаника. Ми смо наследници српске историје и круне, али не и престола. Наш интерес је да помогнемо Србији на обичан, људски начин, везама и нашим славним именом, али без рекламе. Учинили смо то на плану института, фондација, школа, болница и домова за сирочад и незбринуте и са тим акцијама су упознати извесни лекари и свештена лица у Србији и то је довољно. И никада ништа није директно урађено, већ под позајмљеним именима, јер је одувек у мојој фамилији постојао страх злоупотребе од стране власти. Још и за време Тита, а и касније, све до данас.
ПОГЛЕДИ: Шта за вас представља Југославија?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: За моју фамилију, Југославија је силом створена творевина од стране Карађорђевића, који нису успоставили дијалог са другим јужнословенским народима. Обреновићи су, насупрот, тежили, остварењу великог српског јединства, дипломатијом, попут Немањића. Карађорђевићи су изабрали радикалније решење, узимање власти и наметање своје воље силом. А потом је и Тито наставио одржавање власти силом.
ПОГЛЕДИ: У чему се разликује ваше решење српског питања-уједињења од карађорђевићевског?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Наше уједињење би вероватно избегло укључење неких народа и територија. Обреновићи су тежили великој, стабилној српској држави повезаној са народима и земљама са којима имамо и историјских, културних, верских и политичких афинитета. Зато говорим о кохерентном и солидном уједињењу. Југославија је брзо постала и као таква творевина, морала је да нестане. Народи нису имали времена, и да су хтели, да се упознају и да завире у прошлост, што би им омогућило да се приближе.
ПОГЛЕДИ: Да ли сте икада били у Србији?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: За време Титове владавине нисмо имали права да ступимо на тле Србије. Наши адвокати су успели 1982. да добију дозволу за наш долазак. То је био и мој први сусрет са Србијом. Београд је предиван, личи на једно велико село у коме се сви познају и све се зна. Избегао сам контакте са властима и медијима, имао сам само сусрет са представницима Црвеног крста.
ПОГЛЕДИ: Како сте поднели последње ратне страхоте?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Било је врло тешко. Свуда око мене, а доста путујем по свету, људи су осуђивали - највише Србе. Без покушаја анализе сукоба. Мој одговор је увек био једноставан: како можете да осуђујете цео један народ? Говорили су ми да су Срби нацисти! Питао сам да ли су и српска новорођенчад, старци и хендикепирани нацисти?

(Број 211, 1. фебруар 1998)

 

[Serdar Scepan Radojevic]

Nasleđe umesto krune

Milorad BOŠNJAK, 11.01.2003 17:56:47 Ocena: 5.00 (Glasova: 2) Komentara: 1

Suprotno zvaničnoj istoriji, dinastija Obrenović ubistvom kralja Aleksandra I Obrenovića i kraljice Drage, u majskom prevratu 1903. nije “zauvek izumrla”. Ona ima žive potomke - u Srbiji!
Njihovo genetsko, dinastičko poreklo i nasledna prava dokazuje istoriografija. Narednih nedelja, pred našim i nadležnim sudovima u Švajcarskoj i Francuskoj biće zakazana ročišta radi formalne overe tog porekla, i njemu pripadajućih prava - pre svega, na basnoslovno nasledstvo bivše srpske kraljice Natalije Obrenović.
Direktni živi potomci dinastije po muškoj liniji, ”bele pčele” gospodara Jakova Obrenovića, rođenog brata vojvode Milana a brata po majci knjaza Miloša, su rođena braća Srboljub (61) i Slobodan (54) Jakovljević. Po rodoslovu, Gospodar Jakov je njima kurđel.

ADVOKATI OVLAŠĆENI
Istoriografija nepobitno dokazuje njihovo krvno srodstvo sa gospodarom Jakovom. Da sve bude i po međunarodnim paragrafima, njihovo poreklo uskoro će razmatrati sudovi, u vanparničnom dokaznom postupku. To „Novostima” potvrđuje Dražimir Marušić, njihov advokat angažovan za te postupke.
Braća Jakovljević su i direktni naslednici imetka, kojeg je njihovoj porodici u nasledstvo, testamentom koji u Evropskoj uniji i Švajcarskoj još važi, ostavila kraljica Natalija Obrenović. Ovo nasledstvo je u trezorima banke u Švajcarskoj. Utvrđivanjem vrednosti nasledstva u novcu i umetninama (kraljica Natalija bila je kolekcionar) u Švajcarskoj se već bavi ovlašćena advokatska kancelarija.

KRILI POREKLO
Svoje obrenovićevsko poreklo porodica Jakovljević je zabašurivala od krvave smene na tronu Srbije 1903. do isteka „vunenih“ komunističkih vremena. Pred Drugi svetski rat, kraljica Natalija Obrenović se, iz inostranstva, kod tadašnjeg gradonačelnika Gornjeg Milanovca raspituje za još žive Jakovljeviće, potomke gospodara Jakova Obrenovića. Gradsko poglavarstvo, uvereno da je to nova provokacija tajne policije suparničkih Karađorđevića, odgovara da „živih Jakovljevića više nema“, iako je poznavalo Stanimira, oca Srboljuba i Slobodana Jakovljevića, i ostale Jakovljeviće.
- Imao sam pet-šest godina kada me je otac odveo do kuće u Brusnici, i rekao: Ovde sam rođen. Mi, Jakovljevići, nosimo prezime po Jakovu Obrenoviću. U ovoj kući je živeo gospodar Jakov, naš predak, sa porodicom i svojom majkom, baba Višnjom - seća se Slobodan Jakovljević.
Kuća je tada još stajala na uzvišenju, okružena jablanovima, ali bez prozora i vrata, sa krovom od ćeramide. Niz padinu, prostirao se veliki, jednako zapušten vinograd. Bila je to kuća Jakova, Milana, Jovana i Miloša Obrenovića, u Brusnici kraj Gornjeg Milanovca, kolevci Obrenovića. Sada, od nje postoje tek tragovi postojanja. Do 1903. na jablanovima se vijorio barjak sa grbom Obrenovića.
Ko su, u stvari, braća Jakovljević, direktni potomci gospodara Jakova Obrenovića, Obrenovići našeg doba?

“PRINČEVI” IZ KOMŠILUKA
Srboljub živi u Gornjem Milanovcu, vodi Streljačku družinu “Predrag Jeftić Škepo”, jugoslovenskog prvoligaša, osvajača 35 šampionskih titula, „obarača“ 20 državnih rekorda. Kao viši trener i internacionalni sudija, pomoćnik saveznog selektora, trenirao je i juniorsku reprezentaciju Rusije. Sudio je na svetskim, evropskim i balkanskim prvenstvima. Zanimljivo je da su streljaštvo - kao sportsku disciplinu - u Srbiji 1877. godine utemeljili njegovi preci, Obrenovići!
Slobodan Jakovljević, koji likom podseća na knjaza Miloša, mašinski je inženjer. Živi u Beogradu. Uspešno se bavi tehničkim inovacijama. Voli književnost, istoriju, umetnost. Proučava skrivenije sfere ljudskih delatnosti i osobina: psihologiju, tajna društva, alternativnu medicinu, paratroniku, istoriju civilizacije. Znalac je prirode.
Kao inovator, autor je niza novih tehničkih rešenja: degazatora u šećeranama, klimatizacije u „Zastavi“, inovacija u „Matrozu“... Pisac je knjige o alternativnom dejstvu dragulja, kod nas malo poznatom delu nauke.
U traganju, dospevamo i do drugih živih potomaka Obrenovića po muškoj liniji koji žive u Dobrinji kraj Požege. Oni su prezimenom Radisavljevići. Nisu (zasad !?) zvanično zainteresovani za svoje poreklo, kao Jakovljevići.

KLJUČNA - BABA VIŠNJA
Korene i rodoslov dinastije sa sigurnošću pratimo od braka sklopljenog 1765. između Obrena Martinovića, iz Brusnice kod Gornjeg Milanovca i Višnje Urošević, iz Donje Trepče. Od njih potiču Jakov, kasniji gospodar, Milan, kasniji vojvoda i Stana. Deci, po onovremenom običaju, nadevaju prezime izvedeno od očevog imena, Obrenović.
Istoriografska nedoumica oko stvarnog porekla baba Višnje, razrešena je nedavnim otkrićem od zuba vremena još sačuvanog nadgrobnog spomenika njenog brata Dimitrija, na starom groblju u Brusnici, kolevci i prebivalištu mnogih Obrenovića.
Nad Dimitrijevim grobom, epitaf glasi: “Zdje počivajet rab Božji Dimitrije Urošević, ujak Gospodara Milana. Prestavi se N:1821, n:dekamvri 26“.
Po smrti Obrena, Višnja se preudaje za Teodora Mihailovića, u Gornju Dobrinju kod Požege, gde vodi decu. S njim rađa još tri sina: Miloša, potonjeg knjaza Srbije, Jovana i Jevrema, koji kasnije uzimaju prezime Obrenović.

PET KOLENA
Između gospodara Jakova i njegovih sadašnjih ”belih pčela” Srboljuba i Slobodana Jakovljevića, živelo je pet generacija predaka: njihov otac Stanimir, deda Miloš, pradeda Obren, čukundeda Grujica i navrndeda Đoko, Jakovljev sin. Interesantno je, da Jakovljevi potomci vrlo kasno, tek oko 1851. umesto prezimena Obrenović uzimaju Jakovljević - ne po tadašnjim običajima nadevanja prezimena po neposrednom pretku, već zbog tada već započetih progona izdanaka ove dinastije od suparničke dinastije, Karađorđevića.
Srboljuba i Slobodana Jakovljevića Obrenoviće našeg doba pitali smo: šta će učiniti ako se testament kraljice Natalije Obrenović, kojim je, u švajcarskim bankama, Jakovljevićima ostavila basnoslovan imetak u novcu i umetninama, zaista sprovede? - Osnovaću fondaciju po uzoru na fondacije i zadužbine kraljice Natalije, kao spoj visokoprofitabilnih poslova i realizacije potpuno novih ideja - nagoveštava Slobodan.
- Novom fondacijom, pomogao bih napredak sporta, da srpsku decu manje desetkuje narkomanija - kaže Srboljub.
A na pitanje da li će po naslednom pravu pretendovati na srpski tron - umesto princa Aleksandra Karađorđevića i njegovih sinova - braća Jakovljević kažu:
- O sistemu vladavine Srbijom pita se samo srpski narod. Mi ga nipošto ne želimo još više svađati i deliti!

 

[Serdar Scepan Radojevic]

KRALJEV VANBRAČNI SIN
U Parizu postoji “Fond Obrenovića” (!) o kome Srbija zna veoma malo. Osnovao ga je Panta Obrenović. U osnivačkim aktima umesto Panta piše Panka. On je unuk Đorđa Obrenovića, vanbračnog sina kralja Milana Obrenovića i njegove ljubavnice Artemize Hristić, rodom Grkinje.
Iako je čak hteo da se oženi Artemizom, kralj Milan nikad nije priznao Đorđa kao sina, pogotovo ne kao mogućeg naslednika. Ima indicija, da je učvršćenje veze kralja Milana i Artemize osujetila turska tajna policija, koja se dočepala njihove tajne prepiske. Turska Porta je, izgleda, Milana ucenjivala tim pismima. Artemiza je sinu Đorđu dala očevo prezime. Đorđe je, posle Carigrada, živeo u Francuskoj, Švajcarskoj pa u Americi. Đorđev sin Stefan, jedno vreme konjički kapetan francuske vojske, koji je napustio oficirsko zvanje, otac je Pante (Panke) Obrenovića.
Panta je ime dobio iz pijeteta prema porodici Milićević-Lunjevica, po imenu oca kraljice Drage. U inostranstvu, Panta Obranović koristio je i ime Mark Eme.
Panta (Panka) Obrenović umro je početkom 2002. godine, u Parizu. Bio je predsednik “Fonda Obrenovića” sve do smrti, i predsednik humanitarnih udruženja za pomoć mentalno oboleloj deci. Na svim aktima “Fonda Obrenovića” potpisivao se ćirilicom.

PRINČEVI IZ DOBRINJE
U DOBRINJI, kod Požege, direktni potomak dinastije Obrenović je radisav Radisavljević. Prezime mu je po ocu, preci mu potiču iz prvog braka Miloševog oca Teodora sa Gordanom. Iz tog braka su tri Miloševa polubrata po ocu. Prvi je Rade (poginuo je 1804. u Čestobrodici, knjaz Miloš mu je ceo svoj život uzalud tražio grob), Radisav od kog potiču današnji Radisavljevići, Radonja, koji je živeo u Loretu, i polusestre Petrija i Hrista.
Od pomenutih Radisavljevića u Dobrinji danas žive potomci Radisava. Radov i Radonjin ogranak loze su izumrli. Radosavljevići, za razliku od Jakovljevića, zvanično (zasad) nisu zainteresovani za obrenovićevsko poreklo.
- Razgovarali smo sa Radisavom Radosavljevićem i njegovom porodicom. Nije im baš stalo do dokazivanja da potiču od Obrenovića. A mnogi od njih neverovatno liče na portrete Obrenovića! Sam Radisav likom najviše podseća na portret knjaza Miloša, onaj **gologlavi**, bez čalme. On i Slobodan Jakovljević, neverovatno liče jedan na drugog a uopšte se ne poznaju - kaže advokat Marušić.

RAZLAZ A NE RASKID
JAVNOST u Srbiji vrlo malo zna i o životnim epizodama kraljice Natalije, posle razlaza sa kraljem Milanom. Razlaza, jer do njihovog zakonitog razvoda nikada nije došlo! Od tog vremena, njena prebivališta, u metaforičkom smislu i stil života, bili su Pariz i Bijaric.
Bijaric je do Drugog svetskog rata (kraljica Natalija je, podsetimo, umrla 1941) bio mondenska prestonica sveta, stecište kraljeva, kraljica, prinčeva, princeza i drugih izdanaka vladarskih korena, znamenitih pisaca, umetnika... U Bijaricu, kraljica Natalija predvodi zapažene kulturne i humanitarne manifestacije. Tamo je sagradila i čuveni dvorac **Sašino**, nazvan po sinu, kasnijem srpskom kralju Aleksandru Prvom Obrenoviću, crkvu i pansion za beskućnike. Bila je dobrotvor i mecena umetnosti.
U francuskom delu Baskije, kraljica Natalija Obrenović bila je naprosto obožavana. Za nju se tamo govorilo da **nije samo srpska, već i baskijska kraljica!**
Kraljica Natalija umrla je 1941. u Bijaricu, Francuska. NJen grob je u Lardiju, kod Pariza. NJena kuma živela je sve do lane, umrla je takođe u Bijaricu u 74. godini. Upravo ona je bila ovlašćeni izvršilac kraljičinog testamenta! Na švajcarskim sudovima je da opunomoće novog izvršioca.

TESTAMENT JOŠ **ŽIV**
Testament kraljice Natalije, ako se ne sprovede, po gotovo istovetnim zakonima Evropske unije i Švajcarske, zastareva tek posle 100 godina od potpisivanja. to znači da je testamentu kojim je ona porodicama Jakovljevića ostavila veliko nasleđe, “ostalo” još mnogo vremena. Čak da je i zastareo, pravo na privatnu svojinu ne zastareva!

FOND NATALIJANUM
BEOGRADSKOM Univerzitetu kraljica Natalija Obrenović poklonila je šumsko imanje od osam hiljada hektara kod Majdanpeka, uknjiženo kao **Fond Natalijanum**. NJime sada gazduju **Srbija šume**. - Hoće li biti vraćeno Univerzitetu, videće se - kaže Slobodan Jakovljević.

SVE IH OVEKOVEČIO
POZNATI akademski slikar Milan Miletić portretima je, polovinom devedesetih godina 20. veka, ovekovečio sve značajnije ličnosti dinastije Obrenović. Za lik Gospodara Jakova, direktnog pretka današnjih Obrenovića, čiji stari portreti tokom burnih postobrenovićevskih vremena nisu sačuvani, pozirao mu je upravo Srboljub Jakovljević - koji po narodnom i porodičnom predanju izuzetno liči na tog svog slavnog čukun-čukundedu.

HRISTIFOR
DALEKO od rodne Brusnice umro je i Hristifor, sin jedinac vojvode Milana Obrenovića, 15 godina posle oca, kao oficir ruske carske vojske u Sankt Peterburgu. Knjaz Miloš je u početku izgarao od želje da mladog sinovca vrati u Srbiju, sve dok nije dobio sina prvenca, kao garanciju da se vladarska loza neće ugasiti. Od tada, knjaz je čak podsticao Hristiforov ostanak u Rusiji.

http://www.novosti.rs/code/navigate...d=obrenovici, Srboljub i Slobodan Jakovljevic

 

[Serdar Scepan Radojevic]

Je li Panta imao djece?

 

[Marc23]

Ne shvatam na osnovu cega bi,cak i da se dokaze kao istina,nelegitimni potomci Obrenovica nosili titulu princeva,knezeva ili pak potomci Jakova,iako naslednici bogatstva Obrenovica bili titulisani...

 

[ljuba miljkovic]

Interesantno je, da Jakovljevi potomci vrlo kasno, tek oko 1851. umesto prezimena Obrenović uzimaju Jakovljević - ne po tadašnjim običajima nadevanja prezimena po neposrednom pretku, već zbog tada već započetih progona izdanaka ove dinastije od suparničke dinastije, Karađorđevića.

Bez namere da osporim tvrdnje iz citata, hoću da pojasnim da su prezimena u Srbiji dosta kasno propisima ustaljena. Zbog identifikacije gradjana prilikom popisa. Turci su se ranije oslanjali na crkvu i na mesne knezove, Milošu ni na kraj pameti nije bilo da promeni „praksu“ turskih vlasti, jer je viškom poreskih glava zakidao Porti harač...

Tek 1851. godine knez Aleksandar Karadjordjević doneo je Uredbu o prezimenima. Tom uredbom zavedena je nepromenljivost prezimena, osim uz odobrenje i rešenje nadležne vlasti.
U Srbiji, do tada, prezimena su uzimana uglavnom po očevom imenu, zanimanju, mestu rodjenja... pa i po babi.

JAVNOST u Srbiji vrlo malo zna i o životnim epizodama kraljice Natalije, posle razlaza sa kraljem Milanom. Razlaza, jer do njihovog zakonitog razvoda nikada nije došlo!

Митрополит Теодосије Мраовић

Развод брака краља Милана са краљицом Наталијом и абдикација краља Милана – потресла су јако његову старачку и незлобиву душу. Чинио је све да спречи развод, али су прилике наложиле да тај брак разведе. Из Карловаца му је написано: "Чвор који се не може одрешити, сече се, а дрво које се не да савити, пуца и крха се. Дакле, синовче: кидај!" То су биле речи Патријарха Анђелића.

Када је потписао донесену одлуку о разводу брака, 12. октобра 1888. године, рекао је: "Ево ме, стара и слаба, изведите ме код чесме Саборне цркве, па ме каменујте, нека вам је просто. Волим ја један да будем жртва, но ви сви. Узнемираван сам и дању и ноћу и говорило ми се: да је у решењу тога питања спас династије и отаџбине. Ја сам несрећан старац, ко зна шта ћу још дочекати".
http://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=258&Itemid=237

 

[Lepi Laza]

Razglednica (kraljevi Milan i Aleksandar Obrenović)

 

[Краљ Милан]

Први српски нововековни Краљ! Велики владар и реформатор!

 

[Lepi Laza]

Ко је био краљ Милан Обреновић?




ПРВИ ПОСЛЕ НЕМАЊИЋА
Иако никад није био посебно омиљен, његово краљевање било је раздобље коначне европеизације Србије

Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема, доспео је у Србију након погибије књаза Михаила 1868. године у, како се тада најчешће говорило, топчидерској трагедији. Приликом шетње Кошутњаком, који је у то време био приватно, ограђено ловиште Обреновића, Михаило је убијен у атентату који је потресао тадашњу нашу јавност и око кога су се испредале бројне легенде. Позадина завере никад није потпуно расветљена и поред чињенице да су извршиоци злочина брзо заточени.
Иако је по тадашњим законима, пошто Михаило није имао потомака, наследника престола требало да бира Велика народна скупштина, Миливој Блазнавац, за кога се зуцкало да је ванбрачни Милошев син, успео је да Милана Обреновића извиче и наметне војска. Јовану Мариновићу, министру и председнику државног Савета, који је тим поводом имао став једног легитимисте, Блазнавац је наводно врло речито указао шта може да се догоди уколико Милан не буде прихваћен, потапшавши сабљу која му је висила о бедру. Без много негодовања, Мариновић је прихватио да каткад у историји постоји виши критеријум од закона, те је ћутке пропратио наметнути избор Милана Обреновића, потоњег књаза и првог нововековног краља Србије.
Милан, рођен 1854. године, ступио је на престо као малолетан након што је и Велика народна скупштина потврдила његова права на наслеђе књажевског достојанства 26. 6. 1868. године. Све до Берлинског конгреса, 1878, он је доследно доживљаван као штићеник Русије, сасвим сигурно и због чињенице да је, још као малолетан, октобра 1871. године посетио, у Ливадији, у летњиковцу Романова на Криму, руског цара Александра II. Све до ратова с Турском, 1876-78, он је то заиста и био, али је тешко искуство које је имао пошто је руска дипломатија покушала да наметне стварање велике Бугарске на рачун Србије, потпуно променило његово усмерење. Од Берлинског конгреса, који је Србији донео потпуну независност и присаједињење Ниша, Лесковца, Пирота, Врања, Топлице, он ће, поступно, спољнополитичко усмерење Србије окренути према великом северном суседу – Аустроугарској. Беч је тада показивао, у одређеној мери, разумевање за потребе мале Србије.

 

[Lepi Laza]

Остварење вековног сна

Народна скупштина под председништвом Алексе Поповића донела је 22. фебруара 1882. године, односно 6. марта по грегоријанском календару, закон којим се: „Књажество Србија проглашава за Краљевину Србију” што даље значи да се под именом Милан Први, Обреновић Четврти дотадашњи књаз проглашава за краља.
Топовске салве пред великом касарном у Београду објавиле су грађанству да је Србија поново постала краљевина. Милан Обреновић, први нововековни краљ Србије, како се тада говорило „први после Косова”, обратио се јавности свечаном прокламацијом:
„Драги мој народе!
Са данашњим даном ја примам наследну круну Краљевску, коју си ми, преко твојих представника пружио... Оно, што је никло радом и напрезањем свију генерација нове Србије, данас је одушевљеном вољом Народнога представништва добило толико жељени израз, који нам је завештан од наше прошлости, који је сагласан са нашим положајем у садашњости, и који ће моћи бити вазда крепко и неодољиво јемство будућности...
А отварајући ново доба у историји обновљене Србије, обновимо, драги мој народе, своја срца осећањима племенитости, родољубља и пожртвовања, која су једина и помогла Отаџбини, да овај положај заузме.”
Свеопшту радост и весеље у престоници и широм Србије прихватио је читав народ осећајући да је то остварење вековног сна и природан след победе из 1878. године, а убрзо је уследило и путовање владара по унутрашњости земље током априла и маја. Између осталог, краљ је тада посетио Жичу, како се тада наглашавало „крунидбену цркву српских владара” и прво средиште аутокефалне српске архиепископије, и Студеницу где се поклонио моштима светог Стефана Првовенчаног, првог краља из рода Немањића.
Постоје наговештаји да се још у време Светоандрејске скупштине (30. новембар 1858 – 31. јануар 1859) размишљало о проглашењу Србије за краљевство. Током рата 1876. године у окружењу генерала Черњајева, предводника руских добровољаца који су тада сачињавали чак две трећине официрског кора Србије, књаз Милан био је проглашен за краља, али је он одбацио овај непромишљен чин, несумњиво и под утицајем међународних околности.

 

[Lepi Laza]

Без круне из Беча

Иако се као непосредан повод за помало изненадно проглашење краљевине 1882. године најчешће узимају тегобе у којима се земља нашла пошто је обелодањен крах Генералне уније, ипак је предисторија тог чина неупоредиво дубља и трајнија. Међународни инвестициони фонд у који је Србија уложила много како би изградила железничку мрежу која је требало да повеже, у складу с одредбама Берлинске конференције, Земун (тада у Аустроугарској) с турском границом, доживео је крах који је потом био извор бројних невоља широм Европе, а посебно у Србији. Нездраве партијске борбе, уосталом уобичајене, посебно су отежавале ионако тешке прилике.
Ипак, стицање потпуне суверености постигнуто после победоносног рата, као и знатно проширење које је уследило (образована су четири нова округа), природно су довели до наредног корака који је уследио законом изгласаним 22. фебруара, односно 6. марта.
Краљ Милан настојао је да овај чин буде овенчан крунисањем и тим поводом покушано је да се прибави круна, која се налазила у Бечу, за коју се веровало да је припадала једном од највећих владара средњовековне Србије, краљу Милутину, што је уосталом било погрешно. Бечки двор одбио је да уступи поменуту круну, иако је управо Аустроугарска у том раздобљу била најважнији спољнополитички ослонац Србије. Миланова окренутост Бечу, иако неомиљена, донела је његовој земљи, осим поменутог проширења, и деценије стабилности и равномерног развоја, чему је битно допринела и изградња железничке мреже. Посебно је повлашћен извоз пољопривредних производа на огромно аустроугарско тржиште имао велики значај. Управо су деценије владе Милана Обреновића, који никад није био посебно омиљен, биле раздобље коначне европеизације Србије.
Иако није крунисан, Милан је миропомазан, уосталом као и други владари Србије, почев од књаза Милоша. Реч је о древном правилу с дубоко хришћанским побудама које је, уосталом, с духовног становишта неупоредиво битније од самог чина крунисања и увек му претходи. Према учењу цркве, миропомазање је „печат дара Духа Светога”. Први краљ нововековне Србије Милан Обреновић миропомазан је још као књаз јула 1868. године на пригодној свечаности у београдској Саборној цркви. Његов наследник, краљ Александар миропомазан је у Жичи, као и потоњи владари Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије), чиме је наглашавана дубока суштинска веза с владарима средњовековне Србије.

 

[Lepi Laza]

Војска за будуће победе

Уздизање земље на ранг краљевства поступно је донело низ измена у складу с нормама тадашњих европских краљевских кућа. Отуда се и зида Нови двор, примерен новом положају владара и његове земље (камен темељац постављен је нешто раније, 1881). Реч је о репрезентативном здању, у Улици краља Милана, делу архитекте Бугарског, које се данас најчешће назива Стари двор и у коме је тренутно смештена Градска кућа, коначно довршена 1884, под надзором „краљевског грађевинског саветника” Јована Илкића. Потом, Устав из 1888. године уводи установу Краљевског дома, чији чланови морају да буду православни хришћани и не могу да склапају бракове без посебног одобрења монарха.

Уведен је и нови грб државе, дело Стојана Новаковића, на коме се нашао и двоглави бели орао, који се није налазио на претходним верзијама грба (кнежевине). Дотадашња кнежевска круна на грбу је замењена краљевском. Установљен је и посебан грб династије, на коме се истицала девиза Обреновића: Tempus et meum jus (Време и моје право). Године 1883. донесен је Закон о орденима и медаљама, чиме је установљен Орден белог орла, као и Орден светог Саве, за заслуге на пољу просвете и културе које ће, унеколико измењене, задржати и Карађорђевићи. Доцније је краљ Александар Обреновић утемељио и посебно раскошне ордене кнеза Лазара и Милоша Великог. Идејна решења израдио је Михаило Валтровић. Од ранијих, задржан је Орден таковског крста који је установио књаз Михаило, 1865. године.
Поводом проглашења краљевства исковани су и посебни апоени од 10 и 20 динара у злату, названи „миландор”.
Београд је убрзо дочекао и прву међународну посету владара истог ранга. Претпоследњег дана августа 1884. године на савском пристаништу пристала је лађа којом је Дунавом, од Турн Северина, допловио краљ Румуније Карол I Хоенцолерн. По свечаном дочеку, два краља запутила су се, кочијама, пут двора, Карађорђевом улицом, поред Саборне цркве, Дубровачком (данас Краља Петра I,) Улицом кнеза Михаила па преко Теразија, све време праћени усхићеном масом.
За владе Милана Обреновића Србија је, у правом смислу те речи, модернизована. Осим железничке мреже и видног привредног успона, уведена су и у другим областима правила налик тадашњој Европи, нов уједначен систем мера, основана је Народна банка, Српска краљевска академија, донесен је за тадашње прилике врло слободоуман Устав 1888. године којим владар истина није био одушевљен. Тадашњи закони о штампи или о зборовима и удружењима били су изнад европског просека. На крају, краљ Милан преуредио је и војску и управо његово устројство пресудно је, по мишљењу историчара и државника Слободана Јовановића, омогућило победе Србије у ратовима 1912. до 1918. године.
Краљ Милан умро је, прерано, 1901. године у Бечу, дубоко разочаран браком свог јединца Александра с Драгом Машин, и сахрањен је у фрушкогорском манастиру Крушедол, тада на подручју Аустроугарске.

 

[Lepi Laza]

КРАЉИЦА НАТАЛИЈА ОБРЕНОВИЋ
Године 1941, у јеку Другог светског рата, у Паризу, у дубокој старости и истом таквом сиромаштву, овај свет напустила је једна старица заборављена од свих.
Деценијама нико, чак ни у манастиру Нотр дам д’Сијон, у Латинској четврти, у коме је живела од 1918. године, није знао њено необично порекло и подједнако необичну и трагичну судбину. Тек 1930. године, приликом једног небитног случаја, она је открила своје краљевско порекло.
Рођена је у Фиренци 1859. године у породици која је била изданак руског и румунског (молдавског) племства и која је по женској линији (Струдза) наглашавала да је потомак византијске царске породице Комнин, што је био чест случај код високог румунског племства иако никаквих стварних доказа за такве „конструкције” није било.
Њен отац, руски пуковник Петар Иванович Кешко, велепоседник и опредељени Рус, унеколико је одредио судбину потоње српске кнегиње и краљице Наталије.
За Милана Обреновића, владара Србије, удала се 1875. године врло вероватно у склопу спољнополитичких планова тадашње руске владе. Иако је Србији подарила престолонаследника Александра, потоњег несрећног краља, њен брак је осим можда на самом почетку све време био несрећан. Биле су то потпуно различите природе, она је била сујетна, ћудљива и хладна. Управо овакве њене особине Слободан Јовановић сматрао је узроком недостатка породичног склада.
Миланово самовољно понашање, али највише његова нова спољнополитичка оријентација према Аустроугарској, после некоректног понашања Русије према Србији 1876–1878. и посебно Мира у Сан Стефану, временом су потпуно разорили њихов брак. Коначан раскид догодио се 1888. године иако је већ након трагичног рата с Бугарском 1885. и Наталијиних политичких комбинација потом све било готово. Протерана из земље, она је затим деценијама живела повучено у вили „Сашино” у француском монденском летовалишту Бијариц, у Бискајском заливу на атлантској обали.


Трагични брак њеног сина краља Александра с Драгом Машин, коме се она жестоко противила и који је довео до краја династију Обреновић, ипак је, у основи, био њено дело. Драгу, која је била њена дружбеница и дворска дама, она је приближила Александру. Кад је ствар отишла предалеко, све је било касно.
После погибије краљевског пара у Мајском преврату 1903. године потпуно се повукла, чак променила веру, упркос русофилству које је одредило читав њен живот, да би се 1918. нашла у париском католичком манастиру Нотр дам д’Сијон, где је провела остатак живота, скривена, под именом „грофица од Рудника” (што је титула коју је неретко користио и краљ Милан).
Ипак, Србију, у којој је дуго било изузетно омиљена, макар и неоправдано, никада није потпуно одбацила. Огромно породично имање даровала је тестаментом Београдском универзитету.

Аутор: Небојша Берец ("Политикин забавник")

 

[Lepi Laza]

СВЕТИЊА
Кад је марта 1882. године
Алекса Поповић,
председник Скупштине,
званично обавештавао владара
о доношењу закона којим је
Србија постала краљевина,
изрекао је, видно потресен,
следеће речи:

„Србија Ти ево
с правом подноси Круну
коју је Немања снажно свио,
коју су Милутин и Душан
сјајношћу обасули,
коју је Лазар мученичким
крстом прекрстио.
Од ове светиње
Србин нема веће”

Слике (слева): 1) Краљ Милан у Карлсбаду 2) Краљ Милан као кадет 3) Краљ Милан у униформи гардијског ђенерала 1882/83. године, на слици Стеве Тодоровића

 

[Lepi Laza]

Слике (слева): 1) Позовница за венчање кнеза Милана М. Обреновића IV и Наталије Петровне, 1. октобар 1875. године 2) Салон краљице Наталије Oбреновић 3) Наталија Обреновић

 

[Lepi Laza]

Sleva: 1) Sa sprovoda kralja Milana: Prve pripreme pred pokojnikovim stanom 2) Mrtvački lik kralja Milana Obrenovića 3) Pošljednja slika kralja Milana Obrenovića IV (Po fotografiji J. Lowyja u Beču)

 

[joca jeza]

Kralj Milan je apsurdna istorijska licnost. Apsurd se sastoji u tome da je za vreme njega sto je bilo obrnuto proporcionalno njegovim drzavnickim i vladalackim kapacitetima. Jednostavno to je dokaz da i slabe licnosti u odgovarajucem istorijskom trenutku mogu da bastine uspehe, mada sto se tice Milana istorijski dogadjaji su mu isli tako na ruku da je mogao da uradi vise za Srbiju.

 

[Bastiani]

Позната је чињеница да се након проглашења Србије за краљевину краљ Милан није обавио церемонију крунисања и да је први краљ који је крунисан био Петар Први.

Али Милан је хтео да се крунише. Затражио је од Фрање Јосифа једну круну за коју се у то време веровало да је круна цара Лазара. Фрања Јосиф је одбио и каприциозни Милан је одлучио да се не крунише.

Заправо је реч о круни Иштвана Бочкаија, мађарског великаша с почетка 17. века, који је у оквиру верских обрачуна у једном тренутку прихватио вазалство у односу на турског султана који му је затим послао круну којом је требало да се крунише за краља Трансилваније. Та комбинација није реализована али Бочкаи је ипак доспео у посед круне и врло драгоцена круна је сачувана. Круна је затвореног типа. http://en.wikipedia.org/wiki/Crown_of_Stephen_Bocskay

 

[Plastun]

Zanimljivo.

Ispada da je i dobro što nije dobio tu krunu - ne samo što je Milan bio očajan kralj nego bi mu i kruna postala predmet sprdnje kad se otkrije istina.